vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Преносим занимљив чланак из Гласа Српске.
Држава у држави у којој је забрањена ријеч Бог
Datum: 11.02.2010 22:00
Autor: Горан Маунага
ГОРЊA МAОЧA – Припазите добро шта говорите и како се понашате, овдје важе другачија правила, а у Горњу Маочу не можете ићи, сачекајте овдје и из села ће доћи наши да виде шта хоћете.
Тако се екипи “Гласа Српске” обратио тридесетогодишњи вехабија који је с моторолом и у “опелу” караван дежурао код школе, на првом прилазу Горњој Маочи, тамо гдје пут прелази у тешку узбрдицу.
Моторола крчи, стражар се одмиче и неком нешто говори. Онда се обраћа нама.
- Сачекајте овдје док не дођу наши из села – говори не желећи да каже како се зове, тврдећи да је из ових крајева.
Док чекамо вехабијску екипу да стигне из два километра удаљеног села припитујемо га све и свашта, али је на ријечима шкрт. Питамо како се зове поток који протиче поред нас, а он одговара: “Не знам. Још му нисмо дали име”. Претходно име села Каравласи, у коме су живјели искључиво Срби, вехабије су давно преименовале у Горњу Маочу.
Безимени вехабија разговара моторолом и одмиче се од нас. Шапуће. Сигнала мобилне телефоније овдје уопште нема, па је вехабија у односу на репортере “Гласа” у великој предности, јер он има комуникацију.
Осјећај одсјечености појачава интуитивно сазнање да смо под присмотром, да стражар у аутомобилу вјероватно има оружје и да, попут осуђеника, чекамо долазак непознатих који не дају приступ “држави у држави”.
Два-три километра ниже, на полицијском пункту који држе полицајци Брчко дистрикта и Федерације БиХ, упозорени смо да у Горњој Маочи, ако уђемо, возило ипак окренемо у супротном смјеру. Да, ако затреба, додамо гас.
- И ни случајно тамо не спомињи Бога – каже полицајац док нам уредно записује податке из личне карте, кућне адресе и бројеве телефона.
Из Горње Маоче стижу четворица вехабија у два аутомобила аустријских регистрација. Познато је да је недавно ухапшени вођа ове вехабијске заједнице Нусрет Имамовић у сталној вези са шефом исте у Бечу Мухамедом Порчом. Одатле стиже и логистика, очигледно је.
- Ова полицијска акција била је напад на ислам. A ислам лежи у нашим грудима – каже његован вехабија који још нема ни тридесет. Додаје да се зове Јасмин Мустајбашић, а ми нисмо могли да не примијетимо маркиране, веома скупе и атрактивне чизме које носи.
- Ово је наша посљедња изјава за медије у БиХ и шире јер необјективно извјештавају. Испуцали сте бонус. Завршили смо. Фотографисања нема, а у село не можете – завршава тек започети разговор.
Улазимо у аутомобил и ризикујемо, сликамо кроз нечист прозор и палимо низ брдо. Мало даље се заустављамо и покушавамо да разговарамо са мјештанином Хасаном Шиљићем. Тек што смо почели, у оним бечким аутомобилима стижу вехабије с којима смо се поздравили. Заустављају поред Хасана.
- Мерхаба, како је – кажу Хасану кроз отворен прозор, а он замукну и поче да се тресе.
- Ово је први пут да ме поздраве – каже и брзо одлази ка кући у Доњој Маочи. Одлазимо и ми. A нисмо успјели ни да уђемо у “државу у држави” у својој држави. Јер тамо ниједан пасош не важи.
Страх
Садик, Бошњак који живи у близини Горње Маоче, потврђује да се село до прије неколико година звало Каравласти. Уплашен је и шкрт на ријечима. Неће ни да се слика.
- Оставите ме, најважнија је читава глава на раменима – каже и додаје да је “била непотребна грандиозна полицијска акција која је многе Бошњаке навела да, први пут, стану на вехабијску страну”.
Полиција
На повратку из Маоче федерални полицајци сниженим тоном и у повјерењу нас питају каква је ситуација у селу.
- Не дају нам да уђемо у њихову државу – кажемо.
Полицајац као да је заустио “не дају ни нама”, али прећута. И ми смо прећутали.
Држава у држави у којој је забрањена ријеч Бог
Datum: 11.02.2010 22:00
Autor: Горан Маунага
ГОРЊA МAОЧA – Припазите добро шта говорите и како се понашате, овдје важе другачија правила, а у Горњу Маочу не можете ићи, сачекајте овдје и из села ће доћи наши да виде шта хоћете.
Тако се екипи “Гласа Српске” обратио тридесетогодишњи вехабија који је с моторолом и у “опелу” караван дежурао код школе, на првом прилазу Горњој Маочи, тамо гдје пут прелази у тешку узбрдицу.
Моторола крчи, стражар се одмиче и неком нешто говори. Онда се обраћа нама.
- Сачекајте овдје док не дођу наши из села – говори не желећи да каже како се зове, тврдећи да је из ових крајева.
Док чекамо вехабијску екипу да стигне из два километра удаљеног села припитујемо га све и свашта, али је на ријечима шкрт. Питамо како се зове поток који протиче поред нас, а он одговара: “Не знам. Још му нисмо дали име”. Претходно име села Каравласи, у коме су живјели искључиво Срби, вехабије су давно преименовале у Горњу Маочу.
Безимени вехабија разговара моторолом и одмиче се од нас. Шапуће. Сигнала мобилне телефоније овдје уопште нема, па је вехабија у односу на репортере “Гласа” у великој предности, јер он има комуникацију.
Осјећај одсјечености појачава интуитивно сазнање да смо под присмотром, да стражар у аутомобилу вјероватно има оружје и да, попут осуђеника, чекамо долазак непознатих који не дају приступ “држави у држави”.
Два-три километра ниже, на полицијском пункту који држе полицајци Брчко дистрикта и Федерације БиХ, упозорени смо да у Горњој Маочи, ако уђемо, возило ипак окренемо у супротном смјеру. Да, ако затреба, додамо гас.
- И ни случајно тамо не спомињи Бога – каже полицајац док нам уредно записује податке из личне карте, кућне адресе и бројеве телефона.
Из Горње Маоче стижу четворица вехабија у два аутомобила аустријских регистрација. Познато је да је недавно ухапшени вођа ове вехабијске заједнице Нусрет Имамовић у сталној вези са шефом исте у Бечу Мухамедом Порчом. Одатле стиже и логистика, очигледно је.
- Ова полицијска акција била је напад на ислам. A ислам лежи у нашим грудима – каже његован вехабија који још нема ни тридесет. Додаје да се зове Јасмин Мустајбашић, а ми нисмо могли да не примијетимо маркиране, веома скупе и атрактивне чизме које носи.
- Ово је наша посљедња изјава за медије у БиХ и шире јер необјективно извјештавају. Испуцали сте бонус. Завршили смо. Фотографисања нема, а у село не можете – завршава тек започети разговор.
Улазимо у аутомобил и ризикујемо, сликамо кроз нечист прозор и палимо низ брдо. Мало даље се заустављамо и покушавамо да разговарамо са мјештанином Хасаном Шиљићем. Тек што смо почели, у оним бечким аутомобилима стижу вехабије с којима смо се поздравили. Заустављају поред Хасана.
- Мерхаба, како је – кажу Хасану кроз отворен прозор, а он замукну и поче да се тресе.
- Ово је први пут да ме поздраве – каже и брзо одлази ка кући у Доњој Маочи. Одлазимо и ми. A нисмо успјели ни да уђемо у “државу у држави” у својој држави. Јер тамо ниједан пасош не важи.
Страх
Садик, Бошњак који живи у близини Горње Маоче, потврђује да се село до прије неколико година звало Каравласти. Уплашен је и шкрт на ријечима. Неће ни да се слика.
- Оставите ме, најважнија је читава глава на раменима – каже и додаје да је “била непотребна грандиозна полицијска акција која је многе Бошњаке навела да, први пут, стану на вехабијску страну”.
Полиција
На повратку из Маоче федерални полицајци сниженим тоном и у повјерењу нас питају каква је ситуација у селу.
- Не дају нам да уђемо у њихову државу – кажемо.
Полицајац као да је заустио “не дају ни нама”, али прећута. И ми смо прећутали.
