Kako je oslobodjena Jugoslavija

Dejvid Martn, Mreza dezinformacija - Cercilova jugoslovenska greska
David Martin, The web of disinformation - Churchill's yugoslav blunder
1990.

Поздрављам тему. О томе како су комунисти ослобађали земљу довољно смо видели у ове две теме:http://forum.krstarica.com/threads/295456 и http://forum.krstarica.com/threads/292173. Кад су четници 1941. искрварили на Шапцу и Церу, Краљеву, Крушевцу, Лозници и Чачку комунци нису опалили ни метак на Немце. О сарадњи са Црном Легијом у операцији Трио и да не говорим. И плус нађу да се хвале Бихаћком републиком као наводно ослобођеном територијом иако су им усташе скоро без борбе предавале гарнизоне. И још спрече народ са Баније и Кордуна у операцији Вајс да се склоне на италијанску зону у прихватилишта за избеглице у Книну, Кистању, Задру и то назову спашавањем народа. А да и не говоримо о томе како је 20 000 комуниста из Босанског и Славонског корпуса 3 године мирно гледало како Србе одводе у Јасеновац и убијају иако су најближе јединице биле 30 км удаљене. Зато вам хвала браћо комунисти што сте Србима приредили Козару и што вас је баш било брига за Јасеновац, и што сте усташког генерала Пирца користили да наводи бомбе на српске цивиле, и што сте омогућили ,,заведеној браћи'' усташама да на вашим територијама мирно кољу Србе док ви наводите српску децу на четнике. Такође вам хвала и што сте српску децу водили на губилиште Сремског фронта и тиме починили само још један масовни ратни злочин, као и за 50 000 ликвидираних цивила у Србији. Срам вас било!

Ево један прилог од мене, знам да сам требао да га ставим на тему о Дражи али ће и овде постићи ефекат.

Поновно убиство

Драже Михаиловића


Endlösung der Serbenfrage!

Коначно решење србског питања!

Некадашње комунистичко фризирање истине фалсификовањем докумената и проливањем српске крви, усклађено са фалсификовањем историјске истине од стране Лондона, Вашингтона и Загреба, чему се својевремено није придавало довољно пажње, једнако је сурово, невешто и примитивно, и наравно једнако лажно, као и настављено фалсификовање истине и проливање српске крви током распарчавања Југославије наследницима сарадника са окупатором у Другом светском рату. То стварање неофашистичких султаната и овог пута било је дириговано из истих центара, уз доминанти утицај Ватикана и Холокауст музеја у престоници САД.

Иако је крволочна фраза ''ломљења кичме Србији'' данас промењена наизглед безазленом фразом ''Србија ће ући у ЕУ са Србима или без њих'', (''Прави тоталитаризам као лажна демократија'', Жарко Јанковић, Нови Сад, Новинар.де, 06/1009, Видовдан.орг), и, иако се данас зна да ''ломљење кичме'' не потиче искључиво од Коминтерне, већ од западноевропске мржње Срба и Србије, који су окужени као наводни ''биолошки отпад Европе'' (Исто) – данашња инквизиција, заправо, да употребимо ''савремени'' термин – ''Endlösung der Serbenfrage'' – ''Коначно решење србског питања'' – приводи се коначној ликвидацији Срба као нације, Србије као државе, историјског памћења србског постојања, и српског Светосавља, једног од најчистијих и најздравијих бедема Правог Славља Веровања у Бога.

Иако су мржња, садизам и расизам остали непромењени – због тога што је ''Endlösung der Serbenfrage'' наметнут у наше време као ''официјелан'' од стране ''Управе цивилизацијског неоморалитета'' – а и зато што није у питању ''Endlösung der Judenfrage'' – ''Коначно решење јеврејског питања'', које је једино признато као ''Endlösung'' – као ''Истребљење'' – иако једнаки по мотиву злочинства – данас се по други пут почињава потпуно исти злочин – али... пошто се званично ''третира'' ''да не постоји'' – иако се обавља на очиглед читавог света – на оно што ''не постоји'' – на то се не реагује – перверзним уживањем у садизму своје мржње привилеговани су искључиво жреци упућени у своје злодело!

Зато је данашња ''Управа'' названа ''неоморалитет''. Током Ватикановог активног фризирања античке мудрости ради фалсификовања суштине хришћанства, давно пре него што су се ораторијум и роман развили у данашње форме, Ватикан је користио такозвани ''моралитет'' – инсценирану клерикалну представу на позорници о протеривању ђавола! По подређености пропагандистичком памфлетизму, и садржајно и по форми, данашње телевизијске инсценације наводног ''трагања'' за ''историјским Исусом'', и шарлатанска ''тумачења старине'' – подједнако је осакаћена квази-историјском и надри-клерикалном пропагандистичком перспективом као и давни ''моралитет''.

Истоветно шарлатанство осакаћењем помоћу пропагандистичких ''квази'' и ''надри'', било је типично и за накљукавање Срба од стране ''тековинског'' садизма – тачно у складу са иностраном идеолошком и клерикалном мржњом свега српског. То разорно ''накљукавање'', тачно у складу са иностраном директивом – активније је данас него икад раније.

Један од типичних узорака је на пример ''Пресуда са Црвеног трга (2)'', (''Ревија 92'', број 702), која је презентирана јавности као ''ексклузивно'' објављивање досада непознатих докумената о хватању Драже Михаиловића и припремању његовог назови суђења.

Иако се у наведеном спису заиста барата неким ново откривеним документима, без обзира да ли су уопште важни, и без обзира да ли су многи од њих подметнуте комунистичке лажи, ипак, испада на жалост да једино што је заиста ''ексклузивно'' – то је примитивни покушај да се наводно ''документаристички пакет'' спакује у омот промоције нечега што је толико супротно чињеницама да је супротно чак и некадашњем ''кљукању'':


Покушај промоције јавног Топчидерског линча Драже Михаиловића као да је био легитимно суђење!
Покушај промоције као да је Дража током јавног Топчидерског линча био свестан и присебан!
Зашто се инсистира

на ''хуманом понашаљу'' Дражиних џелата?

Интерпретацијом наводне ''ексклузивне документације'' доминира грандиозан покушај да се докаже да је понашање комунистичких власти према Дражи Михаиловићу било ''хумано'':

Ускоро по хватању, ''Генерал Јово Капичић у Ужицу понудио је Дражи да једе''! Хумано, зар не? Међутим, понуду да једе – ''Дража је одбио''! Ако неко не дај Боже докаже да су џелати изгладњивали Дражу – оптужба не важи – џелати су ''нудили'' али је Дража ''одбио''!

''За време истраге Дража се налазио у једној посебно припремљеној соби у седишту ОЗНЕ за Србију у Змај Јовиној улици''!

''Посебно припремљенa соба'' није тамница! Нити мучилиште! Соба је соба – а ''посебно припремљена соба'' сугерира пристојан смештај! Исто се понавља и за време суђења – ''уочи почетка суђења пребачен је у помоћну зграду Пешадијског војног училишта на Топчидеру''! Поново се не ради ни о тамници, нити о мучилишту – већ о пристојном смештају у ''војном училишту''!

Зашто се кривица сваљује на Стаљина?

Као што сугерира и сам наслов ''Пресуда са Црвеног трга'', прекомерно се инсистира на сваљивању одговорности на Стаљина:

У тренутку хватања, ''Тито се налазио у службеној посети НР Пољској, у Варшави. О хапшењу је Тита обавестио Александар Ранковић'' – и наравно – ''Броз није чекао ни минут већ је одмах о томе, специјалном везом реферисао великом вођи револуције Јосифу Висарионовићу Стаљину''!

Израз ''великом вођи револуције'' јесте типичан за Милованово и Добрицино обожавање ''архитектонике'' Револуције – исто онолико колико није типичан за Крајгера и Кардеља – али је невероватно да је такав израз употребио кнојев или ознин оперативац који је састављао документ!

Та невероватност указује да се спис који нам се приказује као ''ексклузивно'' изношење досада неоткривених докумената – данас поново фризира – зато да би нас под привидом ''документа'' накљукао да мислимо онако како неко жели да мислимо: ''уочи почетка процеса челници КПЈ налазили су се у колевци светске револуције, у СССР.''

Употреба израза ''колевка светске револуције'' у најобичнијем документу још је невероватнија од употребе израза ''великом вођи револуције'', исто као и доцнији израз ''преписка друга Марка и друга Ђида''! Није важно да ли се цитирају документа или преписује Добрица – важно је зашто се фризирањем кривица сваљује на Стаљина? А томе нема краја – врх КПЈ, ''преводђени Јосипом Брозом били су гости Јосифа Висарионовића...'' – ''а управо одатле, са Црвеног Трга послата је, видеће се из преписке Александра Ранковића и Ђиласа... коју ''Ревија 92'' ексклузивно објављује, смртна казна команданту Југословенске војске у отаџбини...'' а та ''преписка друга Марка и друга Ђида обавља се, крајем маја и почетком јуна шифрованим сигналима на релацији Москва – Београд...''

''Друг Марко и друг Ђида'' нису били никакви ''другови''!

''Друг Марко и друг Ђида'' били су џелати не само Драже Михаиловића, и не само Равне Горе – већ Српског народа и Истине о Српском народу – и иако се на супрот тим чињеницама, под поднасловом ''Депеша Нова шифра'' одговорност сваљује на Стаљина цитирањем да чак ''врх комунистичке Југославије ради у Стаљиновој даћи у Кунцеву...'' – без обзира где су радили, и без обзира што Ђилас тврди да је ''документ на руском'' и ''писан руком'', и без обзира што ''Ревијин'' фризер тачно закључује да се и даље ''пресуда Дражи пише далеко од Топчидера, Пешадијске војне школе и ''процеса отвореног за јавност'' – ''другови'' јесу починиоци злочина – а ''Пресуда са Црвеног трга'' покушава да нас одврати од њиховог злочина! Осим тога, не само да је сваљивање злочина на Стаљина, најблаже речено, итекако погано фризирање – али за Топчидерски линч се не може измишљати чак ни под наводницама да је био некакав ''процес отворен за јавност''!

Али... ту је и умишљени ''пардон'' – ''тада се није ни наслућивао сукоб Стаљина и Тита, Југославија није имала спољних непријатеља, али је било јасно да се са ''унуташњим непријатељима'' мора раскрстити без милости и компромиса'':

Неуко фризирање прилагођено је доцнијим догађајима зато да читаоци не посумњају у вердостојност сваљивања кривице на Стаљина!

Међутим... најблаже речено, чудна је логика овог стубца:

Ако ''Југославија тада није имала спољних непријатеља'' – зашто је врх КПЈ био у СССР? Свакако да су били у СССР од страха од непријатеља! И зашто је ''врх'' ''морао раскрстити са унутрашњим непријатељима'' ако ''није имао спољне непријатеље''? Да су у доба припреме Топчидерског линча стављени крстови на гроб сваког Србина и Српкиње које су комунисти убили Србија би изгледала као највеће гробље у историји света и века – зашто се онда са ''унуташњим непријатељима'' морало ''раскрстити без милости и компромиса'' – кад су већ били побијени?

Одговор је наравно јасан:

Због мржње!

Јер све што су комунисти учинили, исто као и њихова усташка сабраћа – учинили су због мржње:

Убиство Драже било је за комунисте перверзно задовољење садизма и понижење Срба и Србије којим ће себи обезбедити несметано ломљење кичме Србији! Свакако да је све то било уз сагласност Стаљина – али мржња, садизам, понижење, и перверзно иживаљавање – истоветни усташком – били су њихови – зашто се та историјска истина прикрива замазивањем очију новијим генерацијама?


Зашто се Топчидерском линчу

даје ''легитимитет''

некаквог законског судског процеса?

Фризирањем доминира покушај да се јавност индоктринира да је поступак према Дражи био легитиман – да је власт била легитимна власт легитимно компетентне државе, која је, сходно томе, легитимно и на основу доказа легитимно судила... Иако у овом делу фељтона није обухваћена ''веродостојност'' тих наводно ''легитимних доказа'', ради замазивања очију наводи се врло проблематичан податак да ондашње ''Савезно веће чине Скупштина Југославије са 349 делегата, од којих је чланова партије 291, и Веће народности са 175 делегата, од којих је чланова Партије 121''. Чак и да јесте био такав размер чланова и нечланова партије, ти евентуални нечланови партије нису смели ни да писну – али се испоставља као да је држава била легитимна јер је Савезно веће сачињено од Скупштине Југославије и Већа народности који се по схватању данашњих генерација одлучују изборима!

Према томе, сврха ове обмане јесте да се Топчидерски линч представи као некакво ''легитимно суђење''!

Исти покушај су и Ђиласове депеше у вези са адокатима – ''Није било потребно предавати оптужницу одбрани, већ обезбедити да је они проуче у прсоторијама суда, како сам се договорио са Пенезићем. Ако сте то већ урадили, потребно је обавезати одбрану да се чува у тајности и упозорити их да ће бити позвани на судску одговорност aко било шта постане познато пре почетка процеса.''

Каква ''судска одговорност'' – тада је метак у чело био једини ''суд''!

''Имајте у виду да неко из одбране може да побегне преко границе са оптужницом и да на тај начин да могућност иностраној реакцији да открије кампању пре почетка процеса.''

Причам ти причу... какви адвокати кад све јесте било откривено – да је амерички Државни секретаријат желео да се Топчидерски линч обзнани – линч би био обзнањен – али је амерички Државни секретаријат већ онда желео да Топчидерски линч буде лажно записан у историји као ''легитимно суђење''!

Али... фризираwе не престаје:

''Испитајте могућност да им се оптужница одузме и да им се преда на проучавање у просторијама суда'' – иако ова Ђиласов депеша заиста одражава његов урођени садизам који се граничи са лудилом – ''преписка'' са Ранковићем данас се сервира због индоктринације – ''принуђени смо да се држимо нормалности'', одговара Ранковић. ''Не предавање оптужнице адвокату, то је изузетни случај у буржоаском правосуђу, чије формалне стране смо принуђени да се придржавамо.''

Натерују нас да поверујемо да се 1946. године Ранковић усудио да ''буржоаско правосуђе'' назове – ''нормалношћу''! Да је Стаљин заиста био одговоран – за такву изјаву оде глава! Али... за такву изјаву оде глава и од југо-''другова'' којима су једина ''нормалност'' биле ''тековине'' и Исусове очи ископане мецима шмајсера на Опленцу!

Осим тога, Ђиласово наводно инсистирање ''контролишите сумњиве адвокате и неке од њих ставите на пробу'' – апсолутно је супротно чињеничном стању – каква ''контрола''! Каква ''проба''! Није него... ко би реч против прошапутао – правац Ђушина.

Значи – фризирање јесте покушај промоције легитимитета Топчидерског јавног линча – јесте покушај претварања линча у легитимина судски процес!

Тај обмањивачки покушај достиже врхунац цитатом:

''Дражу Михаиловића је првобитно на суду требала да заступа Деса Берић, угледни београдски адвокат, али се Дража определио за вође Демократске странке у ЈНОФ, Николу Ђоновића и др Драгића Јоксимовића.''

Тих година су под разулареним насиљем КПЈ чак и Грол и Шубашић били мртво слово на папиру... а данашње фризирање сервирањем ''странака'' – зато да би се ситуација приказала ''нормалном'' и ''легитимном'' – заиста је злочин!

Како је Дража могао да се ''опредељује'' – кад Дража од мучења није знао за себе! Осим тога, запрепашћујуће je чак и помислити да би Крцун и другаријa дозволили Дражи да се он по својој вољи ''опредељује''!

Дражина воља била је најзверскије уништена! Свака његова изговорена реч на Топчидерском јавном линчу била је диригована мукама – да каже баш онако како годи његовим мучитељима!

Заиста јесте злочин данас сервирати махинације комунистичких џелата као некакав документовани доказ да је линч у Топчидерској Гарди био некакав законски судски процес:

''Легалитимитет'' режима јесте стратиште у Главњачи!

''Легитимитет'' страховладе јесте стратиште широм Србије!


Убиство Драже Михаиловића је унапред одлучено пре почетка Топчидерског линча!

Унапред и пре почетка!

То је јавно изречено и документовано!

Убиство Драже Михаиловића је кулминација не само убиства масе Срба – већ и кулминација комунистичког понижења убијених а поготово преживелих Срба!

На том злочину је започет – и на том злочину је и завршен ''легитимитет'' комунистичких тековина!

Зашто онда данас покушај обмане да се злочин прикаже ''легитимним''?

Хадсон и Мекдауел

У примитивно фризираној ''Пресуди са Црвеног трга'' нуде нам се и такозвани документи у вези страних обавештајаца Хадсона и Мекдауела:

Каже се да су у ''оптужницу'' Дражи ''унети материјали о Хадсону и Мекдовелу (Мекдауел), две наредбе које су они донели од њиховог руководства и изјаве које су предали Дражи, које се тичу нас. Енглеску и америчку владу нигде не помињемо.''

То је прокоментарисано да су ''нове власти у Београду занимали енглески и амерички обавештајни официри Хадсон и Мекдовел јер су их сумњичили за наклоност према покрету на чијем је челу био Драгољуб Михаиловић.''

Пре свега... какве то ''нове власти у Београду''? Власт је законска власт а оно што се тог тренутка догађало у Београду и Србији није била никаква власт нити законитост – догађало се стравичније чак и од безаконитости – оно што усташе нису поклали по Београду и Србији – то су у њихово име поклали комунисти. Називањем покоља ''новом влашћу'' наставља се замазивање очију обманом да је комунизам био ''власт'' која се ''пристојно'' понашала према ухваћеном Дражи, па према томе и према Србима и Србији... а понеки злочинчић ту и тамо био је наводно по захтеву ''великог вође колевке светске револуције''!

Међутим, из наведених цитата у односу на Хадсона и Мекдауела, да се устврдити већ знана чињеница да су комунисти не само тачно знали кога су савезници слали, већ и да су усташки инфилтратори одређивали већину оних који ће бити послани. Зато је апсурдна лаж тврдња да су комунисти ''сумњичили'' ''Хадсона и Мекдовела'' ''за наклоност према покрету на чијем је челу био Драгољуб Михаиловић'' – комунисти (и усташе) нису их ''сумљичили'' – они су тачно знали њихову ''наклоност'' – поента је једино да нису успели да спрече њихово слање.

У ''Пресуди са Црвеног трга'' то се наравно не спомиње!

То није случајно... јер је доследно замазивању очију обманом!

Хадсон је био на самом почетку и зато је доцније ликвидиран.

Мекдауел је био на самом крају – послат од генерала ''Биг Бил'' Донована, који није био одговоран командама у Каиру, Барију и Лондону! Као такав, Донован није био под контролом ни усташких нити комунистичких инфилтратора, нити под контролом савезничко-нацистичке здружене завере да се издају Србија и Равна Гора и да се Тито постави на власт по завршетку рата. Тако је и дошло до тога да је генерал Донован послао Мекдауела након што су Савезници, после успешне равногорске диверзије којом су на Дунаву одвратили пажњу Немаца од шлепова у којима су били шверцовани Јевреји упућени у Палестину – ''званично'' прекинули однос са Дражом.

Уместо да се због тог ''прекида односа'' већ растрзани Немци логично дезаинтересују за Равну Гору – Немци тог тренутка отпочињу најефикаснију хајку директно за Дражом, која се не прекида до краја рата. Немачка хајка здружена је са комунистима, са командним кадром усташа у својим војним и партијским редовима.

Здружена хајка гони Дражу и Мекдауела са намером да их – обојицу убије! Не чуди зато да се прогон Мекдауела наставио у Америци и после рата.

Ове чињенице се у ''Пресуди са Црвеног трга'' не спомињу зато да се не би открила сарадња комуниста не само са енглеском обавештајном службом, већ и доминација хрватског партизанског вођства, које је било уско повезано са усташама и нацистичком политичком службом у Загребу. То би такође разоткрило да је контрола над савезничким штабовима у Барију и Каиру, и у савезничкој Команди за Средоземље, била под утицајем инфилтрираних усташа, и да су се само благодарећи тој усташкој вези партизански жбири убаштрали у те команде. И најзад, не спомиње се зато што би спомињање открило да је de facto команда такозваног НОБ-a била у хрватским рукама, а да је КП Србије пропузала из дупка тек по завршетку рата.

Типичан је пример мистериозни документ који цитира да су ''хрватски команданти'' побили савезничку војну мисију упућену на Равну Гору... а који су то ''хрватски команданти'' може се открити тек у фризираној историји ''најновије историје хрватског антифашистичког отпора''!

У ''Пресуди са Црвеног трга'' јесте поменуто да су ''узалудни били апели из света да се Дража поштеди'', и то уз Ђиласов коментар ''како инострана реакција не би могла да организује процес у иностранству пре почетка правог процеса у Београду.'' Ово је срамотно и бестидно замазивања очију – јер ако би неко указао да паралелни процес заиста јесте одржан у Њујорку – онда је то фини изговор – па ето споменуто је...

''Темпо суђења''

''Михаиловићу је наметнут брз темпо суђења који он после дугог мучења није могао да издржи...''

Врло вештo је истина – ''дуго мучење'' – употребљена као разлог за ''брз темпо суђења'' – прво заголицати наводним документованим признањем ''дугог мучења'' – које нажалост јесте истина – зато да поверујемо да је линч био ''суђење'' – што је лаж.

Дража није нити могао нити је издржао нити споро нити брзо ''суђење'' – јер као што ''суђење'' није било суђење – тако ни Дража уопште није знао за себе! Комунисте је било баш брига како ће Дража ''издржати'' – јер су га мучењем направили тотално неприбраним – и тотално диригованим да каже само оно што они желе – а једини разлог због којег им је стало да такав уништен ''преживи'' био је да могу да се после јавног линча садистички иживљавају убијањем његовог физичког тела. А брзина... брзина им јесте била потребна – али зато јер су се плашили евентуалне реакције светског јавног мњења које у то доба још није било под тоталном контролом као данас.


Зашто превара да је 'Дража одбио сведочење америчких ваздухопловаца спашених са Прањана''?

''Схватајући да је његова пресуда већ донета Mихаиловић одбија понуду америчких ваздухопловаца, спашених над Србијом, да сведоче у његову корист.''

Ова фрапантна лаж доказује да је један од најважнијих циљева фризирања лажан покушај обмане јавности да је Дража био присебан!

Лаж да је Дража одбио понуду америчких ваздухопловаца да сведоче у његову корист једна је од најпокварењачкијих лажи досада изречених о Дражи и Равној Гори.

Да ова гнусна лаж јесте лаж хиљадоструко је доказано не само правоснажним законским сведочењем тих истих ваздухопловаца на Њујоршком паралелном процесу и у америчкој штампи, већ и документованим одбијањем издавања улазних виза од стране југословенских органа.

Ову гнусну лаж нису својевремено починили чак ни комунисти – а данас нас обмањују да је некакав ''легитимни суд'' некаквих ''легитимних'' комунистичких ''нових власти'' на некаквом ''легитимном судском процесу'' покушао да Дражи изађе у сусрет – али ето... Дража одбија па одбија.

Баш због гнусности, невероватност те лажи обмотана је у обланду истине – ''наводни докази нису били доступни одбрани'' – да би се доказало рекламирање тог некаквог ''легитимитета процеса'' – да је ''и поред свих недаћа, Михаиловићев бранилац Драгић Јоксимовић успешно побијао наводе оптужбе и показивао њихову неоснованост, што ће и сам платити главом''!

Дражин адвокат јесте покушао, и то јесте платио главом – али тај његов покушај не мења стравичну чињеницу да догађај у Топчидеру јесте био јавни линч а не никакав судски процес!

Зато гнусоба лажи да је ''Mихаиловић одбиo понуду америчких ваздухопловаца, спашених над Србијом, да сведоче у његову корист'' –треба да нама Србима служи на част... поготово што данашње рекламирање тe лажи мора да је наручено.

Енглези и хватање Драже

На завршетку ''Пресуде са Црвеног трга'', под поднасловом ''Савезници – Незванична верзија'', маркетинг наводно ''ексклузивних откровења'' наводно непознатих наводних докумената доведен је до врхунца ''заголицавања'' цитирањем као ''незваничног'' – учешћа енглеских обавештајаца у хватању Драже Михаиловића:

''Према незваничној верзији на подухвату хапшења Драже Михаиловића су оперативци ОЗНЕ користили помоћ енглеских официра који су им предали шифре. После тога ОЗНА je Дражу Михаиловића пратила преко радио-станице и лоцирала је место његовог боравка. У акцији заробљавања коришћени су авиони који су били удешени да изгледају као савезнички авиони. У један такав авион који се спустио недалеко од Вишеграда, службеници ОЗНЕ су прерушени у савезничке униформе и снабдевени савезничким пропусницама наговорили већ болесног Дражу да пође са њима у иностранство, али уместо иностранства авион је одлетео за Београд.'' (Пресуда са Црвеног трга (2), ''Ревија 92'', број 702)

Да, али са енглеским авионом!

А Дража јесте био ''већ болестан'' – или ''већ рањен'' – и то бездушно – зато што Дража никад не би пристао да буде ''наговорен'' да напусти отаџбину – изузев у Удбиној интерпретацији!

Али... то наравно није ''маркетиншки ексклузивно'' па се зато и не спомиње – што се и подразумева јер се хватање Драже Михаиловића назива ''подуватом''!

Међутим, информација није тачна.

Пре свега, ко је кога користио? Није КНОЈ користио Енглезе! Напротив, КНОЈ је радио по наређењу енглеске обавештајне службе, без које не би, бар тада, ни успео да ухвати Дражу. Ни ти су у питању били никакви ''енглески официри'' – официри су војне снаге а поменути Енглези били су обавештајци! Није КНОЈ ''преко радија пратио и лоцирао Дражу'' – него енглески обавештајци – а авиони су били енглески – а не никакви ''удешени авиони''.

Нису оперативци КНОЈ-a обавили први контакт – први контакт са Дражом обавио је један од енглеских обавештајаца којег је Дража познавао, што је било пресудно да се насамаре Дражини чувари.

Оваква тенденциозна умрљаност указује да је извор инофрмације удбашки, па се зато енглеско учешће ставља у други план да не би пореметило славу ''подухвата'' комунистичких копилади! А наравно и зато да се не би открила подређеност комуниста не само усташама и праведничким хрватским антифашистима – већ и ''дебелим Енглезима''.

Први пут сам чуо врло уздржани наговештај о хватању Драже од стране енглеских обавештајаца од енглеског бригадног генерала Армстронга. Много детаљнију верзију испричали су ми много доцније покојни Џорџ Мусулин и Ричард Фелман, свако понаособ. Чак сам читао и једну књижицу од педесетак страница са описом догађаја и именима енглеских обавештајаца. Колико се сећам књижицу ми је дао или један Равногорац из Француске који је дошао у посету Златану Стаменићу, којем сам заборавио име, или покојни Мома Радовановић из Чикага. Књижицу сам позајмио на читање ћерки покојног пуковника Кнежевића. Никад ми је није вратила. Колико се сећам, име команданта енглеских обавештајаца идентично је имену енглеског обавештајца који је пребацио Слободана Милошевића у Хаг. Предпостављам да је у питању родбинска веза. Покојни Ник Лалић, који се последњи од Американаца растао са Дражом, одбијао је да о овом догађају разговара са Филипом Крејном, Златаном Стаменићем, и са мном, зато што је и под старост, иако тада пензионер, био строго органичен обавезама према америчкој војној обавештајној служби у којој је служио као млађи.

Ове податке нисам никад до сада наводио, јер по савету поштених историчара Равне Горе, попут Милоша Аћина-Косте, сматрам да усмени извори нису довољни без поткрепљености веродостојном документацијом. Милош Аћин-Коста је пронашао чак и немачку документацију која је указивала на веродостојност ових навода које сада први пут наводим, али ми се чини да пре смрти није стигао да их повеже у целину са осталим подацима које је поседовао.

Endlösung der Serbenfrage:Поновно убиство Драже Михаиловића!

Елем... судећи по покварењаштву наводно ''ексклузивнe'' ''Пресуде са Црвеног трга'' да се јавни линч у Топчидеру обмањивачки прикаже као ''легитимно суђење'', очигледно није помак Равне Горе ка Истини – већ, напротив, даље срозавање Равне Горе, и то у каљугу кужнију чак и од оне у коју су покушали да је сурвају ''друг Ђидо и друг Марко''

Боже, помoзи Србима....ако ништа друго а оно бар да се опаметимо.

Часлав М. Дамјановић
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=15922

Odlican tekst, nisam imao prilike da ga procitam do sad...i odlicno sto si ovde postavio.

Dalje mozemo i detaljnije ili iz drugih izvora da iznosimo o oslobodjenju ovih gradova i naravno postavimo sve dostupne slike...imacu nesto ovih dana...

dosta je bilo komunjarskih bajki...samo cinjenice

Хвала на комплименту биће тога још, и ја сам тек данас видео и прочитао овај текст.

Odlicna tema !!!

Ево комунистичких извештаја из 1944.

КОМУНИСТИ 1944, ПРЕМА СОПСТВЕНИМ ДОКУМЕНТИМА

ЛАЖНИ ИЗВЕШТАЈИ

Мада су сада имали нешто већи број школованих официра, који су познавали војничка правила писања извештаја, комунисти су и даље у своја документа уносили лажне податке...
Маја 1944. године најјача комунистичка формација која је покушавала да продре у Источну Србију била је 9. бригада, удружена са Нишким одредом. Имали су негде око 1.000 бораца. У извештају Окружног комитета КПЈ за Зајечар, који је потписао секретар комитета Живан Васиљевић, од 31. маја, каже се да су ове две јединице прешле Јужну Мораву да би се снабделе новим количинама оружја, муниције и ратне спреме, коју су Западни савезници избацивали на јужним падинама Јастрепца. Дакле, овде се помиње савезничка помоћ, али се не наводи да су 9. бригада и Нишки одред морали да се врате са задатка - продор у Источну Србију - зато што су их поразили четници. Повратак на источну обалу Јужне Мораве овако се описује:
После оног првог сукоба са Немцима изнад Ниша кренули смо са целокупним нашим снагама (бригада и одред заједно) према Књажевцу ради сусрета са 7. бригадом.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 555.
По обичају, било је неопходно уписивати борбе против Немаца, али из неког разлога комунистички историчари овом приликом сами кажу да је та борба измишљена. Они пишу: “По преласку Мораве 9. НО бригада је неочекивано, код с. Чамарлије, наишла на логор немачке противавионске одбране Ниша, али до сукоба није дошло”. Пишу још да претходни извештај, у коме је описан тај “сукоб са Немцима”, није сачуван. Вероватно су били наведени тако велики губици Немаца, да су комунисти морали да униште документ...
Извештај Окружног комитета КПЈ за Зајечар потом наводи да су четници били обавештени о доласку 9. бригаде и Нишког одреда, “као и о снази”, и да су их њихове сконцентрисане јединице најпре дочекале испред села Бели Поток. То је било негде око 22-23. маја. Ове борбе се не описују, већ се прелази на наредне догађаје:
После ових борби следећих четири дана чекале су нас нове концентрације. Пуних пет дана водили смо непрекидно борбе са дражиновским снагама у јачини 4-5.000 људи. До сада су нас напала четири корпуса и то: Делиградски, Сувопаланачки (Сврљишки), Књажевачки и на крају Тимочки. Борба последњег, петог дана, била је најјача и најжешћа. И благодарећи само невероватној храбрости наших бораца, довољној количини муниције, а и минобацачима, и ова је борба решена у нашу корист.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 555.
Војничког извеШтаја из тих борби, са подацима о жртвама на једној и другој страни, а нарочито о освојеној тероторији после свих тих победа - нема. Уместо тога, секретар комитета наставља са придевима: “Ове неколикодневне борбе су од великог значаја за развој наордноослободилачке борбе у читавом овом крају, све до Дунава и о њима је обавеШтен скоро читав народ”. Следи констатација: “Народ се још увек држи резервисано према нама, иако нас симпатише”, а онда пасус који наговештава преокрет у извештају:
Досадашњим борбама ми смо потукли и добрим делом разбили дражиновске концентрације - али ми нисмо могли са овим снагама довољно ударити, а што је још важније нисмо могли искористити постигнуте успехе, јер их нисмо могли гонити, ићи дубље за њима. Разлог томе су: веза, проблем рањеника, утрошење муниције и премореност бораца.
Све је ово у ствари била припрема за саопштавање истине: да су комунисти поражени од стране четника, и да, по природи ствари, нису освојили територију како им је било наређено, већ су се повукли. Податак о поразу секретар комитета саопштава у следећој форми:
Тако смо се ми овде после ових петодневних успеха у ствари повукли - односно повратили назад. А то ће већ непријатељ користити како политички, тако и да се поново сакупи и концентрише. Ове борбе су нам ставиле до знања да је непријатељ решен да се грозничаво брани, односно да нас напада. Борба последњих дана је то нарочито јасно показала.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 556.
Преведено са комунистичког на војнички речник, четници су стално нападали комунисте и на крају су успели да их разбију и натерају на повлачење. Комунисти су имали надмоћност у оружју, а нарочито у минобацачима, као и у муницији, али је превагу однела масовност четника и њихова решеност да одбране отаџбину од агресора...
Извештај Окружног комитета КПЈ за Топлицу, од 2. јуна 1944, бележи да је стигла “савезничка мисија за 9. бригаду”. У ствари, била је то мисија за 23. дивизију, која се тада формирала, а у њен састав ушла је и 9. бригада. Извештај партијског руководства 23. дивизије од 3. јула наводи да се са овом јединицом креће и британска војна мисија, али да она и даље трпи пораз за поразом од четника. Податак о поразима партијско руководство саопштава у истој форми као раније:
Ми смо у овим борбама прошли као победници, али се нигде не задржавамо и народ није у нас сигуран и да се прикључи у борбу, иако би неки и пошли, али се не одлуче одмах а ми одемо даље.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 656.
“Они су масовни”, пише у наставку извештаја за четнике, док је 23. дивизија до тада имала свега 45 “новопридошлих”.
У извештају партијског руководства 23. дивизије од 25. јула 1944. године, на исти, специфичан начин, описан је и пораз комуниста од стране Великоморавске групе корпуса на Буковику. Следи жалба да комунисти у Поморављу не могу спроводити ни насилне мобилизације, док добровољаца за њихове редове није било. И закључак је карактеристичан:
што се тиче нашег утицаја на цео овај крај, он је одличан. Увидели су да је наша борба оправдана, али народ у Поморављу још то није увидео и плаши се нас. Каже да он цени и воли НОВ, али партизане не воле јер су комунисти и све ће им узети.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 662-663.
Нови извештај партијског руководства 23. дивизије, којом је иначе командовао бивШи потпоручник, а сада генерал, Радован Петровић, овако описује четнике...
Ми гледамо да избегнемо њихове концентрације, али обавештајне службе никакве, него удри на шта наиђеш. Питање рањеника је најболније, јер се не можемо нигде задржавати дуго. За нама и пред нама су стално четници.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 666.
Другим речима, иако су имали драстичну надмоћ у оружју и муницији, комунисти нису успевали да савладају народну војску (тај елемент је дао масовност) вођену од стране професионалних официра (тај елемент је дао добру обавештајбну службу и добру тактику: да се агресор ни тренутак не остави на миру)...
Окружни комитет КПЈ за Младеновац, као и сви други комунисти, стално понавља фразу “народ је за нас”. По правилу иза ове фразе следи једно “али”, због ког та наводна љубав народа према комунистима остаје платонска. Најчешће, народ спутавају “четничка пропаганда” и “четнички терор”. Разуме се, комунисти се не баве доказивањем тврдње да је народ за њих. Они то подразумевају, јер себе сматрају “народноослободилачком војском”, своје одборе “органима народне власти”, итд. Општи став комуниста био је да самим ти што су они - они, народ је за њих. Ко није за њих, аутоматски је “непријатељ народа”, који може бити убијен и без њиховог, тј. “народног”, суда.
У вези с овим, 17. августа 1944. године Окружни комитет КПЈ за Младеновац пише Покрајинском комитету КПЈ за Србију:
Симпатије народа јасно су опредељене за нас... Упркос таквом расположењу народа, успели су четници да се ове зиме и пролећа добро организују. У сваком срезу имају бригаду од 2-400 људи... Сем тога четници су свуда створили своје позадинске организације... По местима имају “равногорске одборе”, који треба да врше функцију власти, затим равногорске одборе омладине и женске одборе. Свуда постоје и одговарајући срески одбори. Дражиновска штампа врло је развијена. Пишу против Немаца, против Недића и Љотића и против партизана.99 Зборник докумената, том I, књига 20, 672.
После рата, комунистички историчари су све своје књиге о Другом светском рату базирали на оваквим лажним извештајима, али тако што су из њих избацивали и оно мало тачних података (да четника има више, да су организовани и војнички и политички, да партизанске мобилизације нису успевале, итд).

ТАЧНИ ИЗВЕШТАЈИ

Међутим, постоји и низ комунистичких извештаја који нису лажирани, тј. који су реално описивали ситуацију на терену. Овакви извештаји су после рата систематски уништавани, а један њихов део који је некако преживео ломачу, пронашао је истраживач Перо Симић, нарочито у Архиву Централног комитета Комунистичке партије Југославије, у Београду.
Примера ради, повереник КПЈ за Србију, Момчило Мома Марковић, лета 1944. године писао је члану Врховног штаба и Централног комитета КПЈ, Александру Ранковићу:
Покушавали смо... нисмо успели... Грешке у односу са народом, крађе... Наша пропаганда је врло слаба... О Шумадији (срцу Србије) мало знамо... Немамо везе ни са другим крајевима.17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 22.
О својим јединицама у јединој области коју су држали, у Јужној Србији, комунисти су извештавали:
Ми смо разбијени и сведени на групице... У војсци велике слабости... Војне јединице разлабављене... Војни и политички кадар веома је слаб... Велики број команданата нови су партизани, непроверени, несигурни, несналажљиви. Наше јединице сувише су слабе.17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 23.
Симић потом цитира више извештаја водећих комуниста из Србије Ј. Б. Титу, такође из лета 1944:
Поручују му и да су у Србији и даље “усамљени покушаји добровољног уласка у наше редове”, да у многим његовим јединицама пљачкање народа представља “честу појаву”, а и да је у многима од њих “тешко наћи поштеног човјека који није лично крао или који није индиректно умијешан у крађу”. штавише, и међу члановима Титове партије, који воде и инструментализују његове одреде, претварајући их у партијску војску КПЈ, има “лопова”, а и руководиоци “често краду”. Пљачки су, како му признају, наклоњени и припадници његове “3. српске народноослободилачке ударне бригаде”.
Кад немају од кога, борци ове бригаде краду једни од других, па су због тога у јединици честе “међусобне крађе”, а “унутар јединица влада атмосфера мрзовоље и себичности”. Комесари те бригаде дословно јављају да “деморализација и бесперспективност владају код доброг дијела бораца, чак и код појединих руководилаца”...17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 23-24.
...Нови партијски повереник за Србију, Момчило Мома Марковић, извештавао је Ј. Б. Тита августа 1944. године из Топлице:
Овдашње наше снаге толико су слабе да их не можемо упутити ни до Копаоника, бар за неко време... Очекујемо да ће наша борба у Србији бити све тежа ако се буде ослањала само на наше снаге... Садашња руководства су млада, неискусна и често састављена од неспособних људи... Они нису често у стању да пренесу ни обичну нашу директиву, а још мање да је остваре.17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 64.
Сличне извештаје лета 1944. године Ј. Б. Тито је добијао и из западних области:
Хватамо људе по селима за војску... Недовољна чврстина, недовољна дисциплина, недовољна борбеност... Пуно неписмених... Почињемо са учењем имена и презимена, односно слова у имену и презимену, име Тито, Стаљин, пароле и слично... бројеви од 1 до 20.17 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 64.


Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 4 велики, одн. 10. мали том
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=83075#83075

Da, imao sam prilike da vidim faksimile prezivelih izvestaja koje citiras, iz knjige Pere Simica...Nisam stigao da i njih skeniram, a knjigu sam vratio.

Uglavnom veliki je posao Pero uradio sa njihovim objavljivanjem, a mi, ponavljam, mozemo samo da zamislimo koliko je kompromitujucih slika, dokumenata itd. unisteno za sve vreme vladavine crvenih, kad i ova, nekako prezivela, tako puno govore...

Jugoslavija je oslobodjena od fasisita,da bi pocela druga okupacija - komunisticka !

Пошто смо чули како четници никад метка на окупатора нису опалили, господо комунци изволите.

Пише: Александар Динчић

За време устанка на подручју Србије 1941. године Немци су извели следеће војне подухвате против устаника (четника и комуниста):
Операција „Лук Саве“(25.9—15.10), а са подоперацијама: „Шабац“ (22-26.9), „Мачва“ (23.9—28.9), „Цер—Иверак“ (6—9.10). „Крупањ—долина Јадра (10—20.10).
Операција „Ото“ (13—20.10)
Операција „Тамнава“ (15—30.10)
Операција „Ваљево“ (15—25.10)
Операција „Долина Западне Мораве“ (25.11—9.12.1941). То је била комплексна операција која је подразумевала две подоперације-„Ужице“ за елиминисање комуниста и „Михаиловић“ за елиминисање четника.
Од обавештајних операција, Немци су извели једну против комуниста „Интернационала“ и шест против четника „Масон“-1941. (циљ хапшење свих националиста који стоје уско у вези са устанком), „Олуја“ -1943. (циљ хапшење талаца у случају савезничког искрцавања), „подухват 800“-1942 (циљ хватање Драже Михаиловића уз помоћ Бранденбуршког пука који је маскиран у четничке униформе), „Валтер“—1943 (циљ је био да се открије илегални командант у Београду под том шифром) и „Издаја“-1944 (циљ је хапшење већег броја четника у Београду, као и непослушних квислинга у Грчкој) и „Водена Вила“-1944 (циљ је потапање дунавске флоте на Излазу и онемогућавање да иста даође у реке четника). Резултати ових операција су затварања, стрељања и интернирања људи који стоје у вези са Д.М покретом широм земље.

ВОЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ПРОТИВ ЧЕТНИКА

1.

ОПЕРАЦИЈА „MIHAJLOVIC“-„Михаиловић“ (4—9.12.1941)

ЧЕТНИЦИ: 1 стрељан (Ђура Војиновић-прим АД),11 погинулих, 484 заробљених (од тога: 91 четнички борац, 42 официра и подофицира, 2 жене (болничарке-прим АД) и 349 мушкараца—мештани: Струганика, Брајића, Мионице, Каменице, Горњих Бањана, Славковице, Пауна, Клинаца, Теочина, Дружетића, Такова итд-прим АД) .

НЕМЦИ: 1 рањен (околина Ваљева), који је касније умро у Ваљевској болници. Због овог губитка, стрељано је у Шапцу 100 четника.
(Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Лондон, 1969, стр.31; ЗБ. НОР, Том 12, књ.1, стр. 738; АВИИ, НАВ—Т—312, Р—425, С—8002945—7.)

2.

ОПЕРАЦИЈА „BADER/DIE OSTEN BOSNIA”-„Бадер/Источна Босна“
(15—23.1.1942.)

ЧЕТНИЦИ: 70 погинулих, 643 заробљених
НЕМЦИ: 9 погинулих, 47 рањених
УСТАШЕ: 20 погинулих и непознат број рањених
(АВИИ, НАВ, Т—501, Р—247, С—723).

3.


ОПЕРАЦИЈА „ТRIO“ ( 8—12.4.1942).

ЧЕТНИЦИ: 16 погинулих .
НЕМЦИ: непознато.
(АВИИ, НАВ, Т—501, Р—247, С—1002)

4.

ОПЕРАЦИЈА „FORSTRAT“ (15.5—3.6 1942)

ЧЕТНИЦИ: 39 заробљених и стрељаних (реон села Врановине и Статовица-прим.АД), 3 енглеска официра заробљена.
НЕМЦИ: без губитака
(АВИИ, НАВ, Т—501, Р—248, С—273—85)

5.

ОПЕРАЦИЈА „KOPAONIK“ (8—17.10.1942)

ЧЕТНИЦИ: 10 погинулих (реон Гоча-прим.АД), 120 ухваћених (махом сељаци и четовође-прим.АД), 29 четничких јатака стрељано у Гогици и недалеко од Трстеника (11.10), 263 сељака стрељана и запаљена у селу Крива Река (12.10), 5 сељака стрељана у Брусу (12.10), 5 сељака стрељана у Великом Шиљеговцу (12.10), 9 сељака стрељана на месту „Бисерске Ливаде“ од Бугара (Гоч-13.10), 241 сељака стрељана на самом Гочу од Немаца и Бугара (13.10), 2 сељака стрељана у селу Добре Воде подно Гоча (13.10). Укупно стрељано 554 сељака који су окарактерисани као четнички јатаци и помагачи.
НЕМЦИ: 2 погинула.
Бугари: 5 погинулих
(АВИИ, НАВ, Т—501, Р—256, С—999, АВИИ, НАВ, Т—501, Р—257, С—1165—72)

6.

ОПЕРАЦИЈА „RÜDOLPH“-„Рудолф“ (29.11-2.12.1942)

ЧЕТНИЦИ: 12 стрељаних
БУГАРИ: без губитака
НЕМЦИ: без губитака
(ИАН, Ф.ВАРИА—127, преписи, МФ.Минхен, 1—III—1213)

7.

ОПЕРАЦИЈА „HEINRICH“-„Хајнрих“ (16-23.3.1943)

ЧЕТНИЦИ: 16 погинулих, 160 заробљених (Међу њима највише помагача генерала Мирослава Трифуновића са Гледићких планина и четовођа који су похватани у блокадама села-прим.АД. Немци су их све до једног стрељали у Крагујевцу 22.априла 1943)
НЕМЦИ: без губитака
БУГАРИ: 4 рањених
(М.Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, Књ.2, Крагујевац, 2005, стр.437; АВИИ, НАВ, Т—501, Р—249, С—318—27)

8.

ОПЕРАЦИЈА „TEUFFEL“-„Ђаво“ (14—17.4.1943)

ЧЕТНИЦИ:158 погинулих, 148 заробљених
НЕМЦИ и УСТАШЕ:38 мртвих, 64 рањених и 20 несталих

(М.Самарџић,н.д., Борбе...Књ.1, стр.159)

9.

ОПЕРАЦИЈА „SCHWARZ“-„Црно“ (1.5—15.5.1943)

ЧЕТНИЦИ:17 погинулих, 3.200 заробљених. (пуштено око 1.200)
НЕМЦИ:непознато.
(М.Самарџић, н.д., Генера Дража...,стр.291)

10.

ОПЕРАЦИЈА „KREIS“-„Круг“ (8—16.6.1943)

ЧЕТНИЦИ: 28 погинулих (19 недалеко од Куршумлији (8.6) и 9 код Лебана, тачније у селу Гегља (16.6), 50 заробљених.
БУГАРИ: 5 погинулих, 13 рањених
СДК: 3 рањених.
Комунисти: 1 погинули (случајно је излетео из своје куће када су Бугари претресали село Вујаново, покушао да бежи и био убијен—прим АД)
(M.Самарџић, н.д., Борбе..., стр.22; ИаН, ф.ВАРИА—127, преписи, МФ.Минхен, 3—I—150—153)

11.

ОПЕРАЦИЈА „MORGEN-LUTF“-„Јутарњи ваздух“ (12—19.7.1943)

ЧЕТНИЦИ: 11 погинулих (8 на Медведнику—16.7. и 3 око Маљена—17.7—ухваћена и стрељана), 453 заробљена (међу њима много сељака и јатака из Дружетића, Коштунића, Горњих Бранетића, Прањана итд. )
НЕМЦИ: 3 погинулих, 5 рањених..
(М.Самарџић, н.д., Борбе...,стр.36; Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Лондон, 1967, стр.127; АВИИ, НАВ, Т—501, Р—252, С—127)

12.

ОПЕРАЦИЈА „RUDNIK“ (17—23.7.1943)

ЧЕТНИЦИ: 32 погинулих
БУГАРИ: 5 погинулих
НЕМЦИ: 6 погинулих
С.Д.К: 10 погинулих и 10 несталих

(М.Самарџић, Истина о Калабићу, Чачак, 2003, стр.67,68; ИаН, ф.ВАРИА-127, преписи-МФ.Минхен, 1—I—524—26)

13.

ОПЕРАЦИЈА „STIFELKNECHT“-у преводу нешто као "Робови за време Тевтонских ритера" (7—15.8.1943)

ЧЕТНИЦИ: 15 погинулих (10 у селу Криви Рог—10.8 и 5 у селу Здравиње—15., 75 четничких јатака стрељано (44 у селу Криви Рог—10.8 и 31 на простору Крушевац—Трстеник— 14., 19 заробљених.
БУГАРИ: 6 погинулих, 7 несталих
СДК: 15 погинулих.
НЕМЦИ: 2 рањена и 2 нестала.
(ИаН, фонд Комисија за утврђивање ратне штете окупатора-скраћено КОЗАРА, кутија 4, фасцикла 2, документ 255/1, к.4,ф.35, док.712; АВИИ, НАВ, Т—501, Р—253, С—113)

14.

ОПЕРАЦИЈА „ARILJE“ (14—24.8.1943)

ЧЕТНИЦИ: 372 погинулих и стрељаних, од тога: 25 погинулих четничких бораца (19—15.8 у околини Ариља, 1—16.8. у близини села Висока, 5—17.8. у близини села Висока, 347 четничких јатака, четовођа, помагача и осумњичених да су помагали четнике стрељани од Бугара и Немаца у претресима терена Ариљског среза, 351 јатака и симпатизера заробљена и одведена у логор на Бањици.
БУГАРИ: 17 погинулих, 4 рањених, 18 заробљених
НЕМЦИ: 2 погинула, 1 заробљен.
СДК: 15 погинулих, 11 заробљених.
(М.Самарџић, Борбе четника против Немаца и Усташа 1941-1945, Књ.2, стр.30; ИАН, МФ.7, сн.69—71; ИАН, Ф.ВАРИА—127, преписи, МФ.Минхен, 1—I—1089)

15.

ОПЕРАЦИЈА „MAISKOLBEN“-“Клипови кукуруза“ (3—8.10.1943)

ЧЕТНИЦИ: 109 погинулих и стрељаних (од тога: 10 четника стрељана у Теочину (4.10), доста јатака и помагача стрељано у Алваџиници, Љубићу, Овчар Бањи, Кукићима и Трбушанима), 54 четника заробљено и још око 450 јатака и помагача из околине Чачка и Прањана.
НЕМЦИ: 10 погинулих
БУГАРИ: 6 погинулих и 12 несталих.
С.Д.К: непознати
(АВИИ, НАВ, Т—501, Р—253, С—474, М.Самарџић, н.д., Борбе..., стр.165; Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост-Историја Равногораца Чачанског краја,књ.3, Чачак—Краљево, 2004, стр.391, 392)

16.

ОПЕРАЦИЈА „KRUMM“-“Криви“ (у правном смислу речи) (12.10—20.10.1943)

ЧЕТНИЦИ: 10 погинулих, 283 јатака, четника и помагача заробљена и стрељана код Ужица и Чачка.
БУГАРИ: 7 погинулих
НЕМЦИ: 10 погинулих, 5 рањених.
(АВИИ, НАВ, Т—501, Р—253, С—505—0

17.

ОПЕРАЦИЈА „ERIH“ (20—31.10.1943)

ЧЕТНИЦИ: 150 погинулих и за одмазду стрељаних (било је много недужних сељака окарактерисаних као помагачи четника и енглеске војне мисије, који су побијени у селу Доња Јајина и Душаново као и на стратишту у Синковцима—прим.АД)
БУГАРИ: 20 погинулих, 5 рањених
НЕМЦИ: 10 погинулих, 7 рањених, 18 несталих.
Операција је изведена у реону Лесковац—Лебане, а имала је за циљ онемогућавања саботажа на прузи Ниш—Скопље које су тада биле у пуном јеку.
(ИАН, ф.ВАРИА-127, преписи-МФ.Минхен, 1—I—1122; Лесковачки Зборник, XIV, Лесковац, 1974, стр.107. Комунистички писац Никола П.Илић поред осталог каже: „Немци и Бугари нису предузимали неке веће акције на четничке одреде у Лесковачком крају, сем једне акције маја и октобра 1943, када су убили 4 члана британске војне мисија и више четника)

18.

ОПЕРАЦИЈА „DOLTSTOS“ (21—23.10.1943)

ЧЕТНИЦИ: непознато
НЕМЦИ: 3 погинулих
(АВИИ, НАВ, Т—501, Р—253, С—601)

19.

ОПЕРАЦИЈА „HERBST-NEBEL“-„Јесења магла“ (24—29.10.1943)

ЧЕТНИЦИ: непознато
НЕМЦИ: непознато
С.Д.К: непознато
(И.Авакумовић, н.д., стр.136)

20.

ОПЕРАЦИЈА „HAMMEL-BROT“-„Овсињи хлеб“ (30.10—5.11.1943)

ЧЕТНИЦИ: непознато
НЕМЦИ: 1 рањен
(М.Самарџић, н.д., Борбе...,стр.166)

21.

ОПЕРАЦИЈА „TREIBJAGD“-„Хајка“ (17.2—11.3.1944)

ЧЕТНИЦИ: 81 погинулих, 931 заробљених (међу њима највише симпатизера и јатака. Оно што пише др.Иван Авакумовић о заробљавању и 70 комуниста није тачно јер је он то преписао из књиге комунистичког писца Александра Викторовића „Централна Србија“, а овај је то измислио како би направио операцију и против четника и против партизана, У немачким извештајима нема ни једне речи о заробљавању комуниста у овој операцији. Сви заробљени су били у вези са четницима)
НЕМЦИ: непознато.
С.Д.К: 27 погинулих, много рањених.
(М.Самарџић, Дража и општа историја Четничког покрета, Књ.9, стр.165—168)

22.

ОПЕРАЦИЈА „FRUEHLING“-„Пролеће“ (8—19.3.1944)

ЧЕТНИЦИ: 4 стрељаних, 200 заробљених (од тога: 95 четника, 9 активних вођа, 5 локалних команданата, а остали су симпатизери и помагачи)
НЕМЦИ: непознати
С.Д.К: непознати
КОМУНИСТИ: 3 заробљена.
(М.Самарџић, Дража и општа историја Четничког покрета, Књ.9, стр.175)

23.

ОПЕРАЦИЈА „SACHSEN“-„Саксонија“ (21—22.5.1944)

Непознати подаци о овој операцији јер хвале немачки микрофилмови за мај месец (дневни извештаји Командујућег генерала у Србији)
(И.Авакумовић, н.д., стр.148)

24.

ОПЕРАЦИЈА „CUMIC“-“Чумић“ (27.5—1944)

Непознати подаци о овој операцији јер хвале немачки микрофилмови за мај месец (дневни извештаји Командујућег генерала у Србији)
(И.Авакумовић, н.д., стр.148)

Крвави су били губици четника и њихових помагача. Без неколико операција чији крајњи исход не знамо, погинуло је и за одмазду стрељано 2.334 четника, њихових сарадника и јатака од фашиста и домаћих квислинга. У овим операцијама, фашисти и домаћи квислинзи су заробили 7.049 четника и њихових сарадника, један број је побијен у домаћим логорима или у интернацији, а један је преживео страхоте рата било у домаћим или иностраним логорима.Велики број је стрељаних четника који су били заробљени после борбе или у претресима терена. На жалост, не може се тачно одвојити колико од броја заробљених и побијених отпада на четнике, а колико на њихове помагаче. Но, ако су комунисти сличан овај проблем решавали на тај начин што су изједначавали цивиле и војнике, зашто би смо ми правили неке изузетке?
Губици су свакако већи, поготову ако се зна да је 1941. године било доста војних подухвата против устаника (четника и комуниста), Међутим, како је у то време било много мешања и једних и других на простору који је био обухваћен операцијом, немогуће је да се дају тачни подаци и губици и за те операције јер су потребна много дубока истраживања.
Овде треба споменути и тзв. „обавештајне подухвате“ које су имале за циљ хапшења свих оних који стоје у вези са покретом Д.М, осим подухвата „Водена Вила“ који је имао за циљ само да извиди четничку снагу и препреми потапање флоте на Излазу код Дунава и подухвата „800“. Велики број је похватан у овим подухватима, највише оних који су стајали у вези са ДМ покретом у Београду, Нишу, Краљеву, Лесковцу, Ужицу, Чачку, Крагујевцу, Крушевцу и осталим градовима. Највећа затварања су извршена у време подухвата „Масон“, „Валтер“, „Олуја“ и „Издаја“.
Тако су према расположивим документима и књигама,фашисти и домаћи квислинзи убили и заробили око 9.400 четника и њихових помагача у поменутим војним операцијама.Број похватаних у обавештајним подухватима износи према слободној процени преко 20.000 људи, од којих је огроман број стрељан у Јајинцима и на Бубњу.

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

Posle svih ovih iscrpnih podataka u čiju verodostojnost ne treba sumnjati čudno je jedino to da su Sile osovine izdržale čak do 45. godine. Veliku grešku su napravili Saveznici. Bolje bi Evropa i svet prošli da su oni pomoć namenjenu crvenoj aždaji od 41. godine usmeravali ka DM četnicima, ka toj junačkoj gerili koja ne samo da bi oslobodila Jugoslaviju, nego bi prva stigla do Berlina. Još 42., dok je gro osovinskih snaga bio angažovan tamo u Aziji na uništenju *********, propuštena je prilika; da se tada delovalo, da su naša braća pod đeneralovom komandom bila potpomognuta opremom i naoružanjem, slomili bi sami kičmu hitlerovcima u centralnoj Evropi, uništili bi Treći Rajh, i omogućili zapadnim demokratijama da dobiju rat protiv nacifašizma, a ujedno bi požnjeli i plodove uspešnih akcija Osovine na utamanjivanju boljševičke pošasti.
S verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu! Sprem'te se, sprem'te četnici, boračke penzije će te dobiti...

На овај последњи пост не желим да одговарам, јер је у питању детињарија. Уместо тога, поставићу како су комунисти издали четнике у устанку у Србији 1941. За почетак, довољно је рећи да су четници тад ослободили Лозницу(види http://forum.krstarica.com/threads/310223), Чачак(види http://forum.krstarica.com/threads/284957&page=66), Бању Ковиљачу, Горњи Милановац и Страгаре, и да се 500 немачких заробљеника налазило у селу Планиница испод Равне горе.

Напад на Крушевац

Мада су комунисти тражили бескомпромисну акцију против окупатора, то није значило да су у њој и учествовали. Њихов превасходни задатак састојао се у убијању жандарма и уништавању органа предратне власти. Када би се прикључили четницима у нападу на градове, они су се по правилу извлачили из борбе.
То најбоље потврђује немачка статистика о губицима непријатеља у лето и јесен 1941. и у зиму 1941/42. године. Немци су забележили да су у борбама против њихових трупа четници имали 33.485 погинулих и 718 заробљених, док број рањеника нису утврдили. С друге стране, они су евидентирали 1.415 и 80 рањених партизана, а број заробљених комуниста није им био познат. 1)
Дакле, у борбама против Немаца 96% губитака су четнички, а свега 4% партизански(уз ограду да су Немци често и стрељане цивиле приказивали као убијене у борби; да ли су жртве убројане на једну или другу страну зависило је од тога на чијој територији су ухваћене).
Са таквим комунистичким планом међу првима се срео мајор Драгутин Кесеровић. Избијање рата Кесеровића је затекло на положају команданта 1. батаљона 12. пешадијског пука ,,Цар Лазар'' у Крушевцу. Априла 1941., са својим батаљоном добро се држао у борби против немачких моторизованих јединица на бугарској граници. 2) Пошто није признао капитулацију, одмах после априлског слома ставио се под команду Косте Пећанца, али ускоро постаје резервисан према његовој политици. Истовремено, од Пећанца се дистанцира и генерал Љуба Новаковић. Средином септембра он наређује мајору Драгутину Кесеровићу и потпуковнику Милутину Радојевићу да организују напад на Крушевац-Радојевић је тада командовао једним четничким одредом од стотинак људи-што они прихватају.3)Кесеровић је на себе преузео организацију села од Крушевца до Копаоника, док су Радојевићу припала села са десне стране Расине, према Сталаћу.
На састанку са комунистима у селу Бовану, 19. септембра 1941. ,Кесеровић се договорио о заједничком нападу на Крушевац 23. септембра. Расински партизански одред требало је да сруши мост на Расини, како би се спречио долазак немачког појачања из правца Сталаћа. 4)
Кесеровић је тада имао 2-3000 људи(процене се крећу и до 10 000), али није било довољно оружја. Његови војници су имали ,,500 пушака, доста их је било са вилама, секирама, моткама, а највећи број без икаквог оружја.'' Расински партизански одред је имао 43 партизана плус 45 мобилисаних сељака. 5)
У договорено време, Кесеровић је извршио јуриш и дошао до центра града. Немачки гарнизон снаге 400 људи био је савладан у једном маху, изузев његових делоа који су пружили снажан отпор из гимназије. Немци су имали 22 погинула војника, 4 погинула официра и 80 рањених. Губици четника износили су 16 мртвих, 73 рањена, као и седморо убијених грађана. 6) Ратни плен четника био је, поред осталог, 29 пушкомитраљеза типа ,,зорка.'' 7)
Међутим, комунистички одред остао је на почетним позицијама. Није срушио мост, нити је оштетио пругу. Тако је Немцима стигао у помоћ оклопни воз из Сталаћа и Кесеровић је морао да се повуче. (Кесеровић је чак и на стаљинистичком процесу у Београду, августа 1945. изјавио: ,,Ја сам морао да прекинем(напад), јер ми сталаћки одред уопште није долазио, а знао сам да ће Немциа стићи појачање, да ће бити тенкова и рушења зграда и да ће ме, најзад одбацити; 8) у стенограму је промењен назив одреда који ,,није уопште долазио.''). Комунисти су се правдали да нису добро разумели договор о почетку напада: мислили су да је то требало бити 24. уместо 23. септембра. Понудили су искупљење у новом, заједничком нападу на Обилићево. Кесеровић је одбио предлог, убеђен да би се опет поновио исти сценарио. Уместо тога, самоиницијативно се прикључио опсади Краљева, где је приступио организацији са Равне Горе. По повратку у крушевачки крај забранио је комунистима да долазе на његову територију, ,,иначе је сукоб неминован.'' 9)
Кесеровић је заправо дошао у сукоб са комунистима још пре напада на Крушевац. Наиме, 3. септембра мештани Витановца пријавили су Кесеровићу да су три разбојника опљачкала сеоску благајну. Кесеровић их је ухапсио, испитао и стрељао по кратком поступку. 10) У ствари то су били комунисти-што он можда није ни знао-који су примењивали свој партијски програм, док је Кесеровић примењивао ратне законе Краљевине Југославије.
Још увек није разјашњено питање: зашто у Крушевцу Немци нису извршили одмазду стотину за једнога? Према Адаму Стошићу, после повлачења Кесеровића Немци су стрељали само прву групу од 76 грађана, док је већа група, прикупљена за стрељање на Багдали, пуштена на интервенцију председника општине Крсте Новаковића. 11) (Новаковића су 1945. комунисти осудили на дугогодишњу робију одузимајући му сву имовину.)
Али зашто би Немци прекинули стрељање на молбу једног председника општине, ма колико он угледан био?
Очигледно, на одлуку немачких окупационих власти утицали су још неки фактори. Извесну улогу одиграо је војвода Коста Пећанац, који је по повлачењу Кесеровића наступио као немачки спасилац. Пећанац је штавише напао Кесеровићев одред, али то је вероватно било или у договору или самоиницијативно.
Спашавању Крушевца допринео је и владика Николај Велимировић, кога су Немци у то доба држали интернираног у оближњем манастиру Љубостиња. Немци су ислеђивали, чак и мучили владику, све док нису сазнали да је он лично од Хитлера добио високи немачки орден. Било је то 1934. када је владика, тада на служби у Битољу, благосиљао чин уређења немачког војничког гробља, јер Срби поштују гробове својих непријатеља. 12)
Улогу у заустављању одмаздем могао је имати и немачки командант Крушевца, Клефл, који је по аманету свог оца био толерантнији према Србима. Наиме, Клефлов отац је током Првог светског рата био командант једног града у Србији и сину је пренео најлепше утиске о српском народу. Владика Николај је покушао да искористи наклоност немачког команданта Крушевца и да би зауставио стрељање грађана у Краљеву, месец дана касније. Са Клефловом препоруком владика Николај одлази у Краљево 13), где је стрељање већ било у току. Немачки командант Краљева, Пољак Мацијеовић грубо је примио владику али је ипак после његовог убедљивог наступа умањио листе за стрељање.

Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета 1.
Извори:
1. Урош Шуштерчич, Од Љубљане до Равне Горе, 76 према Александар Бајт, Берманов досије, заложба младинска књига, Љубљана 1999, 385.
2. Адам Стошић, Под небом Крушевца 392-3
3. Суђење члановима политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића, 206-7 Кесеровићева изјава на овом стаљинистичком процесу.
4. Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 527
5. и 6. Адам Стошић, Под небом Крушевца , 394, 396
7. и 8. исто што и под 3. 207-8
9. исто што и под 4 , 528
10. Д. Секуловић Малиша, Жупа у НОБ 1941-45, 74
11. исто што и под 2, 5, 6, 396
12. Немачко војничко гробље уредили су битољска општина и њен председник Драгић Пауновић, доцнији бан Вардарске бановине. Поред владике, Немци су одликовали и Пауновића Ратничким крстом са храстовим лишћем, док је битољска општина добила нову електричну централу (Изјава Гордане Пешић, унуке Драгића Пауновића аутору. Гордана Пешић живи у Београду).
13. Архимандрит Ј. Радосављевић, живот и страдања Жиче и Студенице под окупатором 1938-45, 166-70. ,,О немачком команданту Крушевца Клефлу, о доласку владике Николаја у Краљево и о његовом повратку у Љубостињу пружио ми је податке владика Јован који је био са стрицем владиком(Николајем-прим. аут.)тада у Љубостињи од кога је из прве руке могао о свему што се догађало сазнати'', пише архимандрит Јован Радосављевић. Такође, архимандрит је разговарао и са монахињама ,,које су тад биле у Љубостињи.''

Битка за Шабац и Цер

Напад на Шабац договорен је 19. септембра у селу Маови, на састанку између команданта Церског четничког одреда капетана Драгослава Рачића и команданта Мачванског партизанског одреда Небојше Јерковића. Почетак напада уговорен је за 22. септембар, сат уочи поноћи. 14)
Немци су у Шапцу имали око 1000 војника с тим што је генерал Беме још 21. септембра наредио да им из Срема дође у помоћ ојачана 342. пешадијска дивизија, управо доведена из Немачке.
У договорено време четири батаљона Церског четничког одреда ојачана митраљеском четом, батеријом хаубица ,,водом смрти'' наредника Милана Пушића(од 30 бомбаша само 1 преживео) кренула су у напад, али је Мачвански партизански одред остао на полазним положајима. Уводећи резерву четници су током ноћи заузели добро утврђену фабрику ,,Зорка'' и избили на ивицу града. Губици Немаца били су 10 заробљених и ,,много мртвих и рањених.''
Током 23. септембра четници су јуришали на млин ,,Јединство'', најјаче немачко утврђење. Партизани су и даље остали на почетним позицијама, иако су четници 2 пута захтевали да и они преузму акцију. Напад на млин није успео. Рачић је наредио демонстративни јуриш свих својих јединица да би делови одреда који су продрли у град успели да се повуку. Током дана положаје око Шапца бомбардовали су немачки авиони и артиљерија са леве обале Саве. Губици четника износили су 29 погинулих.
У ноћи између 23. и 24. септембра Мачвански партизански одред напустио је положаје и повукао се према Завлаци. Немачки авиони и топови и даље су бомбардовали четничке положаје . У 3 сата поподне 24. 9. Саву прелази ојачана 342. немачка дивизија, праћена хрватским усташким јединицама. Отпочиње повлачење четника у правцу Цера. Наредних дана Церски и Јадарски четнички одред на овој планини постављају положаје за одбрану. Рачић одбија понуду Мачванског партизанског одреда о заједничкој одбрани очекујући нову издају. Током наредних месец дана уз свакодневне борбе Немци су напредовали према југу. Према извештају командира треће Ћикошке чете Церског одреда, поручника Живка Ракића, док су четници задржавали Немце, ,,партизани пролазе кроз рејон лозничке општине гонећи пред собом њихове ,,заробљенике''- око 150 грла говеда, 30 свиња, мноштво коња и са овим су се упутили у правцу Крупња.''
Велика борба између Церског и Јадарског четничког одреда и 342. немачке пешадијске дивизије одиграла се 10. 10. око манастира Крстова на падинама Цера. Немци су у таласима безуспешно јуришали 3 сата, а на моменте је долазило до борбе прса у прса. Два дана касније водила се исто тако жестока борба код села Драгинац, поред порушеног моста на Јадру. Заробљеним сигналним пиштољем капетан Драгослав Рачић усмеравао је немачку тешку артиљерију тако да туче сопствену артиљерију. Пред мрак, Немци су се повукли али су стрељали велики број мештана Драгинца и околних села(према потпоручнику Душану Трбојевићу чак 3000 особа)
У борбама у Мачви и на Церу које су трајале око месец дана четници и Немци су имали на стотине погинулих и рањених. Заробљени Немци држани су у логору у селу Пецка. Док су четници били заузети борбама, партизани су ове Немце одвели у Ужице говорећи народу да су их они заробили. Једном приликом, 6. 10. четници су искористили немачке заробљенике да спрече бомбардовање Лознице и Лешнице: на звук авиона, који се иначе чуо свакодневно, заробљеници су узведени на тргове да машу белим чаршавима. Када су поново освојили Лозницу, Немци су у болници као и у санаторијуму у Ковиљачи затекли 80 својих рањених војника који су ту лечени заједно са рањеним четницима. Вероватно због таквог поступка са њиховим рањеницима, Немци нису извршили одмазду за једнога(иначе би број стрељаних грађана у Мачви и Подрињу био много већи). 15)
Генерал Беме је 23. 9. издао следеће наређење: ,,24. 9. 342. дивизија има на препад да покупи у Шапцу све мушкарце између 14 и 70 година и да их пребаци у концентрациони логор који ће дивизија подићи северно од реке Саве.'' Многи нису преживели одвођење у концентрациони логор, познати ,,марш смрти.'' Немцима то ипак није било довољно: у Шапцу су стрељали око 2100 грађана.
Учесник догађаја, потпоручник Душан Трбојевић пише,, Напад на Шабац платили су четници веома скупо, али су истовремено упознали подлост комуниста. Њихов циљ је био да увуку националне снаге у окршаје са много надмоћнијим окупатороо како би што већи број командног кадра изгинуо, да би касније ту обезглављену војску потчинили себи, а изгинуле официре оптуживали су да су били неспособни за свој позив.''

Такође Самарџић, извори су следећи:
14. О борбама у Шапцу и касније на Церу, из дана у дан видети: С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 131-58. Такође: Душан Трбојевић, Церско Мајевичка група корпуса1941-45, поглавље Напад на Шабац, 21-28.
15. Медицинска сестра волонтер, Божана Ристић из Чачка налазила се између болничких кревета када су Немци ушли у лозничку болницу.Покретни рањеници потрчали су у сусрет својима хвалећи болничко особље и молећи да не буде репресије. Немци су били видно изненађени. (Изјава Божане Ристић аутору из књиге разговора са равногорцима која је у припреми)
16. Д. Трбојевић, Церско Мајевичка група корпуса 1941-45, 24

Опсада Ваљева

Опсаду Ваљева четници су предузели без комуниста, око 10. 9. 1941. Командант штаба опсаде са седиштем у селу Пауне најпре је био поручник Воја Поповић, а затим поручник Нешко Недић. Командант групе ваљевских четничких одреда био је потпуковник Света Протић. Јединице првог ваљевског четничког одреда затвориле су све прилазе граду, принудивши Немце да свој гарнизон снабдевају ваздушним путем. На страни Немаца борила се и ваљевска жандармерија, одбивши да се придружи четницима. У то време Ваљевски партизански одред налазио се на путу Ужице-Ваљево где је спаљивао општинске архиве и ,,вишкове'' пшенице да не би пали Немцима у руке мада су сељаци те вишкове добро чували. 17)
Партизани су се придружили опсади Ваљева око 20. 9. Тада је северно од града заузео положаје њихов Ваљевски одред, ојачан деловим Посавског одреда. Прву борбу имали су 21. 9. када их је разбила немачка колона упућена из Београда да појача Ваљевски гарнизон.
Безуспешни напади на град праћени немачким покушајима пробоја обруча настављени су наредних месец дана. Партизани су изненада напустили положаје 22. 10. отивши да запоседну празан Крупањ, из којег су Немци управо кренули према Ваљеву. Следећег дана 23. 10. водиле су се најкрвавије борбе на ваљевском фронту, у присуству Драже, мајора Мишића, Фрегла и Захарија Остојића, као и енглеског капетана Хадсона. У противнападу 24. 10. ваљевски четнички одреди бацили су Немце у град, заробивши 10 минобацача и 15 пушкомитраљеза. Али 25. 10. главнина немачке 342. дивизије улази у Ваљево и делимично разбија опсаду. ,,За време ових борби капетан Хадсон се лично уверио да борбу против Немаца воде искључиво четници пуковника Михаиловића, а пуковник Михаиловић га није могао повести на место где партизани воде борбе са Немцима, јер таквог места није било'' , пише потпуковник Живановић.
Последњи напад на Ваљево први Ваљевски четнички одред предузео је 2. 11. Дошао је до Пољопривредне школе и Унковића централе, одакле је морао да се повуче . Тога дана скинута је опсада Ваљева јер су претходне ноћи комунисти с леђа напали четнике на предстражи Марковац.

Самарџић овде као извор поново наводи књигу ,,Трећи српски устанак'' књига друга , са напоменом да детаљније о борбама на Ваљеву може да се види на стр. 159-170.
Ово сам сад поставио, ако будем имао времена поставићу и опсаду Краљева и борбе на друму Крагујевац-Горњи Милановац, а ако не будем имао времена то ће урадити Коча или неко други од нас четника.

Napad na Nemce u Kraljevu

U Kraljevu se nalazilo oko 3.000 Nemaca, koji su oko grada imali niz rovova, bunkera i utvrdjenja, u dve linije odbrane. Najjace utvrdjenje Nemci su napravili od Poljoprivredne skole. Grad je napadalo oko 4.500 cetnika i 1.500 partizana, koji su imali po dva topa bez nisanskih sprava i dva oklopna vozila. Plan napada na Kraljevo donet je 4.oktobra, kada je formiran i zajednicki stab. Cetnike su u stabu predstavljali major Radoslav Djuric i kapetan Jovan Deroko, a partizane Mole Radosavljevic i Ratko Mitrovic. Djuric je odredjen za komandanta opsade i napada, a Deroko za nacelnika staba. 33

Plan je predvidjao da se, posle obezbedjenja prilaza Kraljevu iz pravca Kragujevca, Krusevca i Raske, glavni napad izvrsi sa cacanske strane. Kada jurisna kolona prodre do centra grada, njeni komandanti, porucnik Jovan Bojovic, komandant Jelickog cetnickog odreda, i kapetan Jovan Deroko, raketom ce pozvati cetnike Odreda smrti i delove Cacanskog partizanskog odreda, dok ce ostale jedinice produziti napad u lepezastom rasporedu. Posle slamanja nemacke odbrane u gradu, trebalo je pozvati na predaju nemacku posadu u Poljoprivrednoj skoli.



Nemci izvlace jednog od svojih vojnika poginulih prilikom opsade Kraljeva

Obavestavajuci o opsadi Kraljeva, komandant 717. nemacke divizije pisao je generalu Bemeu 10.oktobra da je ''takticko rukovodjenje neprijateljskim jedinicama apsolutno celishodno (srpski oficiri i vojnici). Njihova borbena snaga i rukovodstvo bitno su se poboljsali''. 34

Sa promenljivim uspehom, borbe su neprekidno vodjene do 2. novembra. U noci izmedju 15. i 16. oktobra kapetan Deroko je niz tesnac Kamidzor pustio zeleznicki vagon natovaren avionskim bombama. Eksplozija je unistila nemacke preprekeiza kamidzorskog mosta, sto je bio znak za pocetak cetnickog jurisa. Posto je most zauzet, Deroko je nastavio napad prema aerodromu. Nemci su pruzali otpor iz hangara sve do zore, kada se cetnici vracaju na polazne polozaje. Razlog je bio taj sto se partizani nisu ni pomakli iz svojih rovova. Oni su upravo te noci poceli da povlace desetine i vodove sa prve linije kraljevackog fronta i odvode ih u Trnavski, Ljubicki i Dragacevski srez da uspostavljaju svoju vlast.

Od 16. oktobra Deroko je u hotelu ''Zica'' u Mataruskoj Banji drzao diverzantski kurs za 100 odabranih cetnika i partizana. Sa njima je nocu upadao u Kraljevo i iznenada napadao Nemce.

Jaka nemacka kolona, sa bornim kolima na celu, izvrsila je 20.oktobra proboj u pravcu manastira Zica. Nemci su razbili Zicki i Ljubicki cetnicki odred, a zatim spalili manastirski konak. Tada je poginuo komandant Zickog odreda, kapetan Dusan Lausevic. (Prema Zvonku Vuckovicu, Lausevic se ubio poslednjom bombom, da ga Nemci ne bi zarobili; bio je tesko ranjen u obe noge. 35) Cim je saznao za nemacki ispad, major Djuric je u pomoc manastiru iz rezerve poslao Borbenu grupu pod komandom narednika Milutina Jankovica, Stabnu cetu pod komandom porucnika Dragomira Topalovica i Dragacevski partizanski bataljon pod komandom Kapelana. Topalovic i Jankovic su razbili Nemce u manastirskom zabranu, dok su partizani samo posmatrali borbu.

Pola sata posle ponoci 21. oktobra zapoceo je nov neuspesan napad na grad. Uvece istog dana nemacka kolona sa bornim kolima probila se od Poljoprivredne skole prema Ruzinskom brdu. Tu je zarobila jedan partizanski top, jer su delovi Trnavskog partizanskog bataljona prethodnih dana napustili polozaj i otisli u pozadinu da ucvrscuju komunisticku vlast. Cetnici su formirali Udarnu grupu, na celu sa porucnikom Jovanom Bojovicem, da bi izveli protivnapad. Uspesan juris na Nemce izvrsen je sledeceg dana u selu Jarcujak.

Kada su 26. oktobra u pomoc cetnicima stigla dva velika tenka marke ''hotckis'', zarobljena u borbama na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac, stvoren je plan za novi opsti napad.

Sledeceg dana, 27.oktobra, partizani su iz posade povukli Dragacevski bataljon i jos neke jedinice, zbog cega je izbio sukob sa jednim od njihovih komesara, Ratkom Mitrovicem.

Artiljerijska priprema za napad, iz dva cetnicka i jednog partizanskog topa, pocela je 28. oktobra u 20 casova i 35 minuta. U 23 casa dva tenka, kojima su upravljali porucnik Dragomir Topalovic i potporucnik Zarko Borisi, krenula su drumom ka prvoj borbenoj liniji. Pokusaj da se Nemci zavaraju kukastim krstovima na tenkovima koje ranije nisu videli kod cetnika, prosao je uspesno. Iz rova je izasao jedan nemacki podoficir i rekao posadi tenkova da produzi prema Poljoprivrednoj skoli. Kada su presli prvu liniju nemacke odbrane, a zatim prugu Kraljevo - Cacak, tenkovi su okrenuli nazad i poceli da gaze nemacke rovove. Posto nisu imali topovsku municiju, mitraljirali su Nemci i bacali bombe kroz kupole.



Cetnicki oficir u zaplenjenom tenku, uoci jurisa na Kraljevo

Tada su krenuli u napad cetnici u oklopnim vozilima, kao i pesadija, sa svih polozaja oko Kraljeva. Udrana grupa uspela je da se probije do spomenika u centru grada. Sem Trnavskog bataljona Cacanskog partizanskog odreda, sve ostale komunisticke jedinice ostale su na pocetnim polozajima. Tako su nastali prazni medjuprostori, koje su Nemci uocili i nastojali da ih iskoriste. Zbog tih praznina u napadu juris nije uspeo. U gradu je poginuo komandant Jelickog cetnickog odreda porucnik Jovan Bojovic, posle cega su njegovi cetnici poceli da se povlace, osudjujuci izdajstvo partizana. Preslo se na zastitnicku borbu, pod komandom porucnika Sime Uzelca, koji je vozio jedno od dva oklopna vozila. Videvsi ranjenog Uzelca, narednik Milutin Jankovic je pokusao da ga izvede iz borbe. Uzelac je to odbio: poginuo je u gradu sa jos oko 250 cetnika.

Prilikom ovog napada zivot je izgubio i kapetan Petar Dejanovic. Poslednji i najveci juris na Kraljevo komunisticki istoricar Vladimir Dedijer opisuje sledecim recima: ''Ovaj napad trebalo je izvesti uz sadejstvo pesadije, ali usled nekog nesporazuma do toga nije doslo''!

Posle dva dana, 31. oktobra, cetnicka baterija uspela je da pogodi jedan nemacki transportni avion, prilikom spustanja na kraljevacki aerodrom. Opsada grada napustena je 2.nove,bra, kada se saznalo za borbe izmedju cetnika i partizana kod Karana, Uzica i Pozege. Tog dana u Kraljevo je vozom dosao glavnokomandujuci nemacki general, Franc Beme. Potpukovnik Zivanovic ovako opisuje sta se desilo:

Na svim kucama u Kraljevu bile su istaknute crne zastave, a na svim prozorima spustene zavese. Na ulicama ni zive duse. Sve je bilo crno, turobno, olovno tesko...Kada je voz stao na stanici, pocela su da zvone crkvena zvona. Ona su umesto pozdrava oglasavala mrtve. Kada je nemacki general sve to video i cuo, seo je u voz i vratio se.

Prvih dana opsade Nemci su uhapsili nekoliko hiljada Kraljevcana, koje su drzali kao taoce. U znak odmazde za napad na Kraljevo, i pretrpljene gubitke, 14. oktobra su, prema porucniku Draganu Sotirovicu, streljali 1.738 muskaraca i 19 zena. 36



Cetnici pali na Kraljevu

Komunisticka istorija nudi potpuno drugaciju verziju o borbama na Kraljevu (kao, uostalom, i o svim drugim vaznim dogadjajima). Oni su okrenuli stvar naglavacke, tvrdeci da su se partizani borili, a da su cetnici izdajnici, pa cak i da su partizani upravljali tenkovima. Evo citata iz knjige ''Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945'', koju je potpisalo deset odabranih komunistickih istoricara:

U poslednjim napadima na Kraljevo, dva partizanska tenka probila su se do centra grada, ali su ipak morala da se povuku na polazne polozaje. Kako ocenjuju vojni strucnjaci, napad na Kraljevo nije uspeo zbog toga sto partizani nisu imali dovoljno iskustva u ulicnim borbama i sto partizanski topovi i tenkovi nisu dobro sadejstvovali sa partizanskim jedinicama. Pored toga, samo mali broj cetnika ucestvovao je u napadu, dok je vecina pijancila po selima i redovno napustala polozaje, stvarajuci paniku i pometnju. 37

Medjutim, nemacka dokumentacija potvrdjuje da su tenkove ipak vozili cetnici. Evo izvestaja kontraobavestajne sluzbe Osmog nemackog armijskog korpusa:

1. novembra izvrsen je napad sa dva tenka ''hotckis'' oteta kod Milanovca. Protiv tenkovska vatra nije imala uspeha i ovi su prodrli duboko u grad. Tenkove je pratilo 50 Mihailovicevih ljudi koji su se nalazili u Mataruskoj Banji i Musinoj Reci. 38

O ovome govori jos jedan nemacki dokument: 17. decembra Nemci su raspisali poternicu za cetnickim oficirom, potporucnikom Zarkom Borisicem, inace rodom iz Trbusana kod Cacka, zbog ucestvovanja u tenkovskom napadu na Kraljevo 1. novembra. 39

Takodje prema nemackim dokumentima, na Kraljevu nije poginuo niti jedan partizan, dok su cetnici izgubili cetiri oficira i na stotine vojnika. 40 I narod je znao ko se borio, o cemu svedoci desetarac ''Nad Kraljevom ziva vatra seva''. Ova pesma, na tragu najvisih dometa srpskog narodnog pesnistva, opeva pogibiju porucnika Sime Uzelca i kapetana Jovana Deroka, nazivajuci partizane ''bandom''. Ali, na osvetu poziva samo Simina, ne i Derokova majka: Simo je poginuo od Nemaca, a Deroko od partizana. Bio je to gest narodnog pevaca protiv gradjanskog rata, koji je upravo pocinjao, ali komunisti nisu mogli da shvate taj uzviseni cin, koji se ne moze uporediti ni sa cim na njihovoj strani.

Miloslav Samardzic, Borbe cetnika protiv Nemaca i ustasa 1941-1945.

IZVORI:

33 O borbama na Kraljevu, iz dana u dan, videti: S.Zivanovic, Treci srpski ustanak, knjiga druga, 105-131

34 I.Avakumovic, Mihailovic prema nemackim dokumentima, 24.

35 Z.Vuckovic, Secanje iz rata, 130.

36. D. Sotirovic i B. Jovanovic, Srbija i Ravna Gora, 518. Prema izvestaju nemacke Komande Jugoistoka, u Kraljevu je streljano ''1.736 ljudi i 19 zena'' (Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 987-1.127)

37. Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945, 131

38. i 39. K.Nikolic, Istorija Ravnogorskog pokreta , knjiga prva, 140, 160.

40. M. Acin Kosta, Draza Mihailovic Cica - Apostol slobode, 82. Acin navodi cetiri nemacka dokumenta ''kao dokaz da su partizani bili do te mere neaktivni, da ni jedan jedini nije na Kraljevu poginuo''

___________________-

Nad Kraljevom živa vatra seva
Da vidimo kog četnika nema (2x)

Nema Sime, nema ni Deroka
To su Draži dva najbolja momka (2x)

Našeg Simu ubili su Nemci
Presekli ga mitraljeski meci (2x)

A Deroka mladog kapetana
Mučki ubi banda partizana (2x)

Kad ujutru oko sedam sati
Našeg Sime zakukala mati (2x)

Spavaj Simo, moje milo dete
cetnici ce osvetiti tebe! (2x)


i druga verzija pesme gde se peva ''ceta'' umesto ''banda'' partizana, a zadnja storfa glasi:

Tako Simo, tako mili sine
Tako Srbin za slobodu gine!

Ја сам чуо и верзију песме у којој су комунисти банда, а не чета и где се у задњој строфи каже Спавај Симо моје мило дете четници ће осветити тебе. Такође, Динчић је нашао документ у којем се каже да је ипак пало 5 партизана. (наспрам 601 четника).

Da, u stvari Samardzic i misli na tu pesmu...U ovoj koju sam ja postavio je izgleda pravilnije ''ceta''....

prepravicu sad gore...dodacu ovu koju spominjes, a na koju Samardzic i misli u tekstu...hvala kolega

I izdadoše nas zapadni lideri, ne oslobodismo braćo ni Jugoslaviju, ni Evropu, ni svet od mraka totalitarnih ideologija. A baš smo se bili zaukali, plamteli smo borbenim žarom...

Борбе на друму Крагујевац-Горњи Милановац

Почетком октобра комунисти су се спремали да нападну Крагујевац. Поручнику Драгану Сотировићу, начелнику штаба Шумадијских четничких одреда са Равне Горе је стигло наређење да се ,,напад на Крагујевац спречи уколико је то могуће.'' Он је послао писмо комунистима да је под овим околностима Крагујевац ,,немогуће освојити, али је сигурно да ће становништво тешко настрадати'' , због чега не треба да се ,,изненаде ако испод Крагујевца нађу мене и наше одреде.'' План одбране Крагујевца од комунистичког напада Сотировић је 11. 10. изложио поручнику Звонку Вучковићу, команданту Таковског четничког одреда, рекавши му том приликом да ,,без нас комунисти не могу заузети Крагујевац, али га и поред тога могу напасти.'' 26)
Напад партизана на Крагујевац накратко је дошао у други план када су Немци 3. 10. кренули према Горњем Милановцу и Руднику. Циљ им је био ослобађање посадне чете заробљене у Горњем Милановцу. Немачки 3. батаљон 740. пука 717. посадне дивизије са паром борних кола пошао је из Крагујевца, док је један батаљон 714. посадне дивизије пошао из Тополе.
Сазнавши за немачку акцију четници су најпре порушили мостове код Думаче и у Љуљацима. План је био да Немце на Рапај брду испред Горњег Милановца сачека Таковски четнички одред а да их истовремено са леђа нападне Таковски батаљон Чачанског одреда. Партизани нису извршили задатак-уопште се нису појавили-док су четници неко време држали своје положаје на Рапај брду. У овој борби Таковски четнички одред тукла су и три авиона типа ,,штука.'' Немци су ушли у Горњи Милановац око 17 часова. Опљачкавши и спаливши град повели су са собом 170 мушкараца као таоце и кренули према Руднику. Видевши немачку колону из правца Горњег Милановца четници се повлаче из Рудника, где су се још неко време пушкарали са батаљоном из састава 714. немачке дивизије. И рудник је опљачкан и спаљен. Четници су у овим борбама имали 17 погинулих, а Немци 4 погинула и осморо рањених. 27)
Пут Горњи Милановац-Рудник био је макадамски, непогодан за моторна возила.
дрвени мостић између села Сврачковци и Мајдан није издржао терет немачких борних кола. Покушаји да се борна кола извуку из провалије нису уродили плодом. Дан се ближио крају а околне шуме су биле пуне четника па је немачки командант наредио да се возило онеспособи и остави. После неколико дана четници су оправили ова борна кола и одвезли их на краљевачки фронт. 28)
После ових догађаја поново је постао актуелан план комуниста за напад на Крагујевац. Ситуација у овом граду била је тежа него у Јагодини, где је поручник Сотировић решио ствар претњом комунистима.У централној Шумадији комунисти су имали доста јаче снаге окупљене у Крагујевачки партизански одред(према једним комунистичким изворима ова јединица је имала 700 а према другим 250 бораца 29)). Партизнаи су 10. 10. поубијали немачке војнике из једног телефонског одељења па је 3 дана потом до четника стигла вест да Немци хапсе Крагујевчане за стрељање. Тог дана 13. 10. мајор Миодраг Палошевић, командант Шумадијских четичкиих одреда послао је поруку мајору Кенигу из немачке команде града да ће у случају стрељања Крагујевчана четници стрељати немачке војинке заробљене у Горњем Милановцу. Палошевић је потом отишао на преговоре са комунистима. Успео је да одложи напад на Крагујевац, алије заузврат пристао да заједно са партизанима нападне немачку колону за коју се очекивало да ће поново кренути ка Горњем Милановцу. За ову акцију стигло је одобрење са Равне Горе, које је у Дражином одсуству издао потпуковник Павловић. ,,Ако је народ осуђен да гине нека вас види са њиме'' било је Павловићево саопштење. 30)
Немачки 3. батаљон 749 пука ојачан тенковима и артиљеријом пошао је из Крагујевца у зору 14. 10. гонећи испред себе групу цивила као живи штит. Према споразуму са мајором Палошевићем излазак Немаца требало је да спрече партизани али њих нигде није било. 31) Тако су Немци најпре наишли на истурена одељења Гружанског четничког одреда капетана Душана Смиљанића код села Драча. Том приликом је погинуо поручник Благоје Стојанчевић ,,Баге'', начелник Смиљанићевог штаба. Пошто је први тенк прешао преко рова који је ископао, са бомбом је скочио на други тенк али га је покосио митраљески рафал. Сахрањен је у манастиру Драча, где се и данас налази његов гроб.(на споменику пише ,,Благоје Стокћ из Ниша'' што није тачно; греши и потпуковник Сергије Живановић наводећи презиме Стојановић. У архиви Равногорског покреа постоји један реверс који је потписао ,,поручник Благоје Стојанчевић.'' 32)).
После овога мајор Палошевић је послао курира Смиљанићу са поруком да не отвара ватру док не добије знак ракетом. Група цивила и Немци лагано су ишли друмо, дошавши тако на десетак метара од четничког рова код села Баре. Чим су се цивили сјурили у ров испаљена је ракета и са свих страна је отворена ватра на Немце удаљене око 20о метара. Са свих страна-осим са десног крила где су се до почетка битке налазили партизани Крагујевачког одреда. Ракета је за партизане била знак за повлачење и остављање четника на цедилу. Десно крило је одмах заузео стрељачки строј Немаца угрозивши бок четничког положаја. Из партизанске јединице борбу је прихватила само једна чета под командом Александра Бељаковића из Љуљака која ускоро прилази четницима(Бељаковића и његову групу заробили су и стрељали Немци 1943. године).
Уочивши издају комуниста, капетан Смиљанић брзо одлази натраг и напада немачку артиљерију која је у позадини остала без заштите. Његов Гружански одред уништио је део немаче батерије што је мајору Палошевићу омогућило да са Гледићким и Таковским одредом задржи Немце између села Баре и Љуљаци. 33)
У току ноћи Палошевић је наредио да се Гружански и Гледићки одред повуку и утврде у пределу Малог Врха и села Видићи а Таковси одед према Рапај брду. Напад Немаца кренуо је у освит зоре 15. 10. Гардијски поручник Миша Мојсиловић из Крагујевца, командант Гледићког четничког одреда, последњи пут је проверавао да ли су бомбе добро укопане у друм када га је покосио рафал из немачког тенка(Мојсиловић је сахрањен у манастиру Враћевшница; после рата његови посмртни остаци су пренети у породичну гробницу).
Два тенка ипак су наишла на авионске бомбе укопане у друму, које је жицом активирао каплар Раде Живановић из села Љутовнице, скривен у непосредној близини. Гусенице су уништене али је Живановић погинуо од експлозије. Постхумно је одликован Карађорђевом звездом IV реда, краљевим указом од 6. 9. 1942. Тада је Таковски одред кренуо у јуриш и потиснуо немачко десно крило. Наредник Јеремић је ускочио у један од два напуштена тенка, не знајући да су Немци унутра сипали иперит. После једног сата умро је у најтежим мукама.
Немци су потисли четникњ и тако пробили пут ка Горњем Милановцу. Још једном су спалили град, ухапсили 133 цивила који нису успели да се склоне и кренули натраг гонећи те цивиле као живи штит. Четничке снаге су се поделиле: Таковски одред је отишао дазапречи пут ка Равној Гор, за случај да Немци крену у том правцу, док су Гружански и Гледћки одред с бокова непрекидно кидисали на дугу немачку колону. Напад је уродио плодом у атару села Неваде испод Рапај брда, на непуна 2 км од Горњег Миалновца. У каљузи реке Деспотовице два немачка тенка су се заглибиле а посада их је напустила пред надирућим четницима. Тако су четници заробили тенкове да би их потом употербили у нападу на Краљево. Раденко Ћировић из Опланића, пратилац капетана Смиљнића узео је из једног од ових тенкова 300 митраљеских метака и кутију за прву помоћ која се и данас чува у кући Ћировића. 34)
За ове тенкове поручник Вучковић пише да су ,,напуштени под Рудником.'' 35) То је тачно јер је реч о јужним падинама Рудника.
Потпоручник Жика павловић у свом извештају писаном 2 године касније меша догађаје од 15. и 16. 10.:,,15.10. 1941:вођена борба са исотм експедицијом на положају Рапај брдо. Погинуо потпоручник Мојсиловић код општине Бело поље. Овом приликом нападнута им је комора на зачељу, нашта су они одговорили ватром из топова. Заробљена 2 тенка-похваљен одредбом команданта одреда за ову борбу.'' 36)
Тако су Немци изгубили 4 тенка(2 уништена, 2 заробљена) и једно оклопно возило(заробљено) што им је до тада био највећи губитак оклопних возила у једној борби.

Немачки војници погинули у борби са четницима 14. и 15. октобра 1941. године на друму Крагујевац - Горњи Милановац. Лешеви немачких војника нису били унакажени, како су касније тврдили љотићевци. Немци, који су ово сликали, одвозили су своје погинуле камионима

Borba na Rudniku

Pocetkom oktobra komunisti su se spremali da napadnu Kragujevac. Porucniku Draganu Sotirovicu, nacelniku staba Sumadijskih cetnickih odreda, sa Ravne Gore je stiglo naredjenje da se ''napad na Kragujevac spreci ukoliko je to moguce''. On je poslao pismo komunistima da je pod ovakvim okolnostima Kragujevac ''nemoguce osvojiti, ali je sigurno da ce stanovnistvo tesko nastradati'' zbog cega ne treba da se ''iznenade, ako ispred Kragujevca nadju mene i nase odrede''. Plan odbrane Kragujevca od komunistickog napada Sotirovic je 11. oktobra izlozio porucniku Zvonku Vuckovicu, komandantu Takovskog cetnickog odreda, rekavsi mu tom prilikom da ''bez nas komunisti ne mogu zauzeti Kragujevac, ali ga i pored toga mogu napasti'' 41.

Napad partizana na Kragujevac nakratko je dosao u drugi plan, kada su Nemci 3.oktobra krenuli prema Gornjem Milanovcu i Rudniku. Cilj im je bio oslobodjenje posadne cete zarobljene u Gornjem Milanovcu. Nemacki 3. bataljon 740. pesadijskog puka 717. posadne divizije sa parom bornih kola posao je iz Kragujevca, dok je jedan bataljon 714. posadne divizije, takodje sa parom bornih kola, krenuo iz Topole.

Kapetan Zvonko Vuckovic pise da je nemacka kolona iz pravca Topole stigla nadomak Rudnika popodne onog dana kada su zarobljeni Nemci iz Stragara odvedeni na Ravnu Goru, odnosno 4. oktobra. Takovski cetnicki odred je zauzeo polozaje ispred varosice Rudnik, jer je imao zadatak da spreci prodor Nemaca na oslobodjenu teritoriju. Kako je nemacka kolona bila znatno jaca, Vuckovic je poslao dva konjanika po pojacanje - jednog u Gornji Milanovac, gde su se nalazili partizani i cetnici, i jednog na Ravnu Goru.

U prilog Takovskom cetnickom odredu isle su dve okolnosti. Prvo, sto se blizio kraj dana, a Nemci nisu napadali po mraku i drugo, sto je varosica Rudnik veoma povoljna za odbranu, jer su joj prilazi veoma strmi, a pride obrasli sumom. Vuckovic pise:

Celo pesacke kolone bilo je u dometu nase vatre kad su tenkovi izbili na liniju koju smo mi poseli. Cekali smo mozda jos nekoliko minuta, a onda posto nije bilo druge, po utvrdjenom planu komandovao sam plotunsku paljbu od tri metka na pusku. Ovo iznenadjenje prilisno ih je pomelo, jer je cela kolona ukljucujuci i borna kola stala ko ukopana. Prostiruci se po zemlji, njihovi pesaci su otpoceli rasipanje u streljacki stroj koji je daleko nadkrilio nasu odbrambenu liniju. Nekoliko kratkih minuta zavladala je opsta tisina a onda, kao prolom oblaka, pucnjava njihovih haubica nagovestila je pocetak borbe. Prve granate preletale su visoko iznad nasih glava eksplodirajuci negde pored ivice sume s druge strane varosice. Ne dajuci nikakve znake zivota, cekali smo sa strahom i nestrpljenjem da mrak sasvim pokrije zemlju. 42

Tokom noci i jedni i drugi ostaju na svojim polozajima, a Nemci obanavljaju napad tacno u pet casova ujutru. Posle polucasovne artiljerijske pripreme, koja ponovo nije bila precizna, oglasili su se teski mitraljezi i krenuli streljacki strojevi. Cetnici su otvroili vatru iz cvrstih vila na periferiji varosice i drugih pogodnih zaklona. Nekoliko Nemaca je palo i njihovi strojevi su se zaustavili. Vuckovic pise:

Gadjao sam pribijen uz zid, naslanjajuci puscanu cev na gvozdene ornamente koji su krasili prozore na vili. Posle prvog iznenadjenja, Nemci su usporenim tempom i mrtvim uglovima produzili priblizavanje. Pod zastitom mocne vatrene zastite, gmizali su kao gusteri. Nisu nas mogli zaobici, jer nam je jedan mitraljez postavljen na civuku, koji mestani zovu ''Stara gradina'', jos uvek stitio ledja. Kad su na jednom krilu, koje je bilo nase desno, pokusali juris, Krsta (Kljajic - prim.aut) ih je poslednjim zrnima i uz pomoc rucnih bombi vratio u potok. 43

Nemci su ponovo zastali, ali samo zato da bi njihovu pesadjiu odmenila artiljerija. Haubice su razrivale pedalj po pedalj zemlje, tako da je cetnicima ostalo jedino da se povlace van linije njihovog dejstva. Da bi usporio napredovanje neprijatelja, narednik Krsta Kljajic u njegovu pozadinu salje tri trojke pod komandom kaplara Budimira Obradovica, koga su zbog ''neprirodne neustrasivosti'' zvali ''Ludi Buda''.

Cetnicu su toga dana, 5. oktobra, imali tri poginula i vise ranjenih, dok su , sto se gubitaka Nemaca tice, saznali jedino da oni previjaju svoje ranjenike u kamenolomu ispod Rudnika.

Nova losa vest stigla je pre sutona: umesto pojacanja, ka Rudniku su dolazili Nemci i sa druge strane, iz pravca Gornjeg Milanovca. To je bio 3. bataljon 740. pesadijskog puka 717. posadne divizije, koji je krenuo iz Kragujevca. Cetnici nisu uspeli da ga zaustave svojom slabom vatrom i rusenjem mostova kod Dumace i u Ljuljacima, dok se partizani nisu ni pojavili na Rapaj brdu, iznad samog Gornjeg Milanovca, kao sto su to bili obecali. Opljackavsi i spalivsi grad, Nemci su poveli sa sobom 170 muskaraca kao taoce i krenuli u susret svom bataljonu koji je u medjuvremenu opljackao i spalio Rudnik. Oba nemacka bataljona su otisla prema Topoli. 44

Pre svanuca 6.oktobra, kaplar Budimir Obradovic vratio se u odred. Ispricao je da se po pomrcina prikrao nemackim tenkovima i bacio zavezljaj bombi pod njihove gusenice. Po odlasku Nemaca, cetnici su zatekli dva tenka ispod same varosice, ''dokaz da Ludi Buda u svom izvestaju nije preterao'', pise Vuckovic. 45

Ove tenkove - u stvari borna kola, tj. borbena oklopna vozila - cetnici su oporavili i potom koristili u napadu na Nemce u Kraljevu.

Miloslav Samardzic, Borbe cetnika....

Izvori

41 D. Sotirovic i B. Jovanovic, Srbija i Ravna Gora, 438.

42, 43 Z. Vuckovic, Secanja iz rata, 140, 142.

44. S.Zivanovic, Treci srpski ustanak, knjiga druga, 75-76.

45. Z. Vuckovic, Secanja iz rata, 144