Sve što ste hteli da znate o novcu, a niste imali koga da pitate

Sigurno ste imali prilike da u medijima čujete izraz „bankarski proizvod“, ali niste znali šta to znači i verovatno ste se pitali kako to banka može nešto da proizvodi. Iako na prvi pogled deluje kao jeftin marketinški trik, sa ciljem da stvori iluziju kako banke stvaraju nekakvu novu vrednost (nema veze što uopšte ne plaćaju PDV kao druge firme), ovaj termin nehotice otkriva pravo stanje stvari. Banke zaista nešto proizvode, a to nešto je novac i to ne bilo koji, već tzv. žiralni, knjiški ili bezgotovinski za koji većina ljudi ni ne zna da postoji, a kamoli kako nastaje. Svaki kredit koji podrazumeva bezgotovinski transfer novca, recimo stambeni kredit, krediti za kola, potrošački krediti ili oni za „podršku“ budžetu, znajte da privatne banke same stvaraju doslovno iz vazduha. Da stvar bude gora, takav privatno emitovan novac trenutno čini skoro 2/3 likvidne dinarske mase. Bezgotovinski novac banka kreira i prilikom odobravanja gotovinskih (keš) kredita, ukoliko je gotovina koju zajmi prethodno položena na neki tekući ili sličan prolazni račun, što ću pojasniti malo kasnije.

Novac koji banke same stvaraju „potezom pera“ ili u moderno doba tipkanjem po tastaturi, je specifičan po tome što nije fizički prenosiv i ne možete ga staviti u džep, novčanik ili koferče, jer nema supstancu (predstavlja puku evidenciju ili svedočanstvo o dugu na bankovnom računu), ali je zato jednako likvidan i tražen kao da se radi o novčanicama i kovanom novcu, jer ljudi naivno veruju da sredstva koja imaju na tekućem računu predstavljaju drugi naziv za gotovinu (njen ekvivalent ili ogledalo). Međutim, ništa nije dalje od istine. U realnosti, gotovina i tekući računi predstavljaju zasebne, različite vrste novca, koje stoje rame uz rame čineći zajedno M1 agregat – likvidnu novčanu, tj. dinarsku masu. Ovaj agregat je jedini bitan, ostali imaju samo statistički značaj, ali bankari više od svega vole ovakve trikove i terminološke pometnje da bi mogli neometano nastaviti sa svojim „biznisom“, ostavljajući laike i nesigurne u ubeđenju kako su bankarstvo i ekonomija nešto mnogo komplikovano.

Da bi kreirale ovu posebnu vrstu (bezgotovinskog) novca, potpuno nepoznatu široj javnosti, komercijalnim bankama nisu potrebne nikakve štamparske prese, već samo pravo na vođenje tekućih i drugih prolaznih računa pravnim i fizičkim licima, čijom zloupotrebom postižu isti efekat – kreiraju svež, dodatni novac u vidu kredita (duga), koji, da čitava stvar bude gora, obično završava u rukama krajnjih potrošača. Prolazni računi su oni računi sa kojih se vrše tekuća plaćanja, tj. uplate i isplate u svakodnevnim transakcijama. Upravo su oni ključ za razumevanje čitave podvale, one koja bankarima omogućava da koristeći svoje diskreciono „pravo“, sami stvaraju novac iz vazduha svaki put kada zajme pare. Za bankare, stvaranje novca i davanje kredita su jedna te ista operacija, što ću detaljno objasniti u nastavku.

Postoje dve osnovne „tehnike“ kojima se banke služe kako bi kreirale (praktično krivotvorile) svež novac. Prva se zove monetizacija aktive. Sama reč aktiva ukazuje na neku imovinu ili potraživanje, ali ono što banke tretiraju kao svoju aktivu je puki ugovor o kreditu (vaš dug, tj. potpis da ćete pare vratiti u budućnosti), dok monetizacija označava ništa drugo do štampanje ili elektronsko emitovanje novca (kredita) iz vazduha. Klijent sav srećan dobije robu, dok pare obično ni ne vidi jer one „legnu“ na račun prodavca, a ni na kraj pameti mu nije da je upravo njegov potpis kreirao do tad nepostojeći novac koji se svakodnevno i mimo znanja javnosti pušta u opticaj kroz potrošnju što konstantno generiše inflaciju.

