- Poruka
- 125
Pošto si izašla iz prljavog, prepunog busa ili trole, okrenula si se par puta za sobom da proveriš da li ti je suknja ostala flekava od bljuzgavice, popravila kosu, da li ti je nešto prošlo neopaženo dok si kasnila. Stežući torbicu oko sebe, potrčala si par koraka da se udaljiš od gužve, možda na kiosku kupila novine i hitro ušla u zgradu, misleći se da li si već trebala da počneš da radiš ili ćeš ipak imati vremena za jutarnju kafu. Na samom ulazu, okrenula si se iza sebe da vidiš da li je gužva u pekari preko puta; neka, kasnije ćeš. U ofisu, sa čiviluka visi poneki kaput, šal, jedna bunda, brzo nabacuješ stvari, ljubi te u obraz koleginica sa mesta do tvog, kako si od jutros, ćao. Progutaš, pogledaš u prste, dodirneš je dlanom, ćao, ćao. Dobro je, sve je dobro.
Prepodne prolazi polako, nekada je napeto više, nekada manje, stižu izveštaji, pitanja, vode se razgovori, kometariše tenis, doručkuje ispred monitora. Pišu se izveštaji i prave planovi, kritikuje sporost, neefikasnost, klijenti, kašnjenje plata i što je suviše vruće. Na poruke ne stižeš da odgovoriš, ako nađeš malo vremena, na brzinu proveriš mejl, složiš fascikle na stolu, obrišeš lišće biljke do prozora.
Nešto posle podneva, bliže jedan ili dva, kako kad, sve se stiša i prelazi u rutinu. Razgovori i sastanci, ako ih je bilo, završeni su, koleginica prebira fotografije neke dece, smeje se, pokazuje ih, pita se ko je za kafu, par ljudi još užurbano radi. Frka prolazi, svi imaju više i više vremena, čeka se četiri, pet. Stari, sivi telefon počinje da drnda i nastavlja dok tvoja koleginica podiže slušalicu i pogleda te kratko, pravo u lice, u oči. Ruke su ti na naslonima fotelje, sva si se sabila u nju, slušalica se spušta, ona spušta ruku na vrat i pritiska kao da je sve oko potiljka boli, gasi cigaretu i kaže ti da te traži, dok te ponovo pogleda u oči. Ne znaš gde da spustiš pogled, ustaješ hitro, onda staneš, kruto, u mestu, popraviš ivicu suknje, popraviš kosu, ona ponovo padne, ti je ponovo popraviš, stegneš jedan, pa drugi dlan, napraviš prvi, pa drugi korak, tiho zatvoriš vrata za sobom, sada ćeš ti da se vratiš, odmah ćeš da dođeš. U dugačkom hodniku osećaš potrebu da odeš u toalet ali ne znaš zašto ne odlaziš. Dok polako praviš korak po korak i čuješ jasno kako svaki od njih lupa kao pečat, i čini ti se da te ceo prazan hodnik sluša, i čuje.
Kancelarija je ogromna, troma, puna teškog nameštaja i visokih polica od kojih ti se vrti. Na njima složeni registri, sa njih vise izveštaji, ispisi sa printera, klati se fotografija neke žene u pozlaćenom ramu, nekog klinca, neka priznanja, neki plakati. Sedi. Od kada čekam? Čekaj, čekaj, jel' ona rešila to pitanje sa novim? Muka mi je, milion puta mi je muka, to radi samo da me nervira. Dobro. Još uvek ne prelazi svoju stranu stola. Možda neće? Neće danas? Nisi sela. Sedi. Popravljaš kosu, ne znaš da li da napraviš korak. Dobro, reci mi, ti i ja, već se viđamo, ti i ja, duže, zar ne? Znaš na šta mislim. Video sam, ona tvoja sa sprata se ponaša kao da joj ovo dedovina, neće da mi završi za malog, cela ta kancelarija je prokleta, treba da ideš odatle. Svi su zli, svi su oni zli, i zavidni. Treba da ideš odatle, da se premestiš. Ne razumeš ni reč, ali se nasmeješ, koliko možeš, pa se uplašiš i ukipiš, jer ne znaš da li dobro igraš tu instinktivnu odbranu ili daješ povoda, ne znaš da li će danas da pređe sa druge strane stola, ili će da ostane u fotelji, ne znaš ništa. O tome kakav je dan, kakav je on, šta će da bude, dokle će se ići ovaj put. Ti i ja, to je već neko vreme, nekako završeno, misliš, a? Jasno je. A pet godina si ovde, referat treba da se piše do kraja godine, znaš da ti ide evaluacija. Puno radiš, znam.
Ima glas u kome se osećaju partijske sednice, vodka, rakija, mitinzi, dranje u kasarni, duvan, bahatost, sila, ima oči sitne što škilje na tvoje kukove i grudi i ramena i tebe. Odvratan ti je. Odvratan ti je koliko ti nisu odvratni prepuni autobusi, bare, one žene što vuku rasplakanu decu do škole kao da su ih pokupile na pijaci sa kupusom i krompirom.
Ti si jedna gazela, jedna srna, ti si mačka koju sam pazio od kako si se prvi put ušunjala ovde, ti. Mila si mi, znaš to, znaš koliko te čekam. Dokle? Ustaje. Zlo ti je, ne smeš da pokažeš, jedna ruka kao da ti pada sama, hladna si, on prilazi. Pokušavaš da smisliš šta da kažeš i pozivaš se na ime člana komisije od koga si učila posao još kad si došla jer možda je dobro da o nečemu pričaš dok jedva i možeš da misliš ali on te prekida prvim, pa drugim pokretom ruke, brzo te stiska za sebe i osećaš vlažne usne na obrazu, na jagodici, bojiš se da pisneš ali mu se nekako izmigoljiš, on pruži drugu ruku na tebe i uhvati te za lakat i dugo dugo te posmatra, steže, jače, onda pusti, kao da će da napravi korak prema tebi, još jedan, onda stane, ti si, ti si ta mačka koju sam čuvao, koju sam krio i znaš da sam uvek hteo da te sklonim iz te prljave kancelarije, od one napirlitane, lažljive guske, od cele te plejade nesposobnjakovića i zavidnika, da te sklonim, trgne se nazad ka stolu, donja usna mu drhti, rukom obori neku uramljenu fotografiju, neku plaketu, nešto, pa vrati na mesto, gleda kroz prozor, u dan, ne u tebe, stišće usne, briše ih rukom. Ona mi te ne da, znam, ne govori ništa, ništa. Ide ti evaluacija, znaš, znam ko je u komisiji, pet godina si ovde, koliko te čekam, kada, kada?
Pri izlasku iz toaleta, hodaš brže, mnogo brže do kancelarije nego što si iz nje izlazila. Same ste, drugarica te privija uza sebe, ti se zaplapačeš, pa zasmeješ, pa joj ispričaš kako je bilo, šta ti je tražio ovaj put, mene ne sme više zna da sam prešla kod ovih u odeljenje, njemu visi pozicija, ne sme tu da se kači, čekaj, on će do maja, juna, neće duže, govorka se o tome neko vreme, ne može više. Tebi je skoro svejedno, ti si prljava iznutra i spolja i osećaš se tako i stvarno. I dođe ti da se zatrčiš nazad, da mu se obesiš oko vrata, da ga ljubiš, da ga moliš, da ga zavališ teškom heftalicom sa stola u čelo, preko debele, masne kože i da samo padne i da nestane, da se nadaš da ćeš da uradiš nešto, da se dogodi nešto, bilo šta, bilo šta da se to više ne ponavlja, nikad, ni sutra, ni iduće nedelje, da telefon više nikad ne zazvoni i da se niko ne javi i da ti niko nikada više ne kaže da te traži.
U stanu si predveče, pecivo u braon kesama je suvo, mrvi se, suši, bez šminke si, nisi se dobro obrisala posle tuširanja, kosa ti je mokra, pališ i gasiš cigaru i zaplačeš se pa se zasmeješ. Ne možeš da ne misliš na ofis i hodnik i neprestano te pritiska da li si se dovoljno brzo udaljila, da li si mu pobegla, ili nisi, ili ga nisi uopšte ni odbila, dovoljno jasno, i kad bi nekome ispričala, pa da li si i sama delom kriva, zašto se tako osećaš, pa koliko si samo puta morala da se odazoveš i odeš, odmahuješ glavom i vrtiš i nepodnošljiva je misao da si uopšte bila sama na tom odvratnom mestu i da te on dodirnuo. Ugasila si mobilni telefon i dok sediš pored prozora gledaš na ulicu gde ljudi počinju da kupe jedni druge i idu u bioskope, kafiće i barove. Posle posla si i ti otrčala do kafića, videla se s dečkom, nabacila si parfema koliko si mogla da što manje osećaš sebe, i ljubila se, popila piće, i smejala se i mazila i složila se da te voli i da te ima i strasno i nežno i tako si ga grlila oko vrata i stezala se da ne zaplačeš i ne ispričaš, ujela se za usnu i par puta ponovo otišla do toaleta i popravljala sve na sebi, kao da je sve pokvareno. Pa si ga zamolila da ideš kući, i ako je trebalo da prespavaš kod njega, jer nisi dobro, a on je bio razočaran ali te je otpratio i poljubio i rekao da nazoveš ako nisi dobro, a ti si sačekala da te više ne vidi, potrčala hodnikom, udarala dugme lifta i plakala, plakala, i htela da vrištiš i da se vratiš do posla, i ako sad tamo nema nikog, i nađeš kretena i završiš s njim ali znaš da je to nemoguće i da to nije način.
Možda pritisneš dugme da pustiš zvuk da ti prolazi kroz uši i na nekoj stanici čuješ da je “...osmi mart međunarodni dan žena koji danas prepoznaje šezdeset i jedna zemlja u svetu, dok je u trideset zemalja zvaničan praznik...” i neku sličnu puku numeričku činjenicu. Sećaš se tupavih recitala i cveća za razrednu u osnovnoj školi, svih u istim patikama i trikoima na fizičkom i kad su dečaci počeli da te gledaju i jure a ti još nisi prepoznala da postaješ žena.
Veče je. Pred tobom su utorak, sreda, četvrtak i petak. Ponedeljkom, u gradu nema ništa.
Da li si slobodna večeras?
Za sve vas koje u ovim redovima prepoznajete sličnost sa događajima u vašem životu. Ima vas da niste ni svesne koliko vas ima. Govorite o tome šta vam se dešava, pišite, pronesite glas, udružite se, borite: razumom i besom, rečju, pogledom, javno i tajno, uz podršku ili bez, mišlju i kandžama. Tvoja sloboda i prava su uvek na prvom mestu, njihov gubitak nije opcija. I kada zakažu redom tvoja okolina, policija, sudovi i konačno država, nikad ne smeš da se predaš, nikad. Niko ne sme da pristane na to. Srećan ti praznik.
Prepodne prolazi polako, nekada je napeto više, nekada manje, stižu izveštaji, pitanja, vode se razgovori, kometariše tenis, doručkuje ispred monitora. Pišu se izveštaji i prave planovi, kritikuje sporost, neefikasnost, klijenti, kašnjenje plata i što je suviše vruće. Na poruke ne stižeš da odgovoriš, ako nađeš malo vremena, na brzinu proveriš mejl, složiš fascikle na stolu, obrišeš lišće biljke do prozora.
Nešto posle podneva, bliže jedan ili dva, kako kad, sve se stiša i prelazi u rutinu. Razgovori i sastanci, ako ih je bilo, završeni su, koleginica prebira fotografije neke dece, smeje se, pokazuje ih, pita se ko je za kafu, par ljudi još užurbano radi. Frka prolazi, svi imaju više i više vremena, čeka se četiri, pet. Stari, sivi telefon počinje da drnda i nastavlja dok tvoja koleginica podiže slušalicu i pogleda te kratko, pravo u lice, u oči. Ruke su ti na naslonima fotelje, sva si se sabila u nju, slušalica se spušta, ona spušta ruku na vrat i pritiska kao da je sve oko potiljka boli, gasi cigaretu i kaže ti da te traži, dok te ponovo pogleda u oči. Ne znaš gde da spustiš pogled, ustaješ hitro, onda staneš, kruto, u mestu, popraviš ivicu suknje, popraviš kosu, ona ponovo padne, ti je ponovo popraviš, stegneš jedan, pa drugi dlan, napraviš prvi, pa drugi korak, tiho zatvoriš vrata za sobom, sada ćeš ti da se vratiš, odmah ćeš da dođeš. U dugačkom hodniku osećaš potrebu da odeš u toalet ali ne znaš zašto ne odlaziš. Dok polako praviš korak po korak i čuješ jasno kako svaki od njih lupa kao pečat, i čini ti se da te ceo prazan hodnik sluša, i čuje.
Kancelarija je ogromna, troma, puna teškog nameštaja i visokih polica od kojih ti se vrti. Na njima složeni registri, sa njih vise izveštaji, ispisi sa printera, klati se fotografija neke žene u pozlaćenom ramu, nekog klinca, neka priznanja, neki plakati. Sedi. Od kada čekam? Čekaj, čekaj, jel' ona rešila to pitanje sa novim? Muka mi je, milion puta mi je muka, to radi samo da me nervira. Dobro. Još uvek ne prelazi svoju stranu stola. Možda neće? Neće danas? Nisi sela. Sedi. Popravljaš kosu, ne znaš da li da napraviš korak. Dobro, reci mi, ti i ja, već se viđamo, ti i ja, duže, zar ne? Znaš na šta mislim. Video sam, ona tvoja sa sprata se ponaša kao da joj ovo dedovina, neće da mi završi za malog, cela ta kancelarija je prokleta, treba da ideš odatle. Svi su zli, svi su oni zli, i zavidni. Treba da ideš odatle, da se premestiš. Ne razumeš ni reč, ali se nasmeješ, koliko možeš, pa se uplašiš i ukipiš, jer ne znaš da li dobro igraš tu instinktivnu odbranu ili daješ povoda, ne znaš da li će danas da pređe sa druge strane stola, ili će da ostane u fotelji, ne znaš ništa. O tome kakav je dan, kakav je on, šta će da bude, dokle će se ići ovaj put. Ti i ja, to je već neko vreme, nekako završeno, misliš, a? Jasno je. A pet godina si ovde, referat treba da se piše do kraja godine, znaš da ti ide evaluacija. Puno radiš, znam.
Ima glas u kome se osećaju partijske sednice, vodka, rakija, mitinzi, dranje u kasarni, duvan, bahatost, sila, ima oči sitne što škilje na tvoje kukove i grudi i ramena i tebe. Odvratan ti je. Odvratan ti je koliko ti nisu odvratni prepuni autobusi, bare, one žene što vuku rasplakanu decu do škole kao da su ih pokupile na pijaci sa kupusom i krompirom.
Ti si jedna gazela, jedna srna, ti si mačka koju sam pazio od kako si se prvi put ušunjala ovde, ti. Mila si mi, znaš to, znaš koliko te čekam. Dokle? Ustaje. Zlo ti je, ne smeš da pokažeš, jedna ruka kao da ti pada sama, hladna si, on prilazi. Pokušavaš da smisliš šta da kažeš i pozivaš se na ime člana komisije od koga si učila posao još kad si došla jer možda je dobro da o nečemu pričaš dok jedva i možeš da misliš ali on te prekida prvim, pa drugim pokretom ruke, brzo te stiska za sebe i osećaš vlažne usne na obrazu, na jagodici, bojiš se da pisneš ali mu se nekako izmigoljiš, on pruži drugu ruku na tebe i uhvati te za lakat i dugo dugo te posmatra, steže, jače, onda pusti, kao da će da napravi korak prema tebi, još jedan, onda stane, ti si, ti si ta mačka koju sam čuvao, koju sam krio i znaš da sam uvek hteo da te sklonim iz te prljave kancelarije, od one napirlitane, lažljive guske, od cele te plejade nesposobnjakovića i zavidnika, da te sklonim, trgne se nazad ka stolu, donja usna mu drhti, rukom obori neku uramljenu fotografiju, neku plaketu, nešto, pa vrati na mesto, gleda kroz prozor, u dan, ne u tebe, stišće usne, briše ih rukom. Ona mi te ne da, znam, ne govori ništa, ništa. Ide ti evaluacija, znaš, znam ko je u komisiji, pet godina si ovde, koliko te čekam, kada, kada?
Pri izlasku iz toaleta, hodaš brže, mnogo brže do kancelarije nego što si iz nje izlazila. Same ste, drugarica te privija uza sebe, ti se zaplapačeš, pa zasmeješ, pa joj ispričaš kako je bilo, šta ti je tražio ovaj put, mene ne sme više zna da sam prešla kod ovih u odeljenje, njemu visi pozicija, ne sme tu da se kači, čekaj, on će do maja, juna, neće duže, govorka se o tome neko vreme, ne može više. Tebi je skoro svejedno, ti si prljava iznutra i spolja i osećaš se tako i stvarno. I dođe ti da se zatrčiš nazad, da mu se obesiš oko vrata, da ga ljubiš, da ga moliš, da ga zavališ teškom heftalicom sa stola u čelo, preko debele, masne kože i da samo padne i da nestane, da se nadaš da ćeš da uradiš nešto, da se dogodi nešto, bilo šta, bilo šta da se to više ne ponavlja, nikad, ni sutra, ni iduće nedelje, da telefon više nikad ne zazvoni i da se niko ne javi i da ti niko nikada više ne kaže da te traži.
U stanu si predveče, pecivo u braon kesama je suvo, mrvi se, suši, bez šminke si, nisi se dobro obrisala posle tuširanja, kosa ti je mokra, pališ i gasiš cigaru i zaplačeš se pa se zasmeješ. Ne možeš da ne misliš na ofis i hodnik i neprestano te pritiska da li si se dovoljno brzo udaljila, da li si mu pobegla, ili nisi, ili ga nisi uopšte ni odbila, dovoljno jasno, i kad bi nekome ispričala, pa da li si i sama delom kriva, zašto se tako osećaš, pa koliko si samo puta morala da se odazoveš i odeš, odmahuješ glavom i vrtiš i nepodnošljiva je misao da si uopšte bila sama na tom odvratnom mestu i da te on dodirnuo. Ugasila si mobilni telefon i dok sediš pored prozora gledaš na ulicu gde ljudi počinju da kupe jedni druge i idu u bioskope, kafiće i barove. Posle posla si i ti otrčala do kafića, videla se s dečkom, nabacila si parfema koliko si mogla da što manje osećaš sebe, i ljubila se, popila piće, i smejala se i mazila i složila se da te voli i da te ima i strasno i nežno i tako si ga grlila oko vrata i stezala se da ne zaplačeš i ne ispričaš, ujela se za usnu i par puta ponovo otišla do toaleta i popravljala sve na sebi, kao da je sve pokvareno. Pa si ga zamolila da ideš kući, i ako je trebalo da prespavaš kod njega, jer nisi dobro, a on je bio razočaran ali te je otpratio i poljubio i rekao da nazoveš ako nisi dobro, a ti si sačekala da te više ne vidi, potrčala hodnikom, udarala dugme lifta i plakala, plakala, i htela da vrištiš i da se vratiš do posla, i ako sad tamo nema nikog, i nađeš kretena i završiš s njim ali znaš da je to nemoguće i da to nije način.
Možda pritisneš dugme da pustiš zvuk da ti prolazi kroz uši i na nekoj stanici čuješ da je “...osmi mart međunarodni dan žena koji danas prepoznaje šezdeset i jedna zemlja u svetu, dok je u trideset zemalja zvaničan praznik...” i neku sličnu puku numeričku činjenicu. Sećaš se tupavih recitala i cveća za razrednu u osnovnoj školi, svih u istim patikama i trikoima na fizičkom i kad su dečaci počeli da te gledaju i jure a ti još nisi prepoznala da postaješ žena.
Veče je. Pred tobom su utorak, sreda, četvrtak i petak. Ponedeljkom, u gradu nema ništa.
Da li si slobodna večeras?
Za sve vas koje u ovim redovima prepoznajete sličnost sa događajima u vašem životu. Ima vas da niste ni svesne koliko vas ima. Govorite o tome šta vam se dešava, pišite, pronesite glas, udružite se, borite: razumom i besom, rečju, pogledom, javno i tajno, uz podršku ili bez, mišlju i kandžama. Tvoja sloboda i prava su uvek na prvom mestu, njihov gubitak nije opcija. I kada zakažu redom tvoja okolina, policija, sudovi i konačno država, nikad ne smeš da se predaš, nikad. Niko ne sme da pristane na to. Srećan ti praznik.
. 
