Gledam naslov-naslov gleda mene

Vec sam pisala na nekoj od tema..danima pokusavam naci razlog svega..
O psihologiji priznajem nisam znala mnogo ili skoro nista i cela ta prica mi je bila zabava za dokone.I onda sam usled velikog stresa,jednostavno shvatila da mi je potrebna pomoc,strucna i pocela sam.Sama iz telefonoteke sam nasla psihoterapeuta,i ako nisam znala ko u opste treba da mi pomogne strucnjak iz koje oblasti..
Ja sad idem uredno na terapiju,i cini mi se kao da bez nje ne mogu,potpuno verujem svom terapeutu i sad se brinem sta ako postanem ovisnik od terapije..

Nema potrebe da strahuješ. Idi na psihoterapiju kad ti to pomaže. Svi ljudi koji imaju probleme trebalo bi da se obrate za stručnu pomoć ako ne mogu baš dobro da "funkcionišu" u životu. Nema potrebe da se stidiš toga ili nešto slično, sve je to normalno i sa tobom je sve u redu. Samo su ti potrebne smernice i neko ko je stručan da ti pomogne.
Samo opušteno i ne razmišljaj previše da li ćeš postati zavisna od toga. Polako ćeš stati na svoje noge, a onda ti psihoterapija neće ni trebati. Budi strpljiva i biće sve u redu...

Molim vas za pomoc..
Vec sam u vanrednim terminima kada mi nije bilo zakazano isla naknadno kod terapeuta,i sad me je vec pomalo sramota jer mi je sledeci termin tek u sredu a do srede treba izdrzati sa svime ovim sto izlazi iz mene..
Naime,oduvek sam bila svesna cinjenice da sam u detinstvu zivela tesko sa majkom,ali ono sto je sve ove godine i meni samoj bila nepoznanica je cinjenica da sam ja to toliko potisnula u sebe,misleci valjda da ne postoji.O prihologiji nisam znala nista i nisam se zanimala sobom i svojim milima i osecanjima dok sada nisu pocela da izlaze iz mene..i sva secanja su jako bolna..
secam se majke koja me u najbolje slucaju tukla samo jedanput dnevno a veoma cesto i vise,i tako sve do moje 17 god.Omalovazavanje moje licnosti se nastavilo do danasnjeg dana,a imam 34 god,tako da nikad nista nije bilo dobro,ni moji uspeh u skoli,fakultetu,ni ja kao majka,zena..
Secanja me muce uzasno od kada su pokrenuta da izlaze i ne znam sta da radim sa njima..
Moja majka je celo moje detinstvo govorila da ce se ubiti,iz razno raznih razloga,sto nemamo para,sto sam neposlusna,sto nemamo d aplatimo racune,sto joj je mala plata,sto se muci..Otisla sam po pomoc kada sam shvatila da razmislajm o suicidu i u toku tretmana ispostavilo se da je moja majka oduvek zelela da se ubije..i posle 3h provedenih kod terapeuta ona me zove jer joj je pukla cev u nedavno renoviranom kuplatilu i njena prva recenica glasi-"ja cu da se ubijem,ne mogu ovo vise ovako"..
Molim vas za bilo koju rec..

Nisam psiholog, i možda nije uputno da te savetujem, ali računam da razgovor može pomoći.

Po mom mišljenju, to što ti se sada dešava jeste suočavanje sa samom sobom kroz realno sagledavanje lika roditelja. Svi smo mi skloni da do nekog životnog perioda svoje roditelje idealizujemo, da pronalazimo način da opravdamo njihove postupke samom činjenicom što su nam roditelji, ili zato što su oni toliko dugo ponavljali da "tako treba" pa smo, jednostavno, prihvatili njihove postupke kao podrazumevajuće, normalne, čak i neophodne.
Potisnuta sećanja koja su nagrnula napolje jesu deo sučeljavanja sa prošlošću koja je uzrok tvojih problema, i dobro je da izlaze. Ne bi valjalo kada bi ostala potisnuta, jer onda ne bi znala gde čuči problem.
Ne može biti da ništa nije dobro. Imaš 34 godine, što su sjajne godine. U naponu si snage, iako ti sebe trenutno možda ne doživljavaš na taj način. Ti JESI ličnost, i najbitnije da ne omalovažavaš samu sebe, niti da sa nipodaštavanjem gledaš na sve stepenike koje si do sada prešla.
Majka je takva kakva jeste, i ne možeš je promeniti, ali možeš promeniti svoj odnos prema njoj i sa njom, uvek imajući u vidu da je tvoj život – tvoja stvar, ili rukovodeći se po onome: uzmi svoj život u svoje ruke.

Uhvati je sakama oko vrata i stezi dok ne pocne da moli za zivot.
klin se klinom izbija

Summa summarum:

Molim vas za pomoc..
Vec sam u vanrednim terminima kada mi nije bilo zakazano isla naknadno kod terapeuta,i sad me je vec pomalo sramota jer mi je sledeci termin tek u sredu a do srede treba izdrzati sa svime ovim sto izlazi iz mene..
Naime,oduvek sam bila svesna cinjenice da sam u detinstvu zivela tesko sa majkom,ali ono sto je sve ove godine i meni samoj bila nepoznanica je cinjenica da sam ja to toliko potisnula u sebe,misleci valjda da ne postoji.O prihologiji nisam znala nista i nisam se zanimala sobom i svojim milima i osecanjima dok sada nisu pocela da izlaze iz mene..i sva secanja su jako bolna..
secam se majke koja me u najbolje slucaju tukla samo jedanput dnevno a veoma cesto i vise,i tako sve do moje 17 god.Omalovazavanje moje licnosti se nastavilo do danasnjeg dana,a imam 34 god,tako da nikad nista nije bilo dobro,ni moji uspeh u skoli,fakultetu,ni ja kao majka,zena..
Secanja me muce uzasno od kada su pokrenuta da izlaze i ne znam sta da radim sa njima..
Moja majka je celo moje detinstvo govorila da ce se ubiti,iz razno raznih razloga,sto nemamo para,sto sam neposlusna,sto nemamo d aplatimo racune,sto joj je mala plata,sto se muci..Otisla sam po pomoc kada sam shvatila da razmislajm o suicidu i u toku tretmana ispostavilo se da je moja majka oduvek zelela da se ubije..i posle 3h provedenih kod terapeuta ona me zove jer joj je pukla cev u nedavno renoviranom kuplatilu i njena prva recenica glasi-"ja cu da se ubijem,ne mogu ovo vise ovako"..
Molim vas za bilo koju rec..

Kliknite za proširenje...

Da li si ikada o ovome mogla da razgovaras sa nekim (bliskim, prijateljem, rodjakom) ili je nagomilano tek sada dozivelo svoju kulminaciju? Ukoliko jeste tako, smatram da je period predug za toliko sazimanje losih osecanja, uspomena, grca, suza, nemoci u sebi. Da li si ikada sa majkom imala ikakvu drugu komunikaciju (normalnu) a da se ona ne postavi u ulogu zrtve koja je za druge nista do mucitelj? Kako si i da li uspevala da savladavas te monologe pune pretnji i nipodastavanja? Osecaj krivice, besmisla, potvrda tudjeg stava o sopstvenoj promasenosti i bezvrednosti? Samo slusanje bez pogovora i otpora?
U potpunosti se slazem sa Borcem za prava zivotinja...uzeti stvar u svoje ruke. Osecanja ne skrivati, izbaciti otrov napolje sto pre i odraditi jedno suocavanje bez obzira na posledice (ona se sigurno nece ubiti...to bi ucinila mnogo ranije da je zelela...to se zove emocionalnom ucenom i opravdanjem za sopstvene promasaje i nezadovoljstvo za koje je neko drugi duzan da plati).
Ukoliko bi taj drastican korak bio isuvise tezak za realizaciju, smatram da bi najbolje bilo takve buduce ispade u potpunosti ignorisati. O tome da bi trebalo konacno, definitivno pruziti otpor, smatram da ne treba ni pominjati. 34 je sasvim dovoljno za nov pocetak jer u suprotnom kraja nema. Bol se leci i pored oziljaka, samo je vazno terapiju uzeti na vreme. I mislim da boli dugo ali je izdrzivo. Ne prepustaj se!

