Komunistkinja
Buduća legenda
- Poruka
- 48.824
Како је то било другом половином XIX века.
О томе нам говоре списи великог публицисте, социјалисте и политичара Светозара Марковића!
Веома је интересантно да се историја понавља ,криза у ЕУ веома слична новчаној кризи у Бечу и Пешти!
Откуда долази наша сиромаштина?
Опште немање завладало је свуд у Србији. Трговци и људи образовани зову то
немање по књишки - криза. Сељаци и уопште људи прости не знају му књижевног
језика, али га осећају тако исто па још и више но трговци и други имућнији људи.
Откуда је дошло то опште немање? Како да помогнемо? То су два питања која
данас занимају сваког човека у Србији који уме да мисли. У нашим владајућим
круговима дуго се одрицала та чињеница - немање - али напослетку она је постала
тако силна да је само одрицање постало немогућно о опасно. У последње време сам
министар финанције предлаже трговачко-занатлијском одбору питање: који су
узроци кризе? А у исто време предлаже на разматрање неке мере, које би као могле
отклонити зло. Ми спомињемо ову чињеницу као доказ да нису сам плачљиве
''Јеремије'' који виде све црно у нашој земљи, већ је то ствар која је постала
очевидна свима.
Одговори у нашем трговачко-занатлијском одбору могу се у главном свести на два:
једни веле да је нашој новчаној оскудици узрок чисто трговачки: несмишљене
шпекулације банке и појединих трговаца, куповина турских добара и новчана криза
у Бечу и Пешти - што је све извукло новац из трговачког обрта и довело наше
трговце у страшну неприлику према кредиторима. Други веле -а ти су, по броју
говорника судећи, већина - да еј узрок много дубљи: што је наша земљорадња
неразвијена а занати пропали; што ми непрестано увозимо стране бабрикате,
црпемо нашу земљу и гушимо домаће занате; што се из наше земље све више новац
износи но што се уноси; једном речи: што наша производња не може да намири, т.
ј. да исплати нашу потрошњу.
Што се тиче првог разлога, он је толико лажан, колико и ништаван. Давно је
познато свакоме у Србији, да је новчана оскудица свеопшта у Србији, а не само на
београдско-новчаној пијаци, и да она у Србији постоји далеко пре банакарске кризе
и бечког ''краха''[1]. Али и кад би то било истина да је криза само у Београду у
трговачком свету, и то услед неразмишљених шпекулација, ми би казали сасвим
спокојно: па нека пропадну сви неразмишљени шпекулантни, нек пропадне банка,
нек пропадну сви трговци који су се упустили да раде ''на веру''; нека се затворе 50
дућана, нека се сав спап прода на добош, нек оду све тичарије бечке, пештанске и т.д. у бесцење -
Србија неће бити нимало сиромашнија. Приходи и извори биће сви
сачувани, народно богаство остаје исто и народна производња могла би се одмах
после таквог београдског ''краха'' још јаче развити но пређе. Ако београдска пијаца,
где се троши више од пола буџета и где лежи више од трећине дуга управе фондова
на зајаму, није у стању да се сама помогне, онда нек пропадне сва.
Вели се: да установимо берзу, да оснујемо народну банку, да издамо
новац од хартије, да ударимо ћумручку заштиту. Нашто је све то? Хоће ли се тиме
подићи и усавршити наша земљорадња? Хоће ли се поправити наши занати и
подићи индустрија у самој земљи? Хоће ли се тада затворити пут страним
фабрикатима и задржати новац у земљи? По обичној људској памети не може се
никако појмити да ће ''берза'', ''народна банка'', ''новац од хартије'', ''заштита
ћумручка'' и друге сличне ствари произвести пшеницу и јечам, гвожђе и челик,
платно и чоху и т. д.
Човек је био у праву!
Мој закључак јесте Србија може да опстане сама да не продаје своје фабрике ,муком и крвљу грађене и да улаже у себе!
Први корак ка ЕУ би био продавње пољупривредних добара,износ на светско тржиште.Хранити свет док богата земља Србија гладује!
