Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Стално слушамо звоцања комуниста о храбрости Ј.Б.Т. па бих баш хтео да чујем шта би хтели о овоме да ми кажу.
Пише:Милослав Самарџић(Дража и општа историја четничког покрета 4 велики, одн. 10 мали том).
БЕКСТВО Ј. Б. ТИТА ИЗ ЗЕМЉЕ
...План се састојао у избацивању падобранаца на Дрвар, у коме се налазио Ј. Б. Тито са Врховним Штабом и савезничким војним мисијама, док био остале јединице истовремено кренуле према Дрвару и Босанском Петровцу. Како су те јединице полазиле из Бањалуке и других удаљених места, а терен је био тешко проходан, очигледно је да су Немци потцењивали партизане. Јер, и без икаквог отпора, било је тешко очекивати да ће нека јединица током дана стићи до падобранаца у Дрвару.
Ипак, у зору 25. маја, 654 падобранца разбијају “Титову тврђаву” у Дрвару, а уједно и пропаганду о “300.000 прекаљених бораца”, који су држали “две трећине Југославије”.
члан Врховног Штаба, “генерал” Александар Ранковић, тога јутра налазио се поред Ј. Б. Тита, у пећини изнад Дрвара. Према изјави коју је дао тадашњем партизанском комесару, а потоњем писцу и академику, Добрици Ћосићу, а коју је овај објавио у књизи “Пишчеви записи”, Ранковић је видевши падобранце истрчао из пећине да доведе Пратећи батаљон Врховног Штаба. Ранковићев опис догађаја по приспећу у Пратећи батаљон, који се налазио у вароши, гласи:
Долази Жујовић (Сретен, звани “Црни”, члан Врховног Штаба - прим. аут) и каже Арси Јовановићу: “Иди горе и натерај Тита да крене. Одмах да изађе из пећине.” Арса каже: “Он мене неће да послуша”. Ја наредим Жујовићу да оде у пећину и натера Тита да изађе напоље. Пошто је он одувек сумњао у Жујовића као ривала и фракционаша, напишем цедуљу и дам Жујовићу да однесе Титу: “Сад је моменат да изађеш одмах. Све је обезбеђено”. Без писменог доказа Тито вероватно не би послуђао Жујовића. Али Жујовић је - стари Жујовић. С машингевером је утрчао у пећину: “Излази, стара кукавицо! 'Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу, а упропастиш и издаш нашу борбу!” Тито је обукао маршалску униформу и уз вриску своје секретарице Даворијанке (Пауновић, звана “Зденка”, уједно и љубавница партизанског вође - прим. аут) чекао Немце да се преда. Жујовић га је претњама приморао да изађе из пећине. Он је изашао, а борци Пратећег батаљона и скојевци на курсу гинули су штитећи га док се повлачио с булументом секретарица.66 П. Милићевић, Сећања, 57-58.
О догађајима од 25. маја 1944. Ранковић је сведочио и у интервјуу датом часопису “Дуга”. Ова његова изјава гласи:
Кад су пећински становници били ван директне опасности, на питање Црног где је Тито, тад је примећено да врховни командант није смео као остали да изађе пред немачки ватромет и да је остао са Зденком и Кардељем да чекају судбину. Тог тренутка Црни је кренуо натраг у пећину, а у њој Тито паралисан, гледа у Зденку... Кад запраште меци око нас, Тито поче да се трза, а Црни му добацује: “Немој много да се трзаш, неће гром у коприве”. То му Тито никад није заборавио.66 П. Милићевић, Сећања, 57.
А комунистички генерал Павле Јакшић, у књизи “Над успоменама”, о Десанту на Дрвар поред осталог пише:
Привући ће, при оцењивању ликова појединих руководећих личности НОР-а, пажњу и чињеница да Јосип Броз Тито и Едвард Кардељ нису из Дрварске пећине изашли 25. маја 1944. године одмах после јасно изражене опасности, на брдо изнад пећине, заједно са Сретеном Жујовићем, Александром Ранковићем и Арсом Јовановићем, па је то условило велике губитке бораца у одбрани пећине.66 П. Милићевић, Сећања, 59.
Јакшић цитира и извештај британске обавештајне службе о Десанту на Дрвар, објављен 1977. године:
Генерал Црни... члан је Титовог Штаба. Потврдио је да је једини члан Штаба који заиста функционише кад ствари постану тешке и далеко је супериорнији...66 П. Милићевић, Сећања, 60.
Најискреније сведочење оставила је Лепа Жујовић, супруга Сретена Жујовића, која је такође имала официрски чин и налазила се у Врховном Штабу. У присуству мужа, Лепа Жујовић је изјавила:
Врховни се “укакио”, тресе се од страха, опустио руке и буљи у ку... (нећу да је вређам, мртва је, и она је његова жртва), она вришти, хистерише, а он чека Немце да им се преда. Уча (Кардељ - прим. аут) чучи у ћошку, не “теорише”. Овом (Жујовићу - прим. аут) је требало пола минута да “очисти” пећину. Пукоше шамари, престаде вриска, њу за тур па кроз рупу, шепави Уча више не чека, али “херој” неће из пећине, не иде му се на брисани простор. Овај (Жујовић - прим. аут) га је потерао, цев на њега прислонио: “Немцима те живог не остављам!” - гурнуо кроз рупу и узгред ногом у “грешно место”.66 П. Милићевић, Сећања, 56.
Према немачком извештају од 25. маја, батаљон падобранаца “чистио је после спуштања место Дрвар и бранио град”. До подне није погинуо ни један падобранац, а рањено их је 70. Овај први извештај такође бележи: “читавог дана дејствовало је савезничко ваздухопловство”.99 Зборник докумената, том XII, књига 4, 308.
У поноћ, падобранци су послали телеграм да су опкољени “на доминирајућем положају у Дрвару”. Губици су им остали исти: 70 рањеника, без погинулих. Дакле, видевши да им током дана ни једна јединица не може доћи у помоћ, они су се повукли на одговарајуће место и забарикадирали. До падобранаца је прва стигла 1. пуковска група 373. легионарске дивизије.99 Зборник докумената, том XII, књига 4, 343.
Ј. Б. Тита су његови људи успели да извуку из пећине, али по цену губитка везе са јединицама. После девет дана непрекидног бежања, са мањом групом партизана, Ј. Б. Тито је, изнурен и преплашен, молио Енглезе да радио везом пошаљу један авион ради бекства у Италију. Ево како је то описао британски генерал Фицрој Маклин, покушавајући да ублажи истину:
Једног дана Тито је позвао Вивијана (пуковника, британског официра за везу - прим. аут). Вивијан је нашао маршала изнурена и утучена. Маршал је тешка срца дошао до закључка да је немогуће да управља операцијама својих снага широм Југославије, гоњен кроз шуме и стално у покрету... Он је већ био изгубио сваку везу са скоро свим јединицама под његовом командом. Затражио је од Вивијана да уреди евакуацију авионом за њега и његов Штаб.66 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 327.
Авион британског ваздухопловства спустио се на Купрес 3. јуна. У Бари су отпутовали “Тито, његов пас Тигар, шесторица чланова његовог штаба, Вивијан и руска војна мисија”, пише Маклин.
Пише:Милослав Самарџић(Дража и општа историја четничког покрета 4 велики, одн. 10 мали том).
БЕКСТВО Ј. Б. ТИТА ИЗ ЗЕМЉЕ
...План се састојао у избацивању падобранаца на Дрвар, у коме се налазио Ј. Б. Тито са Врховним Штабом и савезничким војним мисијама, док био остале јединице истовремено кренуле према Дрвару и Босанском Петровцу. Како су те јединице полазиле из Бањалуке и других удаљених места, а терен је био тешко проходан, очигледно је да су Немци потцењивали партизане. Јер, и без икаквог отпора, било је тешко очекивати да ће нека јединица током дана стићи до падобранаца у Дрвару.
Ипак, у зору 25. маја, 654 падобранца разбијају “Титову тврђаву” у Дрвару, а уједно и пропаганду о “300.000 прекаљених бораца”, који су држали “две трећине Југославије”.
члан Врховног Штаба, “генерал” Александар Ранковић, тога јутра налазио се поред Ј. Б. Тита, у пећини изнад Дрвара. Према изјави коју је дао тадашњем партизанском комесару, а потоњем писцу и академику, Добрици Ћосићу, а коју је овај објавио у књизи “Пишчеви записи”, Ранковић је видевши падобранце истрчао из пећине да доведе Пратећи батаљон Врховног Штаба. Ранковићев опис догађаја по приспећу у Пратећи батаљон, који се налазио у вароши, гласи:
Долази Жујовић (Сретен, звани “Црни”, члан Врховног Штаба - прим. аут) и каже Арси Јовановићу: “Иди горе и натерај Тита да крене. Одмах да изађе из пећине.” Арса каже: “Он мене неће да послуша”. Ја наредим Жујовићу да оде у пећину и натера Тита да изађе напоље. Пошто је он одувек сумњао у Жујовића као ривала и фракционаша, напишем цедуљу и дам Жујовићу да однесе Титу: “Сад је моменат да изађеш одмах. Све је обезбеђено”. Без писменог доказа Тито вероватно не би послуђао Жујовића. Али Жујовић је - стари Жујовић. С машингевером је утрчао у пећину: “Излази, стара кукавицо! 'Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу, а упропастиш и издаш нашу борбу!” Тито је обукао маршалску униформу и уз вриску своје секретарице Даворијанке (Пауновић, звана “Зденка”, уједно и љубавница партизанског вође - прим. аут) чекао Немце да се преда. Жујовић га је претњама приморао да изађе из пећине. Он је изашао, а борци Пратећег батаљона и скојевци на курсу гинули су штитећи га док се повлачио с булументом секретарица.66 П. Милићевић, Сећања, 57-58.
О догађајима од 25. маја 1944. Ранковић је сведочио и у интервјуу датом часопису “Дуга”. Ова његова изјава гласи:
Кад су пећински становници били ван директне опасности, на питање Црног где је Тито, тад је примећено да врховни командант није смео као остали да изађе пред немачки ватромет и да је остао са Зденком и Кардељем да чекају судбину. Тог тренутка Црни је кренуо натраг у пећину, а у њој Тито паралисан, гледа у Зденку... Кад запраште меци око нас, Тито поче да се трза, а Црни му добацује: “Немој много да се трзаш, неће гром у коприве”. То му Тито никад није заборавио.66 П. Милићевић, Сећања, 57.
А комунистички генерал Павле Јакшић, у књизи “Над успоменама”, о Десанту на Дрвар поред осталог пише:
Привући ће, при оцењивању ликова појединих руководећих личности НОР-а, пажњу и чињеница да Јосип Броз Тито и Едвард Кардељ нису из Дрварске пећине изашли 25. маја 1944. године одмах после јасно изражене опасности, на брдо изнад пећине, заједно са Сретеном Жујовићем, Александром Ранковићем и Арсом Јовановићем, па је то условило велике губитке бораца у одбрани пећине.66 П. Милићевић, Сећања, 59.
Јакшић цитира и извештај британске обавештајне службе о Десанту на Дрвар, објављен 1977. године:
Генерал Црни... члан је Титовог Штаба. Потврдио је да је једини члан Штаба који заиста функционише кад ствари постану тешке и далеко је супериорнији...66 П. Милићевић, Сећања, 60.
Најискреније сведочење оставила је Лепа Жујовић, супруга Сретена Жујовића, која је такође имала официрски чин и налазила се у Врховном Штабу. У присуству мужа, Лепа Жујовић је изјавила:
Врховни се “укакио”, тресе се од страха, опустио руке и буљи у ку... (нећу да је вређам, мртва је, и она је његова жртва), она вришти, хистерише, а он чека Немце да им се преда. Уча (Кардељ - прим. аут) чучи у ћошку, не “теорише”. Овом (Жујовићу - прим. аут) је требало пола минута да “очисти” пећину. Пукоше шамари, престаде вриска, њу за тур па кроз рупу, шепави Уча више не чека, али “херој” неће из пећине, не иде му се на брисани простор. Овај (Жујовић - прим. аут) га је потерао, цев на њега прислонио: “Немцима те живог не остављам!” - гурнуо кроз рупу и узгред ногом у “грешно место”.66 П. Милићевић, Сећања, 56.
Према немачком извештају од 25. маја, батаљон падобранаца “чистио је после спуштања место Дрвар и бранио град”. До подне није погинуо ни један падобранац, а рањено их је 70. Овај први извештај такође бележи: “читавог дана дејствовало је савезничко ваздухопловство”.99 Зборник докумената, том XII, књига 4, 308.
У поноћ, падобранци су послали телеграм да су опкољени “на доминирајућем положају у Дрвару”. Губици су им остали исти: 70 рањеника, без погинулих. Дакле, видевши да им током дана ни једна јединица не може доћи у помоћ, они су се повукли на одговарајуће место и забарикадирали. До падобранаца је прва стигла 1. пуковска група 373. легионарске дивизије.99 Зборник докумената, том XII, књига 4, 343.
Ј. Б. Тита су његови људи успели да извуку из пећине, али по цену губитка везе са јединицама. После девет дана непрекидног бежања, са мањом групом партизана, Ј. Б. Тито је, изнурен и преплашен, молио Енглезе да радио везом пошаљу један авион ради бекства у Италију. Ево како је то описао британски генерал Фицрој Маклин, покушавајући да ублажи истину:
Једног дана Тито је позвао Вивијана (пуковника, британског официра за везу - прим. аут). Вивијан је нашао маршала изнурена и утучена. Маршал је тешка срца дошао до закључка да је немогуће да управља операцијама својих снага широм Југославије, гоњен кроз шуме и стално у покрету... Он је већ био изгубио сваку везу са скоро свим јединицама под његовом командом. Затражио је од Вивијана да уреди евакуацију авионом за њега и његов Штаб.66 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 327.
Авион британског ваздухопловства спустио се на Купрес 3. јуна. У Бари су отпутовали “Тито, његов пас Тигар, шесторица чланова његовог штаба, Вивијан и руска војна мисија”, пише Маклин.
