Srpsko-crnogorski odnosi: Prvi put iz ugla Srba
Kako su Srbi za dvadeset godina u Crnoj Gori postali stranci? Otkud ozbiljan animozitet prema Crnogorcima u Srbiji, izazvan političkim odlukama Podgorice, ali i crnogorskom mafijom?
s
Odnosi Srbije i Crne Gore odavno su se pretvorili u crnogorsko-crnogorske odnose, tačnije u sukobe Crnogoraca i terazijskih Crnogoraca. Od njihovih prepucavanja, teških reči, pominjanja familije i istorije često se nije ni moglo čuti šta u stvari o svemu misle Srbi...
Psiholog Aleksandra Janković, kao i svi naši sagovornici, oduševljeni su ovakvom postavkom teme jer, kako kažu, o tome uglavnom nisu ni razmišljali, „ostavljajući sve Crnogorcima". I zato sada, kad malo razmisli, Jankovićeva kaže da „u Srbiji postoji ozbiljan animozitet prema Crnogorcima, koji je izazvan političkim odlukama Crne Gore, ali i crnogorskom mafijom".
a
„Zemljačke veze" na štetu starosedelaca
Takozvani crnogorski lobi formiran je tokom velikih migracija iz Crne Gore u Beograd u proteklih nekoliko decenija, kaže Aleksandra Janković.
- Beograd je metropola i po svojoj prirodi mora da prima ljude koji dolaze sa strane. Međutim, metropole se stvaraju tako što primaju ljude koji svojim kvalitetom omogućavaju i poboljšavaju život jednog velikog grada. Kod nas ne dolaze ljudi na osnovu kvaliteta, nego na osnovu para koje donose i veza koje imaju. To je problem nas Srba iz Srbije. Svi drugi su napravili svoj lobi. Gostoljubivost je dobra osobina, ali mi kao da imamo problem da sami stvorimo svoju zajednicu. Ko god dođe, uključi se u mrežu svojih zemljaka, kojima može da se obrati za pomoć. Zanimljivo je da oni koji dođu sa strane nas zovu Srbijanci. Oni su po potrebi Srbi, a kad im ne odgovara poistovećivanje, onda nas oslovljavaju Srbijanci, šta god to značilo - priča Aleksandra Janković.
- Kada se raspala zajednica SCG, tu se na neki način završila jedna priča. Sada bi odnose trebalo regulisati na drugi način. Treba se i ponašati kao da smo dve odvojene države, bez obzira na veliki broj ljudi koji zaista jesu naši sunarodnici u Crnoj Gori. Taj odnos je suštinski prerastao u odnos prema Srbima u dijaspori. U Crnoj Gori je veliki broj Srba prepušten vladajućoj većini, ali su oni ostali državljani Crne Gore. S druge strane, niko ne može mirno da prihvati da su tamo neki Šarići dobili srpsko državljanstvo - priča Jankovićeva.
Ona tvrdi da se posle priznavanja Kosova probudio animozitet prema Crnogorcima.
- Milo Đukanović to sasvim lepo objašnjava, ističući da Crna Gora mora da vodi računa o svojim interesima. Šta je potrebno da mi učinimo kako bismo počeli da vodimo računa o svojim interesima - pita se Aleksandra Janković.
U svakom slučaju, Crna Gora je od zemlje u kojoj je 1992. čak 95,96 odsto glasača glasalo za zajedničku državu, posle burnih devedesetih, postala samostalna država u kojoj je Stipe Mesić počasni građanin, a koja priznaje nezavisno Kosovo. Istoričar sa Cetinja Predrag Vukić kaže da odnosi između dve zemlje nikada nisu bili na nižem nivou.
On objašnjava da su koreni razdvajanja Crne Gore iz srpskog nacionalnog korpusa bili u dinastičkom separatizmu knjaza Danila i kralja Nikole Petrovića, ali da je to samo prva faza. Druga je, kako ističe, stvaranje crnogorske nacije po komunističkom konceptu, dok je završna etapa rađena po konceptu Sekule Drljevića, koji predviđa, uveren je Vukić, da „srpska Sparta postane druga hrvatska republika na Jadranu".
- Kada je 1918. formirana jugoslovenska zajednica, kralj Nikola je pokušao da izazove pobunu kako bi otcepio Crnu Goru. Kralj Nikola se, ipak, osećao Srbinom i stvaranje neke unijatske mitropolije na Cetinju ili crnogorskog jezika nije mu padalo na pamet. Ideologija komunizma je druga etapa koja je otvarala put današnjem sledu događaja. Ne zaboravimo da su u Drugom svetskom ratu likvidirani brojni intelektualci, koji su bili nosioci srpske nacionalne svesti. Tako je nova vlast nametala doktrinu o crnogorskoj naciji, ne sporeći joj srpsko poreklo, ali polazeći od činjenice da su se Crnogorci navodno konstituisali u posebnu naciju. Krajem šezdesetih godina, sa usponom MASPOK-a u Hrvatskoj, rukovodstvo u Crnoj Gori počelo je da forsira upravo teorije koje su danas vladajuće u Crnoj Gori - da su Crnogorci posebna etnička celina koja sa srpskom nema nikakve veze. Ali i to da je Srbija bila najveći neprijatelj Crne Gore i da je najveći interes povezivanje sa Hrvatskom - objašnjava Vukić.
b1
Vojislav Koštunica: Nacionalna strategija prema Crnoj Gori
Srbija svoj odnos prema Crnoj Gori treba da gradi na osnovu dugoročne nacionalne strategije. To podrazumeva i dublje sagledavanje istorijskih, kulturnih, verskih, jezičkih, političkih i ekonomskih odnosa između Srbije i Crne Gore.
Danas postoji snažna potreba da Srbija definiše načela svoje nacionalne politike, a uveren sam da je jedno od najvažnijih načela upravo nacionalna solidarnost sa srpskim narodom koji živi u Crnoj Gori, kao i u drugim državama na Balkanu. Podrška i zaštita legitimnih interesa srpskog naroda moraju biti definisani podjednako kao moralna i državna obaveza Srbije. A to svakako znači da moramo imati državnu strategiju o jačanju nacionalne svesti da je naša obaveza da sistematično uspostavljamo duhovne, kulturne, privredne i političke veze sa srpskim narodom koji živi izvan Srbije. Reč je ključnim ciljevima srpske nacionalne i državne politike i oni moraju važiti i kada su u pitanju odnosi Srbije i Crne Gore.
U našoj nacionalnoj politici posebno mesto treba da zauzme i podrška Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jer je reč o najstarijoj instituciji srpskog naroda, koja je kroz dugu istoriju čuvala i sačuvala njegov identitet i presudno doprinela samom njegovom opstanku. Dugoročna nacionalna strategija treba da ima u vidu podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi u eparhijama izvan granica zemlje, kako bi se sačuvao nacionalni identitet srpskog naroda, i u Crnoj Gori, i u svim državama na Balkanu. Dakle, daleko važnije od reagovanja na dnevnopolitičke događaje u odnosima između Srbije i Crne Gore jeste neophodnost da se na promišljenim načelima nacionalne politike utvrdi naša dalekosežnija nacionalna strategija, koja će predstavljati osnovu za vođenje celokupne politike Srbije prema zemljama u kojima živi srpski narod.
S druge strane, dr Novak Adžić, crnogorski istoričar države i prava, mišljenja je da je „Crna Gora bila žrtva velikosrpske okupacije i da bi Srbija trebalo da se zbog toga izvini". On kaže da su srpske političke elite, „od Stefana Nemanje, do Koštunice i Tadića, demonstirale osvajačko-asimilatorski odnos prema Crnoj Gori".
Kako su Srbi za dvadeset godina u Crnoj Gori postali stranci? Otkud ozbiljan animozitet prema Crnogorcima u Srbiji, izazvan političkim odlukama Podgorice, ali i crnogorskom mafijom?
s
Odnosi Srbije i Crne Gore odavno su se pretvorili u crnogorsko-crnogorske odnose, tačnije u sukobe Crnogoraca i terazijskih Crnogoraca. Od njihovih prepucavanja, teških reči, pominjanja familije i istorije često se nije ni moglo čuti šta u stvari o svemu misle Srbi...
Psiholog Aleksandra Janković, kao i svi naši sagovornici, oduševljeni su ovakvom postavkom teme jer, kako kažu, o tome uglavnom nisu ni razmišljali, „ostavljajući sve Crnogorcima". I zato sada, kad malo razmisli, Jankovićeva kaže da „u Srbiji postoji ozbiljan animozitet prema Crnogorcima, koji je izazvan političkim odlukama Crne Gore, ali i crnogorskom mafijom".
a
„Zemljačke veze" na štetu starosedelaca
Takozvani crnogorski lobi formiran je tokom velikih migracija iz Crne Gore u Beograd u proteklih nekoliko decenija, kaže Aleksandra Janković.
- Beograd je metropola i po svojoj prirodi mora da prima ljude koji dolaze sa strane. Međutim, metropole se stvaraju tako što primaju ljude koji svojim kvalitetom omogućavaju i poboljšavaju život jednog velikog grada. Kod nas ne dolaze ljudi na osnovu kvaliteta, nego na osnovu para koje donose i veza koje imaju. To je problem nas Srba iz Srbije. Svi drugi su napravili svoj lobi. Gostoljubivost je dobra osobina, ali mi kao da imamo problem da sami stvorimo svoju zajednicu. Ko god dođe, uključi se u mrežu svojih zemljaka, kojima može da se obrati za pomoć. Zanimljivo je da oni koji dođu sa strane nas zovu Srbijanci. Oni su po potrebi Srbi, a kad im ne odgovara poistovećivanje, onda nas oslovljavaju Srbijanci, šta god to značilo - priča Aleksandra Janković.
- Kada se raspala zajednica SCG, tu se na neki način završila jedna priča. Sada bi odnose trebalo regulisati na drugi način. Treba se i ponašati kao da smo dve odvojene države, bez obzira na veliki broj ljudi koji zaista jesu naši sunarodnici u Crnoj Gori. Taj odnos je suštinski prerastao u odnos prema Srbima u dijaspori. U Crnoj Gori je veliki broj Srba prepušten vladajućoj većini, ali su oni ostali državljani Crne Gore. S druge strane, niko ne može mirno da prihvati da su tamo neki Šarići dobili srpsko državljanstvo - priča Jankovićeva.
Ona tvrdi da se posle priznavanja Kosova probudio animozitet prema Crnogorcima.
- Milo Đukanović to sasvim lepo objašnjava, ističući da Crna Gora mora da vodi računa o svojim interesima. Šta je potrebno da mi učinimo kako bismo počeli da vodimo računa o svojim interesima - pita se Aleksandra Janković.
U svakom slučaju, Crna Gora je od zemlje u kojoj je 1992. čak 95,96 odsto glasača glasalo za zajedničku državu, posle burnih devedesetih, postala samostalna država u kojoj je Stipe Mesić počasni građanin, a koja priznaje nezavisno Kosovo. Istoričar sa Cetinja Predrag Vukić kaže da odnosi između dve zemlje nikada nisu bili na nižem nivou.
On objašnjava da su koreni razdvajanja Crne Gore iz srpskog nacionalnog korpusa bili u dinastičkom separatizmu knjaza Danila i kralja Nikole Petrovića, ali da je to samo prva faza. Druga je, kako ističe, stvaranje crnogorske nacije po komunističkom konceptu, dok je završna etapa rađena po konceptu Sekule Drljevića, koji predviđa, uveren je Vukić, da „srpska Sparta postane druga hrvatska republika na Jadranu".
- Kada je 1918. formirana jugoslovenska zajednica, kralj Nikola je pokušao da izazove pobunu kako bi otcepio Crnu Goru. Kralj Nikola se, ipak, osećao Srbinom i stvaranje neke unijatske mitropolije na Cetinju ili crnogorskog jezika nije mu padalo na pamet. Ideologija komunizma je druga etapa koja je otvarala put današnjem sledu događaja. Ne zaboravimo da su u Drugom svetskom ratu likvidirani brojni intelektualci, koji su bili nosioci srpske nacionalne svesti. Tako je nova vlast nametala doktrinu o crnogorskoj naciji, ne sporeći joj srpsko poreklo, ali polazeći od činjenice da su se Crnogorci navodno konstituisali u posebnu naciju. Krajem šezdesetih godina, sa usponom MASPOK-a u Hrvatskoj, rukovodstvo u Crnoj Gori počelo je da forsira upravo teorije koje su danas vladajuće u Crnoj Gori - da su Crnogorci posebna etnička celina koja sa srpskom nema nikakve veze. Ali i to da je Srbija bila najveći neprijatelj Crne Gore i da je najveći interes povezivanje sa Hrvatskom - objašnjava Vukić.
b1
Vojislav Koštunica: Nacionalna strategija prema Crnoj Gori
Srbija svoj odnos prema Crnoj Gori treba da gradi na osnovu dugoročne nacionalne strategije. To podrazumeva i dublje sagledavanje istorijskih, kulturnih, verskih, jezičkih, političkih i ekonomskih odnosa između Srbije i Crne Gore.
Danas postoji snažna potreba da Srbija definiše načela svoje nacionalne politike, a uveren sam da je jedno od najvažnijih načela upravo nacionalna solidarnost sa srpskim narodom koji živi u Crnoj Gori, kao i u drugim državama na Balkanu. Podrška i zaštita legitimnih interesa srpskog naroda moraju biti definisani podjednako kao moralna i državna obaveza Srbije. A to svakako znači da moramo imati državnu strategiju o jačanju nacionalne svesti da je naša obaveza da sistematično uspostavljamo duhovne, kulturne, privredne i političke veze sa srpskim narodom koji živi izvan Srbije. Reč je ključnim ciljevima srpske nacionalne i državne politike i oni moraju važiti i kada su u pitanju odnosi Srbije i Crne Gore.
U našoj nacionalnoj politici posebno mesto treba da zauzme i podrška Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jer je reč o najstarijoj instituciji srpskog naroda, koja je kroz dugu istoriju čuvala i sačuvala njegov identitet i presudno doprinela samom njegovom opstanku. Dugoročna nacionalna strategija treba da ima u vidu podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi u eparhijama izvan granica zemlje, kako bi se sačuvao nacionalni identitet srpskog naroda, i u Crnoj Gori, i u svim državama na Balkanu. Dakle, daleko važnije od reagovanja na dnevnopolitičke događaje u odnosima između Srbije i Crne Gore jeste neophodnost da se na promišljenim načelima nacionalne politike utvrdi naša dalekosežnija nacionalna strategija, koja će predstavljati osnovu za vođenje celokupne politike Srbije prema zemljama u kojima živi srpski narod.
S druge strane, dr Novak Adžić, crnogorski istoričar države i prava, mišljenja je da je „Crna Gora bila žrtva velikosrpske okupacije i da bi Srbija trebalo da se zbog toga izvini". On kaže da su srpske političke elite, „od Stefana Nemanje, do Koštunice i Tadića, demonstirale osvajačko-asimilatorski odnos prema Crnoj Gori".
, + SRB-SRBIJANCI = SRBI 
