Simbol paljenja svece u pravoslavnoj religiji

gost 170870

Aktivan član
Poruka
1.419
Svece palimo u crkvi, za zdravlje, kada se molimo za nekoga ili za sebe...Za slave, za sahrane, za Bozic...
Paljenje sveca je sveprisutan obicaj u pravoslavnoj(pa i hriscanskoj religiji uopste)

Interesuje me koja je tacno simbolika paljenja svece?
Da li je sveca koja gori simbol zivota? A sveca koju palimo za preminule simbol vaskrsenja i zivota posle smrti?
To je neka moja logika,ali interesuje me da li postoji crkveno,jasno odredjena simbolika?
 
Ne znam objasnjenje osim da to cinim s vremena na vreme i, nekako, pretpostavljam, da oni za koje to cinim - znaju da mislim na njih.

Nemaju pojma ali to nije bitno....bitno je da kada to radis ujedno i osecas stvarnu potrebu da to uradis. U takvom slucaju tokom paljenja svece, emitovaces dosta jaku pozitivnu energiju...tj. pozitivne misli koje ce pozitivno uticati na tvoju kammu.
 
da trud al sve to nema veze sa svecom :zpozdrav:

dzaba trud onima koji nemaju ni dobro srce ni pozitivne misli

mogu hiljadu sveca paliti ..

Neverovatno provociras u poslednje vreme.

Pa ako covek sa pozitivnim mislima (za nekog, za sebe), pali svecu, onda i te kako ima veze s pozitivnom energijom i onda je sigurno dobro upaliti svecu.

Za nekog je pozitivna energija da izigrava pametnjakovica na forumu, a vidis, za nekog je to mozda paljenje svece, izmedju ostalog.:cool:
 
Svece palimo u crkvi, za zdravlje, kada se molimo za nekoga ili za sebe...Za slave, za sahrane, za Bozic...
Paljenje sveca je sveprisutan obicaj u pravoslavnoj(pa i hriscanskoj religiji uopste)

Interesuje me koja je tacno simbolika paljenja svece?
Da li je sveca koja gori simbol zivota? A sveca koju palimo za preminule simbol vaskrsenja i zivota posle smrti?
To je neka moja logika,ali interesuje me da li postoji crkveno,jasno odredjena simbolika?


Свеће и кандила са уљем су се употребљавали у црквама још у давно време.
Наредба да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију (Исх. 25, 31-37)

Свеће су палили и свети апостоли, и први Христови следбеници, када су се окупљали ноћу ради проповеди Божије речи, молитве и ломљења хлеба. О томе се говори у књизи Дела светих апостола: “И бијаху многе свијеће горе у соби где се бијасмо сабрали” (Дела XX, .

У првим вековима хришћанстава за време Богослужења су се увек палиле свеће.
С једне стране је за то постојала потреба: хришћани, гоњени од многобожаца, су се ради Богослужења удаљавали у подземља и катакомбе, а она су углавном служена ноћу, те се није могло без светиљки. Али са друге стране и оно што је најважније, светлост је имала духовни значај. “Код нас се Богослужење никада не служи без светиљки, - говорио је учитељ Цркве Тертулијан, - али их ми не користимо само да бисмо разгонили ноћну таму, - јер Литургију служимо при дневној светлости, већ ради тога да бисмо помоћу њих изобразили Христа – несотворену светлост, без које бисмо и у сред бела дана лутали у мраку».

Крајем другог века Бог је у Јерусалимској Цркви учинио чудо: када на Пасху у храму није било уља за кандила, епископ Наркис је наредио да се у кандила налије изворска вода – и она су горела све време Пасхе, као да су била напуњена најбољим уљем. Када су престала гоњења на Христову Цркву, и наступио мир, задржао се обичај паљења светиљки и свећа. Ниједно Богослужење, нити било које друго свештенодејство се није служило, као што се и данас не служи без светиљки. У старозаветна времена је пред књигом Мојсијевог закона непрекидно горело кандило, симболишући да Закон Божији представља светлост човеку у његовом животу. А пошто је у новозаветна времена Божији Закон садржан у Јеванђељу, онда су у Јерусалимској Цркви прихватили као правило да се пре изношења Јеванђеља носи упаљена свећа, а за време читања Јеванђеља се пале све свеће, симболишући то да Јеванђељска светлост просветљава сваког човека.

Тај обичај се пренео и на друге помесне Цркве. Као последица тога почело се паљењем свећа и кандила не само испред Јеванђеља, већ и испред гробова мученика, икона светих, као и у знак сопствене благонаклоности према светињи. Јероним је у посланици против Вигиљанција тврдио: “у свим Источним Црквама се за време читања Јеванђеља пале свеће и при сунчевој светлости, и то не ради разгоњења таме, већ као знак радости, да би се материјалном светлошћу изобразила друга светлост … Неко други ово чини у част мученика”.

“Кандила и свеће изображавају вечну Светлост, као и светлост којом сијају праведници”, - каже свети Софроније, Патријарх Јерусалимски (ВИИ век). Свети Оци VII Васељенског Сабора су одредили да се у Православној Цркви светим иконама и моштима, Христовом Крсту и Светом Јеванђељу одаје част кађењем тамјаном и паљењем свећа. Блажени Симеон Солунски (XВ век) пише, да се “свеће пале пред иконама светих и ради њихових добрих дела у свету…”
 
Има и симболичко значење свећа, свећњака, кандила и светлости у цркви

Светлост у православној цркви изображава небеску Божанску светлост. Она такође означава и Христа као Светлост свету, Светлост од Светлости, Светлост истинску, Која просвећује сваког човека, који долази у свет”.
Древне византијско-руске цркве су имале веома уске прозоре, због чега је у њима био полумрак и сумрак чак и у најсунчанији дан. Али то није тама, нити потпуно одсуство светлости. То означава овоземаљски људски живот, погружен у сумрак греха и незнања, у коме међутим светли светлост вере, светлост Божија: “И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе” (Јн. 1, 5).

Сумрак у цркви означава тај мислени духовни сумрак, покров, којим су обавијене Божије тајне. Мали, уски прозори на древним црквама, који су симболизовали изворе Божанске светлости, су у црквама стварали такву атмосферу, која је у потпуности одговарала наведеним јеванђељским речима и правилно изображавала природу ствари у духовној области живота. Спољна светлост је пуштана у унутрашњост цркве само као одраз нематеријалне светлости, и то у веома ограниченој количини. Светлост у ужем смислу у црквеном поимању представља само Божанску светлост, Христову светлост, светлост будућег живота у Царству Божијем. Тиме је одређен и карактер унутрашњег осветљења цркве. Он се никад није назначавао ради тога да би било светло. Светиљке у цркви су увек имале духовно-симболичко значење. Оне се пале и дању, за време дневних служби, када има довољно светлости од прозора. У уставним случајевима, светиљке у црквама се за време вечерњих и ноћних Богослужења могу палити у веома малом броју, а при читању Шестопсалмија на свеноћном бденију се гасе све свеће, сем свећа на средини цркве, где стоји чтец, испред икона Христа, Мајке Божије и Светитеља коме је црква посвећена. Тада је сумрак у цркви веома густ, али никада није потпуни мрак: “Видјело се свијетли у тами”. Зато се у време празничних и недељних Богослужења пале све светиљке, па тако и оне највише – паникандило и полијелеји, изображавајући тада у потпуности Божииу светлост, која сија вернима у Царству Небеском и садржи већ у духовном значењу прослављани догађај.

Симболички карактер светлости у цркви се такође потврђује и саставом свећа и кандила која горе. Верни су у старо време приносили цркви восак и уље као добровољне жртве. Литургичар XV века, блажени Симеон, архиепископ Солунски, објашњавајући симболичко значење воска, каже да, чисти восак означава чистоту и неисквареност људи који га приносе. Он се приноси као знак нашег раскајања у упорности и спремности на послушност Богу слично мекоћи и савитљивости воска. Као што восак који су пчеле направиле после сакупљања нектара са цвећа и дрвећа симболички означава принос Богу као од све творевине, тако и горење воштане свеће, као претварање воска у огањ, означава обожење, претварање овоземаљаског човека у нову твар дејством огња и топлине Божанске љубави и благодати.

Уље, као и восак, такође означава чистоту и искреност човека у његовом поклоњењу Богу. Али уље има и своје посебно значење. Јелеј је уље плодова маслиновог дрвећа, маслина. Господ је још у Старом Завету наредио Мојсију да као жртву Богу приноси чисти јелеј без талога (Исх. 27, 20). Сведочећи чистоту људских односа према Богу, јелеј представља знак Божије милости према људима: он смекшава ране, има исцелитељско дејство, оплемењује храну. Кандила и свеће имају велико богослужбено и тајно значење. Они горе у олтару за Престолом на посебном свећњаку са седам свећа; кандило или свећа се на свећњаку ставља на Горње место, на Престо, на Жртвеник, док кандила могу да се пале и испред одређених икона у олтару.

