pozdravi voljenu sobu

padne, gde ne padne teško
još se sećam onog čudnog stanja (međ javom i međ snom) noć pred svadbu...gledam sobu..malo i naplakujem (poznata sam kao plačippppp)
ostavila sam sve u sobi. Ona je i sada uglavnom takva. Zove se moja soba i deca kad spavaju kod babe i dede obilato je koriste. Plišane igračke su preživele i njih i sestrinu decu i moja mama stalno ih pere i gunđa da će da ih baci....
 
Mislim da mi je to bio jedan od najtezih momenata u zivotu :sad2: Sto je rekla Mileva bila sam medj javom i medj snom.
A mede i zeke?Pa zavrsile su u mojoj novoj sobi da bi ih posle prosledila mojoj deci.I ima jos njih par koji su u zivotu :heart:
 
Meni nije toliko teško palo kad sam počela da živim sa dečkom, jer sam imala svoju sobu kad god bih otišla kod mojih u Beograd... ali se pre jedno pola godine stariji brat vratio u stan, a moji su u međuvremenu napravili neki razmeštaj tako da je on dobio moju sobu.

E to mi je jako teško palo...kad vidim sklonjene sve moje uspomene - od fotografija, igračaka, i drugih sitnica koje mi nešto znače a koje sam ja kačila svugde po sobi- dođe mi da zaplačem.

I bedak mi je sad kad odem kod mojih u Bg, i spavam u dnevnoj sobi... osećam se izgubljeno u sopstvenom stanu, ne znam gde da ostavim stvari, gde da se presvučem, gde da odem kad hoću da razgovaram preko telefona, gde da dovedem drugarice....
 
Nije mi bilo svejedno...ali sam ostavila sve plišane igračke u njoj. Nekako su tamo pripadale, one su deo moje sobe, mog detinjstva koje sam sačuvala u toj sobi.
Ali se tata u međuvremenu uselio u nju i dovukao neke svoje prnje, skroz je zapustio sobu, natrpao je i ona sada izgleda tako tužno i ranjeno...
Ipak sam u toj sobi provela skoro 30 godina...:heart:
 
verovatno je strašno
ali kako sam ja odmalena praktično živela na dva mesta
a posle se preselila u bg
nisam vezana za bilo koje mesto
nekako se baš baš lako prilagodim i gde god da sam kul mi je ako mi je kul sa sobom il sa tom osobom sa kojom sam =)
i baš sam srećna zbog toga
iako put jeste bio gadan i imala sam problema sa sopstvenim identitetom zbog toga jedno vreme
i sad mnogo ken.jam, al tako je
 
Pre nekoliko meseci sam se odselila na studije, ali dolazim kuci bar dva puta msecno..........
Bilo mi je tesko i cesto se uzelim svoje sobice, posebno zato sto ona ima dusu, svima se mnogo sopada i odaje moje zelje, interesovanja i osobine............
Ne znam da li cu u svojoj kuci ziveti i kada se udam, prerano je da razmisljam o tome, ali kada bih morala da se oprostim sa tom slatkom malom prostorijom punoj uspomena i tajni, bio bi to bas bolan udarac.
Ja sam tu sobu obojila u sebe, ne mogu vam opisati kako se tu osecam................

Kada sam se pakovala, nisam htela da nosim mnogo stvari jer mi je potrebno da se tu iznova vracam i da uzivam sama u svom kutku............
 
Uh, tesko.
Idem kod mojih bar dva puta nedeljno, jos uvek sam sa Dorcola, ako me neko pita, nedostaje mi centar, stari kraj, drustvo sa coska, kuca,...
U mojoj sobi nije bilo plisanih igracaka, nisam taj tip. Sad ih ima, sestra je rasporedila svoje. :roll:
 
Svaki put pročitam pozdravi voljenu Osobu
...Skoro sam se rastala od moje sobice...i prvih nedelju dana sam plakala svako veče...sada nakon tri meseca mi je divno u novom protoru, ali kao što sam već rekla ne jednoj od tema, moja soba je moja soba, i za sada kada dođem tamo baš imam osećaj da sam došla kući...ali znam, vremenom će se to promeniti.
 
Eh, dugo, dugo nisam htela da diram nishta iz moje sobe.Bez obzira na to shto sam se udala za coveka kojeg volim , ispocetka sam plakala bar jednom nedeljno...ne znam nekako bilo jace od mene...A onda sam jednoga dana rekl mami, ma shta cuvash ove igracke, samo bishesh prashinu sa njih? A ona meni, pa to su tvoje igracke i pocne da se smeje, tada sam ih pokupila i malo po malo sve razdelila, nishta ostavila sebi nisam, i bolje, tako se covek veze za njih i svaka je podsecala na neko vreme, nekada dobro nekada ne, pa mi je ipak drago da sam tada sa tim delom "devojashtva" zavrshila...A onda su doshle igracke moje dece na red...Sin koji sada ima 20 godina ne da ni za zivu glavu neki sat koji smo mu kupili za njegovu sobu kada se rodio...valjda i mushkarce uhvati neka seta i nostalgija, samo ne priznaju...z;)
 
marenda*:
cure, hoće li vam teško pasti odlazak iz devojačke sobe kad se budete udavale? i šta ćete da uradite sa lutkama, medama i zekama? a vi, gospođe, kako je to kod vas bilo?
Kliknite za proširenje...

Ne bi mi tesko palo...ne bi mi ni bilo svejedno...ne vezujem se za materialno posebno...tesko bi mi palo da se odvojim od ljudi koje volim (sto ce se verovatno i desiti)..nije lepo biti u tudjini a nemati svog...z:cry:

A soba ko soba...u drugoj cu sve lepo da smestim..pa ce i ta da odise mojim osobinama, ukusom, zanimanjima..itd z:)

P.s. vise mi je bitno da imam svoj mir i slobodu...sad da li je to u staroj sobi ili novoj..svejedno je..
 
Ajoj, ja se samo zbog toga i dvoumim oko rane udaje. :)
Bilo bi mi bash zao da odem iz svog raja, svu dushu sam unijela u sredjivanje moje sobice...
I onda bi mi bilo uzas da odem...

A opet,razmishljam... imacju novu sobicu koju mogu josh ljepshe urediti. :)
 
Ja sam na neki način već otišla.

Iz unutrašnjosti sam, pre dve i kusur godine sam došla na studije, kući idem jednom u mesec-dva, jedino zimi i leti na duže. I baš mi je sad kad sam bila sinulo - dok sam gledala običnom olovkom napisanu ogromnu poruku na zidu, onog dana kad sam se selila - Немојте да кречите док ме нема! - da se ustvari nikad neću vratiti da živim u njoj. Priroda mog budućeg posla je takva da nemam šta da radim s njim tamo odakle sam.

Nije mi to strašno. Pa i sada kad odem kući jako malo vremena provodim u njoj - samo se presvlačim i spavam, sve ostalo vreme sam u dnevnoj ili u kuhinji. Nekako je ne osećam više kao moju moju. Kao da sam došla kod nekog u goste... :( a taj osećaj nemam u ostatku kuće.

Inače, u decembru sam promenila sobu u domu, i u prvi mah mi je bilo jako teško i rasplakala sam se u par navrata, ali brzo sam se navikla i zavolela i ovu sobicu. :heart:
 
Verovatno bi mi teže palo da jednog dana i dečka doselim u svoju sobicu, pa da niko nema svoj prostor i ni malo intime. Inače, najteže ću preboleti ako ne budem imala svoj komp, internet i tv:lol: A za igračkice, manje više, ni ovako ih više ne gledam.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top