Tvoja majka se neće nikad ubiti nego tim rečima manipuliše tobom. Kad te sledeći put nazove, kaži "ne." Jednostavno nauči da joj se na normalan način suprotstaviš. Ne mogu jer imam obaveze, jer idem tu i tu...tako ćeš polako prestati da budeš njena žrtva, a ona se neće ubiti, ne boj se...to je deo njenog svakodnevnog vokabulara, ona je majstor drame.
Normalno je to što ti sada naviru sećanja jer si ih jako dugo potiskivala, i to je proces izlečenja tvoje duše.
Moraš biti hrabra. Kad ti se plače, plači, kad ti je dobro, dobro je...prihvati sebe i kaži sebi "ja vredim."
Ti imaš pravo na svoj život i nemoj da dozvoliš da te ona uništava. Od nje je dosta bilo, zar ne?
Počni da preuzimaš kormilo u svoje ruke i sama upravljaj svojim životom onako kako je najbolje za tebe.

Puno pozdrava i budi jaka.

Nikada nikom nisam rekla do pre neki dan terapeutu i to samo deo,potom je on uspeo da ostatak izvadi iz mene..Imala sam prijeteljice imam ih jos uvek do duse rasute kojekuda po svetu,ali nikad nikom nisam rekla..zivela sam sa muzem 10 god i niti jednu rec nisam rekla,sve eto do nedavno kada sam htlila u trazenju nacina da okoncam svoj zivot..ta misao me i odvela na terapiju i ond aje klupko pocelo da mi se odmotava.I sada uspomene samo naviru i kao bomba me raznose jer su preteske i jako bolne..
Ne znam gde cu sa njima..ne znam kako sam uspevala sve ove godine..
samo seksualnog zlostavljanja nije bilo u detinstvu sve ostale oblike nasilja i ugnjetavanja sam prosla sa njom,do danasnjeg dana i njene potrebe da me zove svakog dana po nekoliko puta grdeci me i sto je sneg napolju i sto nemaju drva za ogrev i sto je lisica odnela kokoske,jer da nije mene ona ne bi morala da se muci i drzi kokoske kako bih imala jaja za mene..
kako su sad?gde cu ja sa svim tim agonijama i nemanima,gde cu ostatak svoh zivota da provedem i kako..
mnogo vam hvala na lepim recima..

Summa summarum:

Nikada nikom nisam rekla do pre neki dan terapeutu i to samo deo,potom je on uspeo da ostatak izvadi iz mene..Imala sam prijeteljice imam ih jos uvek do duse rasute kojekuda po svetu,ali nikad nikom nisam rekla..zivela sam sa muzem 10 god i niti jednu rec nisam rekla,sve eto do nedavno kada sam htlila u trazenju nacina da okoncam svoj zivot..ta misao me i odvela na terapiju i ond aje klupko pocelo da mi se odmotava.I sada uspomene samo naviru i kao bomba me raznose jer su preteske i jako bolne..
Ne znam gde cu sa njima..ne znam kako sam uspevala sve ove godine..
samo seksualnog zlostavljanja nije bilo u detinstvu sve ostale oblike nasilja i ugnjetavanja sam prosla sa njom,do danasnjeg dana i njene potrebe da me zove svakog dana po nekoliko puta grdeci me i sto je sneg napolju i sto nemaju drva za ogrev i sto je lisica odnela kokoske,jer da nije mene ona ne bi morala da se muci i drzi kokoske kako bih imala jaja za mene..
kako su sad?gde cu ja sa svim tim agonijama i nemanima,gde cu ostatak svoh zivota da provedem i kako..
mnogo vam hvala na lepim recima..

