Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
* Da li vam je nuđeno da se pridružite grupi intelektualaca koji su stavili potpis na peticiju kojom se traži da se narod izjasni o pristupanju NATO?
- Pa, zašto bih potpisivao peticiju kada sam godinama pisao članke i eseje ne samo protiv našeg ulaska u NATO nego i za ukidanje ovog vojnog saveza?
* Niste baš oduševljeni ni zaklinjanjem Amerike u savezništvo i podršku, posle svega...
- Amerika nam je već najmanje dve decenije, ako ne baš neprijatelj, onda sigurno veoma, veoma nenaklonjena. Obamina vlada je sastavljena pretežno od ljudi iz establišmenta, a u njoj su i Bajden i Holbruk i Hilari Klinton. Ne zaboravimo da je Milošević težio bliskosti s američkim liderima, čak bio naglašeno srdačan, a oni su to smatrali samo za znak slabosti. Obama, u stvari, nije iskoristio krizu koja je bila velika šansa za krupne promene u spoljnoj politici. Hteo je da bude „progresivni pragmatista“, a u većini bitnih pitanja pokazao se kao oportunista. Pozitivno je što je popravio odnose s Rusima, povukao Bušovu odluku o raketnom štitu u istočnoj Evropi i ne zove više Gruziju i Ukrajinu u NATO. Ipak, u borbi s vašingtonskim lobijima i interesnim grupama rezultati su mu čak slabiji nego u borbi s talibanima. On je briljantan govornik, ali nema stvarno novu spoljnu politiku. Rat je i dalje njen glavni element. Obama nije obuzdao vojni budžet, niti usporio revoluciju u naoružavanju - stalno se pronalaze nova oružja. A u Avganistanu više koristi bespilotne letilice nego što je to činio njegov prethodnik Buš i broj mrtvih civila se povećao. Ja prosto ne verujem da je Amerika u stanju da smisli i sprovede u delo globalnu strategiju (demokratija, mir, ekologija, prosperitet) koja bi bila principijelna i imala autoriteta u svetu, a istovremeno integrisala rešenja za različita područja.
* Znači li takav stav da se treba držati Rusije?
- Ne, takav stav znači da se treba držati Srbije, odnosno da treba da budemo neutralni. Prvi put u istoriji pruža nam se prilika da ne budemo u spoljnoj politici i nacionalnoj odbrani vezani za neku veliku silu. Jugoslovenskim komunistima je to umalo pošlo za rukom posle odvajanja od Sovjetskog Saveza 1948, ali je Tito radi jačanja svoje vlasti ipak dopustio veliki uticaj Hruščova i Brežnjeva.
* Koliko je uopšte opravdano graditi stubove spoljne politike bez jasnog poziva druge strane (od četiri pretpostavljene) na partnerstvo?
- Potpuno je neopravdano graditi spoljnopolitičke stubove na taj način. Smatram da naš jedini strateški cilj treba da bude Evropa. Da, često nas je razočarala, povredila, uvredila. I biće još toga. Ali, lek za evropske bolesti postoji - dalje ujedinjavanje Evrope i razvoj zajedničkih ustanova. Ako idemo ka Evropi, pa makar to dugo trajalo, kao što ja pretpostavljam, pruža nam se prilika da sebe izgrađujemo, unapređujemo, a donekle i da utičemo na samu Evropu. I ostaćemo Srbi. Evropa ne poništava već čuva nacionalne identitete. A, naravno, i lične slobode. Uz sve svoje velike mane (pojava neofašizma i neoimperijalizma, na primer), ipak je to najmirnije, najdemokratskije i najhumanije područje sveta.
* Postoji li opasnost od daljeg rastakanja srpske države: Kosovo je pred sudom, Vojvodina je dobila u mnogo čemu sporan statut, Bošnjaci traže objedinjavanje šest opština Raške...
- I te kako. Za jedinstvo države potrebno je stalno se boriti. Ono bi trebalo da bude iznad partijskih interesa, a pogotovo iznad ličnih. Dobra je samo ona decentralizacija koja vodi ka efikasnijoj upravi i time u stvari jača državno jedinstvo. Regionalne i grupne individualnosti treba čuvati i negovati, ali ne stvaranjem mini-država. Kada se manjine bore za ravnopravnost, one često govore kako žele građansku državu. Pa dobro, ali onda imaju dužnost da tu državu čuvaju.
ostatak na
http://www.novosti.rs/code/navigate...žemo bez velikih sila&kword_add=aleksa djilas
- Pa, zašto bih potpisivao peticiju kada sam godinama pisao članke i eseje ne samo protiv našeg ulaska u NATO nego i za ukidanje ovog vojnog saveza?
* Niste baš oduševljeni ni zaklinjanjem Amerike u savezništvo i podršku, posle svega...
- Amerika nam je već najmanje dve decenije, ako ne baš neprijatelj, onda sigurno veoma, veoma nenaklonjena. Obamina vlada je sastavljena pretežno od ljudi iz establišmenta, a u njoj su i Bajden i Holbruk i Hilari Klinton. Ne zaboravimo da je Milošević težio bliskosti s američkim liderima, čak bio naglašeno srdačan, a oni su to smatrali samo za znak slabosti. Obama, u stvari, nije iskoristio krizu koja je bila velika šansa za krupne promene u spoljnoj politici. Hteo je da bude „progresivni pragmatista“, a u većini bitnih pitanja pokazao se kao oportunista. Pozitivno je što je popravio odnose s Rusima, povukao Bušovu odluku o raketnom štitu u istočnoj Evropi i ne zove više Gruziju i Ukrajinu u NATO. Ipak, u borbi s vašingtonskim lobijima i interesnim grupama rezultati su mu čak slabiji nego u borbi s talibanima. On je briljantan govornik, ali nema stvarno novu spoljnu politiku. Rat je i dalje njen glavni element. Obama nije obuzdao vojni budžet, niti usporio revoluciju u naoružavanju - stalno se pronalaze nova oružja. A u Avganistanu više koristi bespilotne letilice nego što je to činio njegov prethodnik Buš i broj mrtvih civila se povećao. Ja prosto ne verujem da je Amerika u stanju da smisli i sprovede u delo globalnu strategiju (demokratija, mir, ekologija, prosperitet) koja bi bila principijelna i imala autoriteta u svetu, a istovremeno integrisala rešenja za različita područja.
* Znači li takav stav da se treba držati Rusije?
- Ne, takav stav znači da se treba držati Srbije, odnosno da treba da budemo neutralni. Prvi put u istoriji pruža nam se prilika da ne budemo u spoljnoj politici i nacionalnoj odbrani vezani za neku veliku silu. Jugoslovenskim komunistima je to umalo pošlo za rukom posle odvajanja od Sovjetskog Saveza 1948, ali je Tito radi jačanja svoje vlasti ipak dopustio veliki uticaj Hruščova i Brežnjeva.
* Koliko je uopšte opravdano graditi stubove spoljne politike bez jasnog poziva druge strane (od četiri pretpostavljene) na partnerstvo?
- Potpuno je neopravdano graditi spoljnopolitičke stubove na taj način. Smatram da naš jedini strateški cilj treba da bude Evropa. Da, često nas je razočarala, povredila, uvredila. I biće još toga. Ali, lek za evropske bolesti postoji - dalje ujedinjavanje Evrope i razvoj zajedničkih ustanova. Ako idemo ka Evropi, pa makar to dugo trajalo, kao što ja pretpostavljam, pruža nam se prilika da sebe izgrađujemo, unapređujemo, a donekle i da utičemo na samu Evropu. I ostaćemo Srbi. Evropa ne poništava već čuva nacionalne identitete. A, naravno, i lične slobode. Uz sve svoje velike mane (pojava neofašizma i neoimperijalizma, na primer), ipak je to najmirnije, najdemokratskije i najhumanije područje sveta.
* Postoji li opasnost od daljeg rastakanja srpske države: Kosovo je pred sudom, Vojvodina je dobila u mnogo čemu sporan statut, Bošnjaci traže objedinjavanje šest opština Raške...
- I te kako. Za jedinstvo države potrebno je stalno se boriti. Ono bi trebalo da bude iznad partijskih interesa, a pogotovo iznad ličnih. Dobra je samo ona decentralizacija koja vodi ka efikasnijoj upravi i time u stvari jača državno jedinstvo. Regionalne i grupne individualnosti treba čuvati i negovati, ali ne stvaranjem mini-država. Kada se manjine bore za ravnopravnost, one često govore kako žele građansku državu. Pa dobro, ali onda imaju dužnost da tu državu čuvaju.
ostatak na
http://www.novosti.rs/code/navigate...žemo bez velikih sila&kword_add=aleksa djilas