Кандила се на средини цркве обично пале испед свих икона, а испред посебно поштованих икона се пали и по неколико њих: поред тога, стављају се велики свећњаци са рупицама за велики број свећа, како би верници могли да поставе свеће поред одређених икона. Велики свећњак се увек ставља на средину цркве са источне стране аналоја, где се налази икона Светитеља који се слави тога дана. Посебан свећњак са великом свећом се износи на малом входу на вечерњој и на великом входу на Литургији, као и пре читања Јеванђеља, када се оно износи на входовима или ради читања. Та свећа означава светлост Христове проповеди, Самог Христа, као Светлост од Светлости, Светлост истинску. Исто значење има и свећа на свећњаку којим свештеник заједно са кадионицом после Литургије Пређеосвећених Дарова благосиља народ са речима “Светлост Христова просвећује све”. Посебан духовни значај имају и свеће у архијерејским дикирима и трикирима. За време кађења цркве у уставним случајевима ђакон претходи свештенику који врши кађење са посебном ђаконском свећом, која означава светлост апостолске проповеди, која претходи примању вере у Христа међу народима, то јест као да претходи Христу, Који долази к људима. Упаљене свеће у рукама свештеника се налазе у за то уставом одређеним деловима Богослужења.

Посебним свећњаком са три свеће свештеник благосиља народ после васкршњих служби. У централном делу цркве се из купола према доле спушта велики свећњак са великм бројем свећа, које се пале у одређеним моментима – то је паникадило или паникандило. Из купола споредних олтара са стране се спуштају у цркву слични свећњаци мањих размера, који се називају поликандила (полијелеји). Поликандила имају од седам до дванаест свећа, а паникандила више од дванаест.

Црквених свећњака има разних. Свећњаци свих врста, поред практичног назначења симболизују ту духовну узвишеност, захваљујући којој светлост вере светли целој кући, целом свету. Паникадило (у преводу са грчког свећњаци са много свећа) се спуштају одозго у централни део цркве, и поликандила, која се налазе у споредним олтарима, са великим бројем свећа представљају Небеску Цркву као скуп, сазвежђе људи, који су освећени благодаћу Духа Светога, просвећени светлошћу вере, у којима гори пламен љубави према Богу и који нераздвојно пребивају у светлости Царства Небеског. Због тога се ти свећњаци и спуштају одозго у тај део цркве у коме је окупљена овоземаљска Црква, која је призвана да духовно стрему навише, ка својој небеској сабраћи. Небеска Црква осветљава својом светлошћу земаљску Цркву, разгонећи од ње таму – такав је смисао висећих паникадила и поликандила.

На иконостасу и скоро испред сваког киота у цркви виси једно или неколико кандила, и стоји свећњак са упаљеним свећама. “Свећњаци, који горе испред икона, означавају да је Господ неприступна светлост и огањ за непокајане грешнике, а за праведнике огањ очишћујући и животворни; да је Мајка Божија Мајка светлости и да је Сама најчистија неугасива светлост, која светли целој васељени, да је Она Купина Која гори и несагорева, примивши у Себе Божански огањ – огњени Престо Сведржитеља …да су свети светиљке које горе и светле целом свету својом вером и врлинама …” (св.праведни Јован Кронштатски).

“Свеће испред Спаситељевих икона означавају да је Он Светлост истинска, која просвећује сваког човека који долази у свет (Јн. 1, 9), а истовремено и Огањ који опаљује или оживотворава наше душе и тела; свеће пред иконама Мајке Божије означавају да је Она Мајка неприступне Светлости, а истовремено и Њену пламену љубав према људском роду; да је Она у Својој утроби носила Божански огањ и нетакнута њиме носи у Себи вечно Божански огањ који се уселио у Њу; свеће испред икона светитеља означавају пламену љубав светитеља према Богу, ради Кога су жртвовали све, што је човеку драго у животу … означавају да су они светилници који нам горе и светле својим животима, својим врлинама и наши усрдни молитвеници пред Богом, који се и дан и ноћ моле за нас; упаљене свеће означавају и нашу пламену усрдност према њима и жртву од срца…”

Кандило, које виси испред иконе, симболизује древни огњени стуб, који је по ноћи извео Израиљ. Свеће, које горе на свећњаку, постављене око кандила, подсећају онога који се моли на купину, трнов грм, који је горео, али није изгорео, и у коме се Бог јавио Мојсију. Купина, која је горела а није сагоревала је посебно била праобраз Мајке Божије.

Свеће, које су постављене по правилним круговима, означавају кола која су узнела светог Илију, а сами кругови изображавају точкове тих кола.

“Огањ упаљених … свећа и кандила, као и сама кадионица са запаљеним угљем и мирисним тамјаном нам изображавају духовни огањ – Духа Светог, Који је сишао у виду огњених језика на апостоле, спаљујући наше греховне пороке, просвећујући наше умове и срца, распаљујући наше душе пламеном љубави према Богу и једних према другима: огањ испред светих икона нас подсећа на пламену љубав светих према Богу, због које су они омрзнули свет и све његове прелести, сваку неправду, подсећајући нас на то да и ми треба да служимо Богу, да Му се молимо пламеним духом, што ми најчешће не успевамо, јер су нам срца охладнела. Тако је у цркви све поучно и нема ничег бесмисленог, непотребног” (св. Праведни Јован Кронштатски).
 

Back
Top