Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Ево како су комунисти ,,победили'' Немце у операцији ,,Шварц'' и како су ,,спашавали''своје рањенике.
Пише:Милослав Самарџић(Дража и општа историја четничког покрета 2 велики, одн. 4 мали том).
КОМУНИСТИ У ОПЕРАЦИЈИ «ШВАРЦ»
Према немачким изворима, у обручу се нашло 15.000, а према комунистичким 16.000 партизана бораца. Они су припадали следећим јединицама:
- 1. пролетерска дивизија,
- 2. пролетерска дивизија,
- 3. ударна дивизија,
- 7. хрватска (банијска) дивизија,
- 3. далматинска бригада (из састава 9. дивизије),
- 6. источнобосанка бригада,
- 15. мајевичка бригада (раније Мајевички ударни батаљони).
Шеста источнобосанска и 15. мајевичка бригада имале су по 600 бораца, плус по један батаљон, вероватно од по стотинак партизана, остављен на матичним територијама.30
Као што смо раније видели, 1, 2. и 3. дивизија имале су по око 4.000 партизана, 7. нешто преко 1.000, а 3. далматинска бригада неколико стотина бораца. Тешко је проценити да ли је тачна немачка или комунистичка процена о бројном стању партизанске главнине у ово доба, тј. да ли их је било 15.000 или 16.000. Исто тако, нема тачних података о броју рањеника, нити о томе да ли се рачунају у ових 15-16.000 партизана, да ли се броје преко ове цифре, или су се на пример лакши рањеници водили у бројном стању јединица, а тешки у Централној болници.
Операција, која је против комуниста почела 17. маја, показала је још једном све мане њиховог покрета. «Слепи вођа» Ј. Б. Тито поново је повео своје присталице у масовну погибију. Он не само што није уочио концентрацију елитних немачких јединица, него је и веровао у споразум који је потписао са Немцима. Када су Немци с леђа нападали херцеговачке четнике док су они потискивали партизане дубље у црногорске планине, Тито је и даље наређивао нападе на црногорске четнике у области Колашина. Како изгледа, он је мислио да споразум са Немцима савршено функционише, тим пре јер је око 10. маја очекивао долазак немачког делегата Ханса Ота у свој Врховни штаб.
Милован Ђилас је оставио сведочење о расположењу у Врховном штабу када су стигле вести да су Немци почели да нападају и партизане:
Тито је, узбуђено машући извештајем, довикнуо Ранковићу и мени: «То значи да Немци лажу! Никада нисмо били у већој опасности!» Одлазећи од Тита, ја сам Ранковићу добацио - заједљиво према себи колико и према Титу: «Ето нам преговора с Немцима!» А Ранковић увређено, мање на Тита и себе него на мене: «Сад не треба ништа причати!»31
Паника поново спречава Ј. Б. Тита да реагује енергично, о чему је Павле Јакшић, командант 7. хрватске дивизије, записао:
Оволика доза «пећинске» неодлучности и колебљивости врховног команданта - коју смо уочили и тешко осетили сви ми учесници Сутјеске, а која ће се још изразитије испољити у Дрвару 25. маја 1944. године - недопуштена је за функцију војног командовања, која треба да је ослоњена на одлучност, чврстину, храброст и упорност, увек, а посебно у тешким ситуацијама.32
Најбоље решење за партизане било је да главним снагама покушају пробој на север, где је непријатељ био најслабији. Међутим, пробој главним снагама ни у једном правцу није долазио у обзир, јер их је Ј. Б. Тито из страха увек држао крај себе. А северни правац је отпао због немања података о непријатељу. У ствари, «партизанска обавештајна служба» је имала податке да се на северу, између Сарајева и Вишеграда, налази чак 80.000 Немаца.33 Како произилази из контекста, ову невероватну процену дао је комунистички «најбољи дипломата», Владимир Велебит, који се у ово време налазио међу Немцима. Као што смо видели, он је често разговарао и са немачким обавештајцима, којима, очигледно, није био дорастао.
Зато су комунисти најпре покушали да се пробију на исток, преко Лима, па на југ, између Матешева и Подгорице. На овим секторима налазила се 1. брдска дивизија, против које нису имали изгледа. У трећем покушају они крећу на север, према Фочи, али са свега пет бригада, тако да их одбија и најслабија немачка јединица, 118. ловачка дивизија. Оног дана, 25. маја, када ни овај трећи покушај пробоја није успео, генерал Литерс је издао заповест за сужавање обруча око партизана. Четницима у овој заповести он посвећује свега једну реченицу: «Главнина четника је успела да измакне немачким јединицама.»34
Три дана потом, 28. маја, комунисти се одлучују на покушај пробоја и на четвртом правцу, на северозападу, долином реке Сутјеске. Како ни овај пробој није успео, партизански Врховни штаб доноси још једну одлуку: да 1. дивизија, ојачана са две бригаде, покуша пробој долином Сутјеске преко друма Фоча - Калиновик; да се 2. дивизија, такође ојачана са две бригаде, усмери правцем преко Сутјеске, Зеленгоре и Трескавице у Средњу Босну, а да се 3. и 7. дивизија поново упуте на исток.35 Од другог дела плана није било ништа, због 1. брдске дивизије. Комунисти су све наде полагали у јединице упућене поред села Тјентиште у долини Сутјеске.
Према Литерсовој заповести за 5. јун, партизански «очајнички покушаји пробоја северно од Тјентишта у правцу северозапада одбијени су, при чему је непријатељ претрпео велике губитке».36 Комунисти су, међутим, наставили покушаје, јер нису имали куд, пошто су сваког заробљеног партизана Немци стрељали на лицу места. Током наредних пет дана, остаци 1, 2. и 7. дивизије, са Врховним штабом, успели су да се провуку између немачких линија у правцу Зеленгоре, а затим на север, према Ратају, Миљевини и Јахорини. Остаци 3. далматинске, 6. источнобосанске и Мајевичке бригаде провукли су се 13. јуна, док је 3. дивизија потпуно уништена. Према комунистичким историчарима, остављено је око 700 тешких рањеника.
Међутим, када су непосредно потом у Источној Босни четници свакодневно заробљавали разбијене партизане, а међу њима и медицинско особље, ови су им саопштили знатно већу цифру - од чак 4.000 остављених рањеника и болесника. Као што смо видели, комунисти су у Црну Гору и дошли са 4.000 рањеника и болесника. У међувремену, оздравели су враћани у јединице, али стално су пристизали нови рањеници, из непрекидних борби са четницима. Најзад, партизани су много рањених имали у пет покушаја пробоја немачког обруча. Тако, цифра коју је један заробљени лекар рекао мајору Баћовићу, делује реалније од оне коју наводе комунистички историчари.
Пише:Милослав Самарџић(Дража и општа историја четничког покрета 2 велики, одн. 4 мали том).
КОМУНИСТИ У ОПЕРАЦИЈИ «ШВАРЦ»
Према немачким изворима, у обручу се нашло 15.000, а према комунистичким 16.000 партизана бораца. Они су припадали следећим јединицама:
- 1. пролетерска дивизија,
- 2. пролетерска дивизија,
- 3. ударна дивизија,
- 7. хрватска (банијска) дивизија,
- 3. далматинска бригада (из састава 9. дивизије),
- 6. источнобосанка бригада,
- 15. мајевичка бригада (раније Мајевички ударни батаљони).
Шеста источнобосанска и 15. мајевичка бригада имале су по 600 бораца, плус по један батаљон, вероватно од по стотинак партизана, остављен на матичним територијама.30
Као што смо раније видели, 1, 2. и 3. дивизија имале су по око 4.000 партизана, 7. нешто преко 1.000, а 3. далматинска бригада неколико стотина бораца. Тешко је проценити да ли је тачна немачка или комунистичка процена о бројном стању партизанске главнине у ово доба, тј. да ли их је било 15.000 или 16.000. Исто тако, нема тачних података о броју рањеника, нити о томе да ли се рачунају у ових 15-16.000 партизана, да ли се броје преко ове цифре, или су се на пример лакши рањеници водили у бројном стању јединица, а тешки у Централној болници.
Операција, која је против комуниста почела 17. маја, показала је још једном све мане њиховог покрета. «Слепи вођа» Ј. Б. Тито поново је повео своје присталице у масовну погибију. Он не само што није уочио концентрацију елитних немачких јединица, него је и веровао у споразум који је потписао са Немцима. Када су Немци с леђа нападали херцеговачке четнике док су они потискивали партизане дубље у црногорске планине, Тито је и даље наређивао нападе на црногорске четнике у области Колашина. Како изгледа, он је мислио да споразум са Немцима савршено функционише, тим пре јер је око 10. маја очекивао долазак немачког делегата Ханса Ота у свој Врховни штаб.
Милован Ђилас је оставио сведочење о расположењу у Врховном штабу када су стигле вести да су Немци почели да нападају и партизане:
Тито је, узбуђено машући извештајем, довикнуо Ранковићу и мени: «То значи да Немци лажу! Никада нисмо били у већој опасности!» Одлазећи од Тита, ја сам Ранковићу добацио - заједљиво према себи колико и према Титу: «Ето нам преговора с Немцима!» А Ранковић увређено, мање на Тита и себе него на мене: «Сад не треба ништа причати!»31
Паника поново спречава Ј. Б. Тита да реагује енергично, о чему је Павле Јакшић, командант 7. хрватске дивизије, записао:
Оволика доза «пећинске» неодлучности и колебљивости врховног команданта - коју смо уочили и тешко осетили сви ми учесници Сутјеске, а која ће се још изразитије испољити у Дрвару 25. маја 1944. године - недопуштена је за функцију војног командовања, која треба да је ослоњена на одлучност, чврстину, храброст и упорност, увек, а посебно у тешким ситуацијама.32
Најбоље решење за партизане било је да главним снагама покушају пробој на север, где је непријатељ био најслабији. Међутим, пробој главним снагама ни у једном правцу није долазио у обзир, јер их је Ј. Б. Тито из страха увек држао крај себе. А северни правац је отпао због немања података о непријатељу. У ствари, «партизанска обавештајна служба» је имала податке да се на северу, између Сарајева и Вишеграда, налази чак 80.000 Немаца.33 Како произилази из контекста, ову невероватну процену дао је комунистички «најбољи дипломата», Владимир Велебит, који се у ово време налазио међу Немцима. Као што смо видели, он је често разговарао и са немачким обавештајцима, којима, очигледно, није био дорастао.
Зато су комунисти најпре покушали да се пробију на исток, преко Лима, па на југ, између Матешева и Подгорице. На овим секторима налазила се 1. брдска дивизија, против које нису имали изгледа. У трећем покушају они крећу на север, према Фочи, али са свега пет бригада, тако да их одбија и најслабија немачка јединица, 118. ловачка дивизија. Оног дана, 25. маја, када ни овај трећи покушај пробоја није успео, генерал Литерс је издао заповест за сужавање обруча око партизана. Четницима у овој заповести он посвећује свега једну реченицу: «Главнина четника је успела да измакне немачким јединицама.»34
Три дана потом, 28. маја, комунисти се одлучују на покушај пробоја и на четвртом правцу, на северозападу, долином реке Сутјеске. Како ни овај пробој није успео, партизански Врховни штаб доноси још једну одлуку: да 1. дивизија, ојачана са две бригаде, покуша пробој долином Сутјеске преко друма Фоча - Калиновик; да се 2. дивизија, такође ојачана са две бригаде, усмери правцем преко Сутјеске, Зеленгоре и Трескавице у Средњу Босну, а да се 3. и 7. дивизија поново упуте на исток.35 Од другог дела плана није било ништа, због 1. брдске дивизије. Комунисти су све наде полагали у јединице упућене поред села Тјентиште у долини Сутјеске.
Према Литерсовој заповести за 5. јун, партизански «очајнички покушаји пробоја северно од Тјентишта у правцу северозапада одбијени су, при чему је непријатељ претрпео велике губитке».36 Комунисти су, међутим, наставили покушаје, јер нису имали куд, пошто су сваког заробљеног партизана Немци стрељали на лицу места. Током наредних пет дана, остаци 1, 2. и 7. дивизије, са Врховним штабом, успели су да се провуку између немачких линија у правцу Зеленгоре, а затим на север, према Ратају, Миљевини и Јахорини. Остаци 3. далматинске, 6. источнобосанске и Мајевичке бригаде провукли су се 13. јуна, док је 3. дивизија потпуно уништена. Према комунистичким историчарима, остављено је око 700 тешких рањеника.
Међутим, када су непосредно потом у Источној Босни четници свакодневно заробљавали разбијене партизане, а међу њима и медицинско особље, ови су им саопштили знатно већу цифру - од чак 4.000 остављених рањеника и болесника. Као што смо видели, комунисти су у Црну Гору и дошли са 4.000 рањеника и болесника. У међувремену, оздравели су враћани у јединице, али стално су пристизали нови рањеници, из непрекидних борби са четницима. Најзад, партизани су много рањених имали у пет покушаја пробоја немачког обруча. Тако, цифра коју је један заробљени лекар рекао мајору Баћовићу, делује реалније од оне коју наводе комунистички историчари.