Талири – царски, конвенциони, крунски, савезни...

Kuki2006

Zainteresovan član
Poruka
406
Пар чињеница (информација? дезинформација? заблуда?) којих сам био потпуно несвестан до пре пар дана, кад сам наивно кренуо да се занимам талирима. Ако се још неки почетник тако превари, можда му ово моје писаније и буде од неке користи, ако ни због чега другог онда зато што се можда нађе неко упућенији да исправи моје брљотине.

Бог да поживи Крауса, интернет и Википедију :)

А и и-Беј, одакле сам мазнуо већину слика :)
 
Гулдинер

Први модеран европски новац талирске величине. Искован у Халској ковници, у Тиролу, 1486. године, по налогу Аустријског надвојводе Сигисмунда. Званичан назив гулденгрошен, популарно зван гулдинер. Искован од 31,93 грама сребра чистоће 0,9375, садржао тачно 1/8 тиролске марке* чистог сребра, и вредео 60 тадашњих крајцара односно један златни гулден (те отуда и назив). Претеча талира, главни кривац за целу каснију компликацију . Талир који још није знао да је талир.



* марка је стара мера за тежину и у Енглеској је износила је 2/3 фунте, а у немачкој 1/2 фунте; Ричард Лавље Срце је на пример откупљен из немачког заробљеништва са 150 000 марака сребра.
 
Јоакимсталер (Јоакимшталер?) (Joachimsthalеr)

Не значи Јоакимов талир него новчић из Јоакимштала (Јоакимове долине).
Први талир који се звао талир; искован 1518. у чешком месту Joachimsthal (те отуда и име). Новац који је дао име не само безбројним серијама талира него и данашњем америчком долару и почившем словеначком толару.
Искован од 1/9 келнске марке сребра, што ће касније постати двестагодишњи стандард.
 
Царски или национални талир, зависно како преведете реч рајх.
(Изгледа да нико није 100% сигуран како би се превело, осим можда самих Немаца, а они неће да кажу.)

Царским декретом (неки кажу Лајпцишком конвенцијом) од 1566. год. прописана је тежина талира од 29,23 грама сребра чистоће (финоће) 889/1000. То је значило да је сваки талир имао да садржи тачно 1/9 келнске марке чистог сребра. Један талир је вредео 2 гулдена односно 120 крајцара.

Једноставно, зар не? Да, замало. Да би закомпликовали живот будућим генерацијама нумизматичара, Немци су увели пар зачкољица:

- новац који је кован по овом стандарду је називан „ковани“ талир (енг. Species Thaler, немачки gemünzteThaler). Зашто? Зато што је у исто време, из чисте немачке злобе, декретом уведен и Reichsthaler као обрачунска јединица, вредна 3/4 кованог талира. Кад је 1720. године Енглеска требала да плати Шведској 288.000 рајхсталира, нико (па ни Исак Њутн, кад су га питали) није знао да каже да ли се мисли на обрачунске или коване талире;

- као да им то није било довољно, поједини немачки (a и низоземски) градови и провинције су почеле да кују новац са деноминацијама израженим у обрачунским талирима, као на пример кованице од једног гулдена, на којима није писало 1 гулден него 2/3 талира (иако су у ствари вредели 1/2 талира – оног кованог). Слична прича је и са неким кованицама од 1/4 и 1/3 талира.

- да чорба буде гушћа, пруски талири од 1750. (знатно мањи тј лакши од “правих” рајхсталира) носе ознаку Reichsthaler; ако на талиру из тог периода пише Reichsthaler, ако ништа друго, бар смо сигурни да то није Reichsthaler!

Немачке државе (укључујући Аустрију) нису једине које су ковале талире по „царском“ стандарду; шведски riksdaler, дански speciedaler и холандски rijksdaalder су сви ковани по истом стандарду, тј исте тежине и финоће сребра.

Пар примера :

Леополд, 1701:



Карло Шести, 1734:

 
Конвенциони талир (Conventionsthaler)

Дефинисан аустро-баварском монетарном конвенцијом из 1753, заменио је рајхсталер као стандард. Искован од 28,06 грама сребра чистоће 833/1000, садржао 1/10 келнске марке сребра. Кован у многим немачким дражава, али углавном јужним – на северу је доминирао пруски талир. Остао званично средство плаћања у Аустрији до 1857. (у Баварској мислим до 1837). године, и увођења “савезног” талира. Делио се на два гулдена односно 120 (конвенционих) крајцара.

Како га препознати? Аустријски имају на аверсу лик владара а на реверсу двоглавог орла, баварски на аверсу лик владара а на реверсу (обично) „Патрону Баварије“. Конвенциони талири из других држава обично имају назначен сребрни садржај – 1/10 фине марке у разним облицима (X EINE FEIN MARK, X EINE MARK FEIN, X EINE F. MARK, ZEHN EINE FEINE MARK, X E.F.M).

У нашим крајевима некад познат као „талир орлаш“

Пар примера:

Баварска 1756:



Аустрија, 1761:



Нирнберг,1765 (реплика):



Аустрија, 1820:



Саксонија, 1827:

 
„Крунски“ талир (Kronenthaler)

Искован првобитно 1755 у Аустријској Низоземској, тј данашњој Белгији (тада под Хабсбургшком влашћу) од 29,44 грама сребра чистоће 873/1000 овај талир је био кован по старом „царском“ стандарду тј садржао је 1/9 келнске марке сребра.

Иако престаје да се кује у Белгији после пада исте по француску власт, 1797, поједине немачке државе су наставиле да га кују и у 19. веку као популаран „трговачки“ талир (trade thaler илити trade dollar).

Аустријски талири се препознају по 3 или 4 круне на реверсу, раздвојене укрштеним скиптрима, те отуда и наш народни назив „талир крсташ“. На аверсу је првобитно био двоглави орао, касније лик владара.

Аустријска Низоземска, 1766:



Аустријска Низоземска, 1788:



Талири ковани у другим немачким државама обично имају текст „Kronen Тhaler“ како би се разликовали од конвенционог или пруског талира, као на пример овај баденски талир из 1836:



Или овај виртембершки из 1837:

 
Пруски талир (Reichs thaler)

Да ли због практичних разлога, или као израз све јаче независности од царске (хабсбуршке) власти, Прусија од 1750. године кује талире по савим новом стандарду – са 22,27 грама сребра ћистоће 750/1000, пруски талири су садржали тачно 1/14 келнске марке чистог сребра. До ~1790. године на њима стоји натпис “EIN REICHS THALER”, а после тога (најчешће) само “EIN THALER”.





У првој половини 19. века, са јачањем политичке, економске и војне моћи и утицаја Прусије у оквиру Немачког Савеза, већина немачких држава усваја пруски талир као стандард и кује своје верзије. Ови талири се препознају по назначеном сребрном садржају – 1/14 фине марке у разним облицима (XIV EINE FEINE MARK, XIV EINE F.M, VIERZEN EINE FEINE MARK).

Пар примера:

Саксонија, 1852:



Хановер, 1854:



И пруски талири ковани у 19. веку најчешће имају означен садржај сребра, за разлику од оних из 18. века.

 
“Савезни” талир (Vereinsthaler)

Завршна фаза у еволуцији талира.
Средином 19. века Аустрија више није могла да игнорише чињеницу да је пруски талир постао стандард у практично целом Немачком Савезу, као и да је конвенциони талир постао превазиђен као свакодневно средство плаћања. Зато је 1857, Бечком монетарном конвенцијом, уведен “савезни” талир (Vereinsthaler) стандардизовано средство плаћања у скоро свим државама Немачког Савеза. Био је то практично пруски талир под новим именом: док је пруски талир садржао 16,7 грама сребра (1/14 келнске марке), “савезни” талир је садржао 16,67 грама сребра (тј 1/30 “метричке” фунте, која у ствари није била ништа друго него пола килограма). У свим државама које су пре тога користиле пруски талир, замена је извршена по паритету 1:1.

Свака држава је ковала своје талире (као данас евро-кованице) а заједничко им је било то што су сви имали означену деноминацију (EIN VEREINSTHALER) и садржај сребра (XXX EIN PFUND FEIN). Поред тога, стандардни су били и тежина (18,52 грама) и чистоћа сребра (900/1000).

Пар примера:

Прусија, 1861:



Франфурт, 1862:



Хесен, 1863:



Виртемберг, 1867:


“Савезни” талири се кују у Аустрији до 1868. године а у осталим немачким државама до 1871. године и уједињења Немачке, након чега су замењени златном марком по паритету 1 талир = 3 марке. До тада исковани талири су задржани у оптицају све до 1908. године и служили су као кованица од 3 марке. 1908. године су повучени из оптицаја и замењени нешто лакшим сребрњаком од 3 марке (16,67 грама сребра чистоће 900/1000).

Крај.

Нема више.
 

Back
Top