Nag Hammadi nalazište, zbirka koptksih tekstova(rasprava)

E

Eleleth

Veoma poznat
Banovan
Poruka
10.312
Neka ova tema bude za one koji žele raspravljati na temu koptskih tekstova koji su pronađeni 1945 g .
To je zbirka različitih tekstova u kojoj ima i kršćanksih elemenata a i gnostičkih,paltonizma itd.
Starost tekstova datira nekih od početka 2 st pa do 4st.

Jedan od tekstova, Evanđelje po Tomi, i započinje
savjetom: "Tko protumači ove riječi, taj neće iskusiti smrt".

Evo popis tekstova koji su unutar knjige.
A možete čitati knjgu ovde http://www.scribd.com/doc/28157896/G-IKT
i downloadovati radi lakšeg praćenja rasprave.
I u pdf možete pretraživati po stranicama i ključnim riječima.


MOLITVA APOSTOLA PAVLA (I,1)
JAKOVLJEV APOKRIF (I,2)
EVANĐELJE ISTINE (I,3 i XVII,2)
RASPRAVA O USKRSNUĆU (I,4)
TRIPARTITNI TRAKTAT (I,5)
IVANOV APOKRIF (II,1,III,1, IV,1 i BG 8502,2)
EVANĐELJE PO TOMI (II,2)
EVANĐELJE PO FILIPU (II,3)
HIPOSTAZA ARHONATA (II,4)
O PODRIJETLU SVIJETA (II,5 i XII,2)
EGZEGEZA DUŠE (II,6)
KNJIGA TOME ATHLETESA (II, 7)
EVANĐELJE PO EGIPĆANIMA (III,2 i IV,2)
EUGNOST BLAŽENI (III,3 i V,1) i SOFIJA ISUSA KRISTA (III,4 i BG
8502,3)
DIJALOG SPASITELJA (III,5)
OTKRIVENJE PO PAVLU (V,2)
(PRVO) OTKRIVENJE PO JAKOVU (V,3)
(DRUGO) OTKRIVENJE PO JAKOVU (V,4)
OTKRIVENJE PO ADAMU (V,5)
DJELA PETROVA I DVANAESTORICE APOSTOLA (VI,1)
GROM: SAVRŠEI UM (VI,2)
KONAČNO UČENJE (VI,3)
POJAM NAŠE VELIKE MOĆI (VI,4)
PLATON, DRŽAVA 588A-589B (VI,5)
RASPRAVA O OSMOM I DEVETOM (VI,6)
MOLITVA ZAHVALNOSTI (VI,7)
ASKLEPIJE 21-29 (VI,8)
ŠEMOVA PARAFRAZA (VII,1)
DRUGA RASPRAVA VELIKOG SETA (VII,2)
OTKRIVENJE PO PETRU (VII,3)
SILVANOVO UČENJE (VII,4)
TRI SETOVE STELE (VII,5)
ZOSTRIJAN (VIII,1)
PETROVA POSLANICA FILIPU (VIII,2)
MELKISEDEK (IX,1)
MISAO NOREJE (IX,2)
SVJEDOČANSTVO ISTINE (IX,3)
MARSANES (X,1)
TUMAČENJE ZNANJA (XI,1)
VALENTINIJANSKO TUMAČENJE (XI,2) te O POMAZANJU, O KRŠTENJU A i B
i O EUHARISTIJI A i B
ALOGEN (XI,3)
HIPSIFRONA (Xl,4)
IZREKE SEKSTOVE (XII,1)
FRAGMENTI (XII,3)
TRIMORFNA PROTENOJA (XIII,1)
EVANĐELJE PO MARIJI (BG 8502,1)
DJELO PETROVO (BG 8502,4)
 
Dio iz svjedočanstva istine.str 426



U Zakonu je o ovome zapisano da je Bog zapovjedio Adamu, "Od
svakog [stabla] slobodno jedi ploda, [no] od stabla koje je usred Raja ne
jedi, jer, onoga dana kada od njega budeš jeo, umrijet ćeš." No, zmija
bijaše mudrija 46 od svih životinja rajskih, i uvjeri Evu, rekavši, "Onoga
dana kada kušaš plod stabla koje je usred Raja, oči tvoga uma će se
otvoriti." I Eva je poslušala, i ispružila svoju ruku; ubrala je plod sa drveta
i jela; dala je i svome mužu koji bijaše s njome. I oni smjesta spoznaše
da su goli, i uzeše smokvina lišća i staviše ga oko pasa.
No, Bog s večeri dođe, i pojavi se usred Raja. Kada ga je Adam ugledao,
on se skrio. I Bog reče, "Adame, gdje si?" Ovaj odgovori, i reče,
"Pod stablom sam smokve." I tog trenutka Bog [spozna] da je ovaj
jeo sa stabla za koje mu je zapovjedio, "Ne jedi s njega." I on mu reče,
"Tko je taj 47 koji te poučio?" I Adam odgovori, "Žena koju si mi dao."
I žena reče, "Zmija je ta koja me poučila." I on prokle zmiju i nazva ju
"đavlom". I reče, "Evo, Adam posta nalik nama, poznajući dobro i zlo."
I reče tad, "Izbacimo ga iz Raja, kako ne bi uzeo ploda s drveta života,
i jeo, i živio zauvijek."
No, kakav je ovaj Bog? Najprije je pakosno zabranio Adamu da jede
sa drveta znanja, a potom je rekao, "Adame, gdje si?" Taj Bog ne posjeduje
predznanje; (jer), ne bi li u tom slučaju znao od početka? kasnije
je on rekao, "Izbacimo ga odavde, kako ne bi jeo sa drveta života,
i živio zauvijek." Uistinu, pokazao je daje pakostan i kivan. I 48 kakav
je to Bog? Velika je sljepoća onih koji čitaju, a nisu ga spoznali. On je
rekao, "Ja sam ljubomoran Bog; sručit ću grijehe otaca na djecu sve do
trećeg (i) četvrtog naraštaja." I rekao je, "Učinit ću da im srca otvrdnu, i
umovi oslijepe, kako ne bi mogli spoznati ni shvatiti ono što je rečeno."
Ovo je on rekao onima koji u njega vjeruju koji mu služe![Na jednome] mjestu Mojsije piše, "[On] učini đavla zmijom <za>
[one] koje ima u svome stvaranju." Isto tako, u knjizi koja se zove
"Knjiga Izlaska" zapisano je (usp. 7, 8-12): "Protiv [vračara] se borio,
kada sve bijaše puno [zmija] zbog njihove [opakosti; i štap se], koji
bijaše u ruci Mojsijevoj, pretvori u zmiju, (i) ona proguta zmije vračarske."
Isto tako, zapisano je (Br 21,9), "On napravi zmiju od bronce (i) postavi
je na stup 49 [...] koja [...] jer [onoga koji će pogledati] u [ovu zmiju]
od bronce, nitko [neće uništiti], a onaj koji će [vjerovati u] ovu brončanu
zmiju [bit će spašen]."
 
Protoevanđelje i apokrifna Evanđelja

Tokom stoleća uz četiri kanonizirana Evanđelja nastali su i brojni drugi apokrifi (grč.: apo-krýphos = 'sakriven', 'tajni'), odbačeni izveštaji o Isusovom životu i Njegovoj nauci, te o životu i delima Njegovih roditelja. Među hrišćanima i hrišćanskim frakcijama i sektama u prvim stolećima su kružila, prepisivana i emendirana brojna Evanđelja. Tako npr. Jeronim u uvodu svoga ‘Tumačenja Mateja’ spominje više evanđelskih tekstova: ‘Evanđelje prema Egipćanima’, ‘Prema Tomi’, ‘Prema Matiji’, ‘Prema Bartolomeju’,’Prema Dvanaestorici’, ‘Prema Basilidu’ i ‘Prema Apeliju’. Pa još nadodaje da bi sve postoježe evanđelske tekstove teško bilo i nabrojati. Neki od apokrifnih, odbačenih tekstova su izvedeni iz bazičnog 'Q-Evanđelja', drugi iz kanoniziranih (novozavetnih), treći iz predajnih tokova, dok su neki plod čistih literalnih zamišljavanja i nagađanja njihovih autora koji su se skrivali iza uglednih apostolskih imena, te produkt inspiracija raznih onostranih sila. Gnostici su izmišljali i sastavljali brojne evanđelske tekstove. Tako se među uvodne retke ‘Tajne Jakovljeve knjige’ da pročitati: »Pre deset meseci poslao sam vam još jednu tajnu knjigu koju mi je razotkrio Spasitelj. S obzirom na okolnosti, smatrajte je kao otkrovenje upućeno meni, Jakovu, ...« (NHK, I, 1) – Episkop Irinej Lionski za Valentinove sledbenike ukazuje da se oni hvališu da poseduju više Evanđelja nego što ih stvarno ima: »Oni zaista nemaju Evanđelje koje nije ispunjeno bogohuljenjem. Jer to što su objavili /.../ potpuno se razlikuje od onoga što su nam Apostoli predali.« (‘Protiv herese’, III, 11, 9) – Irinej slično iznosi za Markionove sledbenike: »Povrh toga oni navode neiskazljivo mnogo apokrifnih i falsifikovanih pisanija, koje su oni sami sastavili kako bi upropastili umove luckastih ljudi i one koji su neupućeni u istinska pisanija.« (I, 20, 1) – Danas imamo, bilo integralno ili fragmentalno sačuvane i poznate na desetine apokrifnih evanđelja. Pomenimo ilustrativno samo neke od njih.

‘Evanđelje po Hebrejima’ – ‘Evanđelje po nazarenima’ – nazvano i ‘Evanđelje po ebionitima’ (jer su ga oni najviše prihvatali) – ‘Evanđelje Dvanaestorice’. Zapravo se radi o tzv. hebrejskom ‘Evanđelju po Mateju’, tačnije njegovoj redakciji. U Jeronimovo vreme (348.-420. g.) dati tekst bio je pohranjen i u biblioteci Kajsareje Palestinske, koju je Origen utemeljio. Jeronim u ‘Znamenitim muževima’ (De viris illustribus, 2) ukazuje da je ovo Evanđelje, korišćeno u judeohrišćanskim krugovima, preveo na grčki i latinski. (helenskom prevodu ono je zapravo mnogo ranije bilo poznato.) U svojim tumačenjima biblijskog štiva on se inače često poziva na Evangelium Hebraeorum, koje je prvobitno zabeleženo na aramejskom-jeziku hebrejskim, kvadratnim slovima (Adversus Pelagium, III, 2). Po Nikeforovoj metrici ono je imalo 300 redaka manje nego ‘Evanđelje po Mateju’ kakvo danas poznajemo. I Epifanije u 'Panarionu' ukazuje da ebionitska evanđelska verzija ne sadrži puni poznati tekst 'Evanđelja po Mateju' (haer. 30, 13) Danas je ovo evanđelje sačuvano samo u fragmentima. Uz Jeronima pominju ga i Kiril Jerusalimski, Origen, Klement Aleksandrijski, te Eusebije podozrivo govoreći o kanonskim knjigama: »Neki među te knjige svrstavaju i ‘Hebrejsko Evanđelje’, Njega najviše od svih vole Jevreji koji su i predali Hrista. /.../ Potrebno je znati i za knjige koje heretici smatraju za evanđelja Apostola: ‘Petrovo’, ‘Tomino’ i nekih drugih /Apostola/, takođe ‘Dela’ koja pripisuju apostolu Andreju, Jovanu i ostalim apostolima. Te knjige nikada nije udostojio spomena ni jedan crkveni pisac. Da se njihove reči i slog veoma razlikuju od apostolskog duha misli i učenja, to je veoma očevidno i to pokazuje da je reč o izmišljotini heretika. Upravo zbog toga potrebno je odbacivati ta dela kao nečastiva.« (‘Historija Crkve’, III, 25) – Govoreći o ebionitima Eusebije ukazuje: »... Smatraju da je potrebno odbaciti Poslanice apostola Pavla, nazivajući ga odstupnikom. Prihvataju samo ‘Evanđelje Hebreja’, a ostale knjige odbacuju.« (Ibid., III, 27) – I Epifanije u 'Panarionu' ukazuje da ebioniti koriste 'Evanđelje po Mateju' hebrejskim slovima napisano, slično Kerintovim sledbenicima, i tu hagiografiju nazivaju 'Evanđelje po Hebrejima' – κατὰ Ἑβραίους (haer. 30, 3). Govoreći o Evanđelju koje su koristili ebioniti Epifanije citira i verz koji nalazimo i u Gideonovom ‘Protoevanđelja’, u kojem Isus osuđuje krvne žrtve: »Došao sam da odbacim žrtvene prinose, i ako ne ostavite žrtvovanja, Gnev /Božiji/ vas neće napustiti (Ἦλθον καταλῦσαι τὰς θυσίας· καὶ ἐὰν μὴ παύσησθε τοῦ θύειν, οὐ παύσεται ἀφ' ὑμῶν ἡ ὀργή).« (Haer, 30, 16)
Kao i ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’ i 'Evanđelje po Hebrejima' sadrži Isusovov iskaz da se čak i kod proroka pomazanih Duhom mogla naći grešna reč (Jeronim: Adversus Pelagium, III, 2). – Takođe ponavlja i zadržava Isusov ukaz bogatome mladiću o tome da treba razdeliti od obilja svoga bogastva onima koji grcaju u bedi (Origen: ‘Tumačenje Mateja’, XV). – Sadrži i sekvencu o iscelenju zidara sa usahlom rukom. Tako Jeronim u svom ‘Tumačenju Mateja’, 12:13 iznosi: »U Evanđelju koje koriste ebioniti i nazareni, a koje smo mi nedavno preveli s hebrejskog na grčki, i koje je prozvano od mnogih ljudi izvorni ‘Matej’, čovek s usahlom rukom nazvan je zidar, koji moli za pomoć ovim rečima: ‘Bio sam zidar i zarađivao sam za izdržavanje svojim rukama; molim Te, Isuse, povrati moje zdravlje, da ne bi prosio sramno za hranu’.« – Iz ovog navoda vidi se da pod imenom ‘Evanđelje po Hebrejima, ‘Po ebionitima’ i ‘Po nazarenima’ u biti stoji jedan isti tekst: različite redakcije aramejskog ‘Evanđelja po Mateju’ – 'Evanđelja Dvanaestorice', za koje Eusebije iznosi da ga je Matej napisao Jevrejima kad su Petar i Pavle propovedali u Rimu i utemeljili tamošnju crkvu (‘Historija Crkve’, V, . – Prema jednom njegovom fragmentu, u kome se pominje Jakov Pravednik, sam Isus, kao dokaz Svoga vaskrsenja, laneni prekrivač u kome je za pogreb obavijen, predaje sluzi velikog sveštenika Kajafe a Jakovu, koji je se zavetovao da će postiti sve dok ne vidi Gospoda, razdeljuje hleb uz reči: »Brate Moj, okusi ovaj hleb, jer Sin Čovečiji je ustao iz usnulih /Frater mi, comede panem tuum, quia resurrexit Filius hominis a dormientibus/.« (Jeronim: De viris illustribus, 2), – Kao i u pojedinim gnostičkim tekstovima i u ovoj hagiografiji – 'Evanđelju po Hebrejima' Duh Sveti se naziva Hristova Majka; Isusu se tako pripisuju reči: »Sada Me je uzela Majka Moja, Duh Sveti, za jednu od mojih vlasi i prenela Me je na veliku goru Tabor.« (Origen: ‘Tumačenje na Jovana’, II, 12; v.: ‘Na Jeremiju’, hom., III, 39, 17) – 'Evanđelje po Hebrejima' poznaje i Klement Aleksandrijski: »... U Hebrejskom Evanđelju je napisano: 'Kadar da se zadivi – kraljevaće, i onaj koji kraljuje, postrignuće uspokojenje.« ('Šarenica', II, 9, prg. 45, 5; 'Timaj', 90 d; POxy. 654, 1:5a; 'Evanđelje po Tomi', vs. 1)
Inače, pored Jeronima, ‘Evanđelje Dvanaestorice’ pominju i Origen i Ambrosije.
 
Evanđelje po Tatijanu’. – Učenik Justina Mučenika – Tatijan (trad: Tacijan, oko 120.-180. g.), pre nego što je prišao gnosticima, sastavio je oko 173. g., na grčkom ili sirijskom, 'jedinstveno komponovano' evanđelje pod nazivom 'Dijatesaron'. Eusebije izveštava za Tatijana: »... Sastavio je nekakav izvod iz četiri Evanđelja, nadenuvši naziv tom spisu ‘Evanđelje od četiri Evanđelja’. Ovu knjigu i sada možemo naći kod nekih ljudi. Kazuju da se on osmelio izlagati misli Apostolâ sasvim drugačije nego što su napisane, pravdajući to željom da bude bolji stil reči.’ (‘Historija Crkve’, IV, 29; v.: 'Panarion', haer. 40, 6) Diatessáron (to diá tessárōn eyaggélion – ‘kroz četiri evanđelja’) kao ‘jedinstveno’ i ‘usklađeno’ komponovano Evanđelje, u hronološkom okviru ‘Evanđelja po Jovanu’, Crkva u Siriji je upotrebljavala u drugom, trećem i četvrtom stoleću. Sirijski monah Jakov Afraat, koji je živeo u vreme gonjenja hrišćana pod Sasanidskim carem Saporom II (310.-373. g), koristio je samo 'Dijatesaron', ne znajući za postojanje četiri odelita evanđelska teksta. I razne sekte su koristile na desetine i desetine raznih primeraka Tatijanovog sastava. Do XX stoleća 'Dijatesaron' je bio poznat samo u latinskim i arapskim prevodima. No 1933. godine engleski arheolog Klark Hopkins pri iskopavanju mesopotamijskih utvrđenja Dura-Evropos (u Siriji) našao je i neveliki grčki fragment 'Dijatesarona' u kome se govori kako je Josip iz Arimateje od Pilata izmolio Isusovo telo. Inače, tekstualno-ukazno u nekim crtama 'Dijatesaron' se razlikuje i od grčkih tekstova i od znamenitog sirijskog prevoda – Pešitta. Tatijan je u komponovanju 'Dijatesarona' koristio i 'Evanđelje po Hebrejima'. 'Dijatesaron' nema Isusovo rodoslovlje (što je verovatno učinjeno zbog toga jer nije moguće usaglasiti Primusovu i Tercijarovu rodoslovnu listu; Isusovo rodoslovlje nije postojalo ni u prerađenom aramejskom 'Evanđelju po Mateju', kako već o tome svedoči Epifanije Kiparski. Takođe, 'Dijatesaron' ne spominje godine Isusovog detinjstva. Njega komentariše i znameniti bogoslov Efrem Sirijski (306.-373. g.), koji nije poznavao grčki jezik, i koji je koristio i prevod Pešitta. U 'Dijatesaronu' stavak 'Matej', 1:25 (»I ne poznaše je dok ne rodi sina, ...«) naprimer glasi: »U svetosti je živeo s njom, dok ne rodi prvenca.« Efrem tvrdi da »Anđeo nije prišao ni Josipu, jer je samo Marija bila roditeljka Jedinorodnog« ('Tumačenje Evanđeljâ', pogl. 1), iako se kod 'Mateja' govori i o Anđelovom obraćanju blagoslovenom Josipu (2:20-24). – Tatijanovi sledbenici, enkratiti su njegov 'Dijatesaron' nazivali i predstavljali kao 'Evanđelje Jevreja' (Epifanije, 'Panarion', haer. 46, 1) – Smatrajući Tatijanov 'Dijatesaron' heretičkim delom, Teodoret Kirski je naredio spaljivanje 200 primeraka toga 'harmonizujućeg' sastava.

‘Sirijsko Evanđelje’. – Verovatno je tako nazvano jer je nastalo u Siriji, ili zbog toga što je naspisano na aramejskom jeziku. Moguće je da se radi o još jednoj literalno-redaktorskoj verziji ‘Hebrejskog Evanđelja’. Govoreći o upućenom historiku Hegesipu (II stoleće), na koga se često poziva, autoru ‘Sećanja’ u pet knjiga, Eusebije naznačuje: »On navodi delove ‘Sirijskog Evanđelja’; takođe ponešto prevodi i sa hebrejskog, pokazujući time da je iz te vere prešao u hrišćanstvo. Napominje i o usmenom jevrejskom predanju, i zajedno s drugima (među kojima je i Irinej) govori o tome da u ‘Premudrostima Solomonovim’ ima mnogo toga korisnoga. Kada govori o apokrifima, kazuje da su neke od njih sastavili heretici koji su živeli u njegovo vreme.« (‘Historija Crkve’, IV, 22)

‘Evanđelje Egertona’. – Papyrus Egerton 2 pronađen je u Egiptu a objavljen je 1935. godine. Daje kodeksne fragmente nepoznatog evanđelja iz II stoleća. Tako predstavlja jedan od najstarijih otkrivenih hagiografskih tekstova. U nađenom fragmentu reč ide o sukobu Isusa i judejskih sveštenika i pravobranioca (slično kao i u POxy 840), koji su Ga optuživali za nepoštovanje religijskih ustanova i tradicionalnog bogoslužbenog kulta. Daje se i jedan citat iz ‘Knjige proroka Isaije’ (29:13), koji se citira po tekstu Septuaginte.

‘Tajno Markovo Evanđelje’. – Na njega ukazuje ‘Klementovo pismo Teodoru’ čiji fragment je 'pronašao’ 1958. godine učenjak Morton Smith sa Kolumbija univerziteta (Columbia University) pri Mar Saba monastira blizu Jerusalima (a koji je kasnije prebačen u biblioteku jerusalimskog patrijarha). Monastir Sabe Osvećenog, inače, osnovan je 483. godine, i smatra se najstarijim nastanjenim monastirom na svetu. U tom pismu (navodno napisanom na praznoj poleđini manuskripta iz XVII stoleća sa delima Ignatija Antiohijskog) ‘Klement Aleksandrijski’ daje uputstva izvesnom Teodoru kako da se ophodi prema gnostičkoj sekti Karpokratovih sledbenika (o kojoj govori Irinej Lionski u Adversus haereses, I, 25, 1-6), koji su smatrali sebe višim i duhovno jačim i od Hrista i Apostolâ. U ruke karpokratijanaca je dospelo neko ‘Tajno Evanđelje po Marku’, sa pomalo bizarno-sablažnjivih nagoveštaja, spis za koji je ‘Klement’ mislio da je stvarno Markov (– da predstavlja njegovu nadogradnju kanonskog Evanđelja koje stoji pod njegovim imenom), a koje su Karpokratovi sledbenici hulno i izvitopereno tumačili. Tako ‘Klement’ piše o tom navodno ezoteričnom Evanđelju i njegovoj zloupotrebi od strane karpokratijanaca: »... Tokom Petrovog boravka u Rimu, on /– Marko/ zapisao je /jedan prikaz/ dela Gospodnjih, ne objavljujući, ipak, sve /o njima/, niti, pak, ukazujući na /ona/ tajna, već prilažući ona koja je smatrao najprobitačnijima za uzdizanje vere u onih koji su bili poučavani. Ali, kada je Petar umro kao mučenik, Marko je došao ovamo u Aleksandriju, donoseći svoje vlastite zabeleške kao i one Petrove, iz kojih je preneo u svoju prvu knjigu stvari podesne za pospešenje napredovanja ka znanju. Sročio je /tako/ jedno duhovnije Evanđelje, na upotrebu onima koji se usavršavaju. Pored svega on ipak nije razglasio stvari koje se ne smeju izustiti, niti je zapisao hijerofantsko učenje Gospodovo, nego je u povestima već napisanim dodao još i druge, štaviše, uneo je izvesne izreke čije će tumačenje, znao je, poput mistagogije odvesti slušaoce u samo najdublje svetilište one istine skrivene iza sedam /vela/. Tako, sve u svemu, on je sadržaj preuredio, ni nasilno niti nesmotreno, po mojem mišljenju, a umirući, ostavio je svoj sastav Crkvi u Aleksandriji gde se ovaj čak i sada najbrižljivije čuva, a čita se samo onima koji se posvećuju u velike tajne.«
»Pošto, međutim, zli demoni stalno smišljaju propast rodu ljudskome, Karpokrat poučen od njih i koristeći se veštinom obmane, tako zarobi jednog presbitera Crkve u Aleksandriji da mu ovaj predade jedan primerak toga tajnog Evanđelja koje je, zatim, tumačio shodno svojem bogohulnom i bludnom nauku i koje je, štaviše, okaljao mešajući sa čistim i svetim rečima potpuno besramne laži. Iz ove smeše je izvučeno učenje karpokratijanaca.« – 'Klement' dalje iznosi da to tajno Evanđelje sadrži i priču o nekom imućnijem čoveku iz Betanije (– jasna je aluzija na Martinog brata Lazara); no ovde njega Isus ne oživljava posle četiri dana od smrti, kao što je zapisano u ‘Evanđelju po Jovanu’ (11:1-44), već ga samo izvodi iz groba, pošto je začuo glasnu vrisku u njemu, a kasnije ga uvodi u Božije misterije. ‘Klement’ navodno učenika Teodota upućuje da pošto-poto mora negirati istinitost 'Tajnog Markovog evanđelja': »Njima /Karpokratovcima/, stoga, kao što sam gore rekao, čovek nikada ne sme popustiti, niti treba, kada oni izlože svoje krivotvorine, da prizna da je ono tajno evanđelje Markovo, već to treba da porekne, čak i pod zakletvom.« Rano hrišćanstvo je poznavalo zavetovanje Bogu, ne i zaklinjanje, i to najbolje negira autentičnost ovog Smitovog fragmenta: »... Ne kunite se ni Nebom ni zemljom, ni drugom kakvom kletvom.« ('Jakov', 5:12) – Originalni manuskript, ovog navodnog evanđelskog teksta nigde nije pronađen.

‘Evanđelje po Egipćanima’. – Evanđelje pod tim naslovom pominju Aleksandrijski, Origen, Hipolit, Teodot, Epifanije. Jedno je od ranijih evanđelja koje je verovatno delom izvedeno iz Protoevanđelja, i koje sadrži i gnostičke primese. Samo nekoliko fragmenta iz njega je sačuvano, ponajprije u ‘Šarenici’ (III, 9, 64, III; 13, 92; III, 9, 63). U svom spisu ‘Protiv herese’ Hipolit ukazuje da su ga koristili i nahašeni – naaseni (V, 17). Nerazumevanje Isusovog ukaza učenici Salomi da u grešnoj žudnji ne treba začinjati i rađati (– taj ukaz citira Klement Aleksandrijski u ‘Šarenici’, III, 9, 45.64.66, te ‘Izvodi’ od Theodotus-a, 67) dovelo je do toga da su neke hrišćanske i kvazihrišćanske sledbe potpuno odbacivale i osuđivale brak i sakrament bračnog zavetovanja pred oltarom, te ženu kao Božije stvorenje potcenjivali.
 
Evanđelje Istine- Po žanru sastav mnogo više podseća na homiliju, retorički traktat, nego na hagiografiju, a ‘evanđeljem’ je nazvan po svojim uvodnim rečima koje definišu temu teksta: »Evanđelje Istine je na radost onima koji su od Oca Istine dobili dar da Ga upoznaju snagom Reči iz Plerome, koja je u mislima i u umu Oca, odnosno, onoga kojeg zovemo ‘Spasiteljem’, zbog dela koje će učiniti za otkupljenje onih koji nisu upoznali Oca. U imenu evanđelja sadržana je objava nade, jer ono je otkriće onih koji Ga traže.« (NHK, I, 16-17) – Spis odražava Valentinovo učenje. Irinej Lionski sa gnušanjem pominje Valentinovo delo naslovljeno ‘Evanđeljem Istine’ (Adversus Haereses, III, 11, 9)
U izlaganjima ovog gnostičkog teksta naglašava se značaj Hristovog Spasiteljskog Dela: »... Evanđelje Onoga za kojim se traga, koje je otkriveno onima koji su milošću Oca postali savršeni, skrivena Tajna, Isusa, Hrista, prosvetlilo je one u tami zaborava. On [ Isus Hrist] ih je prosvetlio; On [im] je pokazao Put; a Put je Istina kojoj ih je poučio. Obuzeta gnevom, Pogreška Ga je progonila, umorila se i iščezla. On je bio pribijen na drvo i postao [je] plodom znanja o Ocu. Međutim, oni koji su od toga ploda jeli, nisu bili uništeni, nego ih je plod ispunio radošću zbog otkrića. On ih je otkrio u sebi, a oni su u sebi otkrili njega.« (I, 18)