Kliknite za proširenje...

Ne misli o losem - sto je bilo, bilo je.

Nabavi telefonsku sekretaricu i ne moras uvek da se javljas kad te majka zove - sto se uopste obzires na njene komentare? Spusti joj slusalicu, uostalom, kad pocne da te 'gusi'.

Misli o necem lepom i da si ti vredna onakvog zivota kakav si oduvek htela - ne dozvoli da te iko (pa ni majka) ima "u saci" sa 34 godine, pa makar i ekonomski zavisila od nje!

Shvati da je njeno "proslo" i da u odredjenim godinama cak i nasi roditelji mogu da posenile.

Summa summarum, mislim da si makar i ne pomenuvsi neke stvari na dosta toga odgovorila ali bih se vratila na jos nesto. Gde je tvoj otac u svemu tome? Porodicu, regularnog sastava, cine ne samo majka i dete, vec i otac, makar prisutan na par sati dnevno...neko ko hteo ili ne treba da se emotivno da onima za koje je odgovoran. Ukoliko njega iz nekog razloga nije bilo, to bi mozda moglo da bude delimicno objasnjenje majcinog nezadovoljstva mada ne i kinjenja. Ophrvanost svakodnevnim problemima, teskoce sa finansijama, odgovornost samostalnog uzgajanja deteta, a preko svega ostalog i definitivno nezadovoljstvo sobom i svojim zivotom opterecenim necim sto nije u stanju da nosi, mogu da budu dovoljno jaki mada ne opravdani razlozi za abnormalno ponasanje (nazivam ga takvim jer postoje slicne situacije a da nikakav taman oblak niti poteskoca moze da pomuti vezu izmedju majke i deteta). Gde su babe, dede, rodjaci? Da li si imala brace i sestara? Da li je takvo mucenje nesto iscenirano samo izmedju cetri zida a za spoljni svet uobicajena slika normalnosti? Kakva je ona prema drugim ljudima?
Ne znam otkud toliko snage da svoj strasni problem drzis toliko dugo u sebi. A nejasno je i to da niko nije mogao na osnovu tvog raspolozenja, ponasanja da primeti da nesto nije u redu (pominje se muz, gde je i on u svemu tome?) To sto pominjes da nije bilo seksualnog zlostavljanja ali sveg ostalog jeste, ne daje nikakvo olaksanje...ona preostala dva su sasvim dovoljna za osecanje beznadja. Mislim da je jako dobro sto si pre ikakvih drasticnih pokusaja naspram sebe, dospela do psihoterapeuta. Zvuci hladno, strano, neopustajuce ali objektivizam je relevantan. Takodje smatram da je vazno da zapisujes svoja osecanja, da pretaces svaku emociju na papir koji moze da izdrzi sve ono zasta ti vise u sebi nemas mesta jer kapi pocinju da prelivaju casu. Prazni svoj bol i slabost, mrznju i nemoc, ne gomilaj je u sebi. I kao sto rekoh, postani gluva i slepa na reci, prekore, zahteve. Ravnodusnost takodje boli. To nije osveta, to je jedan od antibiotika...tvojih.

Moj otac se doselio da zivi sa nama kada mi je bilo godina,ja sam tad otisla od kuce u drugi grad zbog skolovanja,potom zbog posla,pa fakulteta,onda udaje i nikad se vise nisam vratila domu svome,osim nekih verskih praznika koje s litamo slavili skupa..Otac je ubrzo i sam upao u nejno vrzino kolo i danas je on cikica od 85 godian stariji od nej skoro 25 god koji odavno nije svestan nekih svojih postupaka..
Nisam imala brace,sestara,blizi niti dalje rodbine zivele smo same svo vreme 15 godina..