Ono što banke rade je suštinski identično štampanju novca od strane Centralne banke, samo što umesto državnih obveznica koje tada potpisuje Vlada (kao svedočanstvo o dugu), komercijalne banke kao „pokriće“ uzimaju ugovor o kreditu zaključen između nje i klijenta i što Centralna banka može emitovati novčanice i kovani novac, dok obične banke stvaraju isključivo bezgotovinski novac na tekućim i drugim prolaznim računima. U oba slučaja ceh ove gigantske prevare plaćaju privreda i stanovništvo. U slučaju kada državu zadužuje korumpirana Vlada kao agent bankara, račun se ispostavi i utera kroz poreze. Kada kredite uzimaju direktno fizička i pravna lica, reket se ubira kroz kamate na privatno emitovan, krivotvoren novac.

Drugi način je tzv. multiplikacija depozita koja se često poistovećuje sa frakcionim bankarstvom.Međutim, frakciono bankarstvo kao termin jednostavno znači da je privatnim bankama dopušteno da same stvaraju bezgotovinski novac i da su u obavezi da drže izvesnu minimalnu rezervu u vidu novčanica i kovanog novca u odnosu na onaj koji same kreiraju, tj. krivotvore na bankovnim računima. Ovo je bitno, jer javnost i posledično klijenti banke misle da su to jedine vrste novca u opticaju, te kada dođu na šalter logično očekuju da budu isplaćeni ovakvim opipljivim novcem – kešom. Po uzoru na ono što su nekada radili zlatari krivotvoreći banknote, današnje banke iskustveno znaju koliko novčanica i kovanog novca moraju imati u rezervi da bi pred klijentima održale iluziju o likvidnosti. Ovo varira od zemlje do zemlje, zavisno od toga koliko se u jednom društvu koristi gotovina. Ako omanu u proceni, onda se međusobno ispomažu, pa jedna drugoj zajme gotovinu, što ne biste očekivali od onih koji su (kobajage) konkurenti. Ako ni to nije dovoljno, u pomoć može da im priskoči Centralna banka kao neka vrsta „poslednjeg utočišta“, jer samo ona ima mogućnost da štampa keš novac.

Kako u praksi funkcioniše ova „multiplikacija depozita“? Bilo kakva gotovinska uplata na vaš tekući račun ima za rezultat da banka sada poseduje fizičku gotovinu, plus u isto vreme se stanje na računu povećalo za recimo 1000 dinara kolika je bila uplata. E sad, iako te pare nisu oročene, banka uzima sebi za pravo da ih zajmi nekom drugom klijentu, ali pritom „zaboravi“ da izbriše stanje na vašem tekućem računu. Ne samo što je otuđila pare koje nije smela, ona u isto vreme radi nešto mnogo gore, efektivno kreira dupli ili dodatni novac zavisno od visine rezerve koju primenjuje. Da bi prikrila jedno kriminalno delo i prevaru, ona poseže za drugim. Ako je rezerva npr. 10%, banka zajmi 900 dinara u kešu, plus ostavlja nepromenjeno, tj. lažno stanje na tekućem računu za koji je ta gotovina inicijalno bila vezana. Znači, čim takne takvu gotovinu (bez obzira na iznos), banka automatski krivotvori i stvara žiralni novac, što proizilazi iz same prirode tekućih i drugih prolaznih računa.

Kod oročenih računa gde su sredstva imobilisana, takoreći umrtvljena i van opticaja, tako nešto nije moguće, pa ni ovi računi nisu toliko interesantni bankarima, jer ne dozvoljavaju takve vrste zloupotreba. Dakle, kao i u slučaju monetizacije aktive i ovde banka kreira svež bezgotovinski novac „iz ničega“, s tom razlikom što sada pretvara gotovinsku uplatu svog klijenta u bezgotovinska sredstva plaćanja, tako što njegov keš zajmi nekom drugom klijentu, a stanje na tekućem računu ostavlja nepromenjenim. Kada takva gotovina posle uđe u opticaj i promeni ko zna koliko ruku, pa opet završi u toj ili nekoj drugoj banci, ceo postupak se ponavlja, a novčana masa u opticaju raste. Za banku je samo bitno da ima dovoljno keša da isplati tekuće klijente, tj. one koji trenutno imaju potrebu za gotovinom, što banke iskustveno znaju, tj. procenjuju. Sve druge klijente, kada bi istovremeno nagrnuli na šaltere zahtevajući keš novac, banka ne bi mogla isplatiti sve i da hoće. Ali to se krije od javnosti, te se zato i kaže da se bankarski sistem bazira „na poverenju“.

Pošto se sa njih vrše bezgotovinska plaćanja, bankarski tekući računi se u praksi ponašaju isto kao i opipljivi novac, tj. keš. Nikakve razlike sa aspekta likvidnosti tu nema. I jedno i drugo predstavlja medijum razmene, nešto oko čega se svi drugi „kolju“ i bore da bi razmenili svoju robu i usluge, dok bankari za to vreme krivotvore pare i sve mirno posmatraju, gledajući kako se reka novca u vidu kamate sliva svakog časa. Ili ako se ne sliva, jer su ti isti bankari sve živo zadužili, pa zatim obustavili ili pooštrili uslove kreditiranja namerno izazivajući nelikvidnost u društvu, onda banka ima pravo da vam zapleni imovinu. Pošteno, jel da? Na sajtu tzv. Narodne banke, u odeljku novčani agregati, možete videti da ovakav žiralni (privatno emitovan ili krivotvoren) novac čini glavninu likvidne dinarske mase, oko 65%. Da bi malo zamazali oči neupućenoj javnosti, bankari koriste izraz transferabilni depoziti, što je samo drugi naziv za prolazne račune.

Inače, postoji čitav niz termina koji bankari koriste kao paravan za njihove kriminalne aktivnosti. Kreiranje „depozita“ je jedan od njih. Depozit se ne kreira, to je oksimoron. Depozit može samo da se položi u banku od strane njenih klijenata. Ono što banka kreira je bezgotovinski novac na način kako je u tekstu opisano i koji se koristi kao svojevrsno oružje za porobljavanje bilo kog društva koje to dozvoli. Obzirom na količinu nesvesti, „zdravo za gotovo“ pristupa, neverovatne korupcije u medijima i obrazovnom sistemu, nije ni čudo što tako nešto prolazi već decenijama, a ponegde i vekovima. Metod je toliko efikasan i izrabljivački, da nijedna okupaciona vojska ne može ni da mu „primiriše“. Nadajmo se da će upotreba interneta i širenje informacija promeniti ovakvo stanje i osvestiti ljude. Najvažnije je dijagnostikovati problem, jer kako se boriti, ako ne znaš prvo ko ti je neprijatelj i kakvim prljavim trikovima i lažima se služi?

Šta je rešenje za izlazak iz ovakve situacije jednom za svagda? Srbiji je preko potrebna monetarna reforma i uspostavljanje javne kontrole nad emisijom novca. Ovaj proces je danas pod apsolutnom kontrolom stranih privatnih banaka, koje u stvarnosti rukovode i Narodnom bankom. Guverner je tu samo marioneta, čovek zadužen da glumi pred kamerama i sprovodi tuđe naloge. Monetarna reforma dakle podrazumeva sticanje kontrole nad Centralnom bankom koja bi zajmila svež novac čitavom privatnom sektoru, za šta bi direktno odgovarala izabranoj Vladi. Sve to uz vrlo blage kamate kao vid obezbeđenja i podsticaja da se pare upotrebe u produktivne svrhe, pri čemu bi se ovako generisani prihodi koristili umesto poreza za popunu budžeta. Plus toga emitovala bi nekreditni novac za podršku državnim preduzećima i za javne projekte tipa: putevi, mostovi, škole, bolnice, stambeni objekti, vodovod, kanalizacija, odlaganje i reciklaža otpada, hidroelektrane, alternativni izvori energije, sistemi za navodnjavanje i sl. Uporedo sa tim, uvodi se 100% obavezna rezerva na depozite po viđenju (prolazne račune), što stavlja tačku na praksu krivotvorenja novca. Privatne banke bi tada počele da rade ono što ljudi naivno veruju da sada rade – zajme postojeći novac, tj. štednju. Konkretno, za prikupljenu štednju banke bi izdavale certifikate o depozitu različite ročnosti i u skladu sa tim odobravale kredite. Sve mimo toga bi značilo trajno oduzimanje dozvole za rad i povlačenje krivične odgovornosti

Najbolje od svega jeste što je ovakav sistem veoma lak za kontrolisanje, jer postoje jasni pokazatelji da li stvari teku u pravom smeru. U njemu je inflacija kao sistemska pojava nemoguća i tu nema vrdanja od strane monetarnih vlasti. Zaposlenost brzo raste do nivoa pune uposlenosti privrede u roku od najviše par godina, s tim da prvi efekti moraju biti jasno vidljivi u toku nekoliko meseci. Troškovi života drastično opadaju praćeni smanjenjem ili potpunim ukidanjem poreza, standard raste munjevito. U društvu vlada blagostanje primereno znanju, inovacijama i prirodnim resursima kojima je Srbija hvala Bogu prebogata. Nikad više robovi uzurpatorima i parazitima koji društvu zajme njegov sopstveni novac ili ga još gore ne zajme, čime parališu privredu koja propada i davi se u nelikvidnosti, ni kriva ni dužna.

