Царски или национални талир, зависно како преведете реч рајх.
(Изгледа да нико није 100% сигуран како би се превело, осим можда самих Немаца, а они неће да кажу.)
Царским декретом (неки кажу Лајпцишком конвенцијом) од 1566. год. прописана је тежина талира од 29,23 грама сребра чистоће (финоће) 889/1000. То је значило да је сваки талир имао да садржи тачно 1/9 келнске марке чистог сребра. Један талир је вредео 2 гулдена односно 120 крајцара.
Једноставно, зар не? Да, замало. Да би закомпликовали живот будућим генерацијама нумизматичара, Немци су увели пар зачкољица:
- новац који је кован по овом стандарду је називан „ковани“ талир (енг. Species Thaler, немачки gemünzteThaler). Зашто? Зато што је у исто време, из чисте немачке злобе, декретом уведен и Reichsthaler као обрачунска јединица, вредна 3/4 кованог талира. Кад је 1720. године Енглеска требала да плати Шведској 288.000 рајхсталира, нико (па ни Исак Њутн, кад су га питали) није знао да каже да ли се мисли на обрачунске или коване талире;
- као да им то није било довољно, поједини немачки (a и низоземски) градови и провинције су почеле да кују новац са деноминацијама израженим у обрачунским талирима, као на пример кованице од једног гулдена, на којима није писало 1 гулден него 2/3 талира (иако су у ствари вредели 1/2 талира – оног кованог). Слична прича је и са неким кованицама од 1/4 и 1/3 талира.
- да чорба буде гушћа, пруски талири од 1750. (знатно мањи тј лакши од “правих” рајхсталира) носе ознаку Reichsthaler; ако на талиру из тог периода пише Reichsthaler, ако ништа друго, бар смо сигурни да то није Reichsthaler!
Немачке државе (укључујући Аустрију) нису једине које су ковале талире по „царском“ стандарду; шведски riksdaler, дански speciedaler и холандски rijksdaalder су сви ковани по истом стандарду, тј исте тежине и финоће сребра.
Пар примера :
Леополд, 1701:
Карло Шести, 1734: