Tarot prekrasan tekst :)

MAGICNE BAJKE
..............................................................................................................
pise Goran Jelovac Maric

Sa svim svojim ovozemaljskim imetkom u jednom malom dzaku, Luda putuje, i on ne zna gde je a ni kuda je pošao. Tako ispunjen vizijama i maštom on putuje, i ne vidi i ne sluša i ako je ispred njega litica sa koje je vrlo verovatno da će pasti. Uz njega putuje mali pas,Harries i on je tu da ga upozori (ili da pokuša da ga upozori na moguće loše procene).
Simbol našeg svakodnevnog stanja svesti, kada koračamo ka nama poznatom i vidljivom cilju, nađe se Harries (naša savest) koja nas upozorava na opasnosti na putu.
Putujući, lutajući, Luda nailazi na Maga. Vešt, samouveren, moćan mađioničar s beskonačnim, plutajućim krugom iznad glave., Mag upita Ludu šta ona nosi u svom malom svežnju, ali Luda ni sama nije znala šta je sve putem skupila i Mag začara Ludu. Luda dade Magu svoj svežanj.Mag podiže svoj skiptar u nebo, pokazujući prstom na Zemlju, i pozva sve vlasti, čarobno, platno svežnja razvi se na stolu, otkrivajući njegov sadržaj. I gle čuda. Luda otvori oči, iznenađena jer u svežnju sakupila je ceo svet, haotičan i bez reda ali Mag izgovori čarobne reči i svojim rečima iz svežnja podiže se magija...
Luda uvide da sve mogućnosti leže tu i svi smerovi koje ona može poduzeti. Hladan, prozračan, taman Mač intelekta i komunikacije, vatreni Štap duhovnosti i ambicija, prepun Kalez ljubavi i emocija, Pentagram rada, imovine i tela.
A sa tim alatima, Luda može napraviti ništa, a može napraviti sve od svog života, ali bude li umela. No, ovde je pitanje, da li je Mag stvorio alate, ili su već bili tu?
Samo Mag zna - ali Mag odbija da kaže, skuplja svežanj i daje ga Ludi, jer sada Luda ima sve, pitanje je da li će nešto sa tim učiniti.
I Luda odlazi...
Nastavljajući svoje putovanje, Luda nailazi na prelep i tajanstven veo iza kog se krila dama, ustoličena između dva stuba i obasjana Mesečevom svetlošću.Ona je suprotno od Maga, tišina u kojoj je Mag bio govorljiv, oparana je, magija gde je on sedeo dok je zapravo stajao, umotan u noći u kojoj je bio osvetljen svetlošću dana, Dama je bila jasna vidljiva. Ona je velika sveštenica i zaprepašćuje Ludu znajući sve o njemu.
"Budući da me znate tako dobro, možda vam trba pomoć od mene", reče Luda, i postavl svoj mač, kalez, štap i pentagram.
"Mag mi je pokazao ove alate, ali sada sam u nezgodnom položaju. Ima toliko stvari koje sam mogao učiniti s njima. Ali ja ne mogu da odlučim."
Sveštenica pogleda u njega i pruži mu par drevnih svijutaka hartije i reče:
"Ovo će te naučiti kako da odlučiš"
Luda uze svijutke sede u turski sed i poče da čita pod svetlošću magičnog Meseca.Konačno, nakon nekog vremena Luda shvati da zna dovoljno i da sada može odlučiti šta želi, gde će otići, i ono šta će učiniti. Iako u njemu ostala je sumnja Iako je sumnja da Sveštenica možda ima još tajni koje mu je mogla preneti ali ih je prećutala, da ona zna šta se krije na njegovom putu i šta je istina a šta laž;
Luda ipak dalje kreće svojim putem mislivši kako je fokusiran i spreman.Ali dok je odlazio on začu njen šapat tih poput mehurića vode koji su ključali ispod njenog prestola:"Srešćemo se opet... Kada budeš spreman za putovanje najtajnijim putevima od svih."
Luda pomisli kako je odlučio šta će oblikovati njegov put i budućnost i nastavi dalje.
Ali on je nestrpljiv da realizuje sve svoje zamisli i nakon nekog vremena poče da luta... Tu naiđe na Caricu zlatne kose kao pšenica, sa krunom sačinjenom od zvezda i belom svetlucavom haljinom.Ona se odmarala na svom prestolju okružena stabljikama zlatnih žitarica i bujnim vrtom.Luda se pokloni i klečeći pred njom poče da joj priča svoju priču koja se odnosila i na susret sa njom.