‘Evanđelje po Petru’. – Nastalo je u drugoj polovini II stoleća. Pominje ga Origen u svojim Tumačenjima Matejevog evanđelja (X, 17). Justin Filosof (103.–166. g.) u svojoj ‘Prvoj Apologiji’ pokazuje da poznaje dati izveštaj, ili njegov izvor (XXXV, 6; cp.: ‘Evanđelje po Petru’, 3:6) – Episkop Serapion Antiohijski obratio je se oko 200. g. područnoj crkvi u Rosku (Kelesirija), napominjući im da ne koriste na bogosluženjima 'Evanđelje po Petru', pošto je saznao da ga oni bogoslužbeno potrebljavaju. Eusebije rezimira: »Serapion je napisao knjigu o 'Petrovom evanđelju' koje je bilo prihvaćeno od nekih hrišćana u Rosku. Preuzećemo ono što Serapion kazuje o tom spisu: 'Mi, braćo, prihvatamo Petra i druge apostole kao Hrista, ali kao ljudi koji su iskusni /na putu vere/, odbacujemo spise koji idu od ruke do ruke a nazivaju se njihovim / apostolskim/ imenima , gde se jasno uočava neka sasvim drugačija vera od one koju su primili Apostoli. Pretpostavljam da je i do vas došao jedan prepis evanđelja koji nosi ime apostola Petra te da je zbog toga i došlo do smutnji unutar vaše crkve. Sada, kada sam saznao da su neki od vas utonuli u heresu, nastojaću da što pre dođem. Čuli ste, braćo, kakve se vere držao Markion; on je protivrečio sebi, često ni sam ne znajući šta govori. Saznaćete više o tome iz pisma koje vam šaljem. Takođe, reći ću vam, dođe mi do ruku i spis koje doketi, a koji behu pre Markiona, nazivaju evanđeljem. Vidim da ste mnogo toga prihvatili od tih heretika. Pročitao sam taj spis i u njemu sam našao mnogo toga što se ne slaže sa istinitom naukom.« ('Historija Crkve', VI, 12, v.: III, 3, 2; III, 25, 6) – Doketizam (od grčkog termina: dokéō = 'misliti', 'činiti se') koji se susreće u 'Evanđelju po Petru', po Teodoretu Kirskom (393.–457. g.) navodno su i nazareni doktrinalno protežirali: »... Poštuju Hrista kao pravednoga čoveka i koriste se takozvanim Evanđeljem po Petru.« (Haeraeticarum, II, 2) Dekret pripisan rimskom pontifu Gelasiju I (Decretum Gelasianum de libris recipiendis et non recipiendis) ‘Evanđelje po Petru’ (u kome se Isus ne naziva po imenu, već samo kao 'Gospod') nekih tri stoleća (495. g.) kasnije odbacuje kao neprihvatljivo štivo.
Godine 1886.-1887. u Gornjem Egiptu, u jednoj monaškoj grobnici kod sela Akhmimin, Bouriant je otkrio deo toga Evanđelja, prepisa iz VIII-IX stoleća (kao i deo ‘Otkrivenja po Petru’ i deo ‘Enohove knjige’), koji govori o Isusovom stradanju, pogrebu i vaskrsenju.
U ovom evanđelskom izveštaju Jevreji se optužuju za Isusovu smrt, te se tvrdi da odluku o pogubljenju nije doneo Pilat nego Herod. U Evanđelju se oseća donekle upliv doketizma, jednog od najranijih heretičkih shvatanja koji je odbacivao Hristovu telesnu prirodu i telesnu patnju. ‘Evanđelje po Petru’ opisuje kako pri Raspeću nastupa velika tama da ljudi po Gradu idu sa upaljenim svetiljkama. Čak i jevrejski sveštenici i starešine shvataju kakvo su zlo doneli sami sebi, te udarajući po grudima, govore: »Jao našim gresima! Sud i propast Jerusalima se približio.« (Prg. 25) – Rimski kenturion koji je predvodio utvrđivanje Isusovog groba brojnom stražom, i rimskom i judejskom, nosi ime Petronius. Vrt i grobnica u kojima je Isus položen pripada Josipu iz Arimateje. »I rano uvuče kad sabat minu, dođe onamo mnoštvo iz Jerusalima i okolnih područja da vide otpečaćen Grob. A u noći kad Gospodnji dan osvitavaše, dok vojnici behu držali stražu na smenu dva po dva, dođe velika jeka sa neba; i oni videše otvorena nebesa, i dvojicu muževa gde silaze, sijajući velikim svetlom, i kako se približavaju Grobu. A kamen koji bejaše navaljen na ulaz sam se otkotrlja, i otkloni se na stranu; i Grob se otvori, a oba mladića uđoše unutra. Kada pak oni vojnici primetiše to, oni probudiše kenturi,l.ona /Petronija/ i starešine, koje su takođe bile onde držeći stražu. I kad su im ipak ispričali što su videli, ugledali su opet trojicu muževa kako izlaze iz Groba: a dva od njih podržavaše Trećega, a Krst ih sleđaše. I glave dvojice onih koje videše dosezaše do neba, međutim Onome koga su vodili nadvisavaše nebesa. I oni čuše glas sa Nebesa gde govori: ‘Da li si propovedao onima koji zaspaše’? – I odgovor se ču sa Krsta, koji govoraše: ‘Doista’.« (Prgg. 34-42) – I sam Pilat, pod utiskom neviđenog čuda, priznaje da je Isus Sin Božiji. Iznenađeni judejski sveštenici iznose da im je bolje pred Bogom odgovarati za najteži zločin nego da padnu u ruke vlastitog rogoborućeg naroda koji bi ih kamenovao (prgg. 48-49).


'Razgovori Isusovi s Njegovim učenicima posle vaskrsnuća'. – Hagiografsko-apokaliptičko-epistolarni sastav 'Razgovori Isusovi s Njegovim učenicima posle vaskrsnuća' ili ‘Apostolska Poslanica’ (Epistola Apostolorum), nastao je najkasnije sredinom II stoleća, najverovatnije u Maloj Aziji. Autor pokazuje da poznaje’Petrovu Apokalipsu’, ‘Barnabinu poslanicu’ i Herminog ‘Pastira’. Prestavlja se kao Apostolsko pismo upravljeno Crkvama Istoka i Zapada, Severa i Juga. Ovaj spis zapravo pretenduje da pruži mistične i skrivene objave koje je Isus saopštio Jedanaestorici (zapravo Desetorici, jer autor od Natanaela i Bartolomeja pravi ‘dva’ Apostola) u razmaku između svoga Vaskrsnuća i Vaznesenja. Sa pozicije judeohrišćanske gnoze ustaje se protiv lažne gnoze Simona Maga i Kerinta. Inače, u ovom spisu, u kome se oseća uticaj ‘Evanđelja po Jovanu’ (Božanstvo Logosa se identifikuje sa Božanstvom Oca), ispoveda se kako inkarnacija duše tako i vaskrsenje tela. Ukazuje se da je krštenje apsolutno nužno za spasenje, pa se tako iznosi da je Hrist u Limbu krstio starozavetne pravednike i proroke. Večera Gospodnja (Agape) i Euharistija (koja se naziva Pasha), kao spomenčin Isusovog Stradanja, slave se istovremeno. Inače, ‘Apostolska Poslanica’ je izvorno nastala na grčkom jeziku, a u delimičnom koptskom prevodu otkrivena je u Kairu 1895. godine, dok je kompletan etiopski prevod obelodanjen 1913. godine; poznata je i u starom latinskom prevodu, ali u fragmentima.

‘Evanđelje po Nikodimu’. – Sastoji iz dva dela: ‘Pilatovih dela’ – Acta Pilati (iz II stoleća, sačuvanih u dve grčke verzije, te u prevodu na latinski, sirski, jermenski, kopski i arapski jezik), te hagiografije ‘Hristov silazak u Had’ – Descensus Christi ad inferos (iz IV stoleća). ‘Pilatova dela’ se predstavljaju kao službeni izveštaj Pontija Pilata o Isusovom suđenju; ona delom nastoje rimskog Namesnika da rehabilitiraju (cp.: Tertulijan: Apologeticum, 21, 24). Poglavlja 1-11 govore o samom sudskom procesu protiv Isusa, a poglavlja 12-16 opisuju postupke judejske Velike skupštine u vezi Isusovog vaskrsnuća. Poglavlja 17-27 su prezentovana tako da ih propovedaju dva vaskrsla svedoka: Leucius i Carinus.
Pri Isusovom ulaženju u sudnicu kod Pilata carski znaci Mu se čudesno klanjaju dva puta (1:5-6) – U prilog Isusu svedoči Bernika (lat.: Veronica), koju je Isus iscelio od tečenja krvi: »A neka žena po imenu Bernika uzvikujući iz daljine, reče: ‘Ja sam imala tečenje krvi, i dotakoh rub od Njegovu haljine, i tečenje moje krvi bi zaustavljeno, koje sam imala dvanaest godina’. – Jevreji rekoše: ‘Mi imamo Zakon da žene ne dolaze da daju svedočanstvo’.« ( – Kao i u ‘Protoevanđelju’ (81:9) i ‘Evanđelje po Nikodimu’ beleži razgovor između Pilata i Hrista po pitanju istine: »Pilat Mu reče: ‘Šta je istina’? – Isus mu reče: ‘Istina je sa Neba’. – Pilat reče: ‘Nema li istine na zemlji’? – Isus reče Pilatu: ‘Čuj, istina je na zemlji među onima koji imaju silu, žive za istinu i pravedni sud čine.« (3:2) – Razbojnici razapeti sa Isusom su Dysmas i Gestas (9:5, 10:2). Vojnik koji je Isusu probio kopljem srce nosi ime Longin (16:7). Iz Hada Hrist izvodi verne duše i Adama, te pokajanog Dismu (19:1-2).
Justin Filosof u svojoj ‘Apologiji’ pokazuje da poznaje spis ‘Pilatova Dela’ (I, 35). O Pilatu govore i više drugih apokrifa: ‘Pismo Pilata caru Klaudiju’ (sačuvano u Acta Petri et Pauli), na čiji sadržaj pri kraju II stoleća ukazuje Tertulijan (Apologeticum, 5), zatim ‘Pilatov izveštaj Tiberiju’ (Anaphora Pilati), ‘Predanje Pilatovo’ (Paradosis Pilati), ... Eusebije Pamfil u ‘Crkvenoj historiji’ za vreme gonjenja hrišćana pod Maksiminom (Maximinus, 235.-238.) izveštava o jednom literalnom podmetanju: »Tada su izmišljena i tzv. ‘Dela Pilatova’, delo prepuno hule na Hrista. Po naredbi vlasti, prepisi tog dela razaslati su na sve strane, po svim gradovima i selima, tako da je svako mogao da ih uzme. Učitelji po školama, umesto predmeta koji su trebali da predaju, tražili su od učenika da naizust kazuju taj ogavni spis« (IX, 5) – Data falsifikovana ‘Dela’ su očigledno puštena od strane rimskih vlasti kako bi izazvala veću mržnju protiv hrišćana, koji su predstavljeni ogavnim prestupnicima.
 
