OPIS - Operacija istine
Prikazujem rezultate 1 do 5 od 5

Tema: OPIS - Operacija istine

  1. #1
    Domaćin Serdar Scepan Radojevic (avatar)
    Učlanjen
    19.07.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    ГШ СОВК
    Poruke
    3.578
    Reputaciona moć
    66

    Thumbs up OPIS - Operacija istine

    Mračne igre oko Srebrenice

    Aleksandar Pavić


    ponedeljak, 18. januar 2010.


    Kakva je to „rezolucija o Srebrenici“, gde tačno piše da je to „naša obaveza“ i kako tačno ta „obavezna“ rezolucija treba da glasi, predsednik Srbije Boris Tadić u svojim obraćanjima na tu temu još nije izričito rekao. Zloslutna su, međutim, bar dva nagoveštaja: 1) Tadić je izabrao Televiziju Republike Srpske da svoju nameru saopšti celokupnoj srpskoj javnosti, i to dan posle Sv. Arhiđakona Stefana, slave Republike Srpske i 2) sledećeg dana, na udarnom Drugom dnevniku RTS, dok je spiker govorio o stranačkim reakcijama na Tadićevu najavu, iza njega je stajao veliki broj, „8372...“.

    Prvi momenat je zlokoban jer je došao kao hladan tuš na proslavu Republike Srpske, i to u momentu kada je srpski entitet u Dejtonskoj Bosni i Hercegovini pod najvećim međunarodnim pritiskom u svojoj istoriji. Kao diplomirani psiholog, predsednik Srbije je morao da zna koliko njegova najava, baš u to vreme i tim povodom, može da demorališe i stanovništvo i rukovodstvo Republike Srpske koje, osim Srbije – i, još uvek u manjem obimu, Rusije – nema istinskog oslonca u svetu. Uz to, svi u Republici Srpskoj su svesni da izveštaj Komisije za ispitivanje događaja u Srebrenici, donet 2004. pod pritiskom Pedi Ešdauna (koji je, prema svedočenju francuskog pukovnika Patrika Barioa u Hagu, „izdiktirao izveštaj Komisije“, koja, ipak, nigde nije priznala postojanje „genocida“), ne da nije doneo Republici Srpskoj ništa dobro, niti primakao stanovnike Bosne i Hercegovine nekakvom pomirenju, već je samo intenzivirao histerične pozive Harisa Silajdžića i sličnih da se „genocidni entitet“ ukine. Dakle, moramo zaključiti da je, kao profesionalni psiholog, Tadić znao efekat ovakvog svog nastupa, i da je to svesno uradio, upravo sa pomenutom svrhom (ovde bi mu jedini izgovor mogao biti ako mu je u glavu udarila nedavno primljena vakcina protiv novog gripa, na način kako je udarila Ministra zdravlja, Tomicu Milosavljevića, koji se nekontrolisano kliberio pred kamerama Drugog dnevnika RTS posle pelcovanja krajem prošle godine).

    Drugi momenat je, pak, zlokoban jer je reč o brojki koja stoji na spomeniku u „Memorijalnom centru“ u Srebrenici, kojeg je 20. septembra 2003. otvorio poznati borac za istinu, bivši predsednik SAD Bil Klinton. Broj „8372“ predstavlja, prema navodima Federalne komisije za nestale osobe BiH, broj „nestalih žrtava genocida na području Regije Srebrenica“. Već ova kvalifikacija predstavlja besmislicu jer, kako se može znati da li je neko „žrtva genocida“ bez forenzičkog nalaza koji, opet, nije moguć ako je žrtva „nestala“? A tri tačke iza brojke nisu štamparska greška: one treba da svedoče o tome da, kako piše na spomeniku, taj broj „nije konačan“. Zlokobno je to što se ova, ničim dokazana, potpuno proizvoljna brojka nekritički nudi gledaocima najgledanije informativne emisije u Srbiji. Voditelj dnevnika se čak nije ni osvrnuo na nju, što treba da sugeriše da je neupitna. A nije. Zapravo je izuzetno upitna, što bi trebalo da zna, ako ne svaki bolje informisan građanin Srbije, a onda svakako svaki urednik, voditelj, pa i radnik državnog informativnog programa. Dakle, znali su, i svesno su tu brojku nekritički servirali višemilionskom auditorijumu, koji upravo od Medijskog javnog servisa zavisi za većinu svojih informacija.

    Ova dva momenta veoma liče na ono što se u stručnim, mahom vojno-obaveštajnim, krugovima naziva „SAJOP“ (PSYOP), što je skraćenica za „psihološke operacije“ (Psychological Operations). Kratka definicija sa jednog američkog sajta posvećenog ovom aspektu ratovanja glasi: „Psihološke operacije ili SAJOP su planirane operacije za prenošenje odabranih informacija i pokazatelja publikama, radi uticanja na njihove emocije, motive, objektivno rezonovanje i, napokon, ponašanje organizacija, grupa i pojedinaca. Korišćeno u svim vidovima ratovanja, to je oružje čija je delotvornost ograničena samo dovitljivošću komandanta koji ih koristi.“ Srpska javnost, možda bolje od i jedne u svetu, može da navede i konkretne primere SAJOP-a: izveštavanje o „granatiranju“ reda za hleb u ulici Vase Miskina u Sarajevu (korišćeno kao povod za uvođenje međunarodnih sankcija SR Jugoslaviji 1992.), navodi o „desetinama hiljada“ silovanih muslimanki od strane „srpskih snaga u Bosni“ (korišćeno kao sredstvo satanizacije koja bi opravdala održavanje i dodatno stezanje sankcija), izveštavanja o „srpskim granatiranjima“ sarajevske pijace Markale (korišćena kao povod za NATO-bombardovanja Republike Srpske 1994. i 1995.), izveštavanje o „masakru“ u Račku (korišćeno kao povod za početak NATO-bombardovanja SR Jugoslavije 1999.). U svim ovim slučajevima „prenesene su odabrane informacije radi uticaja na emocije i objektivno rezonovanje“ – ovog puta svetskog javnog mnjenja, koje je trebalo da, bez prethodnog, definitivnog utvrđivanja istine, podrži agresivni vojni angažman zapadnih vojnih snaga u bivšoj Jugoslaviji.

    Što se tiče događanja u Srebrenici u julu 1995, sa razlogom se može reći da je njihovo tumačenje od strane zapadnih vlada i mas-medija takođe korišćeno kao SAJOP. I to su prozreli mnogi nezavisni posmatrači iz samog ishodišta srebreničkog SAJOP-a. Na primer, Edvard Herman, profesor na jednom od najboljih svetskih univerziteta, Univerzitetu Pensilvanije (SAD), je 2005. napisao: „'Srebrenički masakr' predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima... To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova.“ Stela DŽatras je, pišući za američki antiratni sajt „Antiwar“, prozrela igru još 2000. godine: „Srebrenica jednako je holokaust. Srebrenica jednako je genocid. Srebrenica jednako je etničko čišćenje. I, pošto se sada diskredituju tvrdnje o masovnim grobnicama i genocidu na Kosovu, postoji li bolji način da se nastavi s demonizacijom Srba nego da se američki narod podseća na Srebrenicu? Jer ima još nezavršenog posla u rasparčavanju Jugoslavije, putem amputacije Crne Gore, Sandžaka i Vojvodine. Zver Novog svetskog poretka neće biti zadovoljna dok ne napuni želudac, a to zahteva da američki narod prihvati sledeću intervenciju NATO pakta na Balkanu.“ Tara Mekormak sa londonskog Vestminsterskog univerziteta je u engleskom časopisu „Spiked“ 2005. napisala: „Od Kosova 1999. do Konga 2005, Srebrenica se ističe kao konačni dokaz da je Zapad moralno obavezan da vojno interveniše u konfliktnim situacijama. DŽek Strou (tadašnji britanski ministar spoljnih poslova, prim. aut.) je pravdao zapadnu intervenciju u Makedoniji 2001. koristeći Srebrenicu kao primer šta se dešava kada se Zapad ustručava da interveniše. Liberalni komentator Dejvid Aronovič je upotrebio isti argument da bi opravdao svoju podršku vojnoj akciji u Iraku. Govoreći o ubistvu 60 kongoanskih vojnika od strane vojnika UN, general UN Patrik Kamert je iznosio argumente u korist snažne vojne intervencije, zbog 'lekcija iz Srebrenice, Somalije i Ruande.“

    Čitajući ove navode, može se, nažalost, doći do zaključka da nas naši glavni državni mediji pripremaju za rezoluciju o Srebrenici koristeći neprijateljski SAJOP – koji mi svi, putem TV pretplate, još i sponzorišemo. Ali to je nagovešteno u Njujork tajmsu još 9. maja 1999. („Šta je potrebno da se Srbija očisti?“), u jeku NATO-bombardovanja, kada je Sonja Biserko ponudila sledeći recept za Srbiju: „Podizanje optužnice protiv Miloševića od strane Haškog tribunala. Vojni poraz Srbije i demilitarizacija zemlje. Suđenja kojima je dat visok publicitet, koja će naterati Srbe da se suoče sa divljaštvom počinjenim u njihovo ime. Zapadno preuzimanje mas-medija, uz strogu zabranu širenja ekstremnog srpskog nacionalizma.“ (Istini za volju, Sonja Biserko je uz ovo tražila i „Maršalov plan za Balkan“. I to je, za divno čudo, jedino sa spiska želja što nije ispunjeno.) Dakle, jasno je da ovakva medijska priprema – iliti „spinovanje“ – ne obećava ništa dobro. Kao ni Tadićeve reči iz intervjua za „Politiku“ od 13. januara 2010: „Moramo pokretati inicijative koje menjaju stvarnost u pozitivnom smeru.“ Ovde treba reći da je Tadić taj koji je već počeo da „menja stvarnost“ svojom tvrdnjom da je donošenje nekakve rezolucije o Srebrenici „naša obaveza“ – što apsolutno, ni u jednom smislu nije tačno. Takva „obaveza“ ne postoji ni u presude Međunarodnog suda pravde, ni u jednom drugom aktu. To je, izgleda, Tadićeva obaveza prema nekom, ali on nema pravo da je preuzima u ime svih.
    "… Tamo gdje odzvanja naša riječ, gdje se još glagolja i gdje se još, kao stari zlatnik, obrće naša riječ, znaj čedo moje, da je to naša država bez obzira na to ko u njoj vlada…“



  2. #2
    Domaćin Serdar Scepan Radojevic (avatar)
    Učlanjen
    19.07.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    ГШ СОВК
    Poruke
    3.578
    Reputaciona moć
    66

    Podrazumevano Re: OPIS - Operacija istine

    Ali Boris Tadić bi morao da zna i u kom pravcu neki drugi žele da „menjaju stvarnost“ kada je reč o Srbiji. Na primer, neizbežna Doris Pak, šef Delegacije EP za odnose sa Jugoistočnom Evropom, koja je ispred evropskih narodnih partija usaglašavala tekst rezolucije kojim je Evropski parlament u januaru 2009, na predlog Jelka Kacina, označio 11. juli kao „dan sećanja na Srebrenicu“. Evo kakvu stvarnost za Srbiju želi ovaj ponosni nosilac hrvatskog Reda Zvonimira i počasnog doktorata Univerziteta u, inače, izuzetno tolerantnom i multietničkom Zadru: „Napominjem da ova rezolucija nije napravljena protiv Srba, ali kao Nemica mogu da razumem da Srbi osećaju krivicu zbog onoga što se desilo u Srebrenici. Nisu svi Srbi u BiH odgovorni za zločin, ali svi imaju zajedničku prošlost svoje nacije, kao što je i Nemci imaju.“ Dakle, Srbi treba da postanu Nemci – ali samo u „zajedničkoj prošlosti“ koja je, razume se, obeležena zločinom, tj. „genocidom“. Da li građani Srbije žele ovakvu „stvarnost“? Da li je to ta nova „stvarnost“ za koju Tadić želi da „preuzme odgovornost“, u ime cele nacije? Tadić je auditorijumu u Republici Srpskoj i Srbiji rekao da „politika koja je odgovorna ne znači da uvek mora da povlađuje htenjima i osećanjima građana“. Šta ćemo, međutim, ako ti isti građani žele da im se „povlađuje“ u samo jednoj stvari iznad svega – u istini?

    U smislu takvog „povlađivanja“, pogledajmo, u kratkim crtama, kako bi izgledao SAJOP koji ne bi bio neprijateljski kao što je sadašnji Tadićev i Jaserov (skraćenica za „Javni servis“), koji bi na pravi način pripremio srpsko javno mnjenje za eventualno donošenje neke rezolucije o Srebrenici. S tim, naravno, što bi, ako ne kao pripadnicima pravoslavno-vizantijske tradicije a ono bar kao jednim od većih žrtava savremenog SAJOP-a (naravno, ipak manjih od onih u Iraku i Avganistanu), nama trebalo da bude ispod časti da koristimo njegove manipulativne tehnike. Recimo, dakle, da bi se naša tehnika mogla zvati, na primer, Operacija istine – OPIS. Jednostavno oružje, sa odgovarajućim imenom, i još jednostavnijom primenom. Pogledajmo.

    Dakle, kako bi bilo kad bi se, u sklopu našet OPIS-a, na Medijskom javnom servisu, recimo, na udarnom Drugom dnevniku, gledalištu za početak saopštila notorna istina da je jedini sudski utvrđeni neposredni izvršilac zločina u Srebrenici u julu 1995. – jedan Hrvat iz Bosne (preciznije, iz okoline Tuzle)? Reč je, naravno, o Draženu Erdemoviću, koji je, u zamenu za svoja konfuzna, kontradiktorna svedočenja, na kojima je zasnovana celokupna „zvanična verzija“ zločina u Srebrenici, i „priznanje“ da je učestvovao u streljanju „između 70 i 100 ljudi“ (bez mogućnosti da ga i jedan advokat unakrsno ispita, pošto ga je Haški tribunal na vreme proglasio „mentalno nestabilnim“), osuđen na ukupno pet godina zatvora, a pušten posle tri i po. Kada bi se ova frapantna, ali krajnje jednostavna istina saopštila srpskom javnom mnjenju od strane državne televizije – kakva bi bila reakcija auditorijuma, tj. većine biračkog tela, i kakav bi bio njegov odnos prema usvajanju nekakve rezolucije o Srebrenici? Da li bi srpsko javno mnjenje progutalo „obavezu“ da Srbija „prihvata odgovornost“ za zločine jednog bosanskog Hrvata, i to počinjene na teritoriji druge države, pod ne zna se čijom komandom (jer, lanac komande 10. diverzantskog odreda, kojem je Erdemović pripadao – i to, ako je verovati, posle angažmana u HVO i Armiji BiH – nikad i nigde nije nepobitno utvrđen)? Jer, ne zaboravimo – a lako je zaboraviti, usled neprestanog, decenijskog srebreničkog SAJOP-a – da je Ratko Mladić još uvek samo optužen, i da nikakva njegova krivica nije dokazana, i da sam Erdemović, u svim svojim svedočenjima, nije uspeo da generala Mladića neposredno poveže sa zločinom kojeg je sam priznao da je počinio. Da li je to ta „zajednička prošlost nacije“ koju Doris Pak želi da nam nametne – u koju treba da ugradimo jednog bosanskog Hrvata, osvedočenog zločinca? I ne bi li bilo logičnije da Doris Pak ovu „zajedničko prošlost“ ponudi, na primer, baš Zadru, gradiću koji ju je već toliko zadužio i koji se svojim hrvatstvom – a i tekovinama Drugog svetskog rata u Hrvatskoj – toliko ponosi?

