Nevladine organizacije u Srbiji kontrolišu poluge vlasti
Pod maskom ljudskih prava
Malobrojne, ali finansijski moćne, NVO nastoje da kroz relativizovanje autohtonih vrednosti pripreme teren za realizaciju stvarnih ekonomskih, političkih i geostrateških interesa zapadnih vlada. Na meti su posebno Crkva, setite se opstrukcije uvođenja veronauke, i Vojska, koje NVO pokušavaju da pod izgovorom "civilne", čitaj: svoje kontrole, dezorganizuju, i tako, nakon preuzimanja političkih, finansijskih i medijskih poluga, jedan narod liše svake mogućnosti samoodbrane
piše: Nenad M. Stevanović
Mada nisu učestvovali ni na jednim izborima, najveći dobitnici posle političkih promena u Srbiji jesu nevladine organizacije ili "Treći sektor", kako članovi ovih udruženja sebe vole da zovu. Od njihovih predstavnika ne može se pobeći ni sa jednog TV-kanala, izrada zakona ili propisa takođe je nazamisliva bez njihovog aktivnog učešća, a nezaobilazni su članovi upravnih odbora, redakcijskih kolegijuma, bordova direktora i uopšte svih institucija gde su koncentrisani moć i novac.
Samo prošle godine u Srbiji je osnovano 900 nevladinih organizacija jer su mnogi uvideli da se formalno bavljenje ljudskim pravima i humanitarnim radom i te kako isplati.- Malobrojne, ali finansijski moćne, NVO nastoje da kroz relativizovanje autohtonih vrednosti pripreme teren za realizaciju stvarnih ekonomskih, političkih i geostrateških interesa zapadnih vlada. Na meti su posebno Crkva, setite se opstrukcije uvođenja veronauke, i Vojska, koje NVO pokušavaju da pod izgovorom "civilne", čitaj: svoje kontrole, dezorganizuju, i tako, nakon preuzimanja političkih, finansijskih i medijskih poluga, jedan narod liše svake mogućnosti samoodbrane - objašnjava publicista dr Milan Petronijević, koji proučava rad ovih udruženja.
- Postavlja se pitanje da li tako veliki broj nevladinih organizacija predstavlja odraz realne potrebe jednog društva ili je u pitanju nešto drugo - pita se Petronijević.
Među samim nevladinim organizacijima postoje velike razlike. Prema istraživanjima, "Treći sektor" u Srbiji čini veliki broj mini-udruženja i nekoliko nevladinih organizacija, koje, zapravo, u svojim rukama drže izvore finansiranja. Iako se doživljava kao ključni promoter demokratije, sektor NVO u Srbiji je u suštinskoj zavisnosti od donatora.
Naravno, suštinsko pitanje je ko su ti donatori, i koji su njihovi motivi da novac ulažu u stvari koje na prvi pogled nemaju nikakve veze sa njihovim ličnim interesima.
- Nevladine organizacije opstaju tako što konkurišu za razne projekte. Naručioci i finansijeri tih projekata najčešće su velike međunarodne organizacije. Uprkos njihovom izjašnjavanju da su nevladine, sve te organizacije su neposredno ili posredno kadrovski i finansijski vezane za vlade zapadnih zemalja.
Mnoge od tih nevladinih organizacija izdašno finansijski pomažu tzv. "nezavisne medije". Ti mediji im uzvraćaju medijskom promocijom i podrškom - kaže dr Petronijević i kao najslikovitiji primer navodi "Fond za otvoreno društvo", koji je beogradska podružnica poznatog Soroš fonda.
- Na čelu "Fonda za otvoreno društvo" je Sonja Liht, kojoj se nameću ne samo obični političari i sitni ljubitelji novca već i aktuelni ministri u Vladi - kaže on.
Promocijom i podrškom u medijima stvara se jedna moćna finansijsko-medijska grupacija koja, iako nema nikakvu izbornu podršku u narodu, veoma agresivno nastoji da javnosti nametne svoje stavove.
Uprkos raznim deklarativnim izjašnjavanjima, srpske nevladine organizacije nastoje da preuzmu kontrolu nad važnim institucijama u zemlji, a njihovi stavovi najčešće predstavljaju "prethodnicu zapadnih ultimatuma".
Mnoge nevladine organizacije su daleko od onoga što bi, po definiciji, trebalo da budu: humanitarne, neprofitne i politički neutralne organizacije koje funkcionišu nezavisno od državnih institucija.
Javna je tajna da ih u svom radu koriste mnoge obaveštajne službe radi bezbednije i efikasnije infiltracije u protivničke redove: agenti zapadnih službi često se koriste takozvanim neprofitnim sektorom.
O tome je neposredno posle bombardovanja Republike Srpske 1995. pisala i londonska štampa, koja je povezala organizaciju "Lekari bez granica" sa komandosima britanskog SAS-a, koji su sa zemlje markirali ciljeve i tako navodili avione Kraljevskog ratnog vazduhoplovatsva RAF-a. Mada su zvaničnici "Lekara bez granica" demantovali svaku vezu sa britanskim vojnim strukturama, ostalo je zabeležno da su u izveštajima ove organizacije stajali više nego poverljivi podaci o broju, vrsti i komandnoj mreži Vojske Republike Srpske.
U dokumentima "Lekara bez granica" sve je vrvelo od podataka koji nisu imali veze ni sa medicinom ni sa humanizmom, za koji se navodno zalažu. Ovu nevladinu organizaciju osnovao je Bernar Kušner, čija je prva "akcija" bila štampanje na hiljade plakata na kojima se porede Adolf Hitler i Slobodan Milošević. Plakati su lepljeni širom Pariza, zbog čega je nekoliko viđenijih pariskih Srba podnelo i tužbu protiv Kušnera.
Zapadni obaveštajci shvatili su kakve sve pogodnosti nose ovakve organizacije, pa su formirani i "Farmaceuti bez granica". Pod maskom borbe za humanost i ljudska prava organizuju se klasične špijunske mreže poduprte obilatom tehološkom i novčanom podrškom.
Domaće nevladine organizacije, međutim, imaju drugačije metode delovanja. Njihov prvenstveni zadatak jeste opipavanje pulsa javnosti za krupne, često radikalne zahteve, koje Zapad tek kasnije postavlja Beogradu.
Tako je, na primer, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji još pre šiptarske pobune na Kosmetu zagovarao stvaranje treće federalne jedinice koja bi bila "ravnopravna sa Srbijom i Crnom Gorom". Predsednik ove nevladine organizacije Sonja Biserko je u razgovoru za beogradsku Dugu objasnila da razume težnje Albanaca za odvajanje od Srbije, pa je logično da formiraju svoju republiku u sastavu Jugoslavije.
Deo nevladinih organizacija kao poseban predmet svog rada ima Vojsku Jugoslavije, koju po svaku cenu demonizuje i blati.
To su najpre činile "Žene u crnom", čija je počasna predsednica, a danas ambasador Jugoslavije u Meksiku, Vesna Pešić u jednom trenutku nominovana i za Nobelovu nagradu za mir. "Žene u crnom" su pre Ričarda Holbruka tražile povlačenje Vojske i policije iz južne srpske pokrajine. Sredinom 1998. ova grupa agilnih "boraca protiv rata" protestovala je paroloma na albanskom jeziku nasred Trga Republike.
Posle povlačenja srpskih snaga iz južne pokrajine "Žene u crnom" zahtevaju smanjenje vojnog roka na sedam meseci, u čemu imaju aktivnu podršku takozvanog Jugoslovenskog udruženja pravnika za ljudska prava JUKOM.
Lider ove organizacije, još jedne nevladine, Biljana Kovačević-Vučo pokreće akciju "Prigovora savesti", gde praktično traže oslobađanje od vojne obaveze za one građane koji su alergični na oružje.Naravno, i ovde nevladine organizacije potežu ključne argumente, po kojima "sa ovakvom vojskom ne možemo u Evropu", "VJ je skupa, trebaju nam profesionalci", "Svuda u svetu vojni rok je kraći nego u Srbiji" i slično. Ovakve konstatacije sigurno bi izazvale samo smeh da u međuvremenu nisu i zvanično uzete u razmatranje, što je i bio cilj osnivača i promotera nevladinih organizacija. Tako čuveni Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić u ko zna kakvom svojstvu prisustvuje otkopavanju navodnih grobnica u Batajnici, fantomski Centar za civilno-vojne odnose organizuje zajedničke tribine sa Generalštabom VJ, a Evropski pokret u Srbiji sastavlja kadrovske liste u Ministarstvu inostranih poslova SRJ.
Kako postaju veće, NVO u Srbiji sve više liče na firme koje imaju razvijen biznis. Početkom devedesetih one nisu imale profit, plaćale su minimalne ili nikakve honorare i zapošljavale humaniste i idealiste. Danas pojedine nevladine organizacije imaju ogroman broj zaposlenih, a osoblje zarađuje kao da radi u dobrostojećim privatnim firmama. Problem je i što one nisu nikom odgovorne, niti postoje kriterijumi kojima bi se vrednovao njihov rad.
"Izvođači radova"
Iako su glavni izvori sredstava privatni donatori, sve je veće učešće vlada u njihovom finansiranju. Od 162 miliona dolara prihoda za 1998, koliko je imala britanska nevladina organizacija "Oksfam", četvrtinu su priložile britanska Vlada i EU.
"World Vision US", koja se hvali da je najveća hrišćanska organizacija za pomoć i razvoj privatnim kapitalom, sakupila je 1998. dobra u vrednosti od 55 miliona dolara od američke Vlade. "Lekari bez granica" (dobitnici Nobelove nagrade) dobijaju 46 odsto prihoda iz vladinih izvora.
Možda bi se ovo moglo smatrati i aktom milosrđa, ali reč je zapravo o svojevrsnoj privatizaciji: mnoge "nevladine" grupe postaju "izvođači radova" za vlade pojedinih država, koje smatraju da je to jeftinije i efikasnije od direktne i zvanične pomoći. Na taj način mogu da urade stvari koje same vlade ne mogu, ili ne žele.
Zavidi im i Svetska banka
Moć i uticaj nevladinih organizacija u svetu raste velikom brzinom. U slučaju humanitarne pomoći, veliki deo novca za razvoj, za prvu i humanitarnu pomoć prolazi kroz njihove ruke. Veći deo hrane koju je uputila agencija UN "Svetski program hrane" (WFP) u Albaniju distribuiran je preko nevladinih organizacija koje su radile u izbegličkim logorima.
Između 1990. i 1994. godine količina pomoći EU koja je distribuirana preko ovih organizacija porasla je sa 47 na 67 odsto.
Prema navodima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, one danas distribuiraju više novca nego Svetska banka. Pomoć se sve više upućuje preko njih, umesto direktno vladama, jer evropski donatori smatraju da su one otvorenije i efikasnije od državnih institucija.
šalim se bre......okačio samo temu o njima.......