О томе нам говоре списи великог публицисте, социјалисте и политичара Светозара Марковића!
Веома је интересантно да се историја понавља ,криза у ЕУ веома слична новчаној кризи у Бечу и Пешти!
Откуда долази наша сиромаштина?
Опште немање завладало је свуд у Србији. Трговци и људи образовани зову то
немање по књишки - криза. Сељаци и уопште људи прости не знају му књижевног
језика, али га осећају тако исто па још и више но трговци и други имућнији људи.
Откуда је дошло то опште немање? Како да помогнемо? То су два питања која
данас занимају сваког човека у Србији који уме да мисли. У нашим владајућим
круговима дуго се одрицала та чињеница - немање - али напослетку она је постала
тако силна да је само одрицање постало немогућно о опасно. У последње време сам
министар финанције предлаже трговачко-занатлијском одбору питање: који су
узроци кризе? А у исто време предлаже на разматрање неке мере, које би као могле
отклонити зло. Ми спомињемо ову чињеницу као доказ да нису сам плачљиве
''Јеремије'' који виде све црно у нашој земљи, већ је то ствар која је постала
очевидна свима.
Одговори у нашем трговачко-занатлијском одбору могу се у главном свести на два:
једни веле да је нашој новчаној оскудици узрок чисто трговачки: несмишљене
шпекулације банке и појединих трговаца, куповина турских добара и новчана криза
у Бечу и Пешти - што је све извукло новац из трговачког обрта и довело наше
трговце у страшну неприлику према кредиторима. Други веле -а ти су, по броју
говорника судећи, већина - да еј узрок много дубљи: што је наша земљорадња
неразвијена а занати пропали; што ми непрестано увозимо стране бабрикате,
црпемо нашу земљу и гушимо домаће занате; што се из наше земље све више новац
износи но што се уноси; једном речи: што наша производња не може да намири, т.
ј. да исплати нашу потрошњу.
Што се тиче првог разлога, он је толико лажан, колико и ништаван. Давно је
познато свакоме у Србији, да је новчана оскудица свеопшта у Србији, а не само на
београдско-новчаној пијаци, и да она у Србији постоји далеко пре банакарске кризе
и бечког ''краха''[1]. Али и кад би то било истина да је криза само у Београду у
трговачком свету, и то услед неразмишљених шпекулација, ми би казали сасвим
спокојно: па нека пропадну сви неразмишљени шпекулантни, нек пропадне банка,
нек пропадну сви трговци који су се упустили да раде ''на веру''; нека се затворе 50
дућана, нека се сав спап прода на добош, нек оду све тичарије бечке, пештанске и т.д. у бесцење -
Србија неће бити нимало сиромашнија. Приходи и извори биће сви
сачувани, народно богаство остаје исто и народна производња могла би се одмах
после таквог београдског ''краха'' још јаче развити но пређе. Ако београдска пијаца,
где се троши више од пола буџета и где лежи више од трећине дуга управе фондова
на зајаму, није у стању да се сама помогне, онда нек пропадне сва.
Вели се: да установимо берзу, да оснујемо народну банку, да издамо
новац од хартије, да ударимо ћумручку заштиту. Нашто је све то? Хоће ли се тиме
подићи и усавршити наша земљорадња? Хоће ли се поправити наши занати и
подићи индустрија у самој земљи? Хоће ли се тада затворити пут страним
фабрикатима и задржати новац у земљи? По обичној људској памети не може се
никако појмити да ће ''берза'', ''народна банка'', ''новац од хартије'', ''заштита
ћумручка'' и друге сличне ствари произвести пшеницу и јечам, гвожђе и челик,
платно и чоху и т. д.
Човек је био у праву!
Мој закључак јесте Србија може да опстане сама да не продаје своје фабрике ,муком и крвљу грађене и да улаже у себе!
Први корак ка ЕУ би био продавње пољупривредних добара,износ на светско тржиште.Хранити свет док богата земља Србија гладује!
