ja sam jos pre koju godinicu dok sam jos bio u shkolici napisao rad na temu ljubavi, pa sam koristio froma ... evo iskopiracu rad, mada nije to neka filozofija, mnogo sam se oslonio na literaturu, ali smatram da je kao neko pochetno mishljenje OK
ima tu svachega, al oprostite mi, bio sam maloletan
Problem ljubavi
literatura: M.Scott Peck "Put kojim se redje ide"
Erih From "Umece ljubavi"
* Ljubav u modernom svetu.
Danasnji moderni svet predvode kapitalizam i demokratija, koji su zastupljeni kao jedini "pravi" sistemi, dok su mnogi drugi nazadni istrebljeni.Taj zapadnjachki sistem je najzastupljeniji upravo zbog toga sto propoveda jednakost i omogucuje pojedincu da se uklopi u sistem, kako je From napisao: "u savremenom zapadnom drustvu sjedinjavanje s grupom dominantan je nachin prevazilazenju izdvojenosti". From je prethodno pisao da je najveci problem choveka da prevazidje svoju izdvojenost i posebnost (koju poseduje svojim rodjenjem, svojim osobinama, vrlinama i manama - svojim egom) i da nadje svoje mesto u svetu. I upravo je ovaj sistem taj koji omogucava da se pojedinac oseca zadovoljan i prihvacen. On ima ista prava kao i svi, on ima pravo da se njegov glas chuje, on ima pravo da kaze svoju misao, on ima pravo na sve ukoliko to ne ugrozava druge.
Medjutim, ceo taj sistem vuche za sobom mnoge probleme, a mozda najveci je sto pojedinca tretira kao masinu odredjenog radnog vremena (od osam ujutro do pet poslepodne), odredjenog veka trajanja (penzija do 60 godina) i odredjenog cilja (stvoriti novac, i samo novac). Sve se to uvuklo u zivot pojedinca, posao i novac postaju jedini smisao egzistencije i chovek je nemocan da se otrgne sistemu. On je uvuchen u masinu, i najchesce nije ni svestan toga vec je duboko uveren da zivi slobodno. U toj masini on ima pravo na slobodno (svoje) misljenje ali ga najchesce ni ne poseduje.
Ne verujem da je izreka "vreme je novac" izrechena pre XX veka. Ova izreka govori mnogo o danasnjici. Novac je izjednachen sa svakom sekundom jednog dana, njih 86400. Postao je glavna preokupacija 120 sati u pet radnih dana. Postao je glavni smisao svih 365 dana u godini (izuzev godisnjih odmora). Danasnji chovek nema vremena da razmislja o sebi, o drugima, nema vremena za duhovni razvoj a samim tim nema vremena za ljubav. Ovde ne mislim samo na ljubav prema osobi suprotnog pola. Mislim i na prijateljsku ljubav koju chovek uvuchen u masinu nema vremena ni volje da razvija, vec ta prijateljska "ljubav" ostaje na nivou jedne navike, neke potrebe da se nekom kazu svakodnevne muke, ili iz chistog moranja. Kolege sa posla veci deo dana provode zajedno i oni su tu na tom mestu primorani da se sprijatelje. Ako se sprijatelje, to nije ljubav (mada moze postati). Ljubav je slobodan izbor, a oni se nisu birali. Mislim i na ljubav prema deci, koja su mozda i najvece zrtve prezaposlenih roditelja koji jednostavno nemaju vremena da im se posvete i ona bivaju prepustena sama sebi, pa sta bude od njih. Sigurno ce neka postati samostalna, vesta, snalazljiva i samouka (posto im nista drugo ne preostaje), ali koliko ce njih izaci na pogresan put? Koliko ce njih ponavljati greske svojih roditelja na svojoj deci, zato sto nisu nauchena sta je to roditeljska posvecenost i paznja?
A upravo su posvecenost i paznja glavni uslov za ljubav. Skot Pek kaze da je ljubav u svom osnovnom obliku delovanja rad, suprostavljanje lenjosti, a za rad je neophodna paznja (kada volimo nekoga, poklanjamo mu paznju i posvecujemo mu se), a za sve je to potrebno vreme. Danas se vreme trosi na stvaranje moci i novca, to je glavni prioritet. Danas je novac jedini bog kojem se svi odreda klanjaju. Citiram Froma: "Zar se vrednim truda smatra samo ono pomocu chega se moze steci novac ili prestiz; a ljubav, koja koristi "jedino" dusi, ali je nekorisna u modernom smislu, predstavlja luksuz na koji nemamo pravo da potrosimo mnogo energije?"
Vreme je novac, i novac je postao vazniji od svega. Siromasni ljudi ne mogu da misle na nesto drugo osim da obezbede novac koji im zivot znachi, ljudi srednjeg staleza zele da se popnu vise na lestvicu, da obezbede jos novca i izvesnu buducnost svojoj porodici. Oni na televiziji gledaju milijardera koji se rasipa na svojim jahtama, pokazuje jednog od svojih modela "ferarija" i kaze:"... pocheo sam kao obichan prodavac novina na ulici, a pogledajte dokle sam dosao". CHuveni "americhki san" kada obichan beznachajni chovechuljak vrlo brzo, nekim revolucionarnim izumom, sasvim novim, ludim i otkachenim postaje milioner preko noci. I ljudi onda pomisle "i ja sam prodavac novina, sto ja ne bih mogao isto to da postanem?". I, na kraju, prebogate ljude najbolje oslikava Diznijev junak Baja Patak, bogatas i cicija koji zlatnicima u svom trezoru tepa:"Dechice moja".
To sve ima svoj odraz u sposobnosti voljenja modernog choveka. Danasnji svet je dosao dotle da se na sve posmatra kao na robu koja se trazi, kupuje, razmenjuje, odmerava, procenjuje. Danas je chak i sport postao roba, sredstvo masovne zabave, da ne govorimo o popularnoj muzici i o novcu koja se vrti njome. Takvu sudbinu je dozivela i ljubav, tj. ono sto se danas zove tim imenom. Ljubav je trgovina. Ljudi zele da postanu voljeni i zato moraju da ispunjavaju neke kriterijume, kako bi zadovoljili ljude koji potrazuju "robu". Ovi nasi moderni ljudi savremenog drustva su potrosachi, kupovina, razgledanje i biranje su im umetnuti u psihu i sasvim je normalno da se u takvim uslovima i na potencijalnog partnera gleda kao na robu koja moze da se uzme ako ispunjava kriterijume ukusa. Taj ukus najchesce nije proizvod lichnog misljenja vec proizvod mode odredjenog vremena. Savremeni muskarac koji je danas cenjen na trzistu ljubavi ima sledece karakteristike: muzevan je, drzi do sebe i svog izgleda, kupuje kozmetiku i kompletna garderoba mu je firmirana, na poslu je ambiciozan, u firmi je "mladic koji obecava" i pred kojim je "svetla buducnost". Savremena zena koja je vredna paznje prezauzetih muskaraca izgleda ovako: lepa je, misteriozna, ne treba napominjati da drzi do sebe i svoje odece, a i ona je poput muskaraca ambiciozna na poslu, i sve je vise zena koje zaradjuju mnogo novca i koje su na vodecim pozicijama u firmama. I ne samo to - mnoge su vazne politicharke i odluchuju o mnogim sudbinama. Drustva za zastitu zena i njihovih prava konachno mogu da odahnu, zene su danas apsolutno izjednachene sa muskarcima. Medjutim, i From je to zapazio: "Muskarci i zene postaju isti, a ne ravnopravni kao suprotni polovi". I to je jos jedan dokaz za tvrdnju da danasnji globalni svetski sistem stvara robote i apsolutno pogresan sistem vrednosti. Zasto stalno potenciram tu prichu? Zato sto sve to pogubno utiche na ljubav. Danasnji chovek kojem su posao i novac prvi na hijerarhiji vrednosti ne moze ostvariti ljubav. Skot Pek je opisao sta sve treba uchiniti da bi se doslo do prave ljubavi i sasvim su jasne dve stvari: prvo - moderan chovek, najjednostavnije, nema vremena za onakav rad, trud i zrtvovanje opisan u knjizi "Put kojim se redje ide", u delu drugom pod nazivom "Ljubav"; drugo, moderan chovek nema u logici chinjenicu da je ljubav najvaznija, kao pokretach svega, on na televiziji vidi da se sve moze novcem i nije ni chudo sto mu je novac najvazniji. Propaganda je uchinila svoje.
Mislim da je dovoljno posmatrati stampu i televiziju da bi se shvatilo da je ljubav danas roba na rasprodaji. Pitam se koliko je novinske hartije i traka potroseno na chlanke i emisije o postizanju idealnog pakovanja na trzistu ljubavi, u skladu sa modom - od raznih vezbi za zatezanje stomachnih misica do reklama za teretane i preparate za mrsavljenje. Ljudi zele da postanu vredni voljenja, ali usled radnog vremena od 8 do 17h (sve sa pauzom za ruchak) nemaju vremena da se pozabave time sta znachi u stvari biti vredan voljenja. Da li je problem samo da mi postanemo vredni voljenja i onda je stvar resena? Da li je problem samo da mi nadjemo osobu koja ce nas voleti, ili, jos bolje - da ona nadje nas, i onda mozemo slobodno da se prepustimo predivnim, opustajucim talasima ljubavi?
Zakljuchak prethodno napisanog glasi: danasnji moderan chovek zapadnog drustva (i drustva koja tom sistemu teze i kojih je mnogo) je preokupiran poslom i novcem, nametnut mu je sistem pogresnih vrednosti i u kapitalistichkoj masini on nema vremena ni motivacije za bilo kakav rad na sebi, sto podrazumeva duhovni razvoj. Samim tim sto je to tek pochetni korak ka pravoj ljubavi, on ne moze da je ostvari jer ne moze ni da zapochne taj posao na pravi nachin, i samim tim dolazi u zablude o ljubavi.
Tri najvece zablude o ljubavi su: zaljubljenost je ljubav, zavisnost od druge osobe je ljubav, i da o ljubavi nema sta da se nauchi.
* Zaljubljenost je ljubav.
CHitajuci Skota Peka mozemo videti da su po njemu najveci problemi u razumevanju i ostvarivanju prave ljubavi preveliko verovanje osecanjima i totalna nezainteresovanost za duhovni razvoj. Velika greska se chini ukoliko se dozvoli da nas osecanje bliskosti prema drugoj osobi i sjedinjenje sa njom navede da mislimo o zaljubljenosti kao o ljubavi i to je najchesce greska mladjih ljudi (sasvim normalna greska koja je u sklopu sazrevanja) ali je zastupljena i medju "zrelijim" osobama koje ochigledno nisu stigle ili zelele da napreduju u svom duhovnom razvoju, nego su ostale na nivou mladjeg adolescenta. Zaljubljenost je pre svega specifichno erotsko iskustvo, a osim toga, povrsna je i prolazna. U knjizi "Put kojim se redje ide", mit o zaljubljenosti i romantichnoj ljubavi je nazvan kao zamka za namamljivanje u brak i dalju reprodukciju. Medjutim, to sve ne znachi da je zaljubljenosti totalna zabluda i da nista ne ostaje kad ona prodje. Kad ona prodje, nastaje pogodno tle za stvaranje prave ljubavi, jer je tada par postao svestan problema izmedju sebe i svojih razlichitosti, i tada bi trebalo da pochne prevazilazenje toga, sto je put ka pravoj ljubavi.
* Zavisnost je ljubav.
Veoma bitna stvar u pravoj ljubavi je sloboda, nezavisnost, mogucnost da partneri zive razdvojeno, vode sospstvene zivote, a da opet izmedju njih vlada chvrsta, sigurna ljubav. To je zasnovano na medjusobnom poverenju. Ali, veoma chest je sluchaj da jedan partner gusi drugog, da zalazi u sve sfere njegovog zivota, da ne moze da mu dozvoli da uchini bilo sta sto on ne moze kontrolisati. To je veza i kojoj vlada nepoverenje, najchesce bezrazlozan strah da ce jedno ostati bez drugog, gde onda dolazi do panike kod onog partnera koji se oseca "ugrozenim" i dolazi do gusenja individualnosti. Skot Pek takve ljude naziva "pasivno zavisnim" osobama. Oni su apsolutno zavisni od tudje ljubavi i tudje paznje, i uchinili bi sve da zadrze partnera do sebe zeleci da dobijaju ljubav, ali su nesposobni da daju, niti bilo sta da pruzaju ili dozivljavaju bez tudje ljubavi. Skot Pek, inache psihoterapeut, kaze da je to najchesci poremecaj kod ljudi, a evo sta on kaze za takve osobe: "Ljudi sa ovim poremecajem su pasivni i zavisni, toliko su obuzeti potrebom za ljubavlju da nemaju energiju da sami vole. Oni su poput izgladnelih koji mole za hranu, a nemaju ni trunke da pruze drugima. CHini se kao da su iznutra prazni, slichni jami bez dna koju je nemoguce napuniti". Ti ljudi nikad nemaju osecaj celovitosti i usled toga nemaju ni identitet. Oni parazitiraju na drugoj osobi nazivajuci to ljubavlju. Ne zele da se upuste u rizike prave ljubavi jer su uplaseni i nepoverljivi, vec zele da zadrze "status quo" dokle je to moguce, kocheci sebe i drugog u razvoju. To je apsolutna nezainteresovanost za duhovni razvoj.
* O ljubavi nema sta da se nauchi.
Ljudi uglavnom smatraju da je ljubav nesto sto se sluchajno desi, nesto sto nas pogodi kada se zvezde poklope (ili neki slichan fenomen). Ljudi misle da je ljubav prijatno osecanje. Ali, koliko njih pomisli da je ljubav u stvari tezak rad na sebi i drugima, koji oduzima mnogo vremena (ali daje daleko vise)?
Ukoliko je stanoviste da je zaljubljenost ljubav najjacha zabluda, a da je zavisnost takodje ljubav najchesca zabluda, onda je stanoviste da se o ljubavi nema nista nauchiti najrasprostranjenija, opsta zabluda.
CHovekova prva ljubav je majchinska ljubav, i u normalnom sluchaju on je bezuslovno dobije, samo zato sto je on bespomocno, nezasticeno dete. Zatim, ne razvijajuci se, chovek ostaje pri uverenju da se ljubav dobija i da dolazi sama od sebe, a tinejdzerska prva ljubav, koja je najchesce sluchajna, samo ga uchvrsti na tom stanovistu. I onda ljudi sebi postavljaju pogresna pitanja "kako da postanem voljen?" i "kako da nadjem pravu osobu?" umesto "da li sam sposoban da volim?" i "da li je voleti bas tako lako?". Ova zabluda je veoma mocna, a samo saznanje da se ljubav ipak uchi je bitan korak jer mnogi nikad ni ne izadju iz kruga ove zablude vec se vrte u njemu misleci da znaju sve teoretski o ljubavi i da samo treba pronaci nekog koga ce voleti.
Ljubav pochinje u nama samima, ne zavisi od nikakvog objekta niti od neke osobe. Sposobnost voljenja se uchi, isto kao npr. slikarstvo - ne zavisi nasa sposobnost slikanja od toga da li ce nas uchitelj nauchiti, da li ce nam sve objasniti i pokazati, nego od nas samih, da li cemo mi biti do kraja strpljivi, disciplinovani, pozrtvovani da nauchimo da slikamo/volimo.
* Ako sve ovo nije ljubav, sta je onda prava ljubav?
Sto se Froma tiche, za njega je ljubav pravo umece,"bas kao sto je zivot umece". Ljubav je "zanat" kao i svaki drugi, koji se mora uchiti kroz dugu praksu da bi se i teorija i praksa stopili u jednu celinu. Ljubav je odgovor na pitanje ljudske egzistencije, njome chovek prevladava sebe, svoju samocu, izdvojenost, svoj ego, svoje sebichne lichne ciljeve. Ljubav nije kad volimo samo jednu osobu "najvise na svetu" i kao onda smo srecni do kraja zivota, ljubav je nachin zivota. Ili volimo sebe i sve ljude oko nas, ili nismo u stanju da volimo.
Skot Pek je pokusao da postavi definiciju ljubavi iako je i sam naznachio da je svestan da je ljubav "prevelika i preduboka da bi bila ikad shvacena, izmerena ili ogranichena rechima". Sto se njega tiche, ljubav je volja da sebe prosirimo da bismo potpomogli sopstveni i tudji duhovni razvoj. Kako ovo shvatiti? Moje shvatanje je ovakvo: ljubav je volja za radom, za istrazivanjem, ispitivanjem, uchenjem i napredovanjem, sve u cilju prosirivanja svojih shvatanja i vidika, tj. duhovno napredovanje, i to predstavlja ljubav prema sebi. Ljubav prema sebi je osnova, tesko da mozemo ceniti i voleti druge ako ne cenimo i ne volimo sebe. A tudji duhovni razvoj cemo potpomoci ukoliko ga ukljuchimo u nas. Ukoliko drugu osobu ukljuchimo u nas razvoj, napredovacemo i mi i druga osoba, poklanjacemo mu paznju, iskreno zeleti da se ta druga osoba razvija, da i ona nauchi, shvati, napreduje, i to je ljubav prema drugome. Postoji li ista lepse sto mozemo pozeleti nego da iskreno zelimo da se druga osoba razvija i napreduje? Postoji li ista lepse sto mozemo uchiniti nego da joj pomognemo u tome?
Medjutim, ljubav, kao svojevrsno sirenje sopstvenih i tudjih granica zahteva napor koji nije uopste mali i beznachajan. CHak stavise, rekao bih da je ljubav uzasno naporna i zahtevna. Pod tu rech "napor" ide mnogo stvari: volja, rad, koncentracija, akcija, kritika, samokritika, savladavanje sopstvenog ega, sposobnost da se shvati tudji ego, spremnost na padove, prevazilazenje strahova (dakle hrabrost), suochavanje, ponizno koriscenje moci ....... prava ljubav je zaista stvar koju mnogi nece moci sebi priustiti, stvar koju mnogi nece moci dovesti do kraja, s tim da mnogo ljudi nije ni svesno onoga sto se shvati chitanjem knjiga "Umece ljubavi" i "Put kojim se redje ide", vec doveka ostaju u zatvorenom krugu zabluda.
Mislim da je samo shvatanje prethodno navedenih stvari veoma bitan korak ka pravoj ljubavi, iako je to tek pochetak, tek prvi korak, "samo" teorija ...