A ona, sa majčinskim osmehom i nežno pogleda u Ludu i dade mu samo jedan savet:"Kao što je mladica žita, dete u majčinoj utrobi, novi život, nova ljubav, sve mlado i začeto krhko je i treba puno pažnje i ljubavi da bi izraslo.Zahteva plodno tlo, strpljenje i negovanje, treba mu ljubavi i pažnje. Samo uz sve to doneće ostvarenje i rast. "
Luda shvati da će za ostvarenje njegove budućnosti biti potrebno dosta strpljenja i pažnje, zahvali se Carici i pođe svojim putem ali ne zadugo Luda nastavi na svoj način.
Luda je na svom putu dobila mogućnost od Maga, mudrost od Sveštenice i kako da izgradi svoje želje savetom Carice. Sada on nije znao kako time da upravlja.
Kako to napraviti, stvoriti?

On naiđe na Cara, koji je sedeo na kamenom prestolu i Luda priđe Caru i reče mu sve o svom putu.
Luda se zadivi načinom na koji je Car odmah i rado poslušao svaki njegov problem, neodumicu i doživljaj, kako Car održava svoje carstvo i njegovu lepotu. S poštovanjem, on upita Cara kako on to uspeva i kako uz to ima vremena njega da sasluša.
A car odgovori: "Snaga je solidan temelj", i objasni Ludi: "Treba biti, kreativan, instinktivan, strpljiv, ali da bi zadržao kontrolu moraš biti oprezan, hrabar i agresivan."
Luda sada beše spremnija da vodi no da bude vođena i podignute glave, snažno pođe dalje sa novom svrhom u novom pravcu.

U uverenju da je sebi stvorio čvrst temelj na kojem će graditi svoju budućnost, Ludu ipak najedanput pogodi iznenadni strah. Šta ako sve ono što je on gradio njemu bude oduzeto?
Ako mu neko ukrade ili možda sve izgubi, ili bude uništeno ili nestane?
Ili šta ako sve to što on izgradi jednostavno nije dovoljno dobro?
U panici, on naleti na sveto mesto gde nalazi Hierophanta, mudrog učitelja i svetog čoveka.Luda kleknu pred njega, spreman da čuje njegov savet i poče govoriti Hierophantu svoje strahove i zamoli ga da mu kaže kako da ih se oslobodi.

"Postoje samo dva načina", odgovori mu Hierophant smireno,
"Ili odustani od onoga što te je strah da izgubiš, tako da više to ne može imati moć nad tobom, i razmisli šta će ostati ako tvoj strah dođe do prijevoja. Nakon svega"
Hierophant nastavlja:" Ako nisi izgubio sve što bi izgradio, i dalje ćeš zadržati iskustvo i znanje koje si stekao do ove tačke, zar ne? "
I Luda zasta, pogleda u njega i pomisli da ovi iznenađujuće pragmatični saveti upravo su ga oslobodili straha, i da je sasvim sposoban da kroči iz svetilišta u svet i pogleda svom izazovu u lice još jednom.
I Luda nastavi svoj put prolazi raskršće pun energije, poverenja i sa svrhom, znajući tačno gde želi ići i šta želi da učini.Ali najednom dolazi do kraja puta, slepe ulice i tu ugleda rascvetano stablo koje mu stoji na putu, putu kojim je jako želeo da prođe...
Pored drveta stajala je žena, obeležavala je drugi put kojim se moglo proći;
Drugačija i zanimljiva žena, Luda je upoznao mnoge žene i sa mnogima je bio ali ova žena bila je drugačija od svih...
Ugledavši je Luda oseti bol, kao da je kroz njegovo srce prošla strela, bila je tako šokantna, tako bolno je bilo njegovo "priznavanje" samom sebi.Dok je razgovarao sa njom, osećaj se pojačavao, osćao se kao da je pronašao deo sebe koji je nedostajao. Bilo mu je jasno da je ona osećala isto, jedan drugome dovršavali su rečenice i misli.Iako je njegov plan bio da prođe putem gde se nalazilo stablo, iako je znao da će mu put biti teži povede li je sa sobom Luda se ne usuđuje da je ostavi za sobom.I shvati da bez obzira koliko će otstupiti od svoje izvorne namere, svog puta i cilja, ona je njegova budućnost.
I tako Luda povede je sa sobom i krenu obeleženim putem, drugim putem kojim nije imao namere da ide.
Sada je Luda bio blizu završetka puta i svega što je, već davno, započeo , još kada mu je Mag dao one alate . Ali sada mu već i neprijatelji stoje na putu, zalutali ljudski neprijatelji, loše okolnosti, čak i njegova sopstvena zbunjenost i sumnja u svoje mišljenje. Sada Luda oseća da se bori samo da bi ostao tamo gde je sada, da napred nema a za nazad je kasno. Šetajući tako uz more, posmatrajući talase Luda je sklapao delove slagalica i smišljao način kako da porazi svoje neprijatelje, pređe prepreke i još jednom, krene napred.

I ovde Luda nailazi na Chariota koji je prolazio u svojim zlatno srebrnim kočijama, Luda ga ugleda i opazi:"Vi ste, čini mi se pobednički ratnik.Možete li mi reći najbolji način da pobedim svoje neprijatelje?"
Chariot klimnu glavom, pogleda Ludu i reče:"Jeste li se ikada našli u vodi i plivali zarobljeni u plimi koja Vas je vukla na otvoreno more? Ako pokušate da plivate napred, plima vas vuče natrag, a znate da ako se umorite udavićete se. Jedini način za pobedu a da ne bacate potrebnu energiju je da paralelno plivate sa obalom i tako se polako približite plićaku dok ne izađete.Pa tako i u borbi, praćenjem neprijatelja i laganim zaobilaskom Vi osvajate ono što želi da osvoji Vas" Chariot klimnu glavom ka svojim zverima koje su vukle kočiju " Možda zveri vuku ovu kočiju i one okreću ove točkove ali moja ruka je kontrola koja im daje smer i donosi pobedu"
Luda je bio impresioniran i nadahnut. On pomisli kako i on sada zna kako da pobedi i osvoji rat. On poče zahvaljivati Chariotu, i Chariot mu reče odlazeći: " Još jedna stvar, ni jedna bitka se ne može dobiti, i ni jedna pobeda se ne može slaviti ukoliko niste sigurni u svoj cilj i uverenja. I zapamtite to, iznad svega, pobeda nije kraj, to je početak."
Luda zapamti dobro reči Chariota i krene dalje na svoj put, sada, put pobede....
... I on je pobedio svoje neprijatelje, osećaj je arogantan, snažan, čak i osvetoljubiv. Pun strasti koju je jedva mogao da kontroliše Luda je išao dalje, srećan, putovao je, i u ovoj euforiji svojih emocija putem srete devojku koja se borila sa lavom.
Potrča joj u pomoć, ali onda ugleda da devojka nežno lavu zatvori usta!
I zver koja se trenutak pre činila divlja, žestoka i neobuzdana, sada je bila pod potpunom kontrolom i komandom devojke.Zapanjeno, Luda je upita: "Kako si to učinila?"
Devojka spusti ruku na grivu lava i odgovori: "Snagom volje. Svaka zver, bez obzira kako divlja, pokoriće se pred snagom volje."Na momenat pogledi im se sretoše i Luda ugleda u tim očima, ma koliko sveto, nevino i nežno izgledale, veliku snagu i moć.
"Isto tako", devojka reče, "postoje mnogi nevredni impulsi unutar nas.I nije ništa loše imati ih. Ali, loše je ako im dopustimo da oni kontrolišu nas umesto mi njih. Mi smo ljudi, a ne zveri, i mi možemo kontrolisati takve energije, i koristiti ih za više svrhe i bolje ciljeve".

Luda se zapita i sada njegov bes i žeđ za osvetama utihnu on klimnu glavom i pođe,prosvijetljen,odlazi znajući da to nije jedini lav koji je bio pripitomljen ovaj dan njenom čistom i nevinom snagom volje.
Luda je nastavio da luta, i nakon dugog i radnog puta i života, gradnje, kreiranja, ljubavi, mržnje, borbe, nedostataka, padova i ustajanja,Luda je osećao duboku potrebu da se povuče.U mali, rustikalni dom duboko u šumi, on se krije, provodi svoje vreme u čitanju, čišćenju, organiziranju, odmaranju ili samo razmišljanju.No, svake noći u sumrak Luda se zaputi u šetnju, putujući preko sumraka i zore, sa sobom bi poneo samo par stvari jedan fenjer.
Tokom ovih nemirnih šetnji, od sumraka do zore, preispitivao je sebe, stvari koje je on propustio, i sve što mu je nedostajalo kod sebi i od sveta.Osećao je kao da tajni, mračni kutovi u njegovih misli polako postaju osvetljeni da ih on može spoznati;
Kraj nikada nije ni postojao. Na neki način, on je postao ponovno Luda, kao u početku, Luda koja ide tamo gde ga inspiracija vodi.Njegov štap odmarao je njegovom ramenu, noseći njegov svežanj pun misterije.Luda je bio svežanj , mogao je da postane bilo šta, bilo ko, šta god bi zamislio ili poželeo.Ali on je bio svežanj, zamotan i nepoznat koji je nosio ispred sebe, ne iznad ili iza.
Luda je shvatio da je postao pustinjak, sa svim svojim stvarima, iskustvima i alatima koje mu je davno Mag podario, ispred njega, koje nisu bile skrivene kao nekada, već su zračile iznutra.
Opet, nekako, našao se na početku i kao povučen iz neke niske, tamne tačke.Okrenuo se točak njegove sreće i Luda zakorači na svetlost sunca. Bilo je to, opet, vreme za promenu. Sa svojim prikupljenim stvarima, svijutkom u ruci, on krete natrag u svet,ne očekujući ništa.No, čudno, kako su sati prolazili, putem, čini se, da su se mnoge stvari promenile i događale, dobre stvari. Lutajući po vodenom krugu on srete ženu i žena mu ponudi piće iz zlatnog kaleza, i ponudi mu kalez na poklon, samo zato jer joj se dopao.Nastavljajući dalje svojim putem Luda se zaustavi da posmatra mladića koji je vešto mahao svojim mačem.Luda mi reče kako se divi lepoti njegovog mača i umeća i mladić pruži Ludi mač, stavljajući mu u ruke i ponudi mu svoj mač na poklon, insistirajući da ga Luda ponese sa sobom.
Luda uze mač i nastavi put, kada najedanput srete bogatog trgovca kako sedi u svojoj lepoj kočiji.Luda se zaustavi i poče posmatrati lepe točkove trgovčeve kočije kada mu trgovac u ruke pruži punu vreću blaga i reče: "Ponesi sa sobom, ja volim da darujem novac.I odlučio sam, samo slučajno, da će deseta osoba koja bude danas prošla pored mene dobili ovaj novac. Ti si deseti." Luda pogleda u trgovca i pomisli kako je mislio da da ga više ništa ne može iznenaditi, a sada, bio je iznenađen.
Osećao se kao da je dobio nagradu za svo dobro koje je do sada činio, nagradu tri puta veću no što je on mislio da zaslužuje, kao da je taj dan sva sreća bila na njegovoj strani.
Luda je sada bio u potrazi za novim putem, novom inspiracijom za njegov život. Sedeći tako u svojim mislima na raskrsnici on ugleda slepu mudru ženu kako stoji pokraj dva brata i sluša njihovu raspravu o nasledstvu.Došli su kod nje ne bi li im dala pravedan sud.Jedan brat dobio je celo nasledstvo dok drugi nije imao ništa.
"Ja kažem da sve to treba dati meni," reče zahtevno siromašni brat, "Ne samo zato što ja imam prava na bolje, već i zato što ja neću biti rasipan s imetkom, kao što je on!" No, bogati brat poče svoj protest: "To je s pravom moje i to je najvažnije a ne šta ja sa tim činim!"
Žena sasluša, zatim dade siromašnom bratu polovinu imetka bogatog brata.Luda pomisli da je ovo sasvim pošteno, ali ni jedan ni drugi brat nisu bili zadovoljni. Bogatom se nije svidelo da gubi polovinu svog bogatstva, dok siromašnom nije odgovaralo da ne dobije sve.Ali braća se pomiriše sa odlukom mudre žene i odoše.
"Pošteno ste presudili", reče Luda ženi.
"Da, jesam", odgovori ona. "Sa samo pola bogatstva, bogati brat biće pažljiviji sa svojim blagom a imaće koliko mu je potrebno.Siromašni će takođe imati onoliko koliko mu je potrebno, i imaće početak da sebi stvori bogatstvo za kojim žudi. Iako oni to sada ne mogu da shvate, ova odluka je bila dobra za obojicu."
Luda poče razmišljati o rečima mudre žene, i spozna novi uvid o svom životu. On shvati da je proveo svoj život posvećen postizanju ambicija po modelu sveta, materijalnog, dok je svoj duh ostavio da gladuje, pre svega zato što nije želeo da prinese potrebne žrtve koje su bile neophodne kako bi nahranio svoje duhovno "Ja". Sada, on je uvideo šta mu je potrebno, jedini put kojim on nije išao, i jedini put kojim je morao poći kako bi povratio svoju ravnotežu. Zahvalivši ženi, on pođe dalje, ali sa novim ciljem, vreme je da svoju unutarnju vagu dovede u ravnotežu.

Luda naiđe na jedno stablo i tu sede ispod krošnje, sa namerom da spozna kako da pronađe svoje duhovno "Ja".
I on uu ostade devet dana, bez hrane, jedva se krećući. Ljudi su prolazili kraj njega, životinje, oblaci, vetar, kiša, zvezde, sunce i mesec a Luda je nepomično sedeo i razmišljao.
Na deveti dan, ne znajući ni sam zašto Luda ustade i poče se penjati na drvo, uspenje se uz jednu visoku granu i tu se prevrte naglavačke, poput deteta, za trenutak pustivši i odustajući od svega, svega što je on, što želi, zna ili do čega mu je stalo.
Kovanice počeše da ispadaju iz njegovih dzepova na zemlju i Luda pogledavši na njih dole - više ih nije video kao novac, već samo kao okrugle komadiće metala - sve naglo počelo je da menja perspektivu.
Osećao se kao da on, sada, visi između ovozemaljskog sveta i duhovnog sveta, i da je u mogućnosti da vidi oba.Bio je to je sjajan trenutak, kao san ali ipak kristalno jasan.Stvari koje on nikada do sada nije mogao da razume postajale su sasvim jasne pred njegovim očima.
Ali ma koliko bio ovaj trenutak jasnoće vanvremenski, on shvati da to neće potrajati;
Vrlo brzo, on mora sebi postaviti nove ciljeve na osnovu svega što je sada uvideo, ne uradi li to ubrzo, dok još može da uvidi stvari na, ovaj drugačiji način, sve će se vratiti na staro.Shvatio je da mora da primeni sve ono što je on naučio.
Za sada, međutim, samo će visiti, osećao se kao da je bez težine, kao da je u vodi, kao da leti, ostaje tako i poče promatrati, upijati, posmatrati...
Nakon što je napustio drvo i granu na kojoj je visio, Luda krenu kroz neobrađena polja i još uvek su mu misli bile onako čiste i jasne. Vazduh postade najednom hladan i studen, stabla postaše gola.Pred sobom Luda ugleda, kostur u crnom oklopu koji mu se približavao jašući na belom konju,uzdižući se kao sunce.
I Luda ga prepozna to je bila Smrt.
Dok se polako zaustavljala pred njim, on ponizno pita: "Da li sam ja mrtav?" osećajući se najednom vrlo prazno i opustošeno.
Kostur i odgovori, "Da, na neki način. Žrtvovao si svoj stari svet, starog sebe. Oba su nestala, umrla su." Luda se oseti prijatno ali tužno i reče: "Kako tužno."
Smrt klimnu glavom.
"Da, ali to je jedini način za ponovno rođenje. Novo Sunce se diže, a to je, za tebe, vreme velike transformacije".
Smrt se okrete i polako udaljavajući se od Lude on odlazi, Luda se oseti istinu u ovim rečima, shvati da je on sada isti kao i kostur i tako se oseti, kao da je sve što je on bio strgnuto sa njega.
I onda obuze ga radost, sada je razumeo, kako su sve velike transformacije početak, strgnuti sve do samig kostura i započeti novu gradnju na starom temelju.
Nastavljajući tako svojim duhovnim putem, Luda se poče pitati kako pomiriti suprotnosti kojima je sada raspolagao: materijalne i duhovne (između kojih je visio kao obešeni čovek), smrti i rođenja (jedno je vodilo u drugo, kao što mu smrt reče)... U ovom trenutku Luda naiđe na krilato stvorenje koje je stojalo jednom nogom u potoku, drugom na steni.Ozarenog lica biće je iz jedne posude u drugu nešto izlivalo. Približavajući se, Luda shvati da je ono što se izlilo iz jedne posude u drugu, vatra, a ipak iz druge tekla je voda.I na njegovo zaprepašćenje Luda shvati da su se ta dva potpuno izmešala!
Stajao je neko vreme zapanjen ovim prizorom, kad konačno prošapta: "Kako možeš da mešaš vatru i vodu?"
Ne zaustavljajući se Anđeo odgovori: "Moraš imati pravo posuđe i pravu razmeru."
Luda ostade u čudu ali upita: "Može li to da se uradi sa svim suprotnostima?"
"Svakako da može" Anđeo odgovori, "Bilo kojim suprotnostima, vatre i vode, muškarca i žene, sve se može uskladiti. To je samo nedostatak volje i neverovanje u mogućnost jedinstva koje čuva suprotnosti , suprotnim."
I tada Luda počinje da shvata da je on onaj koji je podelio svoj univerzum na dva, držeći odvojeno život i smrt, materijalni svet i duhovni. U samom sebi on je morao da spoji ta dva, i on je mogao da spoji ta dva, kao što je Anđeo spajao svojim posudama koristivši ih da izlije ova dva elementa jedan u drugi čime ih je sjedinio.
Sve što je potrebno, shvati Luda, je razmera .... i pravo oruđe...A sve je bilo u njemu.
Putem Luda naiđe na podnožije ogromne crne planine, gde je u samom podnožiju sedelo stvorenje, sa telom jarca do pasa, od pasa telom čoveka i velikim, teškim rogovima. Sedeo je na živom tronu, sačinjenom od ispreplitanih tela ljudi povezanih lancima, koji su ispred sebe imali mnoštvo puno zlata, hrane, pića, droge i greha.
Što se više približavao, Luda je sve intezivnije osećao svoje zemaljske želje kako se razbuktavaju u njemu.
Žudnja, strast, opsesija, pohlepa...

"Odbijam da padnem u tvoja iskušenja!" Zaurla Luda na Đavola, pružajući otpor svom snagom svoje vere i uma.
Đavo ga znatiželjno pogleda pa reče: "Sve što ti ja radim samo ti pokazujem sve ono što je već unutar tebe.Takvi osećaji nisu ništa čega bi trebao da se bojiš, ništa čega bi trebao da se stidiš, ili čak da izbegavaš."
Luda ljutito pogledom pokaza na muškarca i ženu okovane lancima pa viknu:"To kažeš i ako su oni u ropstvu?!"
Đavo pogleda u Ludu pa mu pogledom pokaza na muškarca i ženu i reče:"Mislim da nisi dobro pogledao, zašto ne pogledaš još jednom?"
Luda pogleda bolje u muškarce i žene i tada zapazi da su okovi oko njihovoh vratova, dovoljno široki da ih oni mogu lako skinuti ako to žele...
"Oni mogu biti slobodni ako to žele biti", reče đavo uz blagi osmeh
"Iako moram ti priznati u jednom si u pravu, Ja jesam bog tvojih najjačih i tamnih želja. Ali ti ove vidiš samo one koji su dozvolili da ih te želje obuzmu i vode, da imaju kontrolu nad njima"
I Đavo mu pokaza na vrh planine: "Ti ne vidiš one koji su dozvolili svojim impulsima i težnjama da ih odvede do vrha ove planine.Ambicija te može odvesti do ovog vrha isto kao što te može baciti ovde na dno.Ona ti može dati moć da pratiš svoje želje do najviših vrhova."
Luda shvati da ima istine u tome.Sada, on je razumeo da to nije biće zla, iako velike snage, da je on najniži i najviši, i zver i bog. Da je kao i svaka snaga on zastrašujuć i opasan ... ali tu je zapravo bio i ključ za slobodu i transformaciju koju može koristiti ako je dobro razume i nauči da je kontroliše.
Dok je odlazio Luda spazi fantastičan, veličanstven, ali do nekle i poznat mu, toranj.
U stvari, Luda se seti da je i sam pomogao izgradnji ovog tornja...

...Zapravo davno dok mu je jedini cilj bio da dokaže svetu pa i sebi da je bolji od drugih i kada mu je jedina ambicija bila da za sebe izgradi bogatstvo, time, gradio je ovaj toranj za čoveka koji je nakada u njmu živeo.
No, kako se približavao Luda shvati da u ovom tornju, na vrhu, arogantni ljudi tu još uvek žive, uvereni u svoju pravičnost.
Videvši opet toranj, Luda oseti kao da mu je munja proletela kroz misli, sve mu se opet vratilo, iako je mislio da je tog starog čoveka ostavio za sobom kada je pošao na ovaj duhovni put... Ali shvati sada, da nije...
Video je sebe kao ljude iz tornja, usamljene i ubeđene u svoju superiornost, iako, on sada, više nije takav.
Luda se nađe u šoku shvativši sve ovo on gromovito zaurla!
I na njegovo zaprepašćenje urlik koji ispusti kao da je samo nebo zgrabilo, pretvorilo u munju i usmerilo je ka tornju.
Munja udari u toranj, koji zahvati ogroman plamen a u prasku eksplozije svi stanari ovog tornja popadaše i poskakše u vodu koja se ispod nalazila.
Sve se završiu jednom trenutku, tek tako, gotovo.Od tornja ostade samo kamen.
Duboko zaprepašten i potresen ovim iskustvom, Luda oseti jaku tugu pomešanu dubokim strahom i nevericom.
Ali isto tako, on dobi čudnu jasnoću svoje duhovne vizije, kao da su njegove unutarnje oči napokon progledale.Srušio se njegov otpor prema promenama i prinošenju žrtve (obešenog čoveka), i on beše oslobođen svojih predrasuda i straha od smrti, on shvati da se suprotnosti mogu sjediniti i skinu sa sebe lance ambicije i želje.
Ali, ovde i sada, on je učinio ono što je najteže: uništio je predugo čuvane laži o sebi. Ono što je ostalo bila je gola, apsolutna istina.
I Luda je sada znao da na ovom kosturu istine on može da obnovi svoju dušu, ali kako?
Sedeći na ruševini tornja, razmišljao je prazan, očajan.
Nadao se da će se naći na ovom duhovnom putu, ali sada osećao je da je izgubio sve, čak i samoga sebe. Sedeći na hladnom kamenju, on podiže pogled ka noćnom nebu pitajući se šta je ostalo...
....I tada u blizini ugleda, prelepu devojku sa dva ćupa vode.
Ona kleknu pored vode, koja je bila oko tornja, osvijetljena voda reflektovala je svetlost zvezda;
Uze svoje ćupove i jedan isprazni u vodu, drugi prosu po žednoj zemlji.
"Šta to radiš", upita je Luda.
Ona pogleda ka njemu, a oči joj sjajiše kao zvezde.
"Ja dopunjavam ovaj bazen, tako da oni koji su žedni mogu da piju, navodnjavam zemlju, tako da, kada dođe proleće, seme može rasti," odgovori mu devojka." Dođi, pij" reče mu ona.
Luda kleknu pored nje i poče piti, voda je bila predivnog ukusa, kao zvezda sjajna."Vidim ti si tužan," devojka nastavlja, "A ja znam zašto.Ali moraš zapamtiti da nisi izgubio sve. Znanje, mogućnosti, i nadu, još uvek sve to imaš. Poput zvezda, to te može voditi u novu budućnost. " I dok je još uvek izgovarala ove reči ona poče da nestaje polako, maglovito, sve što ostade za njom je zvezda na sred čela, koja se poče uzdizati sve višlje i višlje dok se nije smestila na nebu jako sijajući.
"Sledi svoju zvezdu i ima nade " čuo se još samo njen glas, koji, čini se, kao da ona peva iz tog svetla.
Luda udahnu duboko i klonu, pade tamna noć na opustošenu zemlju, ali po prvi put on je imao svetlost koja ga je vodila i grejala, iako daleka lečila je njegovo srce, i vraćala mu veru.I Luda zaspe, i tu ostade do zore.
U zoru on se probudi iz duge, nemirne noći i tada shvati da se ona mirna voda pretvorila u reku, pomisli da je konačno došao do kraja,ali plutajući voda ga nanese na obalu.

Na obali nalazio se prelep vrt, prepun ljiljana, ruža, žita i suncokreta koji su se nadvijali nad cvećem, on stade na obalu i poče posmatrati izlazak sunca, sjajnog i zlatnog.Dan je bio jasan i lep.
Najedanput dečji smeh odvarti mu pažnju i on ugleda malog dečaka kako jaše belog ponija po vrtu.
"Dođi!" reče mu mali dečak, poskakujući sa konja i trčeći ka Ludi. "Dođi da vidiš!" I uhvati Ludu za ruku, oduševljeno pokazujući mu svakojake stvari...uposlene insekate u travi, seme i laticame suncokreta, prelamanje svetlosti na površini vode.
I dečak poče postavljati Ludi svakojaka pitanja, jednostavna, ali zaniljiva: "Zašto je nebo plavo?"
Dečak poče sa Ludom da se igra, da peva da skakuće...
U jednom trenutku Luda zastade, ukopa se i podiže pogled ka blistavom, zlatnom suncu i shvati da na svom licu ima samo osmeh, svetliji i iskreniji nego što je ikada do sada imao.
Od kada je započeo svoj duhovni put, bio je testiran i iskušavan, zbunjen i prestrašen, smeten i izvan sebe. Ali ovo je bio prvi put da se jednostavno osetio čisto sretan. Njegov um osećao se osvijetljen, njegova duša kao sunčev zrak, kao da je bila svetla i sjajna.
Kao da je samo sunce to dete sa svojim jednostavnim pitanjima, igrom i pesmom, pomoglo je Ludi da vidi svet i sebe iznova i da začudo shvati da poštuje oba.
"Ko si ti?" Luda upita dete. Dete se osmehnu i u ovom osmehu bio je veliki sjaj, sjaj koji poče rasti sve više i više, bivao je sve svetliji i svetliji dok se dečak ne pretvori u same zrake sunca.
"Ja sam ti",začu se dečakov glas kroz vrt.
"Novi ti."
Ove reči Ludu ispuniše toplinom i energijom, i on tada shvati da ovaj vrt, sunce iznad, dete, sve se to nalazi u njemu;
Da je on upravo upoznao svoje unutrašnje svetlo.
I dok je napuštao vrt Sunca, on oseća da je blizu kraja svog putovanja, spreman da pređe finalne korake.Ali nešto ga je sprečavalo u tome, vuklo ga unatrag.
On se izvi ka Suncu, nadajući se da će mu Sunce dati smernice, umesto toga on iznad sebe ugleda vilinskog anđela, vatrenog,prelepog ali i strašnog.
I anđeo progovori:"U pravu si, imaš samo još jedan zadnji korak na tvom putu, jedan konačan korak do završetka. Ali ti ne možeš da pređeš taj korak sve dok ne sahraniš svoju prošlost zauvek."
Luda se prestravi: "Da sahranim? Mislio sam da sam upravo ostavio sve iza sebe, sve to" reče on.
"Nije moguće ostaviti je iza sebe" reče Anđeo.
"Svaki korak nosi barem mali deo otiska tvojih cipela, i tako oblikuje sledeći korak koji napraviš, i sledeći i sledeći. Tvoja prošlost uvek je pod tvojim nogama. Ne možeš se sakriti od nje, pobeći ili se osloboditi.Ali možeš je prizvati i pomiriti se s njom. Jesi li spreman da to učiniš? "
Anđeo spusti Ludi u ruke malu trubu i ako neodlučan, znajući da je to konačna odluka...
Ili će ići napred ili ostati tu gde je.
On dunu u trubu i njena pesma odjeknu kroz nebo, snažno, da se činilo da će otvoriti zemlju.Ispod Ludinih nogu, sećanja počeše da se uzdižu.Slike njegove nevine mladosti, izazovi, ljubavi, padovi, gubici, uspesi, razočarenja i mudrost.
Po prvi put, on nije pokušao da ih napusti, zanemari ili zaboravi, prihvatao ih je.
Luda shvati da se nemože bojati svoje prošlosti ona se dogodila, ali sada više nije tu. On je taj koji je nosio u sadašnjost. Uz to razumevanje, sećanja su nestala.
Iako su ostala u njegovom umu ona više nisu imala nikakvu moć nad njim, osetio se preporođen i potpuno u sadašnjosti.
Luda se okrete, rešen da sada preuzme taj poslednji korak, da dođe do kraja svog puta i tada shvati da se nalazi na samom početku, tamo odakle je i krenuo.Na onoj istoj litici u koju je mogao da upadne, davno, kada je bio mlad i budalast i nije mnogo gledao kuda korača.
A sada, uvideo je svoju poziciju iz sasvim drugačijeg ugla.On je mislio da može da upozna odvojeno telo i um, da spozna sve prvo jednom a zatim o drugom.No, na kraju, sve je bilo u njemu, sve je bilo jedno, um i telo, prošlost i budućnost, pojedinac i svet.Sve je bilo jedno.
Kao što je gore, tako beše i dole, i sve suprotnosti su samo dopuna jedne drugih.Sa poznatim, iskrenim osmehom, Luda zakorači svoj finalni korak...pravo preko litice....I gle čuda, on polete sve višlje i višlje, dok ceo svet nije bio ispod njega. I tada je zaigrao, okružen svetlošću zvezda, i postade jedan sa svemirom...
...I Luda završi svoje putovanje.

preuzeto sa http://tarot.aspektastro.com/istorija.html