Serdar Scepan Radojevic
Domaćin
- Poruka
- 3.617
SLOBODAN ANTONIĆ Izvorna i projektovana Druga Srbija II
5 Kolumne | Slobodan Antonić | mart 12, 2010 at 16:06
Obnova ideje „Druge Srbije“ (i, istovremeno, njena revizija) započela je 2002. godine kada je Helsinški odbor za ljudska prava objavio knjigu „Druga Srbija – deset godina posle (1992-2002)“. U prvom od tri predgovora, Aljoša Mimica navodi da je „jedan od dobrih razloga da se na uvid javnosti stave tekstovi izgovoreni i objavljeni na marginama ondašnjeg preovlađujućeg mišljenja“ taj što „tih starih knjiga odavno nema, čak ni u antikvarnoj prodaji“. Međutim, dodaje on, tu su i neke „značajnije pobude“ o kojima će, u dodatna dva predgovora, čitaoca da obaveste Latinka Perović i Radomir Konstantinović.
TOTALITARIZAM KAO SUDBINA
Latinka Perović u svome predgovoru, zatim, govori o „nacional boljševičkoj ideologiji u Srbiji“, koja je „do ludila fanatizovala mase“. Kao glavnog zagovornika te ideologije Latinka je imenovala svoj stari predmet fiksacije – Dobricu Ćosića. Nakon pada Miloševićevog režima, po Latinki Perović, Drugoj Srbiji se kao novi cilj na horizontu pojavljuje „preumljenje u Srbiji, koje znači i pokajanje i novo mišljenje“. Latinka zatim kaže da je Drugu Srbiju svojevremeno napadala ne samo vlast, već i „umerena opozicija“ („videvši u tome ‘apsurdnu i opasnu’ podelu na dve Srbije“), a zatim dodaje da je upravo „danas u Srbiji na vlasti ta `umerena` opozicija“. „Da li je totalitarizam sudbina Srbije?“, pita se već u sledećoj rečenici Latinka Perović, i tako, implicite, formuliše poznatu drugosrbijansku optužbu da nove vlasti, po pitanju srpskog nacionalizma i odnosa prema ratnim zločinima, nisu ništa bolje od starog režima.
To u trećem predgovoru direktno kaže Radomir Konstantinović. On kao najnoviji oblik koji je poprimio zloćudni srpski nacionalizam vidi „`demokratski nacionalizam` Vojislava Koštunice“. „Srpski nacionalizam ne pristaje na Haški tribunal onako kako ne pristaje na suočavanje sa sopstvenim zločinima“, veli Konstantinović, i zato je Druga Srbija „i dan-danas …jedina moguća budućnost Srbije“. „Ako vas pitaju šta je `Druga Srbija` (šta je bila, šta jeste, šta će biti)“, završio je svoj predgovor Konstantinović, „slobodno recite: `Druga Srbija` je Srbija koja se ne miri sa zločinom“.
Obnavljanje ideje „Druge Srbije“ u njenom radikalnom obliku tako je započelo ovim predgovorima Latinke Perović i Radomira Konstantinovića. Njima su tekstovi sa početka devedesetih stavljeni u novi kontekst. Iste godine, u nedeljniku Vreme, od 1. avgusta do 21. novembra, vođena je polemika tokom koje je došlo do konačnog izdvajanja i uobličavanja najradikalnije grupacije među nekadašnjim kritičarima nacionalističkog autoritarizma. Polemiku je izazvala izjava Sonje Biserko u zagrebačkom „Feralu“ (17. avgust 2002), u kojoj se optužuje „srbijansko društvo, ili da budem preciznija, njegova elita, da sve organizovanije čini napor da se zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje“. Reč je o „srpskim zločinima“ koji se tako moraju i nazivati, a svaki pokušaj da se oni individualizuju (tj. osuđuju kroz individualne krivce) jeste njihova „relativizacija“ i „deetnifikacija“. Biserkova je izjavila i to da je „totalitarni način mišljenja, nažalost, u srbijanskom društvu sada glavna opstrukcija demokratizaciji društva, što se najbolje vidi kroz interpretaciju bliske prošlosti“. Ona je optužila čak i B92 i ‘Vreme’ da učestvuju u „deetnifikaciji“ srpskih zločina.
