- Poruka
- 461
Napomena:
Ne verujem da ce mediji u Srbiji objaviti ovaj tekst Georgija Engelgardta, pa ga, eto, postavljam ovde.
ŠTA JE STAJALO IZA HAJKE NA EPISKOPA ARTEMIJA
Do sada nezabeležena kampanja za ocrnjivanje vladike Artemija i njegovih pomoćnika, podržana u vodećim srpskim medijima, minira reputaciju Crkve u srpskom društvu.
Sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) je 13. februara episkopu raško-prizrenskom i kosovo-metohijskom Artemiju (Radosavljeviću) uskratio upravljanje eparhijom. Za eparhijalnog administratora postavljen je Atanasije (Jevtić), bivši episkop zahumsko-hercegovački. Ovo prvo ozbiljno kadrovsko rešenje za vreme novog srpskog Patrijarha Irineja (Gavrilovića) ne može proći bez dugoročnih unutarcrkvenih i političkih posledica.
Episkop Artemije jedan je od najpoznatijih arhijereja SPC. On je rukovodio raško-prizrenskom eparhijom SPC od 1991. godine, zamenivši na toj dužnosti nedavno preminulog srpskog Patrijarha Pavla. Njemu je pripalo teško breme – eskalacija kosovske krize 1990-ih, vojna kampanja NATO i okupacija pokrajine 1999. godine, postepeno pretvaranje Kosova i Metohije u albansku državu u 2000-im. Tokom svih tih godina vladika Artemije bio je jedna od ključnih figura srpske zajednice Kosova, neumorno braneći interese svoje pastve na lokalnom i međunarodnom nivou.
On se zalagao protiv kosovske politike vlade Slobodana Miloševića i u više navrata sastajao se sa albanskim liderima i predstavnicima Zapada. To je odigralo svoju ulogu posle okupacije NATO Kosova u leto 1999. godine.
Srpski činovnici napustili su pokrajinu zajedno sa odlazećom armijom, ali pravoslavno sveštenstvo na čelu sa episkopom Artemijem ostalo je na Kosovu. Kao i u vreme turske vladavine, Crkva se našla u ulozi jedinog zaštitnika kosovskih Srba. Misija UN i komanda KFOR priznavali su vladici Artemiju status istaknutog predstavnika srpske zajednice, što mu je omogućilo da se stalno bori i za lokalne interese svoje pastve: pomoć u obezbeđenju strane mirovnih snaga, organizacija dopremanja humanitarne pomoći, poseta izlovanim srpskim enklavama, stvaranje sistema narodnih kuhinja u enklavama, redovo prikupljanje i dopremanje pomoći iz Srbije i srpske dijaspore, skretanje pažnje na slučajeve progona iza kojih su stajali Albanci. Borio se i za političke interese: na međunarodnoj areni episkop se aktivno zalagao protiv odvajanja Kosova od Srbije.
U jeku diskusija o Ahtisarijevom planu 2006. godine episkop je sredstvima eparhije preduzeo široku međunarodnu PR kampanju za zaštitu celovitosti Srbije. Angažovana je američka lobistička firma a sam arhijerej je intenzivno nastupao na raznim tribinama – od Kongresa SAD i evropskih struktura u Briselu do Južnoafričke Republike, zahtevajući da se interesi Srba uzmu u obzir. Isto tako je aktivno delovao u Srbiji zalažući se u Beogradu za realnu, a ne deklarativnu zaštitu interesa svojih sunarodnika na Kosovu.
OZBILJNA SMETNJA – Delatnost episkopa u 2006. godini u značajnoj je meri poremetila realizaciju Ahtisarijevog plana tako što je sprečena pasivna pozicija srpskog rukovodstva. Kasnije je zvanični Beograd sledio primer arhijereja i razvio međunarodnu agitaciju u cilju podrške svojih prava na Kosovu.
Do kraja 2000. godine episkop Artemije je postao ozbiljna smetnja međunarodnim strukturama, koje su prekrajale Balkan. Involvirani u kosovski proces zapadni diplomate i političari stalno su izražavali nezadovoljstvo zbog “radikalizma” episkopa, koji nipošto nije želeo da javno odobri njihovo delovanje u pokrajini. Ostale lidere kosovskih Srba uvek je bilo moguće optužiti za nelegitimitet, ali prava Srpske crkve bila su zvanično priznata i u UN i u drugim međunarodnim strukturama. Nezadovoljstvo Zapada postepeno se počelo dopunjavati i iritiranošću aktuelnih vlasti Beograda jer je Vladika Artemije cesto optuživao administraciju predsednika Borisa Tadića za neaktivnost na kosovskom pravcu.
Episkop je ukazivao da je dužnost države da primeni sva sredstva uključujući i silu u cilju zaštite celovitosti zemlje i bezbednosti sugrađana. Šef eparhije je redovno javno osuđivao svaki ustupak Beograda strukturama međunarodnog prisustva na Kosovu. I uskoro su nove vlasti počele da uzvraćaju Artemiju. Prilikom putovanja na Kosovo predsednik Tadić ga je demonstrativno ignorisao. Posećivao je manastire pokrajine ne obaveštavajući o tome rukovodećeg arhijereja. Ni episkop sa svoje strane nije propuštao priliku da otvoreno prekori šefa države za kršenje pravila pristojnosti.
Sredinom 2009. godine u beogradske medije procurile su vesti o tome kako se prekomerno troše i zloupotrebljavaju sredstva koja država izdvaja za podršku kosovskoj eparhiji (mesečni rashodi vladike dostizali su 1.500 evra). Ulje na vatru dodala je poseta potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Beogradu u maju 2009. godine. Vlasti Srbije su toj poseti pridavale ogroman značaj, a jogunasti episkop nije javno blagoslovio posetu Bajdena čuvenom manastiru Dečani. A vladika to nije učinio zato što je Bajden bio jedan od glavnih propovednika bombardovanja 1999. godine i što pripada aktivnim pokroviteljima kosovske politike SAD. Vlada je morala hitno da pribegne pomoći Sinoda SPC, koji je “u ime hrišćanske ljubavi i gostoprimstva” ukinuo odluku vladike Artemija i pozvao Bajdena da poseti pravoslavnu svetinju.
Episkop Artemije je 4. februara 2010. godine bio među organizatorima Sabora kosovskih Srba u Mitrovici, koji je sazvan u vezi sa pretnjama Prištine da će izvršiti “reintegraciju severa”. U rezoluciji Sabora je istaknuto “da je danas Kosovo mnogo dalje od Srbije nego pre dolaska aktuelnih vlasti. (… ) Kosovo i Metohija se postepeno, ali dosledno, prinosi kao žrtva evroatlantskim integracijama. Za vlast u Beogradu n astao je poslednji trenutak da promene politiku i zaista zaštiti Kosovo”.
SINOD VS. ARTEMIJE – Među članovima Sinoda SPC takođe je raslo nezadovoljstvo kosovskim episkopom, koji je ometao održavanje nepomućenih odnosa sa međunarodnim strukturama. Posle albanskog pogroma 17. marta 2004. godine, episkop Artemije je podneo tužbu Međunarodnom sudu protiv zapadnih država, čija je vojska dopustila talas nasilja i razaranja. Na Zapadu je to izazvalo ljutnju i Sinod je zatražio od episkopa da opozove tužbu. Istovremeno, on je uporno odbijao da potpiše Memorandum o obnavljanju porušenih hramova sa Savetom Evrope i sa prelaznim kosovskim vlastima. Episkop je stalno izjavljivao o nedopustivosti da se “rušiteljima poverava obnavljanje svetinja”, tojest, da se ne dopusti angažovanje albanskih kompanija na obnovi svetinja. Episkop je zahtevao da se obavi profesionalna restauracija uz angažovanje srpskih i inostranih stručnjaka. Međutim, 2005. godine Memorandum je potpisao Patrijarh Pavle, ali su radovi na obnovi najčešće obavljani nestručno i nepažljivo, zbog čega i sam projekat nije doneo očekivano smanjenje napetosti u pokrajini.
Situacija se ponovila kada je vladika Artemije odbio da primi obnovljene objekte i objavio kritički izveštaj o niskom kvalitetu radova. Pokušaji da se od njega dobije pristanak nisu uspeli, pa je u ime SPC dokument o prijemu niza objekata potpisao episkop niški Irinej (Gavrilović), koji je u januaru 2010. godine postao novi srpski Patrijarh.
Mnoge su iritirali i bogoslovski pogledi episkopa. Učenik istaknutog srpskog bogoslova prepodobnog Justina (Popovića), vladika Artemije nastavlja njegovu tradiciju starog svetoočinskog pravoslavlja. On se dosledno zalaže protiv ekumenizma, osuđuje modernističke struje u savremenom srpskom episkopatu i uvođenje bogoslužbenih izmena. Monaštvo raško-prizrenske eparhije postalo je jedan od bastiona svetoočinske vere u SPC. Artemijevi pogledi neizbežno su se sukobljavali sa pogledima episkopa modernista, pristalica širenja kontakata sa inoslavnim, u prvom redu sa Vatikanom.
Tokom poslednjih godina iritiranost Sinoda pretočila se u planski pritisak na nepokornog vladiku. Godine 2006. namesnik manastira Dečani Teodosije (Šibalić) je proizveden u čin episkopa i naznačen vikarnim arhijerejem raško-prizrenske eparhije. Postepeno se vladika Teodosije, koji je sprovodio politiku saradnje sa međunarodnim strukturama i vlastima Prištine, pretvorio u osnovnog saugovarača Sinoda SPC na Kosovu. Stalnim napadima podvrgavano je i okruženje Artemija, a njega samog su optužili za nepotčinjavanje odlukama Sinoda i za finansijske prekršaje.
Ne verujem da ce mediji u Srbiji objaviti ovaj tekst Georgija Engelgardta, pa ga, eto, postavljam ovde.
ŠTA JE STAJALO IZA HAJKE NA EPISKOPA ARTEMIJA
Do sada nezabeležena kampanja za ocrnjivanje vladike Artemija i njegovih pomoćnika, podržana u vodećim srpskim medijima, minira reputaciju Crkve u srpskom društvu.
Sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) je 13. februara episkopu raško-prizrenskom i kosovo-metohijskom Artemiju (Radosavljeviću) uskratio upravljanje eparhijom. Za eparhijalnog administratora postavljen je Atanasije (Jevtić), bivši episkop zahumsko-hercegovački. Ovo prvo ozbiljno kadrovsko rešenje za vreme novog srpskog Patrijarha Irineja (Gavrilovića) ne može proći bez dugoročnih unutarcrkvenih i političkih posledica.
Episkop Artemije jedan je od najpoznatijih arhijereja SPC. On je rukovodio raško-prizrenskom eparhijom SPC od 1991. godine, zamenivši na toj dužnosti nedavno preminulog srpskog Patrijarha Pavla. Njemu je pripalo teško breme – eskalacija kosovske krize 1990-ih, vojna kampanja NATO i okupacija pokrajine 1999. godine, postepeno pretvaranje Kosova i Metohije u albansku državu u 2000-im. Tokom svih tih godina vladika Artemije bio je jedna od ključnih figura srpske zajednice Kosova, neumorno braneći interese svoje pastve na lokalnom i međunarodnom nivou.
On se zalagao protiv kosovske politike vlade Slobodana Miloševića i u više navrata sastajao se sa albanskim liderima i predstavnicima Zapada. To je odigralo svoju ulogu posle okupacije NATO Kosova u leto 1999. godine.
Srpski činovnici napustili su pokrajinu zajedno sa odlazećom armijom, ali pravoslavno sveštenstvo na čelu sa episkopom Artemijem ostalo je na Kosovu. Kao i u vreme turske vladavine, Crkva se našla u ulozi jedinog zaštitnika kosovskih Srba. Misija UN i komanda KFOR priznavali su vladici Artemiju status istaknutog predstavnika srpske zajednice, što mu je omogućilo da se stalno bori i za lokalne interese svoje pastve: pomoć u obezbeđenju strane mirovnih snaga, organizacija dopremanja humanitarne pomoći, poseta izlovanim srpskim enklavama, stvaranje sistema narodnih kuhinja u enklavama, redovo prikupljanje i dopremanje pomoći iz Srbije i srpske dijaspore, skretanje pažnje na slučajeve progona iza kojih su stajali Albanci. Borio se i za političke interese: na međunarodnoj areni episkop se aktivno zalagao protiv odvajanja Kosova od Srbije.
U jeku diskusija o Ahtisarijevom planu 2006. godine episkop je sredstvima eparhije preduzeo široku međunarodnu PR kampanju za zaštitu celovitosti Srbije. Angažovana je američka lobistička firma a sam arhijerej je intenzivno nastupao na raznim tribinama – od Kongresa SAD i evropskih struktura u Briselu do Južnoafričke Republike, zahtevajući da se interesi Srba uzmu u obzir. Isto tako je aktivno delovao u Srbiji zalažući se u Beogradu za realnu, a ne deklarativnu zaštitu interesa svojih sunarodnika na Kosovu.
OZBILJNA SMETNJA – Delatnost episkopa u 2006. godini u značajnoj je meri poremetila realizaciju Ahtisarijevog plana tako što je sprečena pasivna pozicija srpskog rukovodstva. Kasnije je zvanični Beograd sledio primer arhijereja i razvio međunarodnu agitaciju u cilju podrške svojih prava na Kosovu.
Do kraja 2000. godine episkop Artemije je postao ozbiljna smetnja međunarodnim strukturama, koje su prekrajale Balkan. Involvirani u kosovski proces zapadni diplomate i političari stalno su izražavali nezadovoljstvo zbog “radikalizma” episkopa, koji nipošto nije želeo da javno odobri njihovo delovanje u pokrajini. Ostale lidere kosovskih Srba uvek je bilo moguće optužiti za nelegitimitet, ali prava Srpske crkve bila su zvanično priznata i u UN i u drugim međunarodnim strukturama. Nezadovoljstvo Zapada postepeno se počelo dopunjavati i iritiranošću aktuelnih vlasti Beograda jer je Vladika Artemije cesto optuživao administraciju predsednika Borisa Tadića za neaktivnost na kosovskom pravcu.
Episkop je ukazivao da je dužnost države da primeni sva sredstva uključujući i silu u cilju zaštite celovitosti zemlje i bezbednosti sugrađana. Šef eparhije je redovno javno osuđivao svaki ustupak Beograda strukturama međunarodnog prisustva na Kosovu. I uskoro su nove vlasti počele da uzvraćaju Artemiju. Prilikom putovanja na Kosovo predsednik Tadić ga je demonstrativno ignorisao. Posećivao je manastire pokrajine ne obaveštavajući o tome rukovodećeg arhijereja. Ni episkop sa svoje strane nije propuštao priliku da otvoreno prekori šefa države za kršenje pravila pristojnosti.
Sredinom 2009. godine u beogradske medije procurile su vesti o tome kako se prekomerno troše i zloupotrebljavaju sredstva koja država izdvaja za podršku kosovskoj eparhiji (mesečni rashodi vladike dostizali su 1.500 evra). Ulje na vatru dodala je poseta potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Beogradu u maju 2009. godine. Vlasti Srbije su toj poseti pridavale ogroman značaj, a jogunasti episkop nije javno blagoslovio posetu Bajdena čuvenom manastiru Dečani. A vladika to nije učinio zato što je Bajden bio jedan od glavnih propovednika bombardovanja 1999. godine i što pripada aktivnim pokroviteljima kosovske politike SAD. Vlada je morala hitno da pribegne pomoći Sinoda SPC, koji je “u ime hrišćanske ljubavi i gostoprimstva” ukinuo odluku vladike Artemija i pozvao Bajdena da poseti pravoslavnu svetinju.
Episkop Artemije je 4. februara 2010. godine bio među organizatorima Sabora kosovskih Srba u Mitrovici, koji je sazvan u vezi sa pretnjama Prištine da će izvršiti “reintegraciju severa”. U rezoluciji Sabora je istaknuto “da je danas Kosovo mnogo dalje od Srbije nego pre dolaska aktuelnih vlasti. (… ) Kosovo i Metohija se postepeno, ali dosledno, prinosi kao žrtva evroatlantskim integracijama. Za vlast u Beogradu n astao je poslednji trenutak da promene politiku i zaista zaštiti Kosovo”.
SINOD VS. ARTEMIJE – Među članovima Sinoda SPC takođe je raslo nezadovoljstvo kosovskim episkopom, koji je ometao održavanje nepomućenih odnosa sa međunarodnim strukturama. Posle albanskog pogroma 17. marta 2004. godine, episkop Artemije je podneo tužbu Međunarodnom sudu protiv zapadnih država, čija je vojska dopustila talas nasilja i razaranja. Na Zapadu je to izazvalo ljutnju i Sinod je zatražio od episkopa da opozove tužbu. Istovremeno, on je uporno odbijao da potpiše Memorandum o obnavljanju porušenih hramova sa Savetom Evrope i sa prelaznim kosovskim vlastima. Episkop je stalno izjavljivao o nedopustivosti da se “rušiteljima poverava obnavljanje svetinja”, tojest, da se ne dopusti angažovanje albanskih kompanija na obnovi svetinja. Episkop je zahtevao da se obavi profesionalna restauracija uz angažovanje srpskih i inostranih stručnjaka. Međutim, 2005. godine Memorandum je potpisao Patrijarh Pavle, ali su radovi na obnovi najčešće obavljani nestručno i nepažljivo, zbog čega i sam projekat nije doneo očekivano smanjenje napetosti u pokrajini.
Situacija se ponovila kada je vladika Artemije odbio da primi obnovljene objekte i objavio kritički izveštaj o niskom kvalitetu radova. Pokušaji da se od njega dobije pristanak nisu uspeli, pa je u ime SPC dokument o prijemu niza objekata potpisao episkop niški Irinej (Gavrilović), koji je u januaru 2010. godine postao novi srpski Patrijarh.
Mnoge su iritirali i bogoslovski pogledi episkopa. Učenik istaknutog srpskog bogoslova prepodobnog Justina (Popovića), vladika Artemije nastavlja njegovu tradiciju starog svetoočinskog pravoslavlja. On se dosledno zalaže protiv ekumenizma, osuđuje modernističke struje u savremenom srpskom episkopatu i uvođenje bogoslužbenih izmena. Monaštvo raško-prizrenske eparhije postalo je jedan od bastiona svetoočinske vere u SPC. Artemijevi pogledi neizbežno su se sukobljavali sa pogledima episkopa modernista, pristalica širenja kontakata sa inoslavnim, u prvom redu sa Vatikanom.
Tokom poslednjih godina iritiranost Sinoda pretočila se u planski pritisak na nepokornog vladiku. Godine 2006. namesnik manastira Dečani Teodosije (Šibalić) je proizveden u čin episkopa i naznačen vikarnim arhijerejem raško-prizrenske eparhije. Postepeno se vladika Teodosije, koji je sprovodio politiku saradnje sa međunarodnim strukturama i vlastima Prištine, pretvorio u osnovnog saugovarača Sinoda SPC na Kosovu. Stalnim napadima podvrgavano je i okruženje Artemija, a njega samog su optužili za nepotčinjavanje odlukama Sinoda i za finansijske prekršaje.
