Crnogorsko-japanski rat trajao 102 godine

KRALJEVIĆ MARKO I SAMURAJI
(narodna epska pesma)

Kasno noću pod okriljem mraka
stiže na Kosovo pet junaka,
odmah se videlo da su stranci,
ali ne Turci nego Japanci.
Na njima behu čudna odela,
na glavi nešto poput amrela,
a zboriše na jeziku stranskom,
na jeziku maternjem japanskom.
Mamuzaše svoje konje vrane,
da u selo stignu pre neg' svane,
da pristignu prije sunca jarka,
da potraže Kraljevića Marka,
da potraže negde Kraljevića
komiranog od suvišnog pića.
Junak Marko na stolici sedi,
već dva sata drenovinu cedi,
hoće vinu da dolije vodu,
jer još nisu izmislili sodu.
Kad su stranci Marku dojahali
on učini jedan napor mali,
stisnu drvo, mlaz vode poteče,
rujno vino vodica preseče,
od miline Marko oči sklopi,
vrč pun vina odjedanput popi,
diže glavu i ispravi leđa,
pa pogledom seče ispod veđa:
«Zar ste, braćo, jutros limun jeli
da vam lica malo zakiseli,
ili su vam očni kapci pukli,
pa ste oči toliko razvukli?»
Ovo strance veoma ražesti,
stadoše se od uvrede jesti,
pa tad jedan Marku odgovara:
«Kraljeviću, izgled često vara,
i ja bih mog'o pitat, klene,
što su tvoje oči izbuljene.»
Kraljević se nadu poput meha
a Japanci padoše od smeha,
te se Marko maši buzdovana
da rasturi goste iz Japana,
al' je njima do života stalo:
«Hajde, Marko, šalimo se malo,
mi smo ovde sada tebi gosti,
i nije nam ostavljati kosti.
Stigli glasi do japanskog cara
kako neko po Balkanu hara,
pa nas šalje po takvog junaka,
hoće da mu junak padne šaka,
te on želi da ga pojapanči
pa da s njime banči i pijanči.
Zbog toga smo nas pet samuraja
došli ovde iz svog zavičaja,
nadamo se bogatome daru,
kad te, Marko, odvedemo caru.»
Presta Marko da se ljutit mršti,
pa se smeje, pljuvačka mu pršti,
smejao se napadno i drsko,
sve je goste pljuvačkom poprsk'o.
Tad Japanci sjahaše sa konja,
ljutito im drhti usna donja,
na čelu im iskočiše vene,
povadiše svoje šurikene,
crveno im beše lice žuto,
zamahnuše prema Marku ljuto,
no je Marku do svojega zdravlja,
šurikene štitom zaustavlja.
Tu stadoše Japanci da skaču,
dvoj'ca k nožu, troj'ca ka vernom maču,
al' su, ljuti, smetnuli sa uma
da je Marko hitar kao puma,
obilazi brzo samuraje,
pa im sada iza leđa staje.
Kraljeviću veselo brk igra,
a tad riknu gromko poput tigra.
Strah je težak Japance ophrv'o,
te skočiše na obližnje drvo.
Junak Marko smehom se zataji
kad pogleda gde su samuraji:
«Ko bi ovo mog'o da nasluti,
da se limun posred hrasta žuti.»
Tad Japanci skočiše sa hrasta
i boj ljuti po Kosovu nasta.
Nosiše se letnji dan do podne,
nanosiše rane neugodne,
jedan Marka za brkove vuče,
a Kraljević šamarima tuče,
al' su oni znali džiu džicu,
neko Marku rasklati vilicu,
nanese mu jako mnogo boli,
no ga Marko po glavi zasoli,
odvali mu šamarčinu jaku,
polomi mu njime kosku svaku,
a drugog je puknuo po nosu,
pustio mu crvenkastu rosu,
pa ga Marko oko drva vija,
hoće dobro da ga isprebija.
Na trećega iz zaleta skoči,
s dva šamara naplavi mu oči,
četvrtoga zviznu iza uva,
udari ga, prosto ga oduva,
petom neće šamare da kreše
nego stao rebra da mu češe.
Kada ih je dovoljno istuk'o,
svakoga je do konja dovuk'o,
podig'o ih do prvoga sprata
pa stavio svakog na svog ata.
Gledaju ga s konja samuraji,
svakom suza u oku se sjaji:
«More, Marko, hajde s nama kreni!»
«Samuraji, pravi ste kreteni!»
«More, Marko, postaćeš bogataš,
piješ vino i Japanke vataš!»
«Samuraji, jedite govana,
gubite se put zemlje Japana
sa porukom za japanskog cara:
boli Marka za bogatstvo kara.»
Samuraji konje obodoše
te žalosni u Japan odoše,
a Kraljević k'o u svakoj priči
na svom Šarcu u dvorac otpiči.