Odgovorio joj je glavni urednik „Vremena“, Dragoljub Žarković koji je, u ime redakcije, spremno priznao „nastojanje da deetnifikujemo zločin. Mi radimo u najboljem uverenju da zločinci imaju ime i prezime i da je totalitaran svaki način mišljenja koji je spreman da čitav jedan narod optuži za zločin“. „Da sam zloban, rekao bih da iza ovoga stoji želja gospođe Biserko da otvori šalter na kome bi se prodavale indulgencije, a te oproštajnice mogli bismo samo kod nje da pazarimo i u globalnim tokovima pravde bio bi nedužan samo onaj kome to uverenje bude overeno pečatom Helsinškog odbora“.
U odbranu Sonje Biserko odmah je stala Latinka Perović. Ona je optužila njene kritičare da zapravo hoće „zaobilaženje mesta svežih zločina; [...] prenebregavanje položaja manjina koje čine trećinu stanovništva Srbije; prećutkivanje antisemitizma [...]; zatvaranje očiju pred širokom lepezom pojava socijalne patologije u Srbiji“. Latinka je Žarkovića upozorila da se „reagovanje na svaku, pa čak i neopravdanu primedbu na proces suočavanja s istinom o počinjenim zločinima [...] pretvara u relativizovanje nasilja“. I Nataša Kandić je podržala Biserkovu. Ona je osudila „lavež iz medija koji su važili za nezavisne od politike Slobodana Miloševića“ i ta glasila optužila da su još u doba NATO agresije, 1999. godine, sklopila „đavolji savez“ sa Miloševićem, koji je „još uvek neraskinut“. I Svetlana Slapšak se priključila odbrani Biserkove, objašnjavajući da je jako malo intelektualaca ostalo verno borbenim idealima iz devedesetih: „Nataša Kandić obavlja istraživanja kojih se nisu sposobne latiti velike državne institucije, Sonja Biserko pokazuje šta može da kaže usamljeni aktivistički glas, a Petar Luković ismejava, i to samo one najodvratnije. [...] To što u svojim tekstovima ponekog strelja ili veša spada u žanr i praksu karnevalizacije“.
5 Kolumne | Slobodan Antonić | mart 12, 2010 at 16:06
Obnova ideje „Druge Srbije“ (i, istovremeno, njena revizija) započela je 2002. godine kada je Helsinški odbor za ljudska prava objavio knjigu „Druga Srbija – deset godina posle (1992-2002)“. U prvom od tri predgovora, Aljoša Mimica navodi da je „jedan od dobrih razloga da se na uvid javnosti stave tekstovi izgovoreni i objavljeni na marginama ondašnjeg preovlađujućeg mišljenja“ taj što „tih starih knjiga odavno nema, čak ni u antikvarnoj prodaji“. Međutim, dodaje on, tu su i neke „značajnije pobude“ o kojima će, u dodatna dva predgovora, čitaoca da obaveste Latinka Perović i Radomir Konstantinović.
TOTALITARIZAM KAO SUDBINA
Latinka Perović u svome predgovoru, zatim, govori o „nacional boljševičkoj ideologiji u Srbiji“, koja je „do ludila fanatizovala mase“. Kao glavnog zagovornika te ideologije Latinka je imenovala svoj stari predmet fiksacije – Dobricu Ćosića. Nakon pada Miloševićevog režima, po Latinki Perović, Drugoj Srbiji se kao novi cilj na horizontu pojavljuje „preumljenje u Srbiji, koje znači i pokajanje i novo mišljenje“. Latinka zatim kaže da je Drugu Srbiju svojevremeno napadala ne samo vlast, već i „umerena opozicija“ („videvši u tome ‘apsurdnu i opasnu’ podelu na dve Srbije“), a zatim dodaje da je upravo „danas u Srbiji na vlasti ta `umerena` opozicija“. „Da li je totalitarizam sudbina Srbije?“, pita se već u sledećoj rečenici Latinka Perović, i tako, implicite, formuliše poznatu drugosrbijansku optužbu da nove vlasti, po pitanju srpskog nacionalizma i odnosa prema ratnim zločinima, nisu ništa bolje od starog režima.
