jockobocko
Zainteresovan član
- Poruka
- 187
o cemu muskarci pricaju u muskom drustvu sta im je nacesca tema, ali iskreno!!
-
- Popularno:
- Da li se boriti oko nepotrebnih i...
- Koje rukohvate bi instalirali da po...
- Status
- Perfektno žensko telo
- Da li je istina da su komunisti spalili...
- Na Hitlerov rođendan izglasana pomoć za...
- Obecanja..
- "Правила Курана су ми важнија од закона...
- Kulturocid u beogradu, ukidanje...
- Poreklo vibratora
o cemu muskarci pricaju u drustvu sta im je nacesca tema, ali iskreno!!
- Začetnik teme jockobocko
- Datum pokretanja
gost 30064
Elita
- Poruka
- 16.623
Ne delimo se na vanzemaljce i muskarce, nego na zene i muskarce. O cemu vi pricate, i mi pricamo 
Sad, kako s kim. Ne mogu nekom da se otvorim, a slabo ga poznajem. Mozda mogu jednom/dvojici drugara da se otvorim i pricam neke intimnije stvari. Kao ti nekoj drugarici
Slicno sve
Sad, kako s kim. Ne mogu nekom da se otvorim, a slabo ga poznajem. Mozda mogu jednom/dvojici drugara da se otvorim i pricam neke intimnije stvari. Kao ti nekoj drugarici
Slicno sve
goxy
Zaslužan član
- Poruka
- 105.785
Posao,sport,žene.Ovim redosledom...Sa mojima bistrim i politiku i književnost uz malo filozofije
sport
finansije
zene
o sportu sa odusevljenjem
o finansijama sa laganjem
o zenama sa pozudom i sa nerazumevanjem(zavisi da li pricas o izgledu ili mozgu)
finansije
zene
o sportu sa odusevljenjem
o finansijama sa laganjem
o zenama sa pozudom i sa nerazumevanjem(zavisi da li pricas o izgledu ili mozgu)
BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.720
Politika, sport, posao.....
ludopileglodjekosku
Buduća legenda
- Poruka
- 27.557
Pa sad, zavisi...ako odem da se vidim sa drugarima iz detinjstva...onda pijemo pivo, pričamo o zajedničkim poznanicima, evociramo uspomene i dogodovštine, obrćemo teme kao što su novac i nedostatak istog, žene i prisustvo istih, sport,politika...itd......
Ako se nađem sa drugarima sa posla....onda je sve isto kao i gore, osim doživljaja iz detinjstva....umesto toga, ogovaramo šefa.....
(
)
Poslednja izmena:
goxy
Zaslužan član
- Poruka
- 105.785
Nevaljala!Pa sad, zavisi...ako odem da se vidim sa drugarima iz detinjstva...onda pijemo pivo, pričamo o zajedničkim poznanicima, evociramo uspomene i dogodovštine, obrćemo teme kao što su novac i nedostatak istog, žene i prisustvo istih, sport,politika...itd......
Ako se nađemsa drugarima sa posla....ona je sve isto kao i gore, osim doživljaja iz detinjstva....umesto toga, ogovaramo šefa.....
(
georgejune
Srebrna tastatura
- Poruka
- 211.765
Zavisi od godista i kako s kim..s nekim posao novac..s nekim o ribama..s drugima o hi-teck nebulozama..planovi i desavanja u nasem drustvu itd
ludopileglodjekosku
Buduća legenda
- Poruka
- 27.557
goxy
Zaslužan član
- Poruka
- 105.785
Ali si pogodila dostaPa moram da postujem......ja sam moderator.....
U poslednje vreme se stalno sećamo divinih vremena bezbrižnosti...Stripova koje smo pročitali...Slušaš ti To!Izađeš kao s nekim, on ti nešto priča a ti,''osluškuješ'' veselo društvo za drugim stolom...Eee
ludopileglodjekosku
Buduća legenda
- Poruka
- 27.557
Ali si pogodila dosta
U poslednje vreme se stalno sećamo divinih vremena bezbrižnosti...Stripova koje smo pročitali...Slušaš ti To!Izađeš kao s nekim, on ti nešto priča a ti,''osluškuješ'' veselo društvo za drugim stolom...Eee
Pile..tajni agent...069....
Politika, posao, sport, žene, IT, ponekad istorija i oružje...
- Poruka
- 129
Nemoj da se briješ nedelju dana i onda pozovi drugare na pivo, pa ćeš da čuješ o čemu razgovaraju.
VIRGINIJA
Iskusan
- Poruka
- 6.439
Ne delimo se na vanzemaljce i muskarce, nego na zene i muskarce. O cemu vi pricate, i mi pricamo
Sad, kako s kim. Ne mogu nekom da se otvorim, a slabo ga poznajem. Mozda mogu jednom/dvojici drugara da se otvorim i pricam neke intimnije stvari. Kao ti nekoj drugarici
Slicno sve
pravo da ti kazem mislim da bih ja mnogo bolje proshla sa tim vanzemaljcima nego sa mushkarcima
Jennifer Jennin
Elita
- Poruka
- 19.736
i...žene...valjda, bar na kraju...
BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.720
Pravo da ti kazem, zene - ne toliko....
Moze da padne neki socan komentar, ali nikako detaljno kao sto zene znaju da pricaju o zenama.
Gost 36589
Domaćin
- Poruka
- 3.225
...ili o muskarcima
Znaci, informacija iz posta u kome neko rece : "pa sve isto sto i vi" potpuno je netacna.
Ja NIKAD sa svojim drugaricama nisam pricala o politici i sportu koliko god to cudno bilo
- Poruka
- 8.923
otkud znam ne družim se s muškarcima a kolko vidim ni o čemu pametnom..
Jennifer Jennin
Elita
- Poruka
- 19.736
...ili o muskarcima
Znaci, informacija iz posta u kome neko rece : "pa sve isto sto i vi" potpuno je netacna.
Ja NIKAD sa svojim drugaricama nisam pricala o politici i sportu koliko god to cudno bilo
Ni ja.I j sam čudna?!
- Poruka
- 16.622
o dobrim ribama, njihovim ekstremitetima, nacin na koji bi njistala i onda se uglavnom donese zakljucak da to treba yebati i vode ne dati.
Tuzni_patak
Elita
- Poruka
- 18.247
Evo o cemu pricaju muskarci koji nisu sa zenama koje su na krstarici....
- Bela pustinja Egipta -
Uplasen belinom papira, razmisljam kako da na isti prenesem impresije sa najnovijeg puta. Neverovatno, nedozivljeno, savrseno… reci upotrebljene mnogo puta u dosadasnjim putopisima. Sta sada reci da ne ponavljam? A ipak ovo je bilo bas tako, savrseno i nedozivljeno. Cini mi se da bi i jednom Andricu ponestale reci, a kamoli meni ”malom putopiscu”. Plasim se da nisam u stanju docarati ovako nesto, da preteram ne mogu sigurno.
U tekstu o Wady el Rayanu vec je ispricana prica o pustinji. Ova oblast je prelepa i zasticena zona i kao takva, za moj ukus, suvise ispresecena putevima. Iako sam odlucio da zavrsim obilazak Egipta i polako se spakujem za povratak u moj Beli grad i dalje je tinjala zelja za necim jacim, divljijim i surovijim. Kao i obicno, sticajem okolnosti, a one uvek nadju onog ko ih trazi, dolazim do informacije da je moguc put u Belu pustinju, za jedan vikend, sto sam jedino mogao sebi priustiti. Uprkos odluci, ovako nesto moja avanturisticka priroda nikako nije mogla da propustiti.
Preko vozaca dolazim do Sirganija, vodica u agenciji “Sahara explorer”. On mi salje veoma zanimljiv plan puta za jedan vikend. Vrlo brzo smo se dogovorili i sredinom novembra 2007., u vreme kada je idealno krenuti u pustinju cekali smo prvi vikend kako bi posli. Planiranje ovog puta je za mene veoma jednostavno, jer Sirgani organizuje sve. Moje je samo da krenem, presrecan novim susretom sa pustinjom.
Oko deset sati stize Sirgani sa ogromnim terenskim vozilom GMC. Nesto vece ne znam da li sam u zivotu video, a da nije kamion. Ulazim, tacnije penjem se u kola i nije mi jasno kako on uopste vidi auto ispred. Sva “normalna” kola okolo su u visini vrata. Imamo satelitski telefon, mobilne telefone, dve radio stanice, satore, baterijske lampe, vrece za spavanje, podloske, opremu za izvlacenje iz peska, dva GPS-a, vojne karte, hranu, vodu.
Put nas vodi na zapad. Uskoro gubimo signal za moblini telefon. Vozimo se asfaltnim i solidnim putem kroz pustinju koju po mrklom mraku i ne vidimo. Mimoilaze nas ogromni kamioni i nije nimalo prijatno, s obzirom da ovde nije obicaj da se obaraju svetla. Uz dve pauze, nakon skoro 400 km. oko 2 sata iza ponoci stizemo u oazu Baharea. Pomalo sam razocaran jer to je ustvari manji gradic gde je nekada bila sama oaza. Uopste mi ne lici na ono sto sam zamisljao. Ipak, kamp je na mestu oaze i to je vec nesto drugo. Smestamo se u vrlo ljupke kolibe od pruca. .Dobili smo i cebad, jer je tokom noci veoma hladno.
Ustajemo oko osam, doruckujemo i krecemo do centra Baharee kako bi natocili gorivo. Inace, nas kamion trosi nevidjeno, narocito kada se vozi kroz pesak. Ovde nailazimo na veliki i prakticno nepremostiv problem. Nema goriva u Baharei! Cisterna koja snabdeva ovaj gradic se prevrnula na putu i samo jedna pumpa ima gorivo, a tamo je ogromna guzva. Ovo bukvalno moze znaciti da ne mozemo dalje. Niko ne zna kada ce sledeca cisterna doci. Mozda cak i za koji dan. Na jedinoj pumpi na kojoj jos ima goriva je na desetine vozila. Ne mogu da verujem da prisustvujem sceni iz perioda sankcija iz devedesetih u Srbiji i to usred arapske zemlje u kojoj je nafta cesca nego voda! Sirgani, majstor svog posla zove jednog prijatelja. On uskoro stize i kao “clan ugledne porodice” iz oaze prilazi gomili ljudi. Svi cute, Sirgani parkira kola pored, lik uzima pistolj za gorivo i sipa direktno u nas auto, a odmah zatim i u drugi. Ja zapanjen, niko rec da prozbori, a do malopre je bila svadja, gurnjava, tuca. Tako obavismo misiju sipanja goriva i oko jedanaest sati krenusmo dalje na zapad prethodno se zahvalivsi coveku koji je bukvalno spasao nasu akciju – White desert!
Vozimo se dalje asfaltnim putem i prolazimo tzv. crnu pustinju. Prekrivena crnim vulkanskim kamenom odaje utisak kao da prolazimo kroz rudnike uglja. Treba ga preci, i popeti se na visoravan, a za to ima samo par mesta kuda je moguce uspeti se. GPS je cudo! Ne znam kako su nekada ljudi sve ovo radili. I poce nasa prava avnatura. Vezujemo se u kolima specijalnim “seat beltovima”. Uspinjemo se uz planinu i izlazimo na kamenu visoravan.
Posle oko sto kilometara stizemo do kraja visoravni i mesta koje predstavlja ulaz u White desert, nazvanog “the Door of the heaven”. Dole, vidimo ogromno prostranstvo beline koju kao da je prekrio sneg.
Silazimo sa visoravni i plan za danas nam je da zaobidjemo Belu pustinju odemo na njenu juznu granicu tu prespavamo, a sutradan udjemo u nju. Uskoro smo u pustinji, onakvoj kako je obicno zamisljamo. Najfiniji pesak dokle god pogled doseze. Pescane dine su neverovatnih oblika i velicina. Mnogo, mnogo vece i brojnije nego u Wadiju. Sirgani, reli vozac, upita - hocemo li kao na trci?! Uz osmeh, rekoh - of course, my friend go ahead, i ubrzo se pokajah. Luda voznja, krajnje luda… penjemo se na vrhove dina, letimo preko njih. Dok se uspinjemo ne znamo sta je sa druge strane, kolika je visina nakon prevoja. Sumnjam da i on zna. Kada dodjemo na vrh padamo, letimo, zabadamo se u pesak, pa opet izranjamo, zanosimo se levo, desno, bukvalno vristimo, iza nas ostaju tragovi i oblak podignutog peska. Omar nas ne moze stici. Ruke me bole od drzanja, trbusni misici i noge od napregnutosti, a opet osecaj je mocan. Pomesani osmeh i strah! Par puta se zaglavismo u dubokom pesku. Par puta sam mislio – ovde je kraj!
Oko sesnaest casova podno lepe pescane dine nadjosmo mesto prikladno za logor i ostavismo nas terenac da se odmori. Postavismo satore, nalozismo vatru i kako su zimski meseci sunce ubrzo potonu na zapad. Uskoro smo prekriveni milijardama zvezda, cekamo da nam se mlecni put prelije na glavu. Veoma gladni i iscrpljeni pecemo meso, miris rostilja se siri i ubrzo dobijamo goste. Pustinjske lisice sede okolo nas i cekaju svoj deo obroka. Kao dobri domacini posluzismo ih, na sta se one oglasise nekim cudnim glasom. Nesto izmedju lajanja i smeha, u prevodu – hvala ili sukram. Nakon vecere Omar zamota neku cudnu cigaru. Kaze, takav je obicaj, beduinski, hasis. OK, rekoh, ‘ajde da probamo, kazu svi Beduini to puse, a svako u pustinji je Beduin, zar ne?
Oko osam ujutro ustajemo, skupljamo satore i krecemo ka centru i najzanimljivijem delu Bele pustinje. Zamislite na stotine predivnih belih spomenika, raznih oblika i velicina. Cutimo, ja opcinjen prizorom, a ova trojica se smeskajuci, sigurno navikli na zaprepascenje onih koje dovedu. Obisao sam mnogo planina, mnogo savana, prasuma, kanjona, reka, jezera… mnogo toga, ali ovako nesto do sada nisam video. Beli kamen razlicitih oblika, potpuno uglacan. Vidim spomenike u obliku zivotinja, pecurki, tu je i sfinga, piramide. Umetnost! Umetnost destrukcije! Milionima godina ovaj vetra oblikuje svoje spomenike. Jeza me prolazi, i razmisljam koliko smo mali, koliko je nas zivot samo tren. Sapatom pricamo, da ne narusimo tisinu mesta.
Arapi stadose da se pomole. Okrecu se ka jugu i klanjanju. Ja ih gledam i uz svo postovanje svacije religije, ne mogu se oteti pomisli da je to na ovom mestu besmisleno. Ljudi, okrenite se oko sebe, nalazimo se u hramu Bozijem, kakav jug, kakav istok i zapad, ovde, na ovom mestu je Majka priroda napravila svoj hram. Njemu se treba pokloniti!
Zavrsise oni molitvu i nastavismo mi dalje. Najednom usred pustinje – scena za pamcenje. Drvo, zeleno, zivo! Nisam siguran da li je fatamorgana ili onaj hasis jos deluje, ali ja zaista vidim palmu. Nestvarno. Ma kako pustinja bila surova, zivot ipak pobedjuje, cak i na ovom mestu.
Nakon sat vremena dolazimo do male Hydra oaze. Sirgani kaze da je ova oaza, nekada bila veoma vazna za karavane koji su se kretali ka jugu. Ako je ne bi nasli smrt bi bila neminovna. Meni se cini da ta prica vazi za svaku oazu. Ponekad su mi se planine cinile surove, ali sada vidim da je pustinja jos opasnija i da kaznjava svaku gresku. Umismo se u oazi i krenusmo dalje. Nemoguce je preci planine na bilo kom mestu. Uskoro nadjosmo kuda se moze spustiti. Pomalo strmo, ali nista u odnosu na ono sto smo vec prosli. Posle dva dana truckanja izadjosmo na asfaltni put koji nas vodi u Bahareu. Uz put se nalazi tzv. kristalna planina, sacinjena od kristala, koju kratko posecujemo i nastavljamo put ka oazi. Tamo stizemo oko osam uvece, veceramo u beduinskom restoranu. Stoga krenusmo ka Kairu. Oko jedan posle ponoci stigosmo do mog hotela. Potpuno ispunjen onim sto sam doziveo, strovalio sam se u krevet i vec savladan prvim snom poslednje sto sam pomislio toga dana je koliko bih samo propustio da nisam posetio White desert!
- Bela pustinja Egipta -
Uplasen belinom papira, razmisljam kako da na isti prenesem impresije sa najnovijeg puta. Neverovatno, nedozivljeno, savrseno… reci upotrebljene mnogo puta u dosadasnjim putopisima. Sta sada reci da ne ponavljam? A ipak ovo je bilo bas tako, savrseno i nedozivljeno. Cini mi se da bi i jednom Andricu ponestale reci, a kamoli meni ”malom putopiscu”. Plasim se da nisam u stanju docarati ovako nesto, da preteram ne mogu sigurno.
U tekstu o Wady el Rayanu vec je ispricana prica o pustinji. Ova oblast je prelepa i zasticena zona i kao takva, za moj ukus, suvise ispresecena putevima. Iako sam odlucio da zavrsim obilazak Egipta i polako se spakujem za povratak u moj Beli grad i dalje je tinjala zelja za necim jacim, divljijim i surovijim. Kao i obicno, sticajem okolnosti, a one uvek nadju onog ko ih trazi, dolazim do informacije da je moguc put u Belu pustinju, za jedan vikend, sto sam jedino mogao sebi priustiti. Uprkos odluci, ovako nesto moja avanturisticka priroda nikako nije mogla da propustiti.
Preko vozaca dolazim do Sirganija, vodica u agenciji “Sahara explorer”. On mi salje veoma zanimljiv plan puta za jedan vikend. Vrlo brzo smo se dogovorili i sredinom novembra 2007., u vreme kada je idealno krenuti u pustinju cekali smo prvi vikend kako bi posli. Planiranje ovog puta je za mene veoma jednostavno, jer Sirgani organizuje sve. Moje je samo da krenem, presrecan novim susretom sa pustinjom.
Oko deset sati stize Sirgani sa ogromnim terenskim vozilom GMC. Nesto vece ne znam da li sam u zivotu video, a da nije kamion. Ulazim, tacnije penjem se u kola i nije mi jasno kako on uopste vidi auto ispred. Sva “normalna” kola okolo su u visini vrata. Imamo satelitski telefon, mobilne telefone, dve radio stanice, satore, baterijske lampe, vrece za spavanje, podloske, opremu za izvlacenje iz peska, dva GPS-a, vojne karte, hranu, vodu.
Put nas vodi na zapad. Uskoro gubimo signal za moblini telefon. Vozimo se asfaltnim i solidnim putem kroz pustinju koju po mrklom mraku i ne vidimo. Mimoilaze nas ogromni kamioni i nije nimalo prijatno, s obzirom da ovde nije obicaj da se obaraju svetla. Uz dve pauze, nakon skoro 400 km. oko 2 sata iza ponoci stizemo u oazu Baharea. Pomalo sam razocaran jer to je ustvari manji gradic gde je nekada bila sama oaza. Uopste mi ne lici na ono sto sam zamisljao. Ipak, kamp je na mestu oaze i to je vec nesto drugo. Smestamo se u vrlo ljupke kolibe od pruca. .Dobili smo i cebad, jer je tokom noci veoma hladno.
Ustajemo oko osam, doruckujemo i krecemo do centra Baharee kako bi natocili gorivo. Inace, nas kamion trosi nevidjeno, narocito kada se vozi kroz pesak. Ovde nailazimo na veliki i prakticno nepremostiv problem. Nema goriva u Baharei! Cisterna koja snabdeva ovaj gradic se prevrnula na putu i samo jedna pumpa ima gorivo, a tamo je ogromna guzva. Ovo bukvalno moze znaciti da ne mozemo dalje. Niko ne zna kada ce sledeca cisterna doci. Mozda cak i za koji dan. Na jedinoj pumpi na kojoj jos ima goriva je na desetine vozila. Ne mogu da verujem da prisustvujem sceni iz perioda sankcija iz devedesetih u Srbiji i to usred arapske zemlje u kojoj je nafta cesca nego voda! Sirgani, majstor svog posla zove jednog prijatelja. On uskoro stize i kao “clan ugledne porodice” iz oaze prilazi gomili ljudi. Svi cute, Sirgani parkira kola pored, lik uzima pistolj za gorivo i sipa direktno u nas auto, a odmah zatim i u drugi. Ja zapanjen, niko rec da prozbori, a do malopre je bila svadja, gurnjava, tuca. Tako obavismo misiju sipanja goriva i oko jedanaest sati krenusmo dalje na zapad prethodno se zahvalivsi coveku koji je bukvalno spasao nasu akciju – White desert!
Vozimo se dalje asfaltnim putem i prolazimo tzv. crnu pustinju. Prekrivena crnim vulkanskim kamenom odaje utisak kao da prolazimo kroz rudnike uglja. Treba ga preci, i popeti se na visoravan, a za to ima samo par mesta kuda je moguce uspeti se. GPS je cudo! Ne znam kako su nekada ljudi sve ovo radili. I poce nasa prava avnatura. Vezujemo se u kolima specijalnim “seat beltovima”. Uspinjemo se uz planinu i izlazimo na kamenu visoravan.
Posle oko sto kilometara stizemo do kraja visoravni i mesta koje predstavlja ulaz u White desert, nazvanog “the Door of the heaven”. Dole, vidimo ogromno prostranstvo beline koju kao da je prekrio sneg.
Silazimo sa visoravni i plan za danas nam je da zaobidjemo Belu pustinju odemo na njenu juznu granicu tu prespavamo, a sutradan udjemo u nju. Uskoro smo u pustinji, onakvoj kako je obicno zamisljamo. Najfiniji pesak dokle god pogled doseze. Pescane dine su neverovatnih oblika i velicina. Mnogo, mnogo vece i brojnije nego u Wadiju. Sirgani, reli vozac, upita - hocemo li kao na trci?! Uz osmeh, rekoh - of course, my friend go ahead, i ubrzo se pokajah. Luda voznja, krajnje luda… penjemo se na vrhove dina, letimo preko njih. Dok se uspinjemo ne znamo sta je sa druge strane, kolika je visina nakon prevoja. Sumnjam da i on zna. Kada dodjemo na vrh padamo, letimo, zabadamo se u pesak, pa opet izranjamo, zanosimo se levo, desno, bukvalno vristimo, iza nas ostaju tragovi i oblak podignutog peska. Omar nas ne moze stici. Ruke me bole od drzanja, trbusni misici i noge od napregnutosti, a opet osecaj je mocan. Pomesani osmeh i strah! Par puta se zaglavismo u dubokom pesku. Par puta sam mislio – ovde je kraj!
Oko sesnaest casova podno lepe pescane dine nadjosmo mesto prikladno za logor i ostavismo nas terenac da se odmori. Postavismo satore, nalozismo vatru i kako su zimski meseci sunce ubrzo potonu na zapad. Uskoro smo prekriveni milijardama zvezda, cekamo da nam se mlecni put prelije na glavu. Veoma gladni i iscrpljeni pecemo meso, miris rostilja se siri i ubrzo dobijamo goste. Pustinjske lisice sede okolo nas i cekaju svoj deo obroka. Kao dobri domacini posluzismo ih, na sta se one oglasise nekim cudnim glasom. Nesto izmedju lajanja i smeha, u prevodu – hvala ili sukram. Nakon vecere Omar zamota neku cudnu cigaru. Kaze, takav je obicaj, beduinski, hasis. OK, rekoh, ‘ajde da probamo, kazu svi Beduini to puse, a svako u pustinji je Beduin, zar ne?
Oko osam ujutro ustajemo, skupljamo satore i krecemo ka centru i najzanimljivijem delu Bele pustinje. Zamislite na stotine predivnih belih spomenika, raznih oblika i velicina. Cutimo, ja opcinjen prizorom, a ova trojica se smeskajuci, sigurno navikli na zaprepascenje onih koje dovedu. Obisao sam mnogo planina, mnogo savana, prasuma, kanjona, reka, jezera… mnogo toga, ali ovako nesto do sada nisam video. Beli kamen razlicitih oblika, potpuno uglacan. Vidim spomenike u obliku zivotinja, pecurki, tu je i sfinga, piramide. Umetnost! Umetnost destrukcije! Milionima godina ovaj vetra oblikuje svoje spomenike. Jeza me prolazi, i razmisljam koliko smo mali, koliko je nas zivot samo tren. Sapatom pricamo, da ne narusimo tisinu mesta.
Arapi stadose da se pomole. Okrecu se ka jugu i klanjanju. Ja ih gledam i uz svo postovanje svacije religije, ne mogu se oteti pomisli da je to na ovom mestu besmisleno. Ljudi, okrenite se oko sebe, nalazimo se u hramu Bozijem, kakav jug, kakav istok i zapad, ovde, na ovom mestu je Majka priroda napravila svoj hram. Njemu se treba pokloniti!
Zavrsise oni molitvu i nastavismo mi dalje. Najednom usred pustinje – scena za pamcenje. Drvo, zeleno, zivo! Nisam siguran da li je fatamorgana ili onaj hasis jos deluje, ali ja zaista vidim palmu. Nestvarno. Ma kako pustinja bila surova, zivot ipak pobedjuje, cak i na ovom mestu.
Nakon sat vremena dolazimo do male Hydra oaze. Sirgani kaze da je ova oaza, nekada bila veoma vazna za karavane koji su se kretali ka jugu. Ako je ne bi nasli smrt bi bila neminovna. Meni se cini da ta prica vazi za svaku oazu. Ponekad su mi se planine cinile surove, ali sada vidim da je pustinja jos opasnija i da kaznjava svaku gresku. Umismo se u oazi i krenusmo dalje. Nemoguce je preci planine na bilo kom mestu. Uskoro nadjosmo kuda se moze spustiti. Pomalo strmo, ali nista u odnosu na ono sto smo vec prosli. Posle dva dana truckanja izadjosmo na asfaltni put koji nas vodi u Bahareu. Uz put se nalazi tzv. kristalna planina, sacinjena od kristala, koju kratko posecujemo i nastavljamo put ka oazi. Tamo stizemo oko osam uvece, veceramo u beduinskom restoranu. Stoga krenusmo ka Kairu. Oko jedan posle ponoci stigosmo do mog hotela. Potpuno ispunjen onim sto sam doziveo, strovalio sam se u krevet i vec savladan prvim snom poslednje sto sam pomislio toga dana je koliko bih samo propustio da nisam posetio White desert!
gost 183655
Veoma poznat
- Poruka
- 11.300
Ahhhhhhhhhhhhhh...hocu i ja...
...moram priznati da sam se sokirala kada sam videla ko je napisao post
...elem zavidna sam
Bombas105
Primećen član
- Poruka
- 572
Pricamo o sportu , djevojkama ili se jednostavno zajebajemo
Dabar koji sedi
Početnik
- Poruka
- 43
Sta kod koga ima novo,dalje se prica nastavi na neku od novina,nista odredjeno...ako smo u gradu prokomentarisemo po koju prolaznicu ili goscu istog objekta(samo povrsno) i tako....zene pominjemo u ozbiljnijem kontekstu samo ako je neko u nedoumici ili problemu(ovde mislim na pravi problem,ne na rekreativno-ljubavne probleme kojima ste vi sklone) i ,opet,samo kada smo u probranom sastavu.
- Poruka
- 576
Ogovaramo neprisutne 'drugare' i razrađujemo planove kako se odupreti ženskoj emancipaciji, a još uvek kresati tu i tamo.
