Srbistika

Urvan Hroboatos

Urvan Hroboatos

Veoma poznat
Poruka
13.167
Disciplina je to koja se bavi srpskim jezikom. Nu, mali je problem u tom što nije jasno rečeno koji je opseg te discipline. Njeki, kao Petar Milosavljević, Miloš Kovačević i t.d., javno kažu o čem se radi:
http://www.svevlad.org.rs/srbistika.html

http://www.svevlad.org.rs/srbistika/milosavljevic_mihailovic.html

2) Речник српског језика. - Академик Михаиловић такође сматра да Академија треба да издаје речник српског, а не српскохрватског језика. Као писац српскога језика, и баштиник респектабилне књижевности на том језику, он има пуно право да то тражи.

Мој став да Срби имају не само право него и обавезу да праве речник српског језика, а не српскохрватског, резултат је научне елаборације овог проблема и сазнања да се српски језик у ранијој лексикографској литератури разликовао од хрватског. Резултате својих испитивања саопштио сам у студији Издавачки пројект „Србистика“ (Србистика/Serbica, бр. 2-3/1998, други пут објављен у мојој књизи Српски филолошки програм). Овим пројектом се предвиђа да се прештампају сви релевантни речници српског језика, све граматике српског језика, сви правописи српског језика и све историје српске књижевности, настали до Другог светског рата. О свима њима дао сам у поменутом тексту основне информације и конкретне библиографске податке. Речници које би, према овом пројекту, требало прештампати су ових аутора: Микаље (1649), Делабеле (1728), Тодора Аврамовића (1790), Волтиђија (1802), Стулија (1801,1806, 1810), Вука Караџића (1818, 1852), Даничића (1863-4), Миклошића (1885) и Броза и Ивековића 1901. Циљ овог пројекта јесте да се потврди идентитет српског језика преко наведених речника, свеједно како су се они звали. Нисам предложио да се као српски речници штампају, на пример, речници Вранчића, Хабделића, Белостенеца, Јамбрешића, јер то нису били речници српскога него речници хрватскога језика.

OK- zašto se ništa na tom ne radi ? Ako je ova pansrpska jezična ideologija prešutno prihvaćena i od nekih lingvista koji su "na vlasti" (Stipčević, Piper,..)- zašto se ne priđe, n.pr. u časopisima kao Južnoslovenski filolog ili kao zasebnim projektima, izdavanju tih starrijih rječnika i gramatika ?

A ne da se lovi kad je koji Hrvat rekao da je ćirilica srpsko pismo ili da su ilirski i srpski isti jezik. Malo je to, brate, i više šega za forume.

Dunque- zašto se ne pristupi realizaciji bar njekog od srbističkih projekata ? :dontunderstand:
 
books

books

books


books

books




Med Panonci, dunavskimi Illyri, scienio je naš Katančić [SUP]3)[/SUP] naći trage starodavnoga pisma, koje se ondje uzčuva uzprkos rimskomu, s rimskom vladom tamo doprvšemu.

Matija Petar Katančić, De Istro et eiu accolis p. 260-271. Specimen Philol. p. 79 seq.:
"Javni akti - piše naš učeni zemljak - za rimskoga gospodovanja nisu se drugčije pisali, nego latinskim jezikom; jer je to nalagao rimski zakon; drugi spomenici, kao navlaš nadpisi na kamenih i penezih, što grčkim, što latinskim. Ali kod popovstva staro pismo sa zemaljskim jezikom ostalo je u porabi, dok god krstjanska vjera nepoče mah preotimati. Da su se Panonci bezdvojbeno služili svojim jezikom i svojim pismom nalaze se tragovi na dvajuh spomenicih koji su do sada izkopani bili: na jednoj zlatnoj tablici, koja se čuva u bečkoj blagajnici, i na jednoj grobnoj ploči mramornoj, našastoj od Marsilia med razvalinami grada Sirmia... Na ovih dakle spomenicih, vidit ćeš nacrtane znake nalične naj starijim grčkim... Izvjestno je svakojako, da je ovo bilo naj starije pismo Panonac, kojim služahu se podunavski narodi od prve dobe ondješnjih držav do propasti rimskoga carstva... Da je ovo bilo pismo naj starije Panonac, i dugo prije dolazka Rimljanov ondje u porabi, scienim za naj veći dokaz, što ono naliči naj starijim grčkim, navlaš jonskim; dočim ima njeke znake posvema osebujne, kojimi se niesu služili ni Grci ni Rimljani za cvjetanja njihovih držav."​

Katančić dakle misli, da se na dvajuh pomenutih spomenicih imaju razlučiti dvovrstna pismena, t. j. starogrčka, koja su Panonci prisvojili si od Grkov, "njekada do briegov Save i Dunava prevladavših", i domaća panonska, kojim u grčkom i rimskom pismu neima traga. Ovakovih mješovitih alphabetov poznaje paleographia. Tako koptički alphabet sastavljen je iz grčkih navlastito pismen, ali pošto grčko pismo nemogaše izraziti šest glasnikov koptičkomu jeziku vlastitih, prisvoji si šest znakov iz starijega misirskoga pisma. Pomenuta dva panonska spomenika učeni Katančić nastojaše pročitati i protumačiti slovjenštinom nedvojeći dakako o slovjenstvu starih Illyrov budi kod jadranskoga mora budi u Podunavju. [SUP]2)[/SUP]

Nu proti ovom tumačenju pomoćju slovjenštine ustade bečki akademik učeni Karajan protumačiv isto što Katančić slovjenštinom stirom germanštinom. Isti spomenik bio bi slovjenski i germanski!

U ostalom, prem se u tom pitanju konačni sud nemože izreći, dok nam sjegurniji spomenici u ruke nedospiju sudimo ipak: da se nećemo prenagliti, reknemo li, da je veoma vjerovatno, a izza obreta elbasanskoga alphabeta još vjerodostojnije, da već u prastaro doba prodrie feničko ili starogrčko pismo k susjednim Illyrom, stanujućim blizu grčkoga naroda kod jonskoga i jadranskoga mora, na što i bajka o Kadmu nasmierava, i da se odanle razširi prama Savi i Dunavu, dok neuzmaknu što pred novijim grčkim, što pred latinskim, u kojih već od rana utonu, životareć valjda gdje u kom zakutku ili u domaćem samo životu.

________________
3) De Istro et eiu accolis p. 260-271. Specimen Philol. p. 79 seq.

2) Na bečkoj zlatnoj tablici čitaše: "Pasal ov jest najavich janturre, da su s vame nev a vrata ivaska a krajnsi Panjari. Ivam pjajaz ticov a slava vječna."

Na sriemskoj ploči: "Ujivice, šta nosiš mi jednoga otroka lita četvertog."


Prvi nadpis tumači ovako: "Pisan ovi jest najavje pogodbe da su s vami njive i vrata Ivaska i Kranjci Panjari. S vami pazenje tihoća i slava vječna."

Taj nadpis bio bi po prilici od god 259 Cf. Specimen philologiae et geogr. pannon p. 82 et sq.
 
books

books


Napokon Poljak Andrija Kucharski mnijaše na jednoj mjedenoj kacigi, kakovieh seljak J. Slaček iz Negava kod Radgone u Štajeru nadjè (god 1812.) do dvadeset naći slovjenske rune, [sup]6)[/sup] dočim iste nadpise ini proglasiše za etruske. [sup]7)[/sup]
_________________
6 Kucharski (Bibl. warszaw. r. 1841, II. str. 125), čitaše: "Si daku, tu dli Jarmejsel, zupni pan vapi." t. j. Evo Daku, tu leži Jaromisl, župni gospod Vape.
7 Muchar: Gesch. der Steiermark, Gratz 1844. Bd IS 446 Mommsen die nordetr. Alph. p. 208-209.
 
Poslednja izmena:
http://kovceg.tripod.com/pm_svest_jezajednice.htm


Petar Milosavljević:

SERBOKROATISTIKA ILI SRBISTIKA

Postoji i mišljenje da naš jezik nije srpski nego srpskohrvatski. To je danas vladajuće (ne znam da li je i većinsko) mišljenje u Odeljenju jezika i književnosti SANU. Posledice takvog mišljenja su štetne i dalekosežne. Ko god kaže da je srpski jezik srpskohrvatski izneverio je Vuka Karadžića i srpski narod. Danas Akademijin Institut za srpski jezik priprema i objavljuje Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Nesklad između imena instituta i imena jezika govori da je srpski jezik i dalje žrtva kvazinauke i talac pogrešne politike i nečijih posebnih interesa. Srpski akademici to ili ne vide ili neće da vide. Onima koji odavno rade na preimenovanju i preotimanju srpskog jezika prosto se nudi da ustvrde da je institut ovakvog imena nekompetentan i da je Akademijin Rečnik srpskohrvatskog jezika pre svega rečnik hrvatskog jezika.

Da bi se stekla predstava o poreklu ovih razlika, treba imati u vidu i istoriju Instituta i Rečnika. Kad je ovaj Institut osnovan 1947, on se zvao Institut za srpski jezik. Ime je promenio 1955, posle Novosadskog dogovora (1954) u Institut za srpskohrvatski jezik. Institutu je vraćeno prvobitno ime tek posle razbijanja Jugoslavije. Neko se postarao da se promeni ime Instituta, ali da se u Rečniku zadrži neadekvatno ime jezika.

Istorija Rečnika je starija od istorije Instituta. On je bio zasnovan kao Rečnik srpskog književnog i narodnog jezika daleke 1893, a ime jezika u nazivu ovog dela promenjeno je 1953. godine. Znači, prvo je promenjeno ime jezika u Rečniku, pa zatim ime u nazivu Instituta. Danas u Akademiji treba da odluče šta će menjati: ili ime Instituta ili ime Rečnika. Jezik u, svakom slučaju, ostaje jedan i isti – srpski.

Moj stav da Srbi imaju ne samo pravo nego i obavezu da prave rečnik srpskog jezika, a ne srpskohrvatskog, rezultat je naučne elaboracije ovog problema i saznanja da se srpski jezik u ranijoj leksikografskoj literaturi razlikovao od hrvatskog. Rezultate svojih ispitivanja saopštio sam u studiji Izdavački projekt „Srbistika“ (Srbistika/Serbica, br. 2-3/1998, drugi put objavljen u mojoj knjizi Srpski filološki program). Ovim projektom se predviđa da se preštampaju svi relevantni rečnici srpskog jezika, sve gramatike srpskog jezika, svi pravopisi srpskog jezika i sve istorije srpske književnosti, nastali do Drugog svetskog rata. O svima njima dao sam u pomenutom tekstu osnovne informacije i konkretne bibliografske podatke. Rečnici koje bi, prema ovom projektu, trebalo preštampati su ovih autora: Mikalje (1649), Delabele (1728), Todora Avramovića (1790), Voltiđija (1802), Stulija (1801,1806, 1810), Vuka Karadžića (1818, 1852), Daničića (1863-4), Miklošića (1885) i Broza i Ivekovića 1901. Cilj ovog projekta jeste da se potvrdi identitet srpskog jezika preko navedenih rečnika, svejedno kako su se oni zvali. Nisam predložio da se kao srpski rečnici štampaju, na primer, rečnici Vrančića, Habdelića, Belosteneca, Jambrešića, jer to nisu bili rečnici srpskoga nego rečnici hrvatskoga jezika.

Na pitanje: šta bi srpske institucije sada trebalo da urade, slede i dva jasna odgovora: treba da anuliraju i Novosadski dogovor i Belićevo preimenovanje Rečnika, tj. da se vrate programu Matice srpske i Srpske akademije iz predjugoslovenskog perioda.

Bilo je nekoliko prilika da se počinjene greške isprave. Prva prilika se ukazala 1971. kada se Matica hrvatska odrekla Novosadskog dogovora. Srpska strana (pre svega Matica srpska i SANU) ostala je verna štetnom Dogovoru. Druga prilika se ukazala 1991-2. godine kada je osamostaljena država Hrvatska anulirala stav da Hrvati imaju zajednički jezik sa Srbima. Opet su i Matica i SANU ostale privržene ranijim stavovima svog filološkog vrha o zajdničkom jeziku.

Šta se u vrhovima Matice i SANU onda razgovaralo, meni je nepoznato. Ali mi je poznato šta se desilo sledećom prilikom koja se ukazala 16. februara 1999. godine kada je u Odeljenju jezika i književnosti SANU bilo otvoreno pitanje pod kojim imenom će se nastaviti izdavanje Akademijinog Rečnika. O ovom događaju piše Miloš Kovačević u članku Šta je to i kuda ide srpski jezik, koji je objavljen u časopisu Raška, br. 34-35, 2000:

Na tom skupu na kome je učestvovalo i u raspravi uzelo učešće 13 akademika (Pavle Ivić, Milka Ivić, Svetozar Petrović, Nikola Milošević, Miroslav Pantić, Pavle Ugrinov, Erih Koš, Irena Grickat-Radulović, Matija Bećković, Ljubomir Simović, Dobrica Ćosić i Predrag Palavestra, i dopisni član Aleksandar Mladenović) raspravljalo se o nazivu najznačajnijeg leksikografskog djela koje se radi kod Srba, a koje od 1959. godine do danas izlazi pod imenom Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Rezultat rasprave je gotovo nevjerovatan. Akademici tako zaključiše „da naziv Rečnika ne treba menjati i da izdavanje Rečnika, započeto 1959. godine pod uredništvom Aleksandra Belića, treba nastaviti i dovršiti pod istim imenom kako je već izišlo 15 knjiga“, dakle pod imenom Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Razlozi kojima akademici opravdavaju svoju odluku još su nevjerovatniji, oni nisu samo izvan nauke i izvan srpskih filoloških interesa nego i van zdrave pameti. Akademici, naime, kažu da „su gotovo svi članovi odeljenja bili na gledištu da naučne razloge treba odvojiti od političkih. Ni naziv ni građa Rečnika ne mogu se pod spoljnim i nenaučnim pritiscima menjati u toku njegovog izlaženja“. Drukčije rečeno, to znači da bi zamjena imena srpskohrvatski jezik imenom srpski jezik, po mišljenju akademika, bio ustupak „nenaučnim (i političkim) pritiscima“, iz čega proističe da taj Rečnik i nije niti može biti rečnik srpskoga jezika, pošto je, za njih, „srpski jezik uži i manje heterogen nego pojam srpskohrvatski“ (39-40)

Ovom odlukom srpski akademici su obznanili da srpskom jeziku odriču identitet.

U vreme donošenja ove odluke u srpskoj filologiji bilo je već dosta onih koji su zastupali drugačiju koncepciju. Osim pojedinačnih istupanja naučnika i književnika sa drugačijim stavovima, oglasio se i Pokret za obnovu srbistike čije programske dokumente sam predstavio na Vidovdanskim svečanostima u Prištini juna 1997. U oktobru iste godine na prištinskom Filološkom fakultetu osnovan je i Centar ovog pokreta (predsednik prof. dr Slobodan Kostić). Zatim, pojavilo se Slovo o srpskom jeziku (objavljeno u Politici 1. avgusta 1998). Ovaj dokument je potpisalo 14 književnika i filologa, među kojima i ja. Glavna ideja ovih dokumenata bila je: da Srbi treba da napuste serbokroatistiku i da se vrate srbistici; da treba da prestanu da slede Jagića i da se vrate Vuku. Takav stav se u dokumentima Pokreta za obnovu srbistike i u Slovu o srpskom jeziku sasvim jasno ističe. Dekan Filološkog fakulteta u Beogradu, prof. dr Radmilo Marojević, prihvatio je moj predlog, saopšten mu u pisanom obliku (vidi knjigu Srpski filološki program, 2000) i na ovom Fakultetu osnovao je Katedru za srbistiku.

Zato, Odluku Odbora jezika i književnosti SANU da Akademija nastavi izdavanje Rečnika srpskohrvatskog a ne Rečnika srpskog jezika ne treba shvatiti kao puku inerciju nego kao kontraudar zastupnika serbokroatistike (tj. kroatistike) u nauci u Srbiji. Usledila je dobro organizovana medijska kampanja protiv Slova o srpskom jeziku (Pokret za obnovu srbistike je ignorisan). Cilj kampanje je bio da se autoritetom Akademije odbaci ideja o obnavljanju srpske filologije, srbistike. Na Filološkom fakultetu u Beogradu je, samo nekoliko meseci posle osnivanja, ukinuta Katedra za srbistiku. Tako danas na ovoj glavnoj srpskoj visokoškolskoj ustanovi postoji više katedara za nacionalne filologije raznih naroda: za anglistiku, germanistiku, polonistiku, hungarologiju, albanistiku, niderlandistiku itd., ali ne postoji Katedra za srbistiku. Jedina institucija koja je u zgradi Filološkog fakulteta u Beogradu dosledno zastupala srbistiku bila je izdavačka kuća Trebnik koja je počela da izdaje moja Izabrana dela u 20 knjiga. Ali ona je ukinuta nepunu godinu pre smrti njenog vlasnika Ranka Kebare (umro 14. januara 2004). U svojoj glavnoj filološkoj instituciji, u svome glavnom gradu, Srbi su izbacili srbistiku iz sistema filoloških disciplina. Sporadičnim pominjanjem ovoga termina u poslednje vreme kao da se želi prikriti ova činjenica.

Glavnu odgovornost za ovaj kontraudar protiv ideje o obnovi srpske filološke tradicije, po mom mišljenju, snosi akademik Dejan Medaković koji je u pomenutim godinama bio predsednik SANU. U trenutku kad je bilo postavljeno pitanje: da li Srbi treba da imaju rečnik srpskoga jezika, ili nekog drugog, on se o ovome nije oglasio. Umesto da sledi začetnika Akademijinog Srpskog rečnika, Stojana Novakovića, gospodin Medaković je nastavljao posao jagićevca Aleksandra Belića, koji je bio produžena ruka hrvatske filologije.

Gospodin Medaković izneverio je i drugu veliku srpsku instituciju, Vuka Karadžića. Kao predsednik Vukove zadužbine, on je morao da reaguje protiv odluke Odeljenja jezika i književnosti SANU što se u Akadmiji i dalje pravi Rečnik srpskohrvatskog jezika, a ne Srpski rečnik. Ali on nije tako postupio. Sa pozivanjem na „gorostasnog“ Belića, mada je ovaj Srbima nametnuo smer jagićevske serbokroatistike čime se uništava identitet srpskog jezika, on samim tim, i putem Vukove zadužbine, rasprostire antivukovsku ideju o nepostojanju identiteta srpskog jezika.
 
Koreni lažnog predstavljanja Vuka su u školi serbokroatistike, čiji je utemeljitelj bio Vatroslav Jagić. Jagić je stupio na javnu scenu 1864. godine, dakle one godine kada je Vuk umro. Napisao je nekrolog Vuku, proglasio se za Vukovog sledbenika, a zastupao je stavove sasvim suprotne od Vuka. Takvu igru nastavili su i drugi „hrvatski vukovci", posebno Ivan Broz i Tomo Maretić. Šta su oni činili najbolje se može videti na Brozovom primeru. Ivan Broz, koji je bio kajkavac, pripremio je, po nalogu Hrvatskog sabora, i objavio je 1892. Hrvatski pravopis. Po priznanju samog Broza, ovaj Hrvatski pravopis sačinjen je na korpusu dela Vuka Karadžića i Đure Daničića, a prema modelu koji je Vuk izneo u tekstu Glavna pravila za južno narečje. Broz je, u organizaciji Matice hrvatske, počeo da objavljuje u ediciji Hrvatske narodne pjesme (1894-1941) pesme koje su i po jeziku, po stihu i po temama, iste kao i one iz zbirki Srpske narodne pjesme Vuka Karadžića. Ovaj kajkavac je počeo da pravi i Rječnik hrvatskog jezika koji je posle njegove smrti završio i objavio njegov ujak Franjo Iveković (1901). U predgovoru za Rječnik, Iveković je kazao da je pravljen na korpusu dela Vuka Karadžića, Đure Daničića, Njegoša i Milana Đ. Milićevića. U tački 10. predgovora kaže se da bi se on mogao nazvati i rečnikom srpskog jezika da su ga pravili Srbi. Slično je postupio i hrvatski „vukovac“ Tomo Maretić koji je čuvenu Gramatiku i stilistiku hrvatskog ili srpskog jezika (1899) pravio na korpusu dela Vuka Karadžića i Đure Daničića. Maretić je iste godine objavio skraćeno izdanje ove svoje knjige pod imenom Gramatika hrvatskog jezika. Nije teško zaključiti da su se ovi „hrvatski vukovci“ lažno predstavljali; oni su zloupotrebljavali Vukovo ime i njegov međunarodni ugled. Istim putem nastavio je da ide i Viktor Novak, srpski akademik, koji je u izdanju SANU, 1967, izdao obimnu knjigu Vuk i Hrvati. I on je, u duhu „hrvatskih vukovaca“, Vuka prikazivao kao tvorca jezičkog jedinstva Srba i Hrvata i kao ličnost koja stoji u vrhu hrvatske filologije.

Polemišući sa ovom knjigom Viktora Novaka, ja sam u svojoj uvodnoj studiji u hrestomatiji Srbi i njihov jezik u sedam tačaka predstavio razlike u stavovima Vuka i Jagića. Vuk se, u ovom analitičkom prikazu, pokazao sasvim drugačije nego što su nam ga predstavljali. Vuk se celog života borio za afirmaciju srpskog jezika, srpske književnosti i srpskog naroda. On nikad nije mislio ni tvrdio da Srbi imaju zajednički jezik sa Hrvatima, niti je pristajao da se srpski jezik nazove srpskohrvatski. Zbog neodgovornosti srpskih lingvista, a posebno srpskih akademika, Vuk je doživeo da ga, bez ikakve osnove, predstavljaju ni manje ni više, nego kao tvorca hrvatskosrpskog jezičkog jedinstva. U godinama razbijanja Jugoslavije bio je često napadan, naročito od mlađih ljudi, što nas je „pomešao“ sa Hrvatima i proglašavan je maltene glavnim krivcem što je napravljena Jugoslavija. Pri tome, onaj koji nas je stvarno „pomešao“ kad je jezik u pitanju, Vatroslav Jagić, ostajao je netaknut.

Moja istraživanja Vukovih pogleda i dela pokazala su da ako Srbi žele da imaju srpski jezik, oni moraju da se oslone na Vuka Karadžića. Ako hoće da imaju rečnik svoga jezika, oni ne mogu da zaobiđu Vuka. Ako hoće da imaju srpsku književnost kao celoviti sistem, oni takođe moraju da se naslone na Vuka Karadžića. Ako hoće da imaju mesto u Evropi i svetu koje im po prirodi pripada, oni moraju da se vrate Vuku Karadžiću, filologu koji je mislio po evropskim modelima, tj. na evropski način, i koji je, više nego iko, i Srbiju i Srbe afirmisao u Evropi. Ali, pre svega, oni moraju da isprave greške koje su sami počinili prema ovom velikanu i da odbace podmetnute falsifikate.
 
Devetog septembra 2004. godine, pre nego što su se svi članovi vratili s letovanja, održna je sednica Odeljenja jezika i književnosti na kojoj je raspravljano o stanju rada na Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika naše Akademije. To je u stvari bio nastavak jednog razgovora vođenog 25. aprila te godine u Predsedništvu Akademije. Glavnu reč na obema sednicama vodio je akademik Predrag Palavestra i zaključke obeju sednica načinio je akademik Predrag Palavestra. Od 26 članova Odeljenja jezika i književnosti sednici septembra 2004. godine prisustvovalo je 8 članova. Odsustvovalo je, dakle, osamnaestoro njih, među njima ne samo bolesni nego i oni koji bi na ovaj rad mogli gledati kritički. Akademik Palavestra je proglasio da takav skup ima dovoljan broj prisutnih za jednu krupnu naučnu odluku.

Na taj način Odeljenje je već drugi put ovih godina zaključilo da se naš jezik zove srpskohrvatski, onako kako ga u propaloj Jugoslaviji više niko ne zove, što kod nas izaziva zbunjenost, a kod drugih bes i jarost. (34-35).

U ovom odlomku akademik Palavestra prikazan je na delu. Pokazano je da on nije postupao onako kako bi se od jednog srpskog akademika očekivalo da postupa. Po Mihailovićevoj priči sasvim je jasno da je akademik Palavestra na silu izveo da Akademija stane iza imena srpskohrvatski jezik. Iza takve odluke, bar po viđenju akademika Mihailovića, verovatno ne bi stalo ni celo Odeljenje jezika i književnosti, ne bi stala ni Akademija, a pogotovo ne bi stao ceo srpski narod ako bi o tome bio pitan na nekakvom referendumu. Preko Srpske akademije Palavestra i pomagači podmetnuli su stav da Srbi nemaju svoj jezik, srpski, već da je njihov jezik hrvatski koliko i srpski. A to je, istorijski i naučno gledano, neistina.

Takav Palavestrin poduhvat ne može da bude bez krupnih posledica. Prirodno je da ceo obrazovni sistem u Srbiji prati i poštuje stavove svoje Akademije. Stavove Akademije, takođe, mora da prati i Matica srpska. Ako ih ne bi pratila, došlo bi do sukoba između dveju institucija. Ali, i u Matici od Titovog perioda sede ljudi koji nameću naučno neodržive a politički štetne stavove o srpskom jeziku. Ove stavove podržava i Vukova zadužbina. I samo na ovom terenu vlada srpska sloga.
 
Na žalost, ne mogu ni da potvrdim ni da poreknem postojanje tajnog rata protiv Srbije u instituciji koju pominje akademik Mihailović. Predmet mojih analiza bilo je ono što se u Akademiji čini javno. A te analize pokazuju da se upravo u toj instituciji radi i protiv naučnih i protiv srpskih interesa. Zaključak koji iz tih analiza proističe jasan je i javno saopšten. On glasi: SANU je postala ogranak HAZU. Sprovodi stavove o srpskom jeziku, srpskoj književnosti i srpskom narodu koji su za njih pripremljeni u zagrebačkim institucijama.

Ipak, veoma pozitivno gledam na činjenicu da se jedan ugledni srpski akademik usudio da otvori pitanje tajnog rata protiv Srba i protiv Srbije. Akademik Mihailović je na taj problem ukazao ne samo uopšteno, kako se obično čini, već sasvim konkretno. Tajni rat protiv Srbije, po njemu, vodi se u glavnoj srpskoj nacionalnoj instituciji, u SANU, i to u njenom glavnom odeljenju, u Odeljenju jezika i književnosti. To Mihailovićevo upozorenje ne može da se ignoriše.
...
Slušao sam u novembru 2006. godine na novosadskoj TV Apolo razgovor sa gospodinom Miloradom Mirčićem, predsednikom Odbora za bezbednost Skupštine Srbije. Gospodin Mirčić je nekoliko puta u negativnom kontekstu pominjao američku obaveštajnu službu kao snagu koja Srbima radi o glavi. U nešto drugačijem kontekstu pominjao je rusku obaveštajnu službu. Ali sem tih tajnih službi najmoćnijih zemalja, nijednom reči nije spomenuo obaveštajne službe nama susednih i bližih zemalja. Ni ne daj Bože da je pomenuo hrvatsku obaveštajnu službu, sigurno značajnu i opasnu za Srbe i na, našem terenu, sa dubokim korenima. Bilo bi prirodno da se u bezbednosnim strukturama Srbije analiziraju strateški ciljevi hrvatske obaveštajne službe, da se zna na koje snage ona računa, da se imaju u vidu njene organizovane snage i pojedinci, ljudi i sredstva koje ta služba koristi. Na osnovu onoga što je javno rekao ne može se zaključiti da je ovaj Novosađanin na odgovornom mestu video neki izveštaj i o delovanju hrvatskih tajnih službi u Novom Sadu, u Sremu, u Vojvodini, na Kosovu i Metohiji, u Beogradu ili u gradovima uže Srbije, a naravno, i kakav je učinak tih službi u srpskim nacionalnim institucijama i u medijima.
 
U svim istorijama i istorijskim pregledima do Drugog svetskog rata stara dubrovačka književnost je tretirana kao deo srpske književosti. To nije ničija, pa ni moja, konstrukcija već činjenica koja se čitaocu sama prikazuje. U posleratnim istorijama, čak i kad su ih pisali Srbi, dubrovačka književnost je isključivana iz srpske književnosti. Ukoliko bi se moja pomenuta edicija objavila, moralo bi drugačije da se gleda na status dubrovačke književnosti nego što se gledalo u poslednjih šest decenija. Takva promena bila bi i u naučnom i u srpskom nacionalnom interesu.

Moj vršnjak i prijatelj Ljubisav Andrić bio je početkom poslednje decenije 20. veka direktor Izdavačkog preduzeća Matice srpske. Sa uverenjem je prihvatio da njegovo preduzeće objavi ediciju Istorije srpske književnosti i odmah je, u decembru 1992, poslao pismo direktoru Srpske književne zadruge Radovanu Radovancu s predlogom da Matica i Zadruga zajednički izdaju ovu ediciju. Tri meseca kasnije Andrić je bio uklonjen sa mesta direktora. Predsednik Matice tada je bio akademik Boško Petrović. Izdavanja ove edicije, i sa njom komplementarne Antologije srpske poezije u osam knjiga, prihvatila se potom niška Prosveta (1993). Urednik Prosvete Dobrivoje Jevtić me je ubedio da sam napišem predgovore za sve knjige. I ja sam to učinio. Od ovih predgovora i sastavljena je moja pomenuta knjiga Sistem srpske književnosti. Prosveta je, međutim, morala od izdanja da odustane. Naveden je uvek upotrebljiv razlog: nema novca.

Razlog da se za 15 godina u Srbiji ne objave ove istorije književnosti, neophodne u obrazovnom sistemu i profesorima i studentima, sasvim sigurno nije nedostatak novca. Razlog tome je politički. Ono što se dešavalo sa edicijom ubedilo me je da i u samoj Srbiji postoje organizovane snage koje brane lažnu tvrdnju da je dubrovačka književnost hrvatska. Ta tvrdnja se ni filološki ni istorijski ne može braniti. I zato se u Srbiji to radi ćuteći. Morao sam da uvidim da su ove snage instalirane u samim srpskim nacionalnim institucijama i da su vrlo vešte u tome poslu. U vreme kada je u štampanom Katalogu Tekelijine biblioteke, koji je izdala Bioblioteka Matice srpske 1997. Gundulićev Osman bio svrstan među knjige na hrvatskoim jeziku, rukovodilac Leksigografskog odeljenja Matice srpske, po rangu najodgovorniji za ovaj postupak, objavio je u Letopisu Matice srpske člančić u kojem piše o dubrovačkoj književnosti kao srpskoj. Naravno da je za domaću i međunarodnu javnost važnije kakav je sistem u nacionalnoj biblioteci nego člančić u jednom časopsisu. Obe moje edicije, rađene u duhu srpske i slavističke filološke tradicije, dakle i tradicije Akademijine, protivne su onome što se u Matici i Akademiji radi i što se radilo po diktatu iz hrvatskog filološkog centra.

Problem nacionalnog statusa dubrovačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pre nego što sam se ja uopšte počeo baviti istorijama srpske književnosti, bio je „rešen“ na jednostavan način. Beogradskog profesora Miroslava Pantića na ovom predmetu zamenio je zagrebački profesor Svetozar Petrović. Oba profesora su se izjašnjavali kao Srbi. Za Pantića je dubrovačka književnost bila srpska, jer je pisana srpskim jezikom, a za Svetozara Petrovića ona je bila hrvatska, jer je pisana „hrvatskim“ jezikom. Promena nacionalnog statusa dubrovačke književnosti, do kojeg je došlo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, posledica je promene profesora na predmetu, a ne naučne elaboracije.

Na ovom primeru postaje jasno kako su se najdelikatniji naučni problemi, koji se tiču sudbine naroda, u vreme Titove vladavine, veoma jednostavno rešavali kadrovskim potezima. Ako zameniš jednog profesora drugim, rešio si problem u svoju korist. Glavno sredstvo i u nauci je bila kadrovska politika: da se na određena mesta dovedu određeni ljudi koji će sprovoditi određenu politiku. Takva kadrovska politika je učinila da već decenijama u SANU bivaju primani ljudi koji se prema dubrovačkoj književnosti odnose u skladu sa hrvatskim interesima, a ne u skladu sa naučnim i srpskim nacionalnim interesima.

Ubrzo pošto su SKZ i BIGZ objavili iz moje Antologije srpske poezije u osam knjiga knjigu pod nazivom Srednje doba, u kojoj je zastupljena i poezija dubrovačkih pesnika, BIGZ je prodat izdavaču Školska knjiga iz Zagreba (2005). Ne može se očekivati da će vlasnik Školske knjige Ante Žužul, (rođen u Imotskom, kao i Petar Pijanović, njegov vršnjak, a već dugo godina glavni urednik republičkog Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva) prihvatiti da radi na obnovi srpske filološke tradicije. Utoliko pre, što tako nešto nisu hteli da čine ni sam Pijanović ni njegov Zavod koji parcijalnim izdavačkim potezima zamagljuje problem.

Iako se da pretpostaviti da u Srbiji postoje snage koje vode tajni rat protiv obnove srbistike, smatram prirodnim da se i u ovom slučaju držim samo javno dostupnih činjenica i da se držim istog naučnog metoda kojim sam se služio i u interpretaciji pesama, poetičkim i metodološkim istraživanjima. Za taj metod je karakteristično utvrđivanje korespondencije među činjenicama, koje mogu biti i tekstovne i vantekstovne prirode.
 
...

Ovaj navod pokazuje da je i akademik Mihailović bio prihvatio tezu serbokroatistike, ukotvljenu u Akademiji, da je prvo postojao srpskohrvatski jezik, pa da se iz toga jezika može izleći više posebnih jezika. Prihvatio je da izlaz (ili rešenje) za srpski jezik treba tražiti na temeljima „raspada srpskohrvatskog jezika“.

Moja proveravanja ove serbokroatističke teze, saopštena u više knjiga, pokazala su da je ona neprihvatljiva. Srpski jezik, onakav kakav su pojmili Dositej Obradović, prvi slavisti i Vuk Karadžić, nikad u biti nije promenjen. On niti je bio niti je mogao postati srpskohrvatski. Srpski jezik je nasilno preimenovan u srpskohrvatski. Poslednji put se to desilo 1954. godine, na Novosadskom dogovoru. Isti jezik se u školama u vreme mog đakovanja nazivao srpski, a posle Novosadskog dogovora nazivao se srpskohrvatski.

Znamo i vreme kada je taj isti jezik počeo da nosi dva odvojena imena. Nazvan je samo hrvatskim imenom u maspokovskoj i potom u osamostaljenoj Hrvatskoj, a zatim je nazvan srpski, u ostatku Jugoslavije, tj. u zajedničkoj državi Srbiji i Crnoj Gori. Znamo i kako je taj isti jezik dobio novo ime, bošnjački, u vreme građanskog rata u Bosni i Hercegovini, a potom i u Raškoj oblasti u Srbiji. U procesu osamostaljivanja Crne Gore srpskom jeziku je nadenuto crnogorsko ime.

Međutim, ništa, pa ni ovo ne dešava se prvi put. U prošlim vekovima ovaj isti jezik takođe je imao više raznih naziva u raznim državama. Ali, sam jezik se u biti nije menjao. I u poslednje dve decenije nije došlo do drastičnih promena jezika, već je došlo do drastičnih promena njegovog naziva. Svakoga dana na televizijskim kanalima proveravam šta se to od mog jezika „raspada“. Jezik zagrebačke, sarajevske, banjalučke, podgoričke, beogradske televizije ostao je isti kao što je bio. Zajednica srpskog jezika je, uprkos istorijskih lomova, ipak opstala. Nikakvi stvarno novi jezici se nisu stvorili na tlu jezika koji se do razbijanja Jugoslavije zvanično zvao srpskohrvatski. Nije se „raspao“ jezik, nije se raspala prirodna jezičko-etnička zajednica, nego se raspala državna zajednica a sa njom se raspao i onaj klonirani dvonacionalni naziv (srpskohrvatski) jednog te istog jezika. Isti jezik dobio je umesto dvonacionalnog imena tronacionalno, pa zatim i četvoronacionalno ime. Tako nešto ne dešava se nigde u Evropi. Kad se procesi ponovnog identifikovanja toga jezika odviju do kraja, kad se utvrdi tačan identitet toga jezika, po modelima koji važe za sve evropske narode, pokazaće se da i taj jezik može da ima samo jedno nacionalno ime, kao i drugi evropski jezici, svejedno ko se i u kojim i kakvim državama njime bude služio.

Na žalost, i gospodin Mihailović je pokazao da i sam neguje dozu „džentlmenskog“ odnosa prema identitetu srpskog jezika, kakvav su već ispoljili njegove kolege iz Akademije. S prezirom je odbacio „nadgornjavanje i svađanje s Hrvatima oko jezičkog prvenstva“. Ovakav odnos akademika Mihailovića prema problemima srpskog jezika meni je neprihvatljiv. Utvrđivanje identiteta bilo kog jezika, pa i jezika srpskog, ne vidim kao nadgornjavanje sa bilo kim, već kao profesionalni i naučni zadatak. Kamo sreće da su svi srpski filolozi taj posao u prošlosti obavljali odgovorno i da nisu sklapali neodržive sporazume i pomirenja. Bilo bi mnogo manje izgubljenih glava i drugih nesreća koji su pratile ove istojezičnike raznih vera i imena na terenu srpskog jezika. Bio sam pitan od studenata da im pokažem razlike između srpskog i hrvatskog jezika i ja sam to učinio sasvim konkretno i ubedljivo. Iz te obaveze nastao je i moj u tekst pod naslovom O razlikovanju srpskog i hrvatskog jezika koji je preštampan u mojoj knjizi Srpski filološki program. I nisam ja prvi od Srba koji je tako nešto uradio. I bez pitanja odgovarao sam o tome kad su i kako Srbi prihvatili ruskoslovenski jezik i rusku građansku ćirilicu, kako je nastalo pismo zvano „gajica“ kojim se danas niko ne služi, a kad i kako su Vuk i Daničić stvorili latinicu kojom se danas služi slovenska populacija Zapadnog Balkana, a naziva se, sasvim pogrešno, hrvatskom latinicom. Ne treba očekivati da takve poslove obavljaju prozni pisci, ali treba da ih obavljaju filolozi i da to čine odgovorno.

Godinama i godinama, u Akademiji čiji je član, gospodin Mihailović je pratio kako nastaje Akademijin Rečnik. Njegova uočavanja o izvorima ovog Rečnika, i o ljudima koji su rukovodili njegovom izradom, korisna su i dragocena. Toliko su važna da ukazuju da praksu pravljenja Rečnika treba menjati. Pa ipak, neprecizan je njegov izraz o „ocrnogorčivanju jezika“. Moglo se raditi o nekorektnom odnosu u predstavljanju srpskog jezika kao celovitog sistema u Akademijinom Rečniku. Istim istočnohercegovačkim dijalektom kojim se govori u većem delu današnje Crne Gore, govori se i u Dučićevom Trebinju, i u Šantićevom Mostaru, i u Gundulićevom Dubrovniku, i u Kočićevoj Krajini, i u Desničinim Ravnim Kotarima i u Preradovićevoj Grabrovci kod Bjelovara, ali i u Zapadnoj Srbiji.
 
Obnova svesti o srpskoj jezičkoj zajednici

Sa stanovišta evropske filologije može se zaključiti sledeće:

1. Neosnovan je stav da su dva naroda, Srbi i Hrvati, stvorili isti jezik, a ostali posebni narodi. Još manje je održiv stav da su četiri naroda (Srbi, Hrvati, Crnogorci i Muslimani odnosno Bošnjaci) bili istorijski tvorci jednog jezika. Neosnovana je takođe orijentacija da se od jednog jezika takoreći odjednom proglase četiri jezika. Za evropska merila sve su to presedani. Ako bi evropske institucije prihvatile ovakve presedane, onda bi one prihvatile u svoje krilo kvasac veoma opasne bolesti.

2. Posebno krupan presedan predstavlja jezička sitacija u današnjoj Hrvatskoj. Za nauku nije sporno da se štokavska jezička zajednica razlikuje od čakavske i kajkavske. Sporno je što se sve tri zajednice proglašavaju za hrvatske. To bi značilo da srpske jezičke zajednice nema. Srpska nacionalna zajednica u današnjoj Hrvatskoj po obimu manja je od populacije koja se oseća Hrvatima. Ali je ona deo jedne relativno velike zajednice, koja govori srpskim jezikom, ima srpsku nacionalnu svest, a postoji mimo današnje Hrvatske.

3. Sa evropskih stanovišta neprihvatljiva je koncepcija po kojoj se narodi identifikuju na osnovu vere, a ne na osnovu jezika. Promena vere, po evropskim standardima, ne može dovesti do promene i preimenovanja jezika.

Danas se u Bosni i Hercegovini izrazom bošnjački jezik označava ime jezika bosanskohercegovačkih muslimana; naziv srpski jezik ostavljen je bosanskohercegovačkim pravoslavcima, a bosanskohercegovačkim rimokatolicima određen je naziv hrvatski jezik. Tako se ne postupa nigde u Evropi.