To u trećem predgovoru direktno kaže Radomir Konstantinović. On kao najnoviji oblik koji je poprimio zloćudni srpski nacionalizam vidi „`demokratski nacionalizam` Vojislava Koštunice“. „Srpski nacionalizam ne pristaje na Haški tribunal onako kako ne pristaje na suočavanje sa sopstvenim zločinima“, veli Konstantinović, i zato je Druga Srbija „i dan-danas …jedina moguća budućnost Srbije“. „Ako vas pitaju šta je `Druga Srbija` (šta je bila, šta jeste, šta će biti)“, završio je svoj predgovor Konstantinović, „slobodno recite: `Druga Srbija` je Srbija koja se ne miri sa zločinom“.
Obnavljanje ideje „Druge Srbije“ u njenom radikalnom obliku tako je započelo ovim predgovorima Latinke Perović i Radomira Konstantinovića. Njima su tekstovi sa početka devedesetih stavljeni u novi kontekst. Iste godine, u nedeljniku Vreme, od 1. avgusta do 21. novembra, vođena je polemika tokom koje je došlo do konačnog izdvajanja i uobličavanja najradikalnije grupacije među nekadašnjim kritičarima nacionalističkog autoritarizma. Polemiku je izazvala izjava Sonje Biserko u zagrebačkom „Feralu“ (17. avgust 2002), u kojoj se optužuje „srbijansko društvo, ili da budem preciznija, njegova elita, da sve organizovanije čini napor da se zločin ne samo relativizuje već i deetnifikuje“. Reč je o „srpskim zločinima“ koji se tako moraju i nazivati, a svaki pokušaj da se oni individualizuju (tj. osuđuju kroz individualne krivce) jeste njihova „relativizacija“ i „deetnifikacija“. Biserkova je izjavila i to da je „totalitarni način mišljenja, nažalost, u srbijanskom društvu sada glavna opstrukcija demokratizaciji društva, što se najbolje vidi kroz interpretaciju bliske prošlosti“. Ona je optužila čak i B92 i ‘Vreme’ da učestvuju u „deetnifikaciji“ srpskih zločina.
Odgovorio joj je glavni urednik „Vremena“, Dragoljub Žarković koji je, u ime redakcije, spremno priznao „nastojanje da deetnifikujemo zločin. Mi radimo u najboljem uverenju da zločinci imaju ime i prezime i da je totalitaran svaki način mišljenja koji je spreman da čitav jedan narod optuži za zločin“. „Da sam zloban, rekao bih da iza ovoga stoji želja gospođe Biserko da otvori šalter na kome bi se prodavale indulgencije, a te oproštajnice mogli bismo samo kod nje da pazarimo i u globalnim tokovima pravde bio bi nedužan samo onaj kome to uverenje bude overeno pečatom Helsinškog odbora“.
U odbranu Sonje Biserko odmah je stala Latinka Perović. Ona je optužila njene kritičare da zapravo hoće „zaobilaženje mesta svežih zločina; [...] prenebregavanje položaja manjina koje čine trećinu stanovništva Srbije; prećutkivanje antisemitizma [...]; zatvaranje očiju pred širokom lepezom pojava socijalne patologije u Srbiji“. Latinka je Žarkovića upozorila da se „reagovanje na svaku, pa čak i neopravdanu primedbu na proces suočavanja s istinom o počinjenim zločinima [...] pretvara u relativizovanje nasilja“. I Nataša Kandić je podržala Biserkovu. Ona je osudila „lavež iz medija koji su važili za nezavisne od politike Slobodana Miloševića“ i ta glasila optužila da su još u doba NATO agresije, 1999. godine, sklopila „đavolji savez“ sa Miloševićem, koji je „još uvek neraskinut“. I Svetlana Slapšak se priključila odbrani Biserkove, objašnjavajući da je jako malo intelektualaca ostalo verno borbenim idealima iz devedesetih: „Nataša Kandić obavlja istraživanja kojih se nisu sposobne latiti velike državne institucije, Sonja Biserko pokazuje šta može da kaže usamljeni aktivistički glas, a Petar Luković ismejava, i to samo one najodvratnije. [...] To što u svojim tekstovima ponekog strelja ili veša spada u žanr i praksu karnevalizacije“.