‘Evanđelje po Jakovu’. – Stožer ovog pseudoepigrafskog izveštaja je detinjstvo blagoslovene Marije i Gospoda Isusa Hrista. Dati spis, koji se pripisuje Isusovom bratu Jakovu nastao sredinom II stoleća od strane nekog pobožnika koji nije bio upućen u geografiju Palestine, bio je vrlo popularan u staroj Crkvi, te je i kasnije izvršio golem uticaj na umetnost, pobožnički kult i liturgiju. Evanđelje je sačuvano u preko 30 grčkih rukopisa a poznato je i u starom sirskom, jermenskom, koptskom i staroslovenskom prevodu. Spominje ga ponajprije Origen; poznato je da su se njime služili Justin Filosof, Klement Aleksandrijski i Epifanije Kiparski. Oni i usvajaju konstrukciju iznesenu u datom Evanđelju da su Isusova braća koja se pominju u kanonskim Evanđelima (– Jakov, Josija, Simon i Juda), tobože deca drvodelje Josipa iz njegovog prethodnog braka. ‘Jakovljevo Evanđelje’ opisuje kako se Marija rađa od bogatog oca Joahima i ostarele majke Ane, koja se Gospodu jada što i vrapcima daje porod, ali ne i njoj. Čudesno rođenu Mariju kao trogodišnje dete roditelji posvećuju za život u Hramu. Ona tu ostaje do svoje dvanaeste godine život, da bi joj sveštenici potom našli staratelja među izraelskim udovcima – graditelja Josipa, čoveka u poodmaklim godinama: »... Marija nastavi da živi u Hramu kao naučena golubica, primajući hranu svoju iz ruke anđela. A kada napuni dvanaest godina, sastadoše se sveštenici i rekoše: 'Marija ima dvanaest godina. Šta da uradimo sa njom jer se bojimo da Sveto mesto Gospoda Boga našega ne postane poročno?' – Tada sveštenici orekoše Zahariju, vrhovnom svešteniku: 'Stani pored oltara Gospodnjeg, uđi u Sveto mesto, i postavi pitanja sa njom u vezi, i šta god da ti Gospod odgovori, uradi tako.' – Onda vrhovni sveštenik uđe u Svetinju nad svetinjama noseći sa sobom naprsnik za presudu, i pomoli se sa njom u vezi. I dođe anđeo Gospodnji ka njemu i reče mu: 'Zaharije, Zaharije, idi i pozovi sve udovce među narodom, i neka svaki donese sa sobom svoj štap, i onaj kod koga Gospod pokaže znak biće muž Marijin.' – I odoše vikari kroz celu Judeju, i trube Gospodnje se oglasiše, i svi ljudi potrčaše na okup. Josip isto, odbaci sekiru i ode na sastanak, i kada dođoše tamo, odoše kod vrhovnog sveštenika svaki noseći svoj štap. Pošto vrhovni sveštenik uze njihove štapove, uđe u Hram da se pomoli. A kada završi molitve svoje, uze štapove i izađe napolje, podeli ih nazad, i ne desi se nikakvo čudo. Poslednji štap uze Josip i golubica izađe iz štapa i sleti na Josipovu glavu. I vrhovni sveštenik reče: 'Josipe, ti si određen da uzmeš Devicu Gospodnju, da je čuvaš za Njega.' – Ali Josip odbi govoreći: 'Ja sam stari čovek, i imam decu, a ona je mlada, i plašim se da će da mi se podsmevaju u Izraelu.' – Onda vrhovni sveštenik odgovori: 'Josipe, boj se Gospoda Boga svoga, seti se šta je Gospod uradio Datanu, Koreju i Avironu, kako se zemlja otvorila i progutala ih zbog njihove neposlušnosti. A sada Josipe, boj se Boga, jer se takve stvari ne trebaju desiti tvojoj porodici.' – Josip tada, uplašen, odvede je svojoj kući, i Josip reče Mariji: »Odveo sam te iz hrama Gospodnjeg, a sada ću da te ostavim u svojoj kući. Moram da idem da se brinem za prodaju onoga što sam sagradio. Neka je Gospod sa tobom'.« (8:1.6) – Kada je se Marija sa šesnaest godina (9:23) pokazala nosećom, zajedno s Josipom je postavljaju pred sud velikog sveštenika gde će »piti svetu vodu, koja je za sumnju ljubavnu« (11:17), no tradicionalni test sa gorkom vodom ih potvrđuje kao čiste. – Prilikom popisa, koji autor vidi kao lokalni, judejski, Josip je u nedoumici kako da prijavi mladu Mariju: »I Josip reče: 'Pobrinuću se da moja deca budu zabeležena, ali šta da radim sa ovom mladom ženom? Da bude zabeležena kao moja žena, sramota me, a ako bude zabeležena kao moja kćerka, celi Izrael zna da mi ona nije kćerka. Kada dođe vreme neka bude kako je Bog naumio da bude'.« (12:2-4) – Za Mariju u betlehemskoj pećini Josip nalazi babicu iz judejskog gorja. Sam Josip pripoveda: »... Ugledah ženu koja je silazila sa planina, i ona reče: 'Kuda si krenuo, o čoveče?' – I ja joj rekoh: 'U potrazi sam za jevrejskom babicom.' – Ona mi odgovori: 'Gde je žena koja treba da se porodi?' – Ja joj odgovorih: 'U pećini je i obećana mi je.' – Tada reče babica: 'Nije li ona tvoja žena?' – Josip odgovori: 'To je Marija koje je odgojena u Hramu Gospodnjem, i ja je uzeh za ženu po žrebu; a ona nije moja žena, jer je začela po Duhu Svetom.’ – Babica reče: 'Je li to istina?' – On odgovori: 'Dođi i pogledaj.' – I babica ode sa njim i uđe u pećinu. Tada svetli oblak prekri pećinu, i babica reče: 'Danas je moja duša uveličana, jer moje oči videše iznenađujuće stvari, i spasenje je došlo Izraelu.' – Iznenada oblak postade jako svetlo u pećini, toliko da njihove oči to nisu mogle da izdrže. Ali, svetlo se postepeno smanji, sve dok se novorođenče ne pojavi, i posisa grudi majke Marije. Tada babica uplakana reče: 'Kako je slavan ovaj dan, kada moje oči videše ovaj čudnovati prizor'!« (14:1-13) – Cilj autora ovog sastava je da izvede ‘pokaže’ još jedno čudo: Marijino permanentno devičanstvo (ante, in i post partum).
Evanđelje dalje opisuje i kako je Marijina rođakinja Elizabeta svoga sina Jovana sklonila pred pretragom Herodovih ljudi koji su ubijali svu decu do dve godine starosti: »A kada Elizabeta ču da oni ispituju za Jovana, uze ga i odnese ga u gorski kraj; i razgleda okolo njega gde bi ga mogla sakriti. A onde ne bi zakrito mesto. I zajeca Elizabeta i reče gromkim glasom: ‘O Gospode gore, primi jednu majku sa detetom!’ – Jer Elizabeta nije mogla da se uspe. I odmah se gora prolomi i uze je u sebe. A onde bi svetlost, svagda im sijajući; jer jedan anđeo Gospodnji bi sa njima, držeći stražu nad njima.« (16:3-8) – U poslednjim verzima opisuje se kako Jovanov otac sveštenik Zaharija biva ubijen u Hramu od strane Herodovih ljudi: »I ubiše Zarija na ulazu Hrama i oltara, blizu plota.« (16:16) – Data sekvenca se nalazi i u ‘Protoevanđelju’ (5:15-19).

Gnostičko ‘Evanđelje po Tomi’. – Ovaj zapis, sastavljen u Siriji u II stoleću, koji se lažno pripisuje apostolu Judi Blizancu, ne osvrće se na tokove Isusovog života, već prevashodno predstavlja neplansku skupinu (114 logiona) navodnih Isusovih izreka, parabola, mudrih odgovora, proročkih najava. Neki mudrosni ukazi se u drugom sakralno-apokrifnom štivu uopšte ne susreću, kao što je slučaj sa logionom 102 gde čitamo: »Isus reče: ‘Teško farisejima, jer oni su poput psa koji leži u jaslama; jer on ne jede /seno/, a ni volu ne da jesti’.« – Pseudoepigraf takvog naslova spominje Origen (‘Prva homilija na Luku’) koji ga svrstava u heterodoksne spise; početkom II stoleća Hipolit (‘Pobijanje svih heresa’, V, 2), pripisujući ga gnosticima naasencima, te u IV stoleću Kiril Jerusalimski pripisujući ga manihejcima (‘Kateheze’, IV, 36; VI, 31), a kao autora, Tomu, vidi nekog Manijevog učenika. Ono koje Kiril spominje verovatno je identično koptskome ‘Evanđelju po Tomi’ iz gnostičke biblioteke iz Nag Hammadija. Filip iz Side (oko 430. g.) ga svrstava u heretički korpus. Pominje ga i Decretum Gelasianum kao krivoverničko: Evangelium nomine Thomae quibus Manichei utuntur.
Od svih poznatih gnostičkih apokrifa ovo Evanđelje ima najveću duhovnu težinu. Naglašava značaj traganja za Božijim Kraljevstvom u vlastitoj nutrini: »Isus reče: ‘Ako vam oni koji vas vode kažu: Gledajte, Kraljevstvo je gore na nebu, preteći će vas ptice nebeske. Ako vam kažu: U moru je, ribe će vas preteći. Kraljevstvo je u vama, i ono je izvan vas. Prepoznate li sebe, bićete prepoznati i shvatićete da ste deca Oca Živoga. Ali ako se ne prepoznate, živite u siromaštvu, i vi ste siromaštvo’.« (Logion 3) – U propadljivom svetu se vidi leš (logion 56, cp.: 110), što je blisko manihejskim pogledima. Sam Isus kaže da će se ‘orlovi lešinari’ u Posletku okupiti na ‘lešinu’, odnosno ljudi sveta koji ne shvataju i ne prihvataju duh promene grozničavo će nastojati da zadrže i spase laž i trulež.
 
Gnostičko ‘Evanđelje po Filipu’. – Nastalo je u Siriji na grčkom jeziku, a kasnije prevedeno i na koptski jezik. Pseudo-Leontije i Timotej Konstantinopolski ovo Evanđelje tesno povezuju sa onim ‘Po Tomi’. I uistinu u mnogo čemu mu je po svojem žanrovskom pristupu i literalnim tipovima koje preferira slično. Sadrži 127 Isusove izreke, te nekoliko njih izvedenih iz ‘Protoevanđelja’. Pripisuje se apostolu Filipu, no sam pristup ukazuje na autora koji se poziva da prenosi reč primljenu od Apostolâ (vs. 95). Autor svoje pouke i interpretacije temelji na analogiji i paraboli, neprestano stavljajući simbol i misteriju bračne ložnice u fokus svojih izlaganja.
Naglašeno je učenje da onaj koji se hoće sjediniti s Hristom mora već na ovome svetu duhovno vaskrsnuti: »Oni koji govore da će prvo umreti, a tek onda vaskrsnuti, varaju se. Ako još za života prvo ne prime vaskrsenje, neće primiti ništa kada umru.« (Vs. 90, v.: 21:63) – Za Josipa drvodelju se tvrdi da je napravio krst na kome će kasnije visiti njegov sin: »Josip drvodelja, zasadio je vrt, jer je trebao drvo za zanat. On je taj koji je načinio krst od stabala koja je zasadio. I tako je njegov izdanak visio na onome što je zasadio. Njegov izdanak bio je Isus, a krst je bio sadnica.« (Vs. 91) – Ukazuje se i na uzaludni trud, koji nema cilj i središte u Duhu Istine: »Magarac koji je okretao mlinski kamen stotinu je stadija prehodao. Kada su ga oslobodili, video je da je još uvek na istom mestu. Postoje ljudi koji prođu mnogim putevima, a da se ne približe nekom cilju.« (Vs. 52) – Prvog bratoubicu Kaina, vidi kao sina Zmije, porod Krvnika Ljudskog, Oca Laži: »On je bio začet u preljubi. Jer je bio sin Zmije. Zato je postao ubica čoveka, kao što je to bio i njegov otac.« (Vs. 42) – U svojim izlaganjima autor unosi i priče o sukubima i inkubima: »Među prilikama nečistoga duha ima i muških i ženskih. Muške su one koje se sjedinjuju s dušama koje borave u ženskome obličju; a ženske su one koje se sjedinjuju s onim koji boravi u muškom obličju, kroz jednog neposlušnog. I niko njima ne može izmaći, jer ga čvrsto drže – ako ne primi mušku snagu i žensku snagu, naime, mladoženju i mladu.« (Vs. 61) – Ukazuje se i na izraze zakona duhovnog privlačenja istovenosti na primeru bračne posvećenosti: »... Koga žena voli, tome su deca koju će roditi nalik; ako svojega muža, onda su nalik njenom mužu; ako preljubnika, tada su nalik preljubniku. Ako jedna žena prisilno leži sa svojim mužem, a njezino je srce kod preljubnika s kojim se inače sjedinjuje, tada često rađa dete koje je nalik preljubniku. Ali vi, koji ste sa sinom Božijim, ne smete voleti svet nego morate voleti Gospoda, da ono /= dete/ ne bude nalik svetu nego Gospodu!« (Vs. 112)
Epifanije u ‘Panarionu’ (haer. 26, 13) takođe pominje ‘Evanđelje po Filipu’, no prema navedenom citatu, očigledno je da je on u rukama imao i poznavao neki drugi gnostički sastav pod tim imenom proizveden.

‘Evanđelje po Bartolomeju’. – Ukazuje se na njega u Jeronimovom opusu, te u i Decretum Gelasianum. Moguće je da je identično s spisom ‘Pitanja Bartolomejeva’, u kome Vaskrsli Isus daje apostolu Barolomeju odgovore na njegova pitanja apokaliptičkog karaktera. Spis je izvorno nastao na grčkom, a u fragmentima je sačuvan na koptskom, latinskom i staroslovenskom.


Citati iz knjige "Evanđelje po svetoj Dvanaestorici - Svedočanstvo istine ili zabluda"
 
milsu:
Не разумем црвена слова, да ли је то твој коментар, или део књиге? Ако је део књиге, онда је то неки анти-религијски спис, а не религијски.
Kliknite za proširenje...

Deo knjige je to.
A ti komentiraj to ,jer je povezano s biblijom ako možeš.
A ne da ljepiš etikete.

U NZ ima također sličnih komentara koji su prisutni.
Ne samo to,nego psihičkih manipuliranja tipa ako nije to ideš u pakao ili si Antikrist.
Kao npr tko god kaže da Isus nije bio u tjelu taj je Antikrist.(Poslanica Ivanova)
To ne može biti podlija metoda ukidanja slobodne volje čovjeka.
 
Eleleth:
Deo knjige je to.
A ti komentiraj to ,jer je povezano s biblijom ako možeš.
A ne da ljepiš etikete.
Kliknite za proširenje...
Ја сам мислио да су ти гностички списи конкуренција званичној Цркви, а из горњег цитата видим да се у њима уствари пљује Бог и Библија.
 
pasivna gradnja:
Ovi spisi pokazuju (svici s mrtvog mora) da sav hriscanski "ceremonijal", krstenje u/sa vodi/om, lomljenje hleba/kruha, pijenje vina/krvi i sl. nisu "zaostavstina" Isusa vec su postojali par stotina godina u jednoj militantnoj jevrejskoj/zidovskoj sekti...
Kliknite za proširenje...

Nije samo to u pitanju već i puno više.
Nauk od Ivana Krstitelja je u NZ prikazan velikim djelom kao od Isusa.
Radosnu vjest je Ivan Krstitelj propovjedao prvi a ne Isus kako uporno pevaju.
Samo evanđelje to pokazuje tko zna da čita pronaći će.
.
A Ivan K nije samo krstio već je bio i UČITELJ sa masu slijdebenika i školama svojim kao u Aleksandriji npr.
Itd
 
Eleleth:
Nije samo to u pitanju već i puno više.
Nauk od Ivana Krstitelja je u NZ prikazan velikim djelom kao od Isusa.
Radosnu vjest je Ivan Krstitelj propovjedao prvi a ne Isus kako uporno pevaju.
Samo evanđelje to pokazuje tko zna da čita pronaći će.
.
A Ivan K nije samo krstio već je bio i UČITELJ sa masu slijdebenika i školama svojim kao u Aleksandriji npr.
Itd
Kliknite za proširenje...

Као прво Јован Крститељ је у блиском сродству са Исусом Христом.

Да ли су постојали записи у Александријској школи сигурно да јесу али их није он сам писао.

Дакле према јеванђељу према Јуди који се придружио зилотским сектама давајући последњи отпор Риму након Исусове смрти.

Јуда ученик Јована крститеља био је један од оних који је на Јованов налог отишао Исусу и питао га да ли си ти тај или другог да чекамо?

Исус је одговорио реците Јовану шта сте чули и видели.
Јован је рекао "овај ћовек је свет"

Но ипак на крају Јуда је био ушеник тврде Рабинске струје и када је Исус пошао задњи пут за Јерусалим покушао га је спасти преговарајући са својим постојећим везама јер је знао да га тамо чека сигурна смрт.

Пошто је то "Јудино јеванђеље" у ствари последњи интервију са њим од стране његовог сина.

Изјавио је ово Исус је био прави пророк Израишља али не Месија.
Син га је питао зашто није дошао да брани част.
Рекао је да је су му забрањивали улазак у синагоге и називали издајником исти они који су у маси викали разапни те га.

Он каже да ни у том тренутку није одустао већ је тражио начин да прегласа масу тражећи Петра и остале.

Петар му је рекао "Боље би ти било да се ниси родио"

Дакле ни апокрифна јеванђеља не умањују ауторитет Исуса Христа већ више можда подривају црквена тумачеља.

Суштина Хричћанства је ауторитет Исуса Христа и његове мисије на земљи,
што ничиме није оспорено.

Распеће је морбидан приказ да човек врлинама не може владати
људским друштвомни онда ни сада.
 
BugBug:
Као прво Јован Крститељ је у блиском сродству са Исусом Христом.

Да ли су постојали записи у Александријској школи сигурно да јесу али их није он сам писао.

Дакле према јеванђељу према Јуди који се придружио зилотским сектама давајући последњи отпор Риму након Исусове смрти.

Јуда ученик Јована крститеља био је један од оних који је на Јованов налог отишао Исусу и питао га да ли си ти тај или другог да чекамо?

Исус је одговорио реците Јовану шта сте чули и видели.
Јован је рекао "овај ћовек је свет"

Но ипак на крају Јуда је био ушеник тврде Рабинске струје и када је Исус пошао задњи пут за Јерусалим покушао га је спасти преговарајући са својим постојећим везама јер је знао да га тамо чека сигурна смрт.

Пошто је то "Јудино јеванђеље" у ствари последњи интервију са њим од стране његовог сина.

Изјавио је ово Исус је био прави пророк Израишља али не Месија.
Син га је питао зашто није дошао да брани част.
Рекао је да је су му забрањивали улазак у синагоге и називали издајником исти они који су у маси викали разапни те га.

Он каже да ни у том тренутку није одустао већ је тражио начин да прегласа масу тражећи Петра и остале.

Петар му је рекао "Боље би ти било да се ниси родио"

Дакле ни апокрифна јеванђеља не умањују ауторитет Исуса Христа већ више можда подривају црквена тумачеља.

Суштина Хричћанства је ауторитет Исуса Христа и његове мисије на земљи,
што ничиме није оспорено.

Распеће је морбидан приказ да човек врлинама не може владати
људским друштвомни онда ни сада.
Kliknite za proširenje...

Odakle crpiš da je Juda Ivanov učenik???
I je li to Juda Iskariot??
Imaš konkretno gdje piše da je Juda Ivanov učenik bio???
 
Eleleth:
Odakle crpiš da je Juda Ivanov učenik???
I je li to Juda Iskariot??
Imaš konkretno gdje piše da je Juda Ivanov učenik bio???
Kliknite za proširenje...

Па кад читаш апокрифна ред је да и прочиташ и Јудино које је требало да буде највећи ударац Хришчанској вери.

да Јуда Искариот.
 
BugBug:
Па кад читаш апокрифна ред је да и прочиташ и Јудино које је требало да буде највећи ударац Хришчанској вери.

да Јуда Искариот.
Kliknite za proširenje...

U celom gnostickom Jevandjelju po Judi (najstariji koptski rukopis je iz sredine 3. veka ), pre nekoliko godina restauriranom i prevednom pod pokroviteljstvom NG, nigde se ne spominju ni Jovan Krstitelj ni apostol Petar. :confused:

Ovo o cemu drobi ovo bice iznad je 'Jevandjelje po Judi', roman Dzefrija Arcera u formi jevandjelja iz 2007. godine, srpsko izdanje 'Laguna'. Nesto slicno kao serija zavestanja Stefana Nemanje iz pera Mileta Medica, koja su mnogi, narocito ono o jeziku, citirali kao Nemanjine autenticne reci. Ne razumem zasto se covek petlja u nesto o cemu pojma nema... :confused:
 
coachenko:
U celom gnostickom Jevandjelju po Judi (najstariji koptski rukopis je iz sredine 3. veka ), pre nekoliko godina restauriranom i prevednom pod pokroviteljstvom NG, nigde se ne spominju ni Jovan Krstitelj ni apostol Petar. :confused:

Ovo o cemu drobi ovo bice iznad je 'Jevandjelje po Judi', roman Dzefrija Arcera u formi jevandjelja iz 2007. godine, srpsko izdanje 'Laguna'. Nesto slicno kao serija zavestanja Stefana Nemanje iz pera Mileta Medica, koja su mnogi, narocito ono o jeziku, citirali kao Nemanjine autenticne reci. Ne razumem zasto se covek petlja u nesto o cemu pojma nema... :confused:
Kliknite za proširenje...

Vidim da drobi ,zato ga i pitam .


No vidim da ti poznaješ neke stvari.
Imaš li ideju kako Simon Kaannait(ZeloT) uopće učenik Isusa po NZ kad u Klementovim prepoznavanjima iz sredine 3 st Simon je gorljivi protivnik Isusove sledbe.
I govori da je Ivan Krist a ne Isus jer i sam Isus je rekao da nitko od žene rođen nije veći od Ivana.A Isus je rođen od žene .
To sesve dešava nakon odlaska Isusa.
 
Eleleth:
Vidim da drobi ,zato ga i pitam .


No vidim da ti poznaješ neke stvari.
Imaš li ideju kako Simon Kaannait(ZeloT) uopće učenik Isusa po NZ kad u Klementovim prepoznavanjima iz sredine 3 st Simon je gorljivi protivnik Isusove sledbe.
I govori da je Ivan Krist a ne Isus jer i sam Isus je rekao da nitko od žene rođen nije veći od Ivana.A Isus je rođen od žene .
To sesve dešava nakon odlaska Isusa.
Kliknite za proširenje...

Pitanje ti nije najbolje. Da si pitao, recimo, kako ili zasto je Simon Zelot u Klimentovim Prepoznavanjima Isusov oponent kada se u jevandjeljima pominje kao njegov ucenik, onda bi to pitanje bilo konzistentno sa hronologijom izvora koje pominjes. Ovako, jedan spis dosta kasnijeg datuma (3. ili 4. vek), iz korpusa pozne hriscanske literature, pretpostavljas najstarijem istoriografskom materijalu koji imamo o zivotu Isusa, a to su sinopticka jevandjlja u kojima se Simon Zelot pominje kao Isusov blizak ucenik i pratilac. Ovo, naravno, nije metodolosko pravilo koje vazi bez izuzetaka - nekada su za istoricara izvori kasnijeg datuma upotrebljiviji od onih ranijeg datuma. Ali, obicno nije tako, a posebno ne u antici, kada pozniji autori nisu imali istrazivacke tehnike i dostupnost podataka kakvu imaju moderni istoricari. Pravilo za anticke spise koga se treba pridrzavati je - Sto starije, to bolje. Logika citavog pravila, narocito kada su anticki izvori u pitanju, je da kada se neki dogadjaj razmatra, izvestaj o njemu pocinje da se prenosi i cirkulise i time postaje skloniji izmenama - nekada do granice neprepoznavanja u odnosu na izvornu verziju. Ta tendencija uocava se, na primer, u kanonskim jevandjeljima od Marka do Jovana - pisac ovog drugog zbog svoje naglasene teoloske agende tradicionalno je neomiljen medju istoricarima zbog svojih doktrinarnih aliteracija starijeg materijala, s tim sto nije sporno da pojedini segmenti Jevandjelja po Jovanu imaju vise izgleda da daju autenticniji prikaz od izvestaja na istu temu u sinoptickim jevandjeljima (od novijih autora, Pola Fredriksen je na temelju Jevandjelja po Jovanu dala najkreativniji odgovor na pitanje - Zasto je Isus ubijen?). Sto je, dakle, manje vreme u procesu transimisije informacija izmedju dogadjaja i izvora koji o njemu govori, to je izvor bolji. Ako hoces da saznas nesto o montanistima koji su u zenitu bili krajem drugog veka, bolje je da konsultujes izvore iz njihovog vremena nego one dva veka starije. To je i razlog zasto u nauci vlada dosta nepodeljen stav o niskoj istoriografskoj vrednosti vecine gnostickih jevandjelja (sa izuzetkom koptskog Jevandjelja po Tomi), uglavnom nastalih u drugoj polovini drugog veka ili jos kasnije.

Simon Zelot u Jevandjelju po Marku i novozavetnim spisma koji se pripisuju Luki pominje se medju 12 Isusovih ucenika. Isus je za zivota sasvim sigurno imao vise od 12 ucenika (ovo pitanje najbolje je obradio Sanders), ali broj 12 ostao je da gravitira kao jedan od najizvornijih ideoloskih simbola Isusovog apokaliptickog pokreta i eshatoloske restauracije Izrailja o sudnjem danu na temelju ujedninjenja 12 izgubljenih jevrejskih plemena, sto je cest light-motive stare jevrejske knjizevnosti. O Simonu Zelotu generalno malo se zna, ali neki detalji mogu biti od koristi. Prvo, sta znaci Zelot u njegovom imenu, odnosi li se taj naziv na religioznu revnost ili politicku orijenatciju i zasto pisac Markovog jevandjelja Simona naziva Kananit ali ne i Zelot. Najozbiljnija studija o vezi Isusa i zelota je trilogija profesora S.G.F. Brendona iz 60-ih i 70-ih godina proslog veka, posebno knjiga Isus i zeloti. Iako jedno vreme veoma uticajna (Mirca Elijade bio je pristalica Brendonove rekonstrukcije odnosa Isusa sa zelotima), teorija profesora Brendona danas je uglavnom na margini zahvaljujuci radovima Ricarda Horslija, Markusa Borga, Grahama Stentona, etc. Josif Flavije u Jevrejskim starinama Judu Galilejskog, vodju krvavo ugasenog jevrejskog ustanka protiv Rima oko 6. godine n.e., oznacava kao osnivaca zelota. Medjutim, posle potpunog i brzog kraha jevrejskog ustanka podstknutog rimskom poreskom reformom u Judeji, danas je uglavnom prihvaceno da nema dokaza za kontinuitet zelotskog delovanja izmedju 6.godine n.e. i izbijanja Prvog rimsko-jevrejskog rata. Iz Josifovog 'Judejskog rata' saznajemo da poreklo zelotskog pokreta mozemo datirati u zimu 67-68. godine kada rimske trupe pocinju da zauzimaju Judeju. Do tada, proslo je vise od 30 godina od Isusove smrti. U svetlu tih cinjenica treba se vratiti na Simona Zelota, jednog od Isusovih ucenika.

Nije bez znacaja cinjenica sto je pisac Markovog jevandjelja Simona nazavo Kananitom a ne Zelotom (3:18). Iako ima i drugacijih gledista (na primer, Dzejms G. Krosli, The Date of Mark's Gospel: Insight from the Law in Earliest Christianity), najveci broj relevantnih studija stoji na pozicijama da je Jevandjelje po Marku nastalo neposredno po okoncanju Prvog rimsko-jevrejskog rata (70-71.) i da je bilo namenjeo publici rimskih hriscana. Pisac Markovog jevandjelja ocigledno je bio svestan inkriminisuce prirode grckog naziva zelot u osetljivoj politickoj klimi pobedonosnog Rima, pa ga je zamenio nazivom Kananit. U prilog ovakvog gledista ide i okolnost da je Markovo jevandjelje, za razliku od ostalih, poznato po ocuvanju aramejskih fraza i izraza, uz koje na 5 mesta ide i grcko pojasnjenje, sto nam sugerise da je aramejski bio nepoznat auditorijumu kome je jevandjelje bilo namenjeno (ovo je, inace, jedan od boljih argumenata protiv misljenja da je mesto porekla Markovog jevandjelja Galileja). Medjutim, u spomenu Simona Kananita nije dato nikakvo drugo objasnjenje, koje bi, na primer, glasilo, 'sto znaci zelot'.. Ovo moze da ukazuje da je pisac Markovog jevandjelja bio svestan da bi bilo nezgodno skretati paznju na to kako je medju Isusovim ucenicima bio i jedan zelot. S druge strane, to implicira zakljucak da su Markovi citaoci znali da su zeloti bili vodeca revolucionarna stranka u borbi protiv rimske uprave u prethodnom ratu, sto je cinjenica koja takodje ide u prilog datumu neposredno posle 70. godine, kada je uspomena na trijumf Flavijevaca u Rimu bila jos sveza.

Za razliku od Marka, pisac poznijeg Lukinog jevandjelja koji pise sa drugim motivima i za drugu publiku nema problem sa tim da jednog od najblizih Isusovih ucenika nazove Zelotom (6:15), sto cini i u Delima apostolskim (1:13). Markovu ocitu nelagodu u vezi sa staustom Simona Zelota Luka ocigledno ne deli, sto bi se moglo objasniti kasnijim datumom kada je Luka pisao, u vreme kada je opasnost da hriscani na sebe navuku deo mrznje koja se osecala prema jevrejskim pobunjenicima vec bila izbledela. Prema tome, bez obzira na cinjenicu da dokaza za kontinuitet i aktivno politicko delovanje zelota izmedju 6 i 67. godine nema, atribut 'zelot' uz ime jednog od Isusovih ucenika, po svemu sudeci, imao je politicku konotaciju, a kakva je konkretno prethodna tradicija stajala iza njegovog imena mozemo samo da nagadjamo.

Eto, nadam se da je pomoglo :)
 
Poslednja izmena:
coachenko:
Pitanje ti nije najbolje. Da si pitao, recimo, kako ili zasto je Simon Zelot u Klimentovim Prepoznavanjima Isusov oponent kada se u jevandjeljima pominje kao njegov ucenik, onda bi to pitanje bilo konzistentno sa hronologijom izvora koje pominjes. Ovako, jedan spis dosta kasnijeg datuma (3. ili 4. vek), iz korpusa pozne hriscanske literature, pretpostavljas najstarijem istoriografskom materijalu koji imamo o zivotu Isusa, a to su sinopticka jevandjlja u kojima se Simon Zelot pominje kao Isusov blizak ucenik i pratilac. Ovo, naravno, nije metodolosko pravilo koje vazi bez izuzetaka - nekada su za istoricara izvori kasnijeg datuma upotrebljiviji od onih ranijeg datuma. Ali, obicno nije tako, a posebno ne u antici, kada pozniji autori nisu imali istrazivacke tehnike i dostupnost podataka kakvu imaju moderni istoricari. Pravilo za anticke spise koga se treba pridrzavati je - Sto starije, to bolje. Logika citavog pravila, narocito kada su anticki izvori u pitanju, je da kada se neki dogadjaj razmatra, izvestaj o njemu pocinje da se prenosi i cirkulise i time postaje skloniji izmenama - nekada do granice neprepoznavanja u odnosu na izvornu verziju. Ta tendencija uocava se, na primer, u kanonskim jevandjeljima od Marka do Jovana - pisac ovog drugog zbog svoje naglasene teoloske agende tradicionalno je neomiljen medju istoricarima zbog svojih doktrinarnih aliteracija starijeg materijala, s tim sto nije sporno da pojedini segmenti Jevandjelja po Jovanu imaju vise izgleda da daju autenticniji prikaz od izvestaja na istu temu u sinoptickim jevandjeljima (od novijih autora, Pola Fredriksen je na temelju Jevandjelja po Jovanu dala najkreativniji odgovor na pitanje - Zasto je Isus ubijen?). Sto je, dakle, manje vreme u procesu transimisije informacija izmedju dogadjaja i izvora koji o njemu govori, to je izvor bolji. Ako hoces da saznas nesto o montanistima koji su u zenitu bili krajem drugog veka, bolje je da konsultujes izvore iz njihovog vremena nego one dva veka starije. To je i razlog zasto u nauci vlada dosta nepodeljen stav o niskoj istoriografskoj vrednosti vecine gnostickih jevandjelja (sa izuzetkom koptskog Jevandjelja po Tomi), uglavnom nastalih u drugoj polovini drugog veka ili jos kasnije.

Simon Zelot u Jevandjelju po Marku i novozavetnim spisma koji se pripisuju Luki pominje se medju 12 Isusovih ucenika. Isus je za zivota sasvim sigurno imao vise od 12 ucenika (ovo pitanje najbolje je obradio Sanders), ali broj 12 ostao je da gravitira kao jedan od najizvornijih ideoloskih simbola Isusovog apokaliptickog pokreta i eshatoloske restauracije Izrailja o sudnjem danu na temelju ujedninjenja 12 izgubljenih jevrejskih plemena, sto je cest light-motive stare jevrejske knjizevnosti. O Simonu Zelotu generalno malo se zna, ali neki detalji mogu biti od koristi. Prvo, sta znaci Zelot u njegovom imenu, odnosi li se taj naziv na religioznu revnost ili politicku orijenatciju i zasto pisac Markovog jevandjelja Simona naziva Kananit ali ne i Zelot. Najozbiljnija studija o vezi Isusa i zelota je trilogija profesora S.G.F. Brendona iz 60-ih i 70-ih godina proslog veka, posebno knjiga Isus i zeloti. Iako jedno vreme veoma uticajna (Mirca Elijade bio je pristalica Brendonove rekonstrukcije odnosa Isusa sa zelotima), teorija profesora Brendona danas je uglavnom na margini zahvaljujuci radovima Ricarda Horslija, Markusa Borga, Grahama Stentona, etc. Josif Flavije u Jevrejskim starinama Judu Galilejskog, vodju krvavo ugasenog jevrejskog ustanka protiv Rima oko 6. godine n.e., oznacava kao osnivaca zelota. Medjutim, posle potpunog i brzog kraha jevrejskog ustanka podstknutog rimskom poreskom reformom u Judeji, danas je uglavnom prihvaceno da nema dokaza za kontinuitet zelotskog delovanja izmedju 6.godine n.e. i izbijanja Prvog rimsko-jevrejskog rata. Iz Josifovog 'Judejskog rata' saznajemo da poreklo zelotskog pokreta mozemo datirati u zimu 67-68. godine kada rimske trupe pocinju da zauzimaju Judeju. Do tada, proslo je vise od 30 godina od Isusove smrti. U svetlu tih cinjenica treba se vratiti na Simona Zelota, jednog od Isusovih ucenika.

Nije bez znacaja cinjenica sto je pisac Markovog jevandjelja Simona nazavo Kananitom a ne Zelotom (3:18). Iako ima i drugacijih gledista (na primer, Dzejms G. Krosli, The Date of Mark's Gospel: Insight from the Law in Earliest Christianity), najveci broj relevantnih studija stoji na pozicijama da je Jevandjelje po Marku nastalo neposredno po okoncanju Prvog rimsko-jevrejskog rata (70-71.) i da je bilo namenjeo publici rimskih hriscana. Pisac Markovog jevandjelja ocigledno je bio svestan inkriminisuce prirode grckog naziva zelot u osetljivoj politickoj klimi pobedonosnog Rima, pa ga je zamenio nazivom Kananit. U prilog ovakvog gledista ide i okolnost da je Markovo jevandjelje, za razliku od ostalih, poznato po ocuvanju aramejskih fraza i izraza, uz koje na 5 mesta ide i grcko pojasnjenje, sto nam sugerise da je aramejski bio nepoznat auditorijumu kome je jevandjelje bilo namenjeno (ovo je, inace, jedan od boljih argumenata protiv misljenja da je mesto porekla Markovog jevandjelja Galileja). Medjutim, u spomenu Simona Kananita nije dato nikakvo drugo objasnjenje, koje bi, na primer, glasilo, 'sto znaci zelot'.. Ovo moze da ukazuje da je pisac Markovog jevandjelja bio svestan da bi bilo nezgodno skretati paznju na to kako je medju Isusovim ucenicima bio i jedan zelot. S druge strane, to implicira zakljucak da su Markovi citaoci znali da su zeloti bili vodeca revolucionarna stranka u borbi protiv rimske uprave u prethodnom ratu, sto je cinjenica koja takodje ide u prilog datumu neposredno posle 70. godine, kada je uspomena na trijumf Flavijevaca u Rimu bila jos sveza.

Za razliku od Marka, pisac poznijeg Lukinog jevandjelja koji pise sa drugim motivima i za drugu publiku nema problem sa tim da jednog od najblizih Isusovih ucenika nazove Zelotom (6:15), sto cini i u Delima apostolskim (1:13). Markovu ocitu nelagodu u vezi sa staustom Simona Zelota Luka ocigledno ne deli, sto bi se moglo objasniti kasnijim datumom kada je Luka pisao, u vreme kada je opasnost da hriscani na sebe navuku deo mrznje koja se osecala prema jevrejskim pobunjenicima vec bila izbledela. Prema tome, bez obzira na cinjenicu da dokaza za kontinuitet i aktivno politicko delovanje zelota izmedju 6 i 67. godine nema, atribut 'zelot' uz ime jednog od Isusovih ucenika, po svemu sudeci, imao je politicku konotaciju, a kakva je konkretno prethodna tradicija stajala iza njegovog imena mozemo samo da nagadjamo.

Eto, nadam se da je pomoglo :)
Kliknite za proširenje...

Malo nespretno sam se izrazio ali si me shvatio što u biti pitam.
HVala tebi na trudu,vidi se sistematski rad u tvom izlaganju.
Možda mi bude koristilo da te pisce malo pročitam koje si naveo.
Za Brandona znam ali ove druge nisam čitao.

No ipak to da sinoptička su prije ne bi baš rekao jer nema niti jedno evanđelje koje je u obliku kakvo je danas pronađeno ama baš nigdje prije 4st.
Samo fragmenti koji su poslije koristili da se stvar posloži uz usmene predaje u evanđelja kakva imamo danas.
A Klementova zbirka je negde oko 250 godine ,neki tvrde.
I djelo je podosta veliko i cjelovito.
No treba uzeti s rezervom kao i ta evanđelja.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top