4. Među najveće presedane spada i stav da Srbi moraju da budu samo pravoslavci, odnosno da ne mogu da budu rimokatolici, muslimani ili pripadnici drugih veroispovesti. Uskraćujući Srbima rimokatolicima njihovo nacionalno ime, koje im pripada po rodu i jeziku, a radi zadovoljenja hrvatskih separatnih interesa i teritorijalnih pretenzija, Rimokatolička crkva je prestala da bude univerzalna ili katoličanska. Pretvarajući sve Srbe islamske veroispovesti u poseban narod, bošnjački, Islamska verska zajednica je pošla za primerom Rimokatoličke crkve i takođe je prekršila princip svoje univerzalnosti i na zlokoban način osvetlila pojavu svoga širenja u Evropi. Koncepcija o tome da religija, a ne rod i jezik, određuju nacionalno biće u ovim slučajevima u suprotnosti je sa evropskim principima i standardima. Teško je poverovati da ovakva politika ide na korist, a ne ne na štetu pomenutih velikih verskih zajdnica.

5. Imenovanje jezika prema nazivu država takođe nije u skladu sa evropskim standardima. Prema tome ni tzv. crnogorski jezik ne može pretendovati da bude upisan u lingvističku kartu Evrope. Na toj karti ne postoji ni austrijski, ni švajcarski, ni belgijski jezik; ne treba da postoji ni crnogorski. Ne može postojati ni bosanski jezik, jer je taj jezik isti sa srpskim, bilo ko da njime govori ovde ili u svetu. Ne može se proizvoljno tvrditi ni da Hrvati i Srbi u današnjoj Hrvatskoj imaju oduvek isti jezik. Hrvati i Srbi u današnjoj Hrvatskoj imaju svoje posebne narodne jezike; ali se Hrvati i Srbi već decenijama koriste istim srpskim književnim jezikom. Hrvatski stručnjaci su srpskom književnom jeziku dali izvesna obeležja standardne upotrebe. Ali i pored toga, nema osnove za to da se srpski narodni i književni jezik naziva hrvatskim.

6. Ništavan je pokušaj sa hrvatske strane da se latinica, koju je reformisao Vuk Karadžić prevashodno za Srbe rimokatolike, i koja je danas u upotrebi i kod Srba i kod Hrvata i kod svih u okviru srpske jezičke zajednice, registruje u nekim međunarodnim institucijama kao hrvatsko pismo.

7. Da je puno toga u nacionalnoj i jezičkoj politici na području srpske jezičke zajednice u prošlosti bilo i ostalo pogrešno i lažno, već je otkriveno i dokazano. Ima mnogo toga da se ispravlja na delu, i u svesti i u knjigama. Izvorna srbistika, kao jedna od najranijih disciplina u oblasti slavistike, ali i evropske filologije, tek treba da se vrati u život, odnosno u naučne i prosvetne sisteme. A to znači da tek razvijena i jaka srbistika može da se izbori za pravi status srpskog jezika i slobodan život srpske jezičke zajednice. Toj orijentaciji treba da podrede svoje delovanje i srpske nacionalne institucije.



Ovde izložena koncepcija obnove svesti o srpskoj jezičkoj zajednici ima u vidu postojeće političko stanje i ne zalaže se ni za državnopolitičke promene niti za ovekovečenje postojećeg stanja. Najmanje je ona opterećena jugoslovenskom nostalgijom ili priželjkivanjem bilo kakvog unitarizma. Ovde izložena koncepcija obnove svesti o srpskoj jezičkoj zajednici računa, međutim, na dobru političku volju za nužne promene u sferi filologije i politikologije u srpskim nacionalnim institucijama, za promene u sferi nauke i obrazovanja, pre svega u Srbiji. Promena stanja u Srbiji podstakla bi razvijanje svesti o ovim problemima i u drugim zemljama. Samo prividno izgleda kako su ova pitanja svima jasna i kako svako može i treba da radi kako hoće. Nosioci promena u smeru obnavljanja srbistike treba da budu srpske nacionalne institucije. One to mogu postati tek kada se vrate vlastitoj tradiciji iz predjugoslovenskog perioda i dožive obnovu na programskim osnovama koje nudi savremena srbistika.

Od posebne važnosti je da se shvati da su u pravu bili Vuk Karadžić i slavisti njegovog vremena koji su pravili jasne razlike između srpskog i hrvatskog i drugih slovenskih jezika. Na negiranju tih razlika, i to samo u slučaju srpskog i hrvatskog, u doba prevlasti serbokroatistike, nastali su svi kasniji poremećaji u identifikovanju srpskog jezika. Važno je, isto tako, da nijedan deo istojezične populacije, konfesionalno i nacionalno raznolike, ne doživljava srpski jezik kao prepreku u ispoljavanju razlika u negovanju vlastite tradicije, kulture, duhovnosti, identiteta. Poslušajmo Dositeja koji je rekao: Vera se može menjati, a jezik i rod nikada. To nije naredba, to nije zakon, to je životna istina.
 
Odlučih dopuniti temu s njekoliko prijedloga suvremenoga srpskoga jezika- autori jesu Hrvati, ali
pišu srpski, bar po Milosavljeviću. Nu, dajmo Petru Milosavljeviću njeke uzorne prijevode iz zadnjih 20-30 godina,
da tako restiliziramo jezik i širom otvorimo vrta srbističkoj disciplini.

Torquato Tasso: Oslobođeni Jeruzalem, Pjevanje treće, prijevod Mirka Tomasovića, 2009.

tasso1.png


tasso2.png


tasso3.png
 
Urvan Hroboatos:
Odlučih dopuniti temu s njekoliko prijedloga suvremenoga srpskoga jezika- autori jesu Hrvati, ali
pišu srpski, bar po Milosavljeviću. Nu, dajmo Petru Milosavljeviću njeke uzorne prijevode iz zadnjih 20-30 godina,
da tako restiliziramo jezik i širom otvorimo vrta srbističkoj disciplini.

Torquato Tasso: Oslobođeni Jeruzalem, Pjevanje treće, prijevod Mirka Tomasovića, 2009.
Kliknite za proširenje...

Ne znam što se danas baš toliko majmunišeš. Znaš i sam da svi ti prevodi, reizdanja, pretisci koštaju brdo para, na koje se u Hrvatskoj davalo šakom i kapom jer je vazda prisutna kriza identiteta u hrvatskom narodu pretila da uzdrma planove oko stvaranja države ratnom opcijom. A velikodušno su se punili džepovi i stranim lingvistima da podrže "hrvatsku stvar" (bolje da ste davali prostitutkama nego Auburgeru - bolje bi vam podržale stvar). Bez obzira na tu žućkastu skribomaniju u hravtskom HDZ-u (Humanističko-Društvenim Znanostima), bez obzira na tone knjižurina na masnom papiru iz oblasti jezika, kriza je danas veća nego (što) je bila pre, jer u državama i narodima bez suštinskog suvereniteta nikad nije bilo bitno kako nešto jeste već kako se mora. A, mora se onako kako gazda kaže. Gazda sada kaže "Kuš u rupicu." I možeš sve te Šekspire, Aristotele, Danta, Tase na reciklažu i u guzobris.
 
Poslednja izmena:
Pa da damo gospodinu Petru Milosavljeviću, Radmilu Marojeviću i Milošu Kovačeviću još materijala za srbistiku. Ljudi napisaše tisuće stranica, a obični namjernici ni ne znaju kakav je to jezični tip i oblik koji im se nudi. Pa da taj tip raji damo na uvid.

T.zv. Zagrebačka Biblija, prvotiskana 1967. Jedan je dio (2.) iz Levitskoga zakonika, a drugi-prvi po poredku- iz Propovjednika

propgn.png

---------------------------------------------------------------------------------------------

lev2.png
 
Šta ti je tu čudno? Pribojavam se da ti je neko preuzeo korisnički nalog, jer ovo što stavljaš večeras je gibberish! Sve štokavsko nakon 1850. nije uopšte predmet rasprave. To je srpski jezik ove ili one varijante.
 
Mrkalj:
Šta ti je tu čudno? Pribojavam se da ti je něko prěuzeo korisnički nalog, jer ovo što stavljaš večeras je gibberish! Sve štokavsko nakon 1850. nije uopšte prědmet rasprave. To je srpski jezik ove ili one varijante.
Kliknite za proširenje...

Ovdje se ne vodi nikakva rasprava. Ja samo dajem primjere tog....eh, srpskog
jezika po Petru Milosavljeviću, i širemu općinstvu sulik toga jezičnoga tipa
koji bi trebao ući u primjerima u srpske rječnike i gramatike.
 
I još Srba:

Dum Ivan Stojanović
Dubrovačka književnost (1900)
Johan Kristijan Engel: Povijest Dubrovačke republike, prevod (1903)


Medo Pucić
* "Slovjanska antologija iz rukopisah dubrovačkih pjesnikah", 1844.
* "Talijanke", 1849. (elegije)
* "Spomenici srpski od godine 1395. do 1423.", knj. I, Beograd 1858.
* "Spomenici srpski od godine 1395. do 1423.", knj. II, Beograd 1862.
* "Pjesme", 1862. i 1879.
* "Karađurđevka" 1864.

Nikola Pucić [Niko Veliki grof Pucić (1820-1883)] (1898-1900)
...

Luko Zore:
Dubrovčani su Srbi, 1903, Dubrovnik.
...

Antun Paško Kazali,
Zlatka (Zadar 1856.),
Trista Vica udovica (Zadar 1857.),
Glas iz pustinje (Zadar 1861.)
Grobnik (Rijeka 1863.)
Ćoso (autobiografski spev)


Marko Car
* Venecija
* U Latinima
* Moje simpatije
* Od Jadrana do Balkana
* Niz rodno primorje
* S bojnog i ljubabnog polja
* Sava Bjelanović
* Estetička pisma
* Ogledala i predavanja
* Eseji
* Jedan zaboravljeni pesnik mora

Jovan Sundečić
"Ubavoj nam Crnoj Gori" (1865) državna himna Crne Gore (muzika Anton Šulc)
"Izabrane pjesme" (1889)

Mato Vodopić
* "Marija Konavoka" -roman,
* "Tužna Jele" (1868.)-roman,
* "Robinjica" (1875.) romantična poema.


Nikša Gradi(ć)
Spravljenica (komedija)
...

Valtazar Bogišić
# Slovenski muzeum, Novi Sad 1867.
# Pravni običaji u Slovena, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1867. online
# Pisani zakoni na slovenskom jugu, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1872. online
# Zbornik sadašnjih pravnih običaja u južnih Slovena I, Građa u odgovorima iz različnih krajeva slovneskoga juga, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1874.
# Narodne pjesme iz starijih, najčešće primorskih zapisa I, Beograd: Srpsko učeno društvo, 1878. online
# Tehnički termini u zakonodavstvu, Beograd 1887.
# O porodici i nasljedstvu u pravnoj sistemi, Beograd 1893.
# Zbirka slovenskih inkunabula, Dubrovnik 1898.
# Uputstva za sabiranje pravnih običaja srpskog naroda, Beograd 1900.
# Pravni običaji u Hercegovini, Crnoj Gori i Albaniji, Titograd: Crnogorska akademija nauka i umjetnosti 1984.

Ivo Vojnović
* Geranium, Vienac (1880) I-II
* Perom i olovkom, Zagreb (1884)
* Ksanta, Zagreb (1886)
* Psyche, Zagreb(1889)
* Ekvinocij, Zagreb (1895)
* Dubrovačka trilogija, (Allons enfants!..., Suton, Na taraci) Zagreb (1903)
* Smrt majke Jugovića, Zagreb (1907)
* Gospođa sa suncokretom, Zagreb (1912)
* Lazarevo vaskrsenje, Dubrovnik (1913)
* Akordi, Zagreb (1918)
* Imperatrix, Zagreb (1918)
* Maškerate ispod kuplja, Zagreb (1922)
* Prolog nenapisane drame, Beograd (1929)


Pero Budmani
"Rječnik JAZU", urednik
"Pogled na istoriju naše gramatike i leksikografije od 1835."
"Grammatica della lingua serbo-croata (illirica)",
"Nešto o postanju slova z u slavljanskijeh jezika, (1873/74)
"Dubrovački dijalekat, kako se sada govori (Rad JAZU, knj. 65., Zagreb 1883.)
"Pjerin Marina Držića", (Rad JAZU, knj. 148, Zagreb 1902.),
"Praktična gramatika ruskoga jezika (za samouke)", 1888
...

Vuk Vrčević
1. Male ženske hercegovačke pjesme, s dodatkom na kraju "hercegovačke napijalice"
2. Narodne pripovijetke,
3. Narodne svakojake igre,
4. Čitava knjiga odgovora na 347 pitanja Zagrebačke Akademije o pravnim običajima narodnim
5. Narodne poslovice (3700)
6. Narodne zagonetke (800)
7. Tri knjige narodnih junačkih pjesama
8. Pjesme koje samo Turci Hercegovački pjevaju
9. Narodno sujeverje i tumačenje snova
10. Druga knjiga narodnih pripovijedaka
11. Druga knjiga narodnih igara
12. Crkve i manastiri u Hercegovini
13. Glavni događaji za vlade Kneza Danila
14. Život Vladike Rada Petra Petrovića II

Ivo Ćipiko
„Pogibe k'o od šale“ (1897), priča
„Primorske duše“ (1899), zbirka pripovedaka
„Sa jadranskih obala“ (1900), zbirka pripovedaka
„Sa ostrva“ (1903), zbirka pripovedaka
„Kraj mora“ (1913),zbirka pripovedaka
„Preljub“ (1914),zbirka pripovedaka
„Za kruhom“ (1904), roman
„Pauci“ (1909), roman
„Na Granici“, drama
„Volja naroda“, drama
„Utisci iz rata“, memoarska ratna proza
„Na pomolu“, memoarska ratna proza
„Iz ratnih dana“ 1912-1917, memoarska ratna proza
„Iz solunskih borbi“, memoarska ratna proza
„Iz ratnog dnevnika“, memoarska ratna proza
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top