Kanadski vojnik Piter Kokrin, svedoka ratnih zbivanja u Hrvatskoj i na Kosovu

Stidim se naše nemoći

Znalo se za tri masovne grobnice blizu Uljanika u kojima su bili pokopani Srbi, poslali smo izveštaj u Njujork, međutim oni apsolutno ništa nisu preduzeli, niti su na bilo koji način obelodanili da za to okrivljuju Hrvate, kaže nekadašnji vojnik UNPROFOR-a

Stecište nas, tada novih, a sada već starih emigranata, jedno vreme u Edmontonu, bio je jedini srpski restoran -“Živeliâ€�. U tom malom carstvu na okupljali smo se uglavnom vikendom, razbijajući nostalgiju, evocirajući uspomene, elaborirajući politička zbivanja... I uvek mi, jedni te isti. Novodošle bi gledali sa podozrenjem, plašeći se da nam ne poremete jedino uporište u kome smo se na ovom tuđem tlu, osećali kao na svom.
A onda se s početka prve godine novog veka u kafani pojavio Pit. Korpulentan Kanađanin, skromnog ponašanja, upadljivo neupadljiv. Odmah se pročulo da je “Unproforacâ€�. Sumnjičavi kakvi jesmo i zbog iskustva sa strancima koji su “bili na strani Srbaâ€� što nam se obično obijalo o glavu, automatski smo ga proglasili stranim plaćenikom, špijunom CIA, CSIC... Osećao je da ga sa podozrenjem gledamo, ali nije pokušavao da nas ubedi u suprotno. Stajao bi za šankom, mirno ispijajući svoje piće, ne trudeći se da ostavi utisak ni na koga. I nije izgledalo da mu je neprijatno.
Jedne večeri, dok se uveliko raspravljalo koliko su vlastodršci koji su raščeprkali pepeo i ponovo raspalili žeravicu, krivi za sve što nam se desilo u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, i koliko je Srba nastradalo u ovom zadnjem ratu, neki slučajni prolaznik, rodom iz Gruzije, valjda ne shvatajući gde se nalazi, dade sebi za pravo da izjavi kako Hrvati nisu ubili dovoljno Srba za vreme rata u Hrvatskoj. Pre nego što su prisutni, zaprepašćeni Srbi uspeli da reaguju, Pit je odradio svoje...
- Nisam imao izbora, morao sam da ga nokautiram, počinje svoju priču Piter Kokrin (Peter Cochrane), kanadski vojnik UNPROFOR-a, koji je periodu od oktobra 1992. do oktobra 1993. godine, kao učesnik mirovnih snaga proveo u Srpskoj Krajini i zapadnoj Slavoniji. Iskustvo koje će, kako kaže, ostati zauvek zabeleženo u njegovoj svesti i podsvesti.

Masakr u Medačkom džepu

Bio sam svedok nepreglednih kolona pognutih prilika sa naramcima na leđima, srušenih gradova, sela u plamenu, okrvavljenih pločnika, masovnih grobnica, svega što je u jednom savremenom društvu nezamislivo, otvara dušu Pit, koji je gestom prema Gruzijcu pridobio poverenje i onih najskeptičnijih među nama.
Rođen je 4. septembra 1965. godine u Montrealu, gde i danas živi njegova porodica. Kao dvadesetjednogodišnjak, odlučio je da se pridruži kanadskoj vojsci. Posle završene obuke u provincijama Kvebek, Nova Skoša i Alberta, dobija prekomandu u Treći bataljon divizije PPCLI ( Princess Patricia Canadian Light Infantry). Narednu godinu provodi usavršavajući veštine ratovanja, da bi 1987. bio prekomandovan u Drugi bataljon PPCLI u Baden-Solingenu u Nemačkoj. Kaže da je to bilo vrlo zanimljivo iskustvo jer je Nemačka tada još uvek bila podeljena i da je još vladao hladni rat. Nakon nekoliko godina provedenih u Nemačkoj i Vinipegu, odlazi na Kipar kao pripadnik mirovnih snaga, gde provodi šest meseci.
Na prostore bivše Jugoslavije šalju ga 1992. godine. U Krajini i zapadnoj Slavoniji provodi šest meseci, potom se vraća kući na deset dana i onda opet na isti teren – Pakrac, Lipik.
- Misija na Kipru, koja je inače bila jako dobro organizovana, na prostoru koji nije ni bio ratna zona, bukvalno je bila odmor u odnosu na ono što sam doživeo u Srpskoj Krajini i zapadnoj Slavoniji. Takvu vrstu sukoba i toliku mržnju, jednostavno nisam mogao da zamislim . Vojnici Ujedinjenih nacija pokušavali su da pomognu jadnom lokalnom stanovništvu na obe strane, ali nisu mnogo mogli da realizuju zbog političkog vrha i direktiva koje su dobijali iz Njujorka. Kada sam krenuo u ovu misiju, mislio sam da odlazim tamo da pomognem ljudima i očuvam mir bez obzira na nacije, međutim upravo zbog naređenja koja su stizala “odozgoâ€� bio sam vrlo frustriran i paralisan, kao i ostali vojnici UNPROFOR-a čije su ruke bile vezane.
Na primer, znalo se za tri masovne grobnice blizu Uljanika u kojima su bili pokopani Srbi, nastavlja u dahu Pit.
- Dobili smo nalog da idemo tamo i izvršimo istragu. Pronašli smo tela ubijenih Srba, poslali izveštaj u Njujork, međutim oni apsolutno ništa nisu preduzeli po tom pitanju, niti su na bilo koji način obelodanili da za to okrivljuju Hrvate. Ista se dogodilo, po već viđenom scenariju i u selima oko Pakraca. Mnogo je noževa sevnulo nad grlima dece, žena, staraca... Mnogo više je muškaraca uhvaćeno u prokletstvo i kolo mrznje. Sećam se da smo danima patrolirali oko tih sela. U jednoj od kuća živela je starica, što biste vi rekli, već jednom nogom u grobu. Danima nas je dočekivala sa kafom i rakijom. A onda je jednog dana nije bilo. Pa drugog, trećeg... Znatiželjno smo ušli u njenu otvorenu kuću i našli je zaklanu na podu. Pitali smo se kome je ona mogla da naudi, zasmeta
- Ili mali srpski dečak koji je od eksplozije granate u kojoj su mu stradali roditelji duševno poremetio i koji je svakodnevno dočekivao našu patrolu bezbroj puta ponavljajući: “Kako ste, kako steâ€�, zbog čega smo ga i prozvali “Kakoste kidâ€�. Davali smo mu bombone, a onda smo jednog dana saznali da je ubijen. Opet, zašto?
- Učestvovao sam i u prvom vatrenom okršaju kanadske vojske posle Drugog svetskog rata, 8. septembra 1993. u Medačkom džepu. Tada smo štiteći srpska sela bili napadnuti od hrvatske vojske. Po povratku u razorene kuće naišli smo na prizor koji se ne zaboravlja. Pobijeni ljudi, deca, životinje... Masakr nezamisliv za civilizaciju. Bilo me je sramota od političkih odluka mojih pretpostavljenih. Istina, nije me bilo sramota samog sebe, ni svojih drugova jer smo činili sve što je bilo u našoj moći da pomognemo lokalnom stanovništvu a najviše deci i starima. Ali, posledice sećanja na te događaje osećam i sada.
Da li si razumeo šta se tamo dešava?
- U ono vreme nisam. To niko nije mogao razumeti. Međutim, kada sam se vratio u Kanadu počeo sam da proučavam istoriju naroda koji žive na prostorima bivše Jugoslavije i mnoge stvari su mi postale jasnije. Tek onda sam shvatio kakve su sve laži servirale medijske kuće, poput CNN-a. Mnogo je bilo krvi, pucanja, posebno noću. Polja prepuna mina, od kojih je puno Kanađana bilo ranjeno, a jedan od njih sam i jaâ€�.
O svom ranjavanju od kojeg je skoro ogluveo i na koje ga često podsećaju šrapneli u nozi, Pit ne želi da priča. Oktobra 1993. vraća se u Kvebek gde radi kao vojni instruktor zadovoljan što može da provodi vreme sa familijom.
- Kao vojnik moraš da budeš jak, ali boravak na ratištima u Jugoslaviji ostavljaju posledice i na one najjače. Moj prijatelj koji je u Hrvatskoj proveo samo šest meseci i koji je tamo ranjen nekoliko puta, po povratku u Kanadu tražio je pomoć raznih doktora i psihologa, ali niko nije mogao da mu pomogne. Presudio je sebi, nađen je mrtav u stanu sa pištoljem u ruci.

Kosovski pakao

Nezadovoljan odnosima u kanadskoj vojsci, 1997. napušta armiju. Jedanaest meseci uživa u civilnom životu, nakon čega opet oblači uniformu. Na proslavi 85-godišnjice kanadske vojske sreće generala Luisa Mekenzija, sa kojim je impresioniran prvenstveno zbog njegovih objektivnih političkih stavova.
- On je jedan od retkih lidera koji su uvek govorili istinu – kaže Pit i sa snebivanjem nastavlja priču o svom vojevanju koje ga je u julu 1999. godine dovelo na Kosovo.
Baš u vreme kada je ova srpska pokrajina bila novo žarište oko kojeg su se vrteli svi učesnici i saučesnici višegodišnje balkanske krize, poprište na kojem su se proveravale svačije namere, svodili svakojaki računi, polagali i popravni i novi ispiti – politički, diplomatski, civilizacijski. A sve to pod zlokobnom senkom osvetničkog i kriminalnog nasilja pred kojim je bila nemoćna i do zuba naoružana međunarodna vojna sila.
Kanadske trupe imale su zadatak da zaštite srpske crkve i druge svetinje. Ništa lično protiv Pita i njegove misije, ali Artemije, vladika raške i prizrenske eparhije u to vreme izjavljuje: “Crkve i manastiri, koji su izdržali 500 godina turske okupacije, nisu preživeli dva meseca prisustva 50.000 međunarodnih “mirotvoracaâ€�.
Rat je vođen, kako kažu, da se spreči etničko čišćenje i genocid, uspostavi pravni red i poredak. Ali...
- Za mene je zapanjujući podatak da je u vreme kada sam stigao na Kosovo u regionu koji je trebalo da štitimo živelo 80.000 Srba, a početkom decembra iste godine samo 8.000 – priseća se Pit Kokrin.
Pod “budnimâ€� okom do zuba naoružanih NATO vojnika, sa Kosova i Metohije je prognan maltene sav živalj koji nije šiptarskog porekla.
- Oni koji su ostali, napadani su svakog dana, popljačkana je imovina ubijenih i izbeglih, sistematski su razarani srpski spomenici. Zavladalo je bezakonje, crna berza... Mi nismo mnogo mogli da učinimo, niti smo znali kako da ukrotimo horde Albanaca koje su razjareno hrlile da unište sve pred sobom. Sramota me je što sam bio na Kosovu., a nisam mogao da učinim više za nevini srpski narod.
Da li si mogao da izbegneš odlazak na Kosovo?
- Da, ali bih u tom slučaju morao da snosim konsekvence, to je neminovno u kada ste zaposleni u vojsci. A, da budem iskren, kada sam odlazio nisam znao šta me čeka, posle je bilo kasno. Na prostorima bivše Jugoslavije nisam učinio ništa zbog čega bih se u životu kajao. Ali, kajem se što nisam mogao da uradim više.
Piter Kokrin je posle dvadeset godina službe nedavno otišao u penziju.

Heil Hitler
- Da bih bolje razumeo ko je ko na zaraćenim stranama pomogao mi je i jedan od mojih retkih izlazaka u civilu. Posle dugotrajne naporne službe odlučio sam da provedem tri slobodna dana u Garešnici, gradiću na hrvatskoj strani. Tada sam doživeo da mene, kanadskog vojnika i Unproforca, čiji su se preci borili protiv nacizma i fašizma u Evropi, u kafani pozdravljaju sa visko uzdignutom rukom i nacističkim pozdravom uz gromoglasno “Heil Hitlerâ€�.

http://www.ciode.ca/intervju/12-kokrin.html

Полако истина излази на светло дана!

Ima tema, ali niko ne ostavi komentara, valjda previse nepovoljno po hrvate i muslimane....

http://forum.krstarica.com/threads/336334