    Kada bi se stvar ovako predstavila, mnogima bi verovatno palo na pamet da bi tekst rezolucije jednostavno mogao da glasi[B]: „Osuđujemo činjenicu da je jedan bosanski Hrvat pobio tolike muslimane u Srebrenici.“[/B] Nekim, pak, drugim gledaocima Medijskog javnog servisa bi verovatno palo na pamet i sledeće pitanje: da li je moguće da se za ovo predsednik Srbije izvinjavao u Srebrenici? A nekima bi sigurno pala na pamet i sledeća konstatacija: nisu čak mogli da nađu ni jednog Srbina kao neposrednog izvršioca, već su morali da upotrebe jednog Hrvata. Zatim bi mogle da uslede i neke generalizacije, koje bi evocirale neprijatna podsećanja na Drugi svetski rat, što bi, razume se, narušilo „bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti“, koje, izgleda, EU, koja iz istorije očigledno ništa nije naučila, nastoji da nam nametne. Ali – to je cena istine. I to je jedino ono za šta naši političari treba da budu „spremni da rizikuju“, kako reče predsednik u svom televizijskom obraćanju, kada nešto rade u opšte ime.

    Naravno, Erdemović predstavlja samo jedan mali deo istine koja se sistematski krije od srpske javnosti kako bi joj se nametnula „nova stvarnost“. Postoje mnoge istine, koji su izgovorili još neki hrabri stranci, koje naše gledalište izgleda, ipak, još uvek „nema pravo da zna“. A možda nije ni čudo, s obzirom da se mišljenje stranaca ovde toliko ceni. Ne bi li bilo zanimljivo na Medijskom javnom servisu intervjuisati, na primer baš u Drugom dnevniku, i Filipa Korvina, najvišeg zvaničnika UN u BiH u leto 1995. (Koordinatora za civilna pitanja i Delegata Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN), koji je nekoliko puta (poslednji put u intervjuu nemačkom „Junge veltu“ od 31.7.2008.) javno izneo tvrdnju da je u Srebrenici u leto ubijeno „oko 700“ ljudi, dodajući da „razlika između 700 i uobičajeno navedenih 8000 nije brojčana – ona je politička“. Ne bi li bilo zanimljivo uporediti njegovu tvrdnju – naravno uživo – sa svedočenjem portugalskog oficira Karlosa Martinsa Branka, jednog od glavnih UN-ovih posmatrača na terenu u Srebrenici tokom jula 1995, koji je još 1998. napisao: „Malo je sumnje da je najmanje 2000 bosanskih muslimana poginulo u borbama protiv bolje obučene i bolje vođene Vojske Republike Srpske/Vojske bosanskih Srba. Ipak, ostaje pitanje, KADA je većina tih žrtava pala? Po analizi koja sledi, to je bilo pre konačnog pada Srebrenice: muslimani su pružili vrlo mali otpor u leto 1995.“ Sa svoje strane, Josif Bodanski iz Međunarodnog udruženja za strateške studije u Vašingtonu, međunarodno poznati stručnjak i savetnik američkog Senata za terorizam, koji je 2003. nazvao (tadašnju) cifru od 7000 ubijenih u Srebrenici “dezinformacijom”, mogao bi uživo da ponovi i sledeću svoju tvrdnju: “Svi nezavisni forenzički dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava, i to verovatno u nižim stotinama. Neprestano insistiranje na visokom broju muslimanskih žrtava takođe služi prikrivanju prethodnih ubistava srpskih civila u tom gradu od strane muslimana.“ A uz ove dobre ljude, gost u studiju bi mogao da bude i patolog dr Ljubiša Simić, čije se najnovije analize forenzičkih podataka upravo podudaraju sa prethodnim tvrdnjama, pominjući nešto manje od 2000 ukupnih žrtava, od kojih ukupno 442 pokazuju skoro nepobitne karakteristike pogubljenja? Dodajmo tu još i prof. dr Željka Vujadinovića, člana Komisije za ispitivanje događaja u Srebrenici, koji bi samo mogao da ponovi ono što je već rekao, na primer o brojci „8372...“: „Za ljude na spiskovima nestalih u Srebrenici nikada nije rečeno da su ubijeni i mrtvi, jer među njima pronađeni su i živi ljudi i oni koji su stradali u operacijama koje su se desile i prije 1995. godine, kao i onih koji su kasnije umrli prirodnom smrću. Za neke je utvrđeno da su promijenili identitet i da žive na drugim mjestima, drugi su izdržavali kaznu za krivična djela.“

    Eto kako bi mogao – zapravo morao! – da izgleda naš domaći SAJOP, tj. OPIS, za pripremu javnog mnjenja u Srbiji za eventualno donošenje rezolucije o Srebrenici I, kao pretplatnici, imamo pravo da ga zahtevamo, kako od medija, tako i od predsednika države. Jer, ako je neko zaboravio – a očigledno jeste – jedna od ključnih „evropskih vrednosti“ je beskompromisno traganje za istinom. U tom pogledu, Evropljanin na kojeg se svi pozivaju, Galileo, bio je neumoljiv: „Ipak se okreće.“ A, u slučaju Srebrenice, „ipak nije onako kako se tvrdi“. A „naše pravo da znamo“ je kako je tačno bilo. I to je jedino ono na šta predsednik Srbije i Skupština Srbije u nekoj svojoj rezoluciji imaju pravo – i obavezu – da pozovu. Na utvrđivanje prave istine o Srebrenici. I to ne samo u julu 1995.

    (Pečat, 15.1.2010.)

    http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/mracne-igre-oko-srebrenice.html
    "… Tamo gdje odzvanja naša riječ, gdje se još glagolja i gdje se još, kao stari zlatnik, obrće naša riječ, znaj čedo moje, da je to naša država bez obzira na to ko u njoj vlada…“

  3. #3
    Domaćin Serdar Scepan Radojevic (avatar)
    Učlanjen
    19.07.2009.
    Pol
    muški
    Lokacija
    ГШ СОВК
    Poruke
    3.578
    Reputaciona moć
    66

    Podrazumevano Re: OPIS - Operacija istine

    dobar tekst
    "… Tamo gdje odzvanja naša riječ, gdje se još glagolja i gdje se još, kao stari zlatnik, obrće naša riječ, znaj čedo moje, da je to naša država bez obzira na to ko u njoj vlada…“

  4. #4
    Poznat
    Učlanjen
    22.04.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Cukarica-Beograd
    Poruke
    8.619
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: OPIS - Operacija istine

    super tekst
    llol

  5. #5
    Buduća legenda Sanovnik (avatar)
    Učlanjen
    12.02.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Na vodi
    Poruke
    31.828
    Tekstova u blogu
    3
    Reputaciona moć
    853

    Podrazumevano Re: OPIS - Operacija istine

    E ovaj Mesic .... pardon Tadic , ce nam doci glave .

Slične teme

  1. muskarac [ profil ]
    Autor Navar u forumu Muškarci
    Odgovora: 723
    Poslednja poruka: 30.06.2010., 04:29
  2. operacija trumpf (toplicko-jablanicka operacija)
    Autor kiseli1 u forumu Istorija
    Odgovora: 4
    Poslednja poruka: 12.06.2009., 20:48
  3. Opis TCP i IP protokola
    Autor anon1mus u forumu Zanimljivi sajtovi
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 21.01.2005., 17:28

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •