Komunistkinja
Buduća legenda
- Poruka
- 48.824
Ускоро се навршава много година од кобне и за историју значајне ,крваве недеље 1905
у Русији.Недеље крви и страдања у којој су животе изгубили људи који се хтели слободу и равноправност,и верни и неверни,и радници и интелектулаци ,нашли су своју трагичну судбину те кобне недеље 1905.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Хиљаде радника — и то не само радника, него религиозних људи и верних поданика — сливају се, предвођени свештеником Гапоном, из свих делова града к центру престонице, на трг пред Зимском палатом, да предаду цару петицију. Радници иду носећи иконе, а њихов тадашњи вођа Гапон писмено уверава цара да му јамчи за личну безбедност и моли га да се појави пред народом.
Позива се војска. Улани и козаци налећу на сакупљени свет исуканим сабљама, пуцају у голоруке раднике, који на коленима преклињу козаке да их пусте к цару. Према полициским извештајима, било је више од хиљаду убијених, више од две хиљаде рањених. Огорчење радника било је неописано.
То је најопштија слика 22 јануара 1905, — крваве недеље.
Да бих вам сликовитије показао историски значај тог догађаја, прочитаћу неколико места из радничке петиције. Петиција почиње овако:
„Ми, радници, становници Петрограда, дошли смо к Теби. Ми смо бедни, осрамоћени робови, нас гуши деспотизам и самовоља. Када се чаша стрпљења прелила, ми смо обуставили рад и замолили наше газде да нам даду само оно без чега живот није друго него мучење. Али све је то било одбијено, све је то по мишљењу фабриканата незаконито. Многе хиљаде нас овде, као и цео руски народ, немамо никаквих људских права. Захваљујући Твојим чиновницима, ми смо постали робови“. Петиција набраја следеће захтеве: амнестија, јавне слободе, нормална надница, постепена предаја земље народу, сазивање Уставотворне скупштине на основу општег и једнаког права гласа, и завршава овим речима:
„Господару! Не остављај свој народ без помоћи! Сруши преграду између себе и свог народа! Заповеди да се наше молбе испуне, и Ти ћеш Русију учинити срећном; ако нећеш, спремни смо да одмах овде умремо. Пред нама су само два пута: слобода и срећа или гроб“.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Предавање о револуцији 1905-те В. И. Лењин
Хиљаде убијених радника,измасакрираних те давне 1905 је положило своје животе
да би ми данас били слободни ,да би знали шта је слобода и права,али и даље на жалост у ропству.У ропству које смо сами себе ставили ,некон толико година
у Русији.Недеље крви и страдања у којој су животе изгубили људи који се хтели слободу и равноправност,и верни и неверни,и радници и интелектулаци ,нашли су своју трагичну судбину те кобне недеље 1905.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Хиљаде радника — и то не само радника, него религиозних људи и верних поданика — сливају се, предвођени свештеником Гапоном, из свих делова града к центру престонице, на трг пред Зимском палатом, да предаду цару петицију. Радници иду носећи иконе, а њихов тадашњи вођа Гапон писмено уверава цара да му јамчи за личну безбедност и моли га да се појави пред народом.
Позива се војска. Улани и козаци налећу на сакупљени свет исуканим сабљама, пуцају у голоруке раднике, који на коленима преклињу козаке да их пусте к цару. Према полициским извештајима, било је више од хиљаду убијених, више од две хиљаде рањених. Огорчење радника било је неописано.
То је најопштија слика 22 јануара 1905, — крваве недеље.
Да бих вам сликовитије показао историски значај тог догађаја, прочитаћу неколико места из радничке петиције. Петиција почиње овако:
„Ми, радници, становници Петрограда, дошли смо к Теби. Ми смо бедни, осрамоћени робови, нас гуши деспотизам и самовоља. Када се чаша стрпљења прелила, ми смо обуставили рад и замолили наше газде да нам даду само оно без чега живот није друго него мучење. Али све је то било одбијено, све је то по мишљењу фабриканата незаконито. Многе хиљаде нас овде, као и цео руски народ, немамо никаквих људских права. Захваљујући Твојим чиновницима, ми смо постали робови“. Петиција набраја следеће захтеве: амнестија, јавне слободе, нормална надница, постепена предаја земље народу, сазивање Уставотворне скупштине на основу општег и једнаког права гласа, и завршава овим речима:
„Господару! Не остављај свој народ без помоћи! Сруши преграду између себе и свог народа! Заповеди да се наше молбе испуне, и Ти ћеш Русију учинити срећном; ако нећеш, спремни смо да одмах овде умремо. Пред нама су само два пута: слобода и срећа или гроб“.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Предавање о револуцији 1905-те В. И. Лењин
Хиљаде убијених радника,измасакрираних те давне 1905 је положило своје животе
да би ми данас били слободни ,да би знали шта је слобода и права,али и даље на жалост у ропству.У ропству које смо сами себе ставили ,некон толико година
