Живела Србија. Младић у Москви

„Тамо далеко…“ - Да, сада по свој прилици и није тако близу „Живела Србија“. Код њих су своји гаулајтери, код нас - своји. Покушајте да у пристојном православном друштву назовете Александра Матросова Херојем и сместа ће вас оповргнути: „Није све тако једноставно…“ И тачно је - није једноставно бацити се на пушкарницу и заклонити своје другове, међутим, они који нису били у рату о њему имају своје мишљење.
Тако је и са Херојима српског отпора. Још пре годину-две, када су у Србији владали половични сарадници окупаторске полиције, цена за главу јунака је била упола мања, док сада за легендарног генерала Ратка Младића нуде милион „еврића“. И све то „по принципима слободног тржишта и демократије“. Занимљиво, да ли је ико од понуђача помислио на то како ће се осећати ако га задеси дуг живот? Или ако већ сутра њих саме одвуку опет у неки „праведни“ међународни трибунал, а код куће им остану гладна деца?

Уосталом, чему причати о тужним стварима. Напољу је пролеће, потоци зажуборише, птице долећу… Сваки час, данас-сутра засузиће брезе. У Москву су долетели син генерала Младића Дарко и српски летописац Љиљана Булатовић.
Тим поводом су увече у Савез писаца дошле стотине Руса. Може ли другачије? - празник је Словена. Брат и сестра су из окупираног Београда стигли у Москву на позив Савеза писаца Русије. Госте песмом „Тамо далеко…“ дочекује заслужни уметник Русије Леонид Шумски. Валериј Ганичев их прати у свој кабинет. Једва се пробијају кроз тиску народа који жели да лично поздрави госте. У силесији честитих руских лица препознајемо писце Валентина Распутина и Семјона Шуртакова, Јурија Лошчица и Валерија Хајрјузова, дипломату А.И. Зотова и заступницу Срба у Хашкој суданији професора Ј.Ј. Гускову, Народне уметнике Михаила Ношкина и Јурија Назарова, Народног уметника Русије Сергеја Харламова и економисту М.М. Мусина, заслужну уметницу Русије Људмилу Маљцеву и добровољца Иљу Плеханова, и велико мноштво свима драгих лица.

На огромном екрану црно-бела нема филмска хроника трагедије Балкана 90-их година. У првом плану је штаб генерала Р. Младића. Сала је утихнула. Усредсређује се. На позорницу излазе В. Ганичев, Дарко Младић, Љиљана Булатовић, С. Коћкало…
Буран пљесак дуго не престаје: то народ поздравља сина хероја. Најзад некако успева да се сала утиша. В.Н. Ганичев каже:
- Окупили смо се у дане Великог Поста и биће исправно ако заједно отпевамо молитву…
Сви устају и окренути икони Христа Спаситеља певају „Царе Небески..“

Даље се председник Савеза писаца Русије захваљује свима који су дошли да подрже ратнике словенског отпора у дане када је „цивилизована заједница“ обновила светску хајку на нашег духовног брата генерала Ратка Младића.
- Наш скуп започињемо свечаном церемонијом уручивања награде „Империјска култура“ која носи име професора Едуарда Володина у категорији „Словенско братство“ за одважност и херојство, за верност православном јединству легендарном генералу Ратку Младићу. Овај догађај је значајан не само по томе што истичемо његове посебне заслуге, него и по томе што у савременој историји словенског света нико није тако искрено устао у његову заштиту као генерал Младић. Наравно, помало смо тужни што се овај празник одржава без његовог личног присуства. Али се истовремено радујемо што ту награду уручујемо оваквом његовом сину који је читавим својим ликом и понашањем достојан настављач очевог дела. Радујемо се што је са нама ватрени публициста Љиљана Булатовић, човек несаломљиве воље, која годинама опева подвиг хероја отпора, па и читавог српског народа. Не сумњамо у то да ћемо у овој сали још чути глас самог генерала, али засада, драги Дарко, теби предајем медаљу и диплому добитника награде, као и сат који ће, надам се, на очевој руци почети да одмерава ново срећно време за читаву вашу породицу и Србију…

Висок и леп, такорећи очева копија, Дарко Младић је видно узбуђен док му В. Ганичев на груди качи златну медаљу, и говори, не суздржавајући подрхтавање гласа:
- Овде сам, код вас, у Савезу писаца, можда по први пут током последњих година осетио шта је то слобода. То је када не осећаш да те прате, да се иза тебе стално креће нечија сенка, да без навођења разлога претресају тебе, твоју породицу, твој дом… То је када чујеш искрене речи разумевања, саосећања, када са тобом разговарају истим језиком, чак и ако то није српски, али је он твој, теби близак људски језик. У овим минутима осећам да је читава наша заједничка историја заиста онаква како су ми причали моји родитељи од детињства, када је сваки Србин знао да је иза њега Русија.
Мој отац се родио у време фашистичке окупације у сељачкој породици са много деце. Од малих ногу је сазнао шта је то геноцид, шта је то сељачки труд. Он је био најстарији у породици. На својим плећима је понео сву бригу о млађој браћи и сестрама. Све то га је уобличило као човека.
Нажалост, у детињству сам га ретко виђао зато што је отац већину живота проводио у војној служби, где за породицу, из разумљивих разлога, времена увек има мало: све на олтар Отаџбине! Али то уопште не значи да ја не познајем оца, да га не осећам. Напротив, гледајући њега, имао сам могућност да га опонашам. Немам шта да му пребацим. Он је прави Србин. Захвалан сам Богу што ми је даровао таквог оца. Захвалан сам вама што нас не остављате саме. Верујте ми, данас се у Србији осећамо јако лоше.
Хвала Богу и вама на братском односу према оцу!

***

Учесници сусрета су после свечане церемоније награђивања одгледали документарни филм Бориса Костенка „Острво Србија“, снимљен почетком 90-их година минулог века на бојним пољима у Сребреници, Босни и Херцеговини.
Писац Николај Сергованцев, држећи се за срце, излази из сале усред приказивања, говорећи: „Тај пакао је немогуће гледати!“ - на шта му с болом узвраћа руски добровољац Иља Плеханов: „А они су у њему још и преживели, и њихови им крвници због тога суде… Веле: није требало преживети!“
Наследници фашиста из доба Великог Отаџбинског рата - усташе које је наоружала демократска Немачка, екстремисти-исламисти које подбадају и плаћају САД и Турска - показали су зверске замисли „новог светског поретка“. Они су буквално черечили људе, одсецали уши и главе деци, старцима и женама, живе их спаљивали на ломачама… Дуго је трајао јаук и јек православни, али виновници нису чули плач, већ су се из свих светских звучника драли како су Срби ужасни… Повлађивало им је МИП РФ оличено у козирјевима… Али је било, било је и руских мушкараца који су чиме су могли помагали Србима у праведном боју.

Филм је приказан као пролог разговора међу Словенима. Верна словенској дужности, професор Јелена Гускова, која годинама куца на сва врата захтевајући праведан однос према Србима, дуго је причала о Ратку Младићу, о његовој породици, о љубави Срба према генералу и Русији, о томе како су сурове власти Србије према свим херојима отпора, према њиховим породицама… „Оне, - каже Јелена Јурјевна - породице Младића, Караџића и других националних хероја Србије често немају чак ни за хлеб. Члановима породица не пружају могућност за школовање и рад, на све могуће начине их понижавају и угњетавају…
Србија је Русију задужила тиме што је за 16 година одгодила приближавање НАТО нашим границама, сачувала нас од распарчавања…“

Писац Јуриј Лошчиц прича о својим путовањима, заједно са писцима А. Прохановим и Ј. Јушкиним, са покојним Е. Володиним и С. Ликошиним, током Балканског рата у Босну и Херцеговину, камо их је пратио истакнути српски писац, философ и сликар Калајић, о сусретима и разговорима са Радованом Караџићем и генералом Младићем: „Њихово понашање је - каже Јуриј Михајлович - за нас, Русе, тих за Русију бурних година служило као узор. Гледали смо на Младића и Караџића, па и сами устајали. Крваве 1993. године се нисмо усколебали само захваљујући примеру Срба… И сада би нам боље било да се, уместо да кукумавчимо, усправимо и захтевамо од Председника Русије да узме под заштиту све Србе!“

Специјални представник тадашњег председника РФ у Југославији А.И. Зотов у свом наступу чак не говори толико о ужасима рата колико о томе како су се „донедавно наизглед мирољубиви људи претварали у звери… с коликом свирепошћу су локални муслимани и најамници из других земаља уништавали православне светиње које су опстале готово хиљаду година на територији Босне и Херцеговине…“

Не бира изразе ни Народни уметник Русије Михаил Ношкин. Читајући своје стихове написане пре десет година на дан америчког бомбардовања Београда, Михаил Иванович прозом завршава свој наступ: „Ситне су то душе - има у виду власти у Србији - одрасли су, а за Бога не знају. За све ће одговарати на суду. Ево недавно је Његова Светост Патријарх Кирил говорио о кризи као о суду што је нахрупио на свет, али зар безбожници могу чути Бога? - Наравно да не могу, али је он пред вратима! Нека цепте!“

Валентин Распутин као и обично говори тихо. Присећа се како је са Василијем Беловим био код Младића, како су живели заједно са војницима српске армије у рововима… „Дуго смо ноћу разговарали са генералом Младићем у његовом штабу. Он је, као и ми, Руси, светао. У њему се осећала снага, одговорност. Рекло би се, познајемо се свега неколико сати, а прави нам је брат. Можда, чак и више од тога… Како нам такви у Русији недостају! - Срамота је што су то они нас подигли, усправили, а ми им ничим нисмо помогли. Треба се борити за Младића. Брука је што га продају као неживу робу. Одвратно је…“

Семјон Иванович Шуртаков је стрпљиво дочекао свој минут (уме да чека - ипак је напунио деведесет једну годину, у рату је од 1939. године - аутор.) и поклања Дарку Младићу своју главну књигу „Словенски потез“ с речима: „Пренеси оцу да смо се тамо, на Палама, онда накратко видели, али га овде, у Русији, чекам на дуго!“ - грли сина свога друга, љуби га и онда каже сали: „Ми, војници, смемо да плачемо само на Дан Победе, а њу - нашу Словенску Победу - још нисмо заслужили. Тако да - потрудимо се заједно, браћо…“

Није лако Марини Ганичевој да пружа микрофон час једном час другом говорнику. Сви говоре о словенској ствари. Љиљана Булатовић представља шест огромних књига о генералу Младићу, о његовој мајци, о Караџићу, о херојској српској историји ранијих векова и српској трагедији читавог ХХ века…

Народни уметник Сергеј Харламов уручује Р. Младићу албум својих цртежа из доба рата, насталих у Сребреници, Босни и Херцеговини, на Косову пољу. „Много сам зла тамо видео - прича Сергеј Михајлович - али ми се у сећање највише урезао дирљив призор како мој српски колега усред рата слика уљем мост на Дрини, а поред њега стоји жена и држи на тацни чашицу „Ракије“, чекајући да заврши рад и онако уморан попије…“

„Некада сам - говори Валериј Хајрјузов - одлазио у Србију са В. Распутином и В. Беловим… Нисмо одлазили у доба мира, већ у рат. Свако од нас је на свој начин од њих учио. И ја сам учио. Њихова школа ми је много помогла да истрајем у дане Октобарског преврата 1993. године у Москви. Наравно, написао сам приповетку и позоришни комад „Српска девојка“, који се већ игра на сцени. Вероватно је макар иоле неким од гледалаца отворио очи замагљене телевизијском лажју… Али колико нам још тих лажи предстоји да оповргнемо, колико још треба да се постарамо како би прави злочинци изашли пред лице правде, а прави хероји макар мало могли да предахну, пошто се рат између добра и зла никад неће завршити“ - и предаје сину генерала Р. Младића своју последњу књигу о авијацији где има доста лепих речи о српским пилотима.

Народни уметник Русије Јуриј Назаров признаје: „Од оног времена када сам био у рату на Балкану, када се власти Русије нису нарочито добро понеле према братском народу - престао сам да се уздам у било кога, већ сâм, колико могу, сопственим занатом служим нашим братским словенским народима…“

***

Вече је дуго трајало. Дуго је говорио Дарко Младић, одговарао на многобројна питања учесника сусрета. Љиљана Булатовић се обратила председнику Савеза писаца Русије В.Н. Ганичеву и предложила да се образује Српско-руско друштво писаца. Сви су је подржали. На вечери је прихваћен апел Председнику Русије Д.А. Медведеву с молбом да се умеша у судбине породица Младића, Караџића и многих других које у Србији прогањају због њихових несумњивих заслуга у ствари одбране православаца у годинама Балканског рата.

Семјон Толока