Čitava mudrost oko novca i monetarnih finansija se može sažeti u 3 osnovna principa i to bi svako trebao naučiti kao tablicu množenja, jer onda ni jedna vlast neće moći da vam prodaje maglu:

1. Novac je apstraktno javno dobro, stvar dogovora i zakona. Što manje supstance ima u sebi, tim je više novac. Zato je papirni odličan, a žiralni ili bezgotovinski još bolji. Sam po sebi novac nije vrednost ni bogatstvo, već samo služi da olakša razmenu robe i usluga, tj. pravih vrednosti koje se proizvode u jednom društvu, što bi inače moralo da se radi prostom trampom.

2. Ali novac sme da emituje isključivo država, tj. ovlašćena javna ustanova i državne banke čija dobit ide u budžet, a ne privatnici kao što je danas slučaj, jer onda imamo na delu kriminal i prevaru epskih proporcija sa katastrofalnim posledicama po društvo i ekonomiju.

3. I najzad, pare se emituju u produktivne svrhe, uključujući javne projekte i gradnju infrastrukture, što čuva kupovnu moć novca i ujedno podmazuje privredni mehanizam i celokupnu razmenu.

Ako nekom još uvek nije jasno šta se dešava u zemlji Srbiji (a bogami i šire), zamislite da u vašoj kući ili stanu imate skrivenu štampariju novca i da takve krivotvorene pare zajmite uz kamatu drugim ljudima ili preduzećima koji ni ne slute odakle vam novac. Današnje privatne banke rade upravo to, samo što se sve odvija preko bankovnih računa koji predstavljaju zasebnu vrstu (bezgotovinskog) novca iliti sredstva razmene. Ne treba biti posebno pametan pa shvatiti koliku moć, kontrolu nad privrednim tokovima i materijalnu korist to donosi njihovim vlasnicima, a koliko sve druge stavlja u podređen, gotovo robovski položaj. Emitovanje novca je nekada bila carska privilegija, jer je to bio (i ostao) dokaz vrhovne moći i suvereniteta. Dok nam danas bestidno podmeću priču o demokratiji, ta moć se nalazi u rukama stranih privatnih bankara koji se polomiše od brige za boljitak jedne Srbije, Grčke, Mađarske, Litvanije… lista je predugačka.

Današnji novčani sistem je kao protočni bojler u koji se na jednom kraju sipaju krediti kreirani iz vazduha, dok na drugom oni nestaju iz opticaja (poništavaju se) svakom otplatom rate, a šapu na ventilu drže privatni bankari kojima plaćamo kamate i indirektno poreze. Kada sve živo zaduže, onda zavrnu slavinu optužujući privredu koja puca pod teretom dugova da je problem u njoj, dok na sve strane plene imovinu i otpuštaju radnike. Vlastima i raznim “ekspertima” sa TV ekrana ne pada na pamet da o ovome govore, jer su na ovaj ili onaj način namireni. Isto važi i za profesore ekonomije od kojih su mnogi članovi po nekoliko upravnih odbora ili postavljeni na čelo raznih vladinih agencija i ustanova. Od takvih ne treba očekivati da progovore ili učine nešto za opšte dobro. Zato, uzmite se u pamet i dodatno istražite ako vam nešto nije jasno. Razgovarajte sa prijateljima i poznanicima i širite ove informacije. Ne strahujte da niste dovoljno stručni da govorite o ovim stvarima, jer to je samo paravan iza koga se kriju vlast i samozvani stručnjaci koji su nam uništili ekonomiju i predali zemlju u ruke privatnim “bankarima” i zelenašima.


Korisna literatura i linkovi:

1) „Modern Money Mechanics“ u izdanju američkih Federalnih rezervi, strana 3, podnaslov „Who Creates Money?” gde privatni bankari sasvim otvoreno i drsko priznaju ne samo kako krivotvore novac, već i odakle ta praksa potiče. http://www.bibliotecapleyades.net/archivos_pdf/money_mechanics.pdf

2) „Novac i bankarstvo“, prof. dr. Jovo Jednak, strana 40-42, gde čovek mrtav-ladan iznosi i „objašnjava“ kako banke same stvaraju novac koji zajme, bez ikakvog upozorenja da time smeju da se bave samo državne banke čija dobit odlazi u budžet, a ni pod razno privatnici (banke, firme ili pojedinci svejedno) www.vps.ns.ac.yu/nastavnici/Materijal/mat310.ppt

3) Udžbenik „Finansije“ iz 1996. u izdanju Financing Centra, na 2. godini fakulteta u Subotici, glavni i odgovorni urednik prof. dr. Vojin Bjelica, inače i sam bankar, gde se na strani 62, u podnaslovu „Stvaranje i poništavanje novca“ doslovce kaže: „Kreditna aktivnost banaka omogućuje da banka stvara novacna taj način što monetizuje svoju aktivu. Najčešći i najtipičniji slučaj kreiranja novca je kada banka odobrava kredit nekom od svojih komintenata.“ I još dodaje: „Sa gledišta funkcije kreiranja novca, nije bitno da li se kredit odobrava u knjigama ili u gotovom“. (Ma jeste profesore, samo ste zaboravili jednu “sitnicu” – da to smeju da rade samo državne banke, jer u suprotnom na delu imamo prikrivenu tiraniju i kriminal najgore vrste).

4) Za poznavaoce engleskog jezika izuzetno poučna knjiga “Web of Debt” koja se može naći na internetu.

Ni Google ti nije ravan.

copy-paste u cilju edukacije nije greh

Nije ni Google, ni copy-paste, niti prvi put pišem o novcu.

Ako ima nekih nejasnoća i pitanja, nemojte se ustručavati

Astral-Blade:

Nije ni Google, ni copy-paste, niti prvi put pišem o novcu.

Ako ima nekih nejasnoća i pitanja, nemojte se ustručavati

Kliknite za proširenje...

Na vise mesta sam citao slicne tekstove,koji nas upoznaju sa pljackom banaka.
Kada se malo razmisli,moze se saznati ko je kriv za ovakvo stanje.
Po mom nestrucnom misljenju,krivicu prebacujem na one subjekte kojima je potreban
novac i koji su inicirali da se stvori ovakav bankarski sistem.
Banke kao i privreda se ponasaju po ekonomskom aksiomu: ponude i potraznje.
Sto se tice" muvanja" banaka;ta pravila igre kreira politika drzave(guverner i sl.)

Astral-Blade:

Nije ni Google, ni copy-paste, niti prvi put pišem o novcu.

Ako ima nekih nejasnoća i pitanja, nemojte se ustručavati

Kliknite za proširenje...

A ti si ekonomista?

Astral-Blade:

Nije ni Google, ni copy-paste, niti prvi put pišem o novcu.

Ako ima nekih nejasnoća i pitanja, nemojte se ustručavati

Kliknite za proširenje...

Zaista moram reci da nisam poznavao ovo sto iznosis.
Donekle mi je bilo sumnjiva bila rabota banaka, ali ne u ovakvoj meri.
Sama inflacija mi je nejasna po pitanju njenog nastanka i prestanka,
tačnije mehanizmi.
Drugo,
ono što je najvažnije je savet šta raditi i kako se ponašati i iz čitave ove ujdurme
ne izvuci deblji kraj?

budzislav:

Sama inflacija mi je nejasna po pitanju njenog nastanka i prestanka,
tačnije mehanizmi.

Kliknite za proširenje...

Nisi jedini, niti je taj pojam slučajno mistifikovan u javnosti. Inflacija nastaje kada se svež novac kreira i pušta u opticaj krajnjim potrošačima, umesto da odlazi u proizvodnju koja je potpuno zanemarena, a upravo je ona ta koja daje vrednost novcu. Dakle, stalni pad domaće proizvodnje i privrednih aktivnosti (jer nema podrške bankarskog sektora ni države) sa jedne strane i konstantno ubacivanje novca u opticaj kroz krajnju potrošnju (npr. kreditne kartice, minusi po tek. računima, potrošački krediti i sl.), stvaraju višak dinara u odnosu na proizvedene vrednosti. Takvi dinari odlaze dobrim delom na uvoznu robu ili se koriste za kupovinu deviza, tako da domaća privreda redovno izvisi i propada, a inflacija je u takvoj situaciji stalna i prateća pojava, a što je najgore to je praćeno milionskom nezaposlenošću i velikim padom standarda. Uništenje domaće proizvodnje ima svoju cenu i obija se o glavu narodu koji to dozvoli kad tad.

Drugi problem je vezanost dinarskih kredita za evro kroz devizne klauzule, što naravno ide na štetu privrede i stanovništva, a donosi veliku dobit i sigurnost privatnim "bankarima". S ovim je usko vezan i problem nekontrolisanog i štetnog uvoza, što dodatno podriva domaću proizvodnju i stvara nepoverenje u dinar, pa ljudi u strahu ugrađuju u svoje cene i promene deviznog kursa, što u normalnim okolnostima ne bi bio slučaj. Normalne okolnosti su zdrava privreda iza koje stoji podrška države i domaćih razvojnih banaka uz neki razumni nivo protekcionizma. To čak ide dotle, da i firme koje ne koriste nikakve uvozne komponente, svoje cene prilagođavaju deviznom kursu.

Ima tu još jedan problem. Pošto privatne banke iz vazduha emituju samo glavnicu, ali ne i kamatu, postoji stalna presija za dodatnim novcem i međusobno "klanje" u kojem neke firme neminovno moraju propasti, ne zato što nemaju dovoljno dobar proizvod ili uslugu, već jednostavno zato što nema dovoljno novca u opticaju. Postoji višak dinara u odnosu na raspoloživu robu i usluge, ali realno manjak kada se tome doda i problem kamata čija isplata bankarima se zahteva, iako tih para nema u opticaju. Ovaj problem ne bi postojao, da mi imamo prave državne banke, čija dobit bi se vraćala u budžet i koje sem kredita plasiraju i nekreditni novac za podršku državnim firmama i projektima od javnog značaja. Ovako privatni bankari kupe kajmak dok drugi propadaju i koriste dinare za kupovinu deviza, dok svega mali deo vraćaju u opticaj kroz plate i neke svoje tekuće troškove.

budzislav:

ono što je najvažnije je savet šta raditi i kako se ponašati i iz čitave ove ujdurme i ne izvuci deblji kraj?

Kliknite za proširenje...

Za početak informisati se i širiti ove informacije dok se ne stvori kritična masa, jer pojedinci ne mogu sami ovo izneti. Bilo kakva promena mora prvo da se desi u glavi. Ljudi su danas nesvesni problema (ne samo u Srbiji) i onda se i ne bune, već trpe. A i kad se bune i protestuju, onda više liče na obezglavljenu živinu, koja se na kraju zadovolji nekom milostinjom, pa onda sve iz početka.

Pjer_Nis:

A ti si ekonomista?

Kliknite za proširenje...

Da, ali biti samo ekonomista nije dovoljno, mora se samostalno istraživati, jer je univerzitet zatrovan i vlada velika korupcija, konformizam ili neznanje. Ti profesori dobro znaju da bi ugrozili svoju "karijeru" ako bi pričali o ovome, pa utehu pronalaze u upravnim odborima i na drugim mestima što im vlast dodeli. A ako ćemo pošteno, mnogi i ne znaju šta pametno da predlože sve i da hoće, jer su i njima neki njihovi profesori isprali mozak.

Ivo Andrić je lepo napisao: "Kada nastupe loša vremana pametni zaćute, budale progovore a fukare se obogate". Na žalost dugo ovo stanje traje, ovi prvi ili su otišli odavde ili su se povukli negde u svoj svet a fukare i budale su u istom timu. Ovaj narod, umesto da seče glave budalama i fukarama, seče svoje prste. Sve ostalo je No comment. Danas jaše murta a sutra kurta i tako opet u krug do potpune propasti.

Nije ovo ništa novo, tako funkcioniše ceo svet http://www.zeitgeistmovie.com/add_serbian.htm

Bees:

Ivo Andrić je lepo napisao: "Kada nastupe loša vremana pametni zaćute, budale progovore a fukare se obogate". Na žalost dugo ovo stanje traje, ovi prvi ili su otišli odavde ili su se povukli negde u svoj svet a fukare i budale su u istom timu. Ovaj narod, umesto da seče glave budalama i fukarama, seče svoje prste. Sve ostalo je No comment. Danas jaše murta a sutra kurta i tako opet u krug do potpune propasti.

Nije ovo ništa novo, tako funkcioniše ceo svet http://www.zeitgeistmovie.com/add_serbian.htm

Kliknite za proširenje...

Kao prvo, nije tačno da tako funkcioniše čitav svet. Kineska monetarna politika i praksa su dijametralno suprotne i gle čuda, Kina je najveći izvoznik na svetu, ima najveće devizne rezerve i najveći privredni rast čak i u vreme globalne (namerno dizajnirane) ekonomske krize, jer kada zemlja ima monetarni suverenitet, onda ima i mogućnost da razvija sopstveno, domaće tržište i tražnju.

Druga stvar, čak i da svi tako rade (a ne rade) to ne bi bio nikakav argument, niti opravdanje, već samo konstatacija koja pokazuje koliko je narodima širom sveta ispran mozak, jednako kao u Srbiji.

A što se tiče "mudrih" reči Ive Andrića, ja bih to malko drugačije formulisao: "Kada nastupe loša vremena kukavice i poltroni zaćute, budale ionako nemaju šta pametno da kažu gde kod se nalaze, a fukara ne bira ni vreme ni način kako da se obogati na tuđoj grbači."

P.S. Zeitgeist je dokumentarac za svaku preporuku, ali mislim da su moja objašnjenja ipak jasnija, preciznija i i više prilagođena našoj situaciji ovde u Srbiji.

Istorija Srbije puna je prevrata i revolucija pa što bi se neko žrtvovao kada sve revolucije i prevrati pojedu svoju decu. Narod srpski sklon je da ruši spomenike ljudi koje je sam uzdigao, menjaju se nazivi ulica dok tabla prethodnika nije ni zarđala. Nisam kukavica ali biti pametan u Srbiji znači biti budala. Ipak bih ja ovu temu smestio pod FILOZOFIJA.

PS: Budi siguran da za ovakve novčane tokove znaju i Vlada i ljudi u Skupštini i guverner i vrhovni tužioc i .... ali niko ništa ne preduzima jer je već sve otišlo na doboš. Zamisli, u svakom gradu ima najmanje po 20 različitih banaka, posluju punom parom a privreda propala. Šta misliš ko im je dao dozvole za rad, šta misliš da oni to posluju na svoju ruku ili nekome plaćaju debelu proviziju?

SORRY za ovaj komentar, potpuno razumem šta hoćeš ali .....

svaka cas,jednostavno svaka cas. cestitam.
sada bih vas zamilio veoma kratko .pitanje glasi,
kredit u komercionalnoj banci sam uzeo fiksno u euro,tacnije fixna rata 92,46 eu, zasto su mi povecali ratu na 99,64 i ti vec dve ipo god.tako,zasto i sta mogu da urdim,
najlepse hvala,

bjdz66:

svaka cas,jednostavno svaka cas. cestitam.
sada bih vas zamilio veoma kratko .pitanje glasi,
kredit u komercionalnoj banci sam uzeo fiksno u euro,tacnije fixna rata 92,46 eu, zasto su mi povecali ratu na 99,64 i ti vec dve ipo god.tako,zasto i sta mogu da urdim,
najlepse hvala,

Kliknite za proširenje...

Prosto, pročitaj još jednom ugovor (i ono sa vrlo sitnim slovima) pa ako si siguran da su ti, suprotno ugovoru, povećali kamatu predaj ugovor advokatu, on će znati šta treba da radi.
Povedi računa, ako u ugovoru postoji rečenica da će banka usklađivati kamatu u skladu sa ovim ili onim onda se dobro raspitaj šta da radiš jer su bankari veoma vešti prevaranti.

More, kad vidim kako se bogati, (oni koji imaju milione evra)
jos vise bogate, a nisu prstom mrdnuli, da nesto korisno urade,
osim za svoj dzep, pa makar to bila i prevara,
a siromasni postaju jos siromasniji,
dodje mi da podivljam.

Imam utisak da je inflacija kao SUPERHIK!!!
(lik iz "Alana Forada" koji pljacka siromasne i daje bogatima - parodija na temu Robina Huda)

Nekoliko poučnih i efektnih citata poznatih državnika, industrijalaca, ali i samih bankara:

"Moderno bankarstvo pravi novac iz ničega. Proces je možda najveća majstorija ikad napravljena ljudskom rukom. Bankarstvo je začeto u zločinu i rodjeno u grehu. Bankari su vlasnici sveta. Ako im oduzmete svet, a ostavite im moć da emituju novac, začas posla napraviće dovoljno para da otkupe svet nazad... Ali ako im oduzmete moć da kreiraju novac, sva velika bogatstva, kao moja će nestati, i treba da nestanu. Zbog ovog svet bi bio mnogo srećniji i lepši za život. Ako želite da ostanete robovi bankara i da plaćate ceh robovanju, ostavite im da emituju novac" - Sir Josiah Stamp, bivši guverner Bank of England

"Svrha postojanja novca je da omogući i olakša razmenu robe i usluga. Jedina vrednost novca leži u vrednosti robe koju nam on omogućava da razmenimo za neku drugu robu. Ukoliko ne bi bilo robe namenjene razmeni, novac bi bio potpuno bezvredan. Vreća zlata na nekom pustom ostrvu ne vredi ništa više nego sama vreća u koju je zlato smešteno. Dopustiti da emitovanje i ponuda novca regulišu proizvodnju i potrošnju robe, je isto kao kad bi dozvolili da korpe za voće regulišu ponudu voća, ili kad bi recimo nedovoljna ponuda autobuskih karata izazvala štrajk vozača autobusa. Ali ipak, aktuelni poredak u našim životima je vođen i kontrolisan upravo tako da oni koji upravljaju emisijom novca određuju proizvodnju i potrošnju voća ili bilo koje druge robe i usluga. Kada bi ekonomistima sa neke druge planete ili malom detetu prosečne inteligencije objasnili trenutnu poziciju u kojoj se čovečanstvo nalazi, oni bi se valjali od smeha takvoj gluposti. (Economic Turbulation - Vincent C. Vickers, takoђе nekadašnji guverner Bank of England)

"Ako Američki narod ikad dozvoli da im privatne banke kontrolišu izdavanje njihove valute, prvo preko inflacije, onda preko deflacije, banke i korporacije će narasti oko njih, tako da će ljudima oduzeti svu imovinu, dok im se deca ne probude kao beskućnici na kontinentu koji su njihovi očevi osvojili" - Thomas Jefferson.

"Dozvolite mi da izdajem i kontrolišem novac neke nacije i neće me brinuti ko pravi njihove zakone" - Mayer Amschel Rothschild.

"Običnim građanima se ne bi svidelo da znaju da banke mogu i stvarati novac. Oni koji kontrolišu kreditnu politiku nacije kontrolišu i Vladu, te tako drže sudbinu naroda u svojim rukama." - Reginald McKenna, predsednik Midlands Bank of England.

"Kad bi se vratili svi bankarski krediti, niko nebi imao depozit niti bi bilo i jednog dolara u opticaju. Ovo je zapanjujuća pomisao. Mi totalno zavisimo od komercijalnih banaka. Neko mora da pozajmi sve dolare koji su u opticaju, keš ili kredit. Ako banke naprave dosta sintetičkog novca mi cvetamo, ako ne, mi gladujemo. Mi smo apsolutno zavisni od stalnog dotoka novog novca. Kad neko shvati celu suštinu slike, tragična apsurdnost naše beznadežne pozicije je prosto neverovatna, ali je tu." - Robert Hemphill, Kredit Menadžer, Federalne Rezerve SAD.

“Ko god da kontroliše obim novca je apsolutni gospodar celokupne industrije i trgovine. Kad shvatiš da se ceo sistem vrlo lako kontroliše od strane par ljudi na vrhu, neće trebati niko da ti kaže kako nastaje inflacija ili depresija" - James Garfield, ubijeni Predsednik SAD.

"Dok se kontrola izdavanja novca i kredita ne vrati Vladi kao njena najpreča i sveta odgovornost, sve priče o suverinitetu parlamenta i demokratiji su uzaludne i beskorisne. Kad jednom nacija preuzme kontrolu nad kreditima, onda nije bitno ko piše zakone te nacije. Kad lihvarstvo preuzme kontrolu, svaka nacija će biti uništena" - William Lyon Mackenzie, bivši kanadski premijer.

"Takav je zapravo naš novčani sistem. Da nema dugova u novčanom sistemu, ne bi bilo ni novca" - Marriner S. Eccles, predsedavajući sistema federalnih rezervi.

Nastavak:

"Zahvalni smo Washington Post-u, New York Times-u, Time Magazine-u i drugim velikim izdavačima čiji su direktori prisustvovali našim sastancima i poštovali njihovu diskreciju već skoro 40 godina unazad. Bilo bi nam nemoguće da razvijemo naš svetski plan, da smo bili izloženi očima javnosti tokom svih ovih godina. Ali, svet je sada više sofisticiran i spreman da maršira prema Svetskoj Vladi. Nad-nacionalna vladavina intelektualne elite i svetskih bankara je sigurno poželjnije od nacionalnog samoopredeljenja koje se praktikovalo u proteklim vekovima." - David Rockefeller

"Većina Amerikanaca nema predstave o operacijama međunarodnih bankara. Računi Saveznih rezervi nikad nisu bili pregledani. Oni operišu izvan kontrole Kongresa i manipulišu američkim kreditima" - Senator Barry Goldwater

"Da bi proizveli visoke cene, sve što Savezne Rezerve treba da urade je da smanje eskontnu stopu. Ovo dovodi do ekspanzije kredita i tržišta, i onda kad se ljudi naviknu na ovakve uslove u sred započetih poslova se proizvoljno povećaju kamate. Oni isto tako mogu da tržišno klatno pomeraju nežno – malim promenama eskontnih kamata, ili pak mogu da vrše veće promene povećanjem kamate. U oba slