Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Пише:Александар Динчић
СЛОБОДНИ ГРАД
По писањима комунистичких градских новина, по уласку у град, следили су одмах прогласи, најчешће ове садржине:
„Нешто о чему смо сањали и на јави и у сну, реч чије смо остварење прижељкивали- слобода, сада је стварност. Свуда по мало доступним падинама стрмих планина, преко поља и равни, по путевима и на улицама и у ваздуху као да чују једну те исти реч: Слобода. Раскравила су се смрзнута срца, разведрила лица, очи сјаје ватром душевног заноса, јер је слобода“ (1)
Чим су комунисти крочили у Ниш направили су одмах злочин. У шенлучењима због ослобађања града пуцало се као да је отворен нови фронт, а не да је ослобођен град. У том силном пуцању комуниста, где су свакако неки били припити и пијани од моћи и славе, метак је погодио и несрећног шофера из градског поглаварства Јездимира Марковића и он је одмах пренет у болницу, али било је касно, јер је рана била велика. Лечио се, али се није излечио од комунистичког куршума. Умро је 21. новембра 1944. не долазећи свести.
Комунистичке власти су по својим документима ово правдали несрећним случајем, а у црквеним књигама умрлих за несретног Марковића уписано је „настрадао приликом ослобођења Ниша“. (2)
Био је то прва жртва ослободилаца који је добио победнички метак. Родбина из Куршумлије је само преузела тело. Тај први метак није обећавао граду ништа добро. У време док се борио са животом, многи су се већ опростили од живота.
Чим су Бугари нестали из града, Озна је почела свој посао. Почела је слобода.
По правилу, та прва хапшења су вршена ноћу, када су људи дизани из постеља и одвођени незнано куда. Неки се сећају да су комунисти ударали на вратима, псовали их, називали их бандом, издајницима, профитерима, жандарчинама. чупавцима и другим терминима из њиховог сиротињског речника. Тај посао су обично вршила три човека, такозване тројке. Први је читао име са листе, а друга двојица су одводили прозваног. Листе су биле већ откуцане на неком пожутелом папиру писаћом машином. Дакле, комунисти су по својој прилици још у шуми, по својим шумским законима пописивали кога ће похапсити када ослободе град. Људи су трпани у марице, у џипове, у камионе и одвођени у Ознин затвор. Неки су одлазили и даље, да их поједе помрачина. Чули су се први победнички пуцњи после ослобођења. (3)
Није помогло ни то што је Александар Макотар био логораш и интернирац, када су му комунисти убили оба детета без пресуде! И он је хапшен, суђен, а искази су му узимани у корист НОБ-а и њихове „саботажне акције“ по читавој Јужној Србији. Покојни Бранко Ножица, сарадник народног музеја у Нишу сетио се овог заборављеног човека и узео му изјаву о логоровању у Нишу, на Бањици и Маутхаузену, као исказ Дражиног сарадника. За разлику од Стоичићеве изјаве, која је узета у Озни, а он онда стрељан, Макотарова је давана на слободи, што се из његових речи и види. (4)
Она је остала сачувана и данас је писани сведок мука и патњи четника у нишком логору и у Маутхаузену. Без деце, без оних због којих се и вратио из Маутхаузена, остао је заборављен од свих. Бог му се смиловао и дао му дуг живот. Умро је 20. јула 1989. године у Нишу и сахрањен је на Новом Гробљу. Умро је скоро у деветој деценији.
А таквих примера има и превише. Дат је најупечатљивији како комунисти стрељају децу Михаиловићевих интернираца. Неки Макотарови сапатници, попут Боже Здравковића, Анђелка Ристића, Михајла Јотића и других имали су срећу да после гестаповске тортуре не доживе и комунистичку. Они су сви побијени у Маутхаузену. Комунисти нису ни најмање штедели четничке интернирце-повратнике. (5)
Старе нишлије одлично памте прва хапшења у Нишком народном позоришту. Комунисти нису ударили наслепо, јер су знали кога ту све има од „народних непријатеља“. Узевши у обзир да је управник позоришта, Константин-Бата Анастасијевић хапшен и логорисан као сарадник организације ДМ, знали су да је ту легло четника и њихових сарадника. Ухапшени су Драгослав Кандић, родом из Крагујевца, који је као сарадник четника једно време био заточен у нишком логору, Жика Ристић, глумац и члан пропагандне секције у Чегарском корпусу, који је такође довођен у логор као сарадник четника и други. (6)
Четници су успоставили везу са Нишким позориштем још средином 1943, а главни човек је био вођа Дражине омладине, Богдан Милутиновић-Боцко, што стоји у немачким полицијским извештајима које је обелоданио покојни Павле Милошевић. (7)
Управника нишког позоришта је прота Сава Банковић видео раскрвављеног носа када су га комунисти изводили из самице на воду. (Cool
Није ни чудо. Он је ухапшен међу првима.
Хапшења су вршена и у другим институцијама. Сви су махом били у Озни. Дају се само нека имена, до којих се дошло приликом рада на овој теми:
Ранђел Стоичић, жандармеријски наредник, Милан Спасенић, професор музике, Бошко Стојановић, кафеџија, Таса Илић, хотелијер, Сретен Симић, правник, Војислав Вељковић, судија, Здравко Ђуровић, индустријалац , Алекса Марковић, надзорник пруге, Димитрије Шпунчевић, индустријалац, Драгослав Кандић, режисер, Светозар Цветковић, глумац, Константин Анастасијевић, управник позоришта, Душанка Анастасијевић, службеница, Славољуб Јованчић, мајор, Ненад Нешић, земљорадник, Јулијана Буквић, драмска уметница, Божидар Бојовић, мајор, Јован Чемерикић, председник општине и једно време директор Прве мушке гимназије, Жика Ристић, глумац, Иван Винтер, машински инжењер, Михајло Ђорђевић, лекар, Милан Павловић, полицијски агенет, Таса Николић, агент, Александар Растовић, агент,Чедомир Величковић, пуковник, Звонко Јешић, агент, Влада Томашевић, агент, Вера Вировац, радник у Гестапоу, Мирко Нешић, агент, Жика Поњавић, шеф одсека у Специјалној полицији, Василије Стајић, књижар и четник, Добривоје Михаиловић,
електроинсталатер, Славко Илић, књижар, Јован Петровић, фотограф, Тодор Величковић, кафеџија, Данило Милосављевић, земљорадник, Миодраг Коцић, кафеџија, Милан Јовановић, столар, Ђура Книпл, кобасичар, Владета Савчић, акционар, Миодраг Милојковић, индустријалаца, Василије Милојковић, индустријалац, Драгослав Младеновић, столар, Младен Младеновић, столар, Никола Николић, столар, Драгомир Пејић, индустријалац, Стојан Цанић, идустријалац, Нада Срдић, домаћица, Антоније Антић, трговац, Франц Лангер, трговац, Бранка Лангер, чиновница, Павле Буњевић, трговац, Витомир Тричковић, трговац, Милован Голубовић, трговац, Бранислав Милојевић, инжењер, Предраг Станисављевић, трговац, Панта Главић, земљорадник, Живојин Рафајловић, индустријалац, Елза Дајч, индустријалац, Јаков Реја, индустријалаца, Душан Димитријевић, индустријалац, Добривоје Димитријевић, индустријалац, Розика Басман, индустријалац, Јован Апел, индустријалац, Радомир Сотировић, нижи војни чиновник, Дарко Петровић, матурант, Слободан Ђорђевић, матурант, Љубица Макотар, матуранткиња, Слободан Макотар, гимназијалац, Аца Пекић, земљорадник и бивши партизан, Милорад Стојановић, радник, Матија Штал, земљорадник, Георг Кургл, кобасичар, Фрања Каргл, трговац, Живојин Вучковић, глумац, Светозар Цветковић, глумац и управник зајечарског позоришта, Чедомир Радуловић, бравар, др Вељко Рогановић, агроном, Светолик Николић, магистар фармације, Петар Букумировић, трговац, Драгомир Торњански, чиновник (бежао Немцима приликом интернације), Михаило Ђорђевић, индустријалац, Жика Лукић, равногорски полицајац, Момчило Марковић, дувански контролор, Фрања Плишић, чиновник, Драгослав Младеновић, земљорадник, Младен Младеновић, земљорадник, Никола Николић, земљорадник, Здравко Николић, капетан, Марјана Николић, његова ћерка, Стеван Стаменковић, гимназијалац, Десанка Симоновић, девојчица од свега четрнаест година (непревазиђени терор – прим. АД), Божидар Ђорђевић, кувар, Шћепан Косаковић, жандармеријски службеник, Надежда Милосављевић, чиновница, Петар Ладић, жандармеријски службеник и многи други. (9)
СЛОБОДНИ ГРАД
По писањима комунистичких градских новина, по уласку у град, следили су одмах прогласи, најчешће ове садржине:
„Нешто о чему смо сањали и на јави и у сну, реч чије смо остварење прижељкивали- слобода, сада је стварност. Свуда по мало доступним падинама стрмих планина, преко поља и равни, по путевима и на улицама и у ваздуху као да чују једну те исти реч: Слобода. Раскравила су се смрзнута срца, разведрила лица, очи сјаје ватром душевног заноса, јер је слобода“ (1)
Чим су комунисти крочили у Ниш направили су одмах злочин. У шенлучењима због ослобађања града пуцало се као да је отворен нови фронт, а не да је ослобођен град. У том силном пуцању комуниста, где су свакако неки били припити и пијани од моћи и славе, метак је погодио и несрећног шофера из градског поглаварства Јездимира Марковића и он је одмах пренет у болницу, али било је касно, јер је рана била велика. Лечио се, али се није излечио од комунистичког куршума. Умро је 21. новембра 1944. не долазећи свести.
Комунистичке власти су по својим документима ово правдали несрећним случајем, а у црквеним књигама умрлих за несретног Марковића уписано је „настрадао приликом ослобођења Ниша“. (2)
Био је то прва жртва ослободилаца који је добио победнички метак. Родбина из Куршумлије је само преузела тело. Тај први метак није обећавао граду ништа добро. У време док се борио са животом, многи су се већ опростили од живота.
Чим су Бугари нестали из града, Озна је почела свој посао. Почела је слобода.
По правилу, та прва хапшења су вршена ноћу, када су људи дизани из постеља и одвођени незнано куда. Неки се сећају да су комунисти ударали на вратима, псовали их, називали их бандом, издајницима, профитерима, жандарчинама. чупавцима и другим терминима из њиховог сиротињског речника. Тај посао су обично вршила три човека, такозване тројке. Први је читао име са листе, а друга двојица су одводили прозваног. Листе су биле већ откуцане на неком пожутелом папиру писаћом машином. Дакле, комунисти су по својој прилици још у шуми, по својим шумским законима пописивали кога ће похапсити када ослободе град. Људи су трпани у марице, у џипове, у камионе и одвођени у Ознин затвор. Неки су одлазили и даље, да их поједе помрачина. Чули су се први победнички пуцњи после ослобођења. (3)
Није помогло ни то што је Александар Макотар био логораш и интернирац, када су му комунисти убили оба детета без пресуде! И он је хапшен, суђен, а искази су му узимани у корист НОБ-а и њихове „саботажне акције“ по читавој Јужној Србији. Покојни Бранко Ножица, сарадник народног музеја у Нишу сетио се овог заборављеног човека и узео му изјаву о логоровању у Нишу, на Бањици и Маутхаузену, као исказ Дражиног сарадника. За разлику од Стоичићеве изјаве, која је узета у Озни, а он онда стрељан, Макотарова је давана на слободи, што се из његових речи и види. (4)
Она је остала сачувана и данас је писани сведок мука и патњи четника у нишком логору и у Маутхаузену. Без деце, без оних због којих се и вратио из Маутхаузена, остао је заборављен од свих. Бог му се смиловао и дао му дуг живот. Умро је 20. јула 1989. године у Нишу и сахрањен је на Новом Гробљу. Умро је скоро у деветој деценији.
А таквих примера има и превише. Дат је најупечатљивији како комунисти стрељају децу Михаиловићевих интернираца. Неки Макотарови сапатници, попут Боже Здравковића, Анђелка Ристића, Михајла Јотића и других имали су срећу да после гестаповске тортуре не доживе и комунистичку. Они су сви побијени у Маутхаузену. Комунисти нису ни најмање штедели четничке интернирце-повратнике. (5)
Старе нишлије одлично памте прва хапшења у Нишком народном позоришту. Комунисти нису ударили наслепо, јер су знали кога ту све има од „народних непријатеља“. Узевши у обзир да је управник позоришта, Константин-Бата Анастасијевић хапшен и логорисан као сарадник организације ДМ, знали су да је ту легло четника и њихових сарадника. Ухапшени су Драгослав Кандић, родом из Крагујевца, који је као сарадник четника једно време био заточен у нишком логору, Жика Ристић, глумац и члан пропагандне секције у Чегарском корпусу, који је такође довођен у логор као сарадник четника и други. (6)
Четници су успоставили везу са Нишким позориштем још средином 1943, а главни човек је био вођа Дражине омладине, Богдан Милутиновић-Боцко, што стоји у немачким полицијским извештајима које је обелоданио покојни Павле Милошевић. (7)
Управника нишког позоришта је прота Сава Банковић видео раскрвављеног носа када су га комунисти изводили из самице на воду. (Cool
Није ни чудо. Он је ухапшен међу првима.
Хапшења су вршена и у другим институцијама. Сви су махом били у Озни. Дају се само нека имена, до којих се дошло приликом рада на овој теми:
Ранђел Стоичић, жандармеријски наредник, Милан Спасенић, професор музике, Бошко Стојановић, кафеџија, Таса Илић, хотелијер, Сретен Симић, правник, Војислав Вељковић, судија, Здравко Ђуровић, индустријалац , Алекса Марковић, надзорник пруге, Димитрије Шпунчевић, индустријалац, Драгослав Кандић, режисер, Светозар Цветковић, глумац, Константин Анастасијевић, управник позоришта, Душанка Анастасијевић, службеница, Славољуб Јованчић, мајор, Ненад Нешић, земљорадник, Јулијана Буквић, драмска уметница, Божидар Бојовић, мајор, Јован Чемерикић, председник општине и једно време директор Прве мушке гимназије, Жика Ристић, глумац, Иван Винтер, машински инжењер, Михајло Ђорђевић, лекар, Милан Павловић, полицијски агенет, Таса Николић, агент, Александар Растовић, агент,Чедомир Величковић, пуковник, Звонко Јешић, агент, Влада Томашевић, агент, Вера Вировац, радник у Гестапоу, Мирко Нешић, агент, Жика Поњавић, шеф одсека у Специјалној полицији, Василије Стајић, књижар и четник, Добривоје Михаиловић,
електроинсталатер, Славко Илић, књижар, Јован Петровић, фотограф, Тодор Величковић, кафеџија, Данило Милосављевић, земљорадник, Миодраг Коцић, кафеџија, Милан Јовановић, столар, Ђура Книпл, кобасичар, Владета Савчић, акционар, Миодраг Милојковић, индустријалаца, Василије Милојковић, индустријалац, Драгослав Младеновић, столар, Младен Младеновић, столар, Никола Николић, столар, Драгомир Пејић, индустријалац, Стојан Цанић, идустријалац, Нада Срдић, домаћица, Антоније Антић, трговац, Франц Лангер, трговац, Бранка Лангер, чиновница, Павле Буњевић, трговац, Витомир Тричковић, трговац, Милован Голубовић, трговац, Бранислав Милојевић, инжењер, Предраг Станисављевић, трговац, Панта Главић, земљорадник, Живојин Рафајловић, индустријалац, Елза Дајч, индустријалац, Јаков Реја, индустријалаца, Душан Димитријевић, индустријалац, Добривоје Димитријевић, индустријалац, Розика Басман, индустријалац, Јован Апел, индустријалац, Радомир Сотировић, нижи војни чиновник, Дарко Петровић, матурант, Слободан Ђорђевић, матурант, Љубица Макотар, матуранткиња, Слободан Макотар, гимназијалац, Аца Пекић, земљорадник и бивши партизан, Милорад Стојановић, радник, Матија Штал, земљорадник, Георг Кургл, кобасичар, Фрања Каргл, трговац, Живојин Вучковић, глумац, Светозар Цветковић, глумац и управник зајечарског позоришта, Чедомир Радуловић, бравар, др Вељко Рогановић, агроном, Светолик Николић, магистар фармације, Петар Букумировић, трговац, Драгомир Торњански, чиновник (бежао Немцима приликом интернације), Михаило Ђорђевић, индустријалац, Жика Лукић, равногорски полицајац, Момчило Марковић, дувански контролор, Фрања Плишић, чиновник, Драгослав Младеновић, земљорадник, Младен Младеновић, земљорадник, Никола Николић, земљорадник, Здравко Николић, капетан, Марјана Николић, његова ћерка, Стеван Стаменковић, гимназијалац, Десанка Симоновић, девојчица од свега четрнаест година (непревазиђени терор – прим. АД), Божидар Ђорђевић, кувар, Шћепан Косаковић, жандармеријски службеник, Надежда Милосављевић, чиновница, Петар Ладић, жандармеријски службеник и многи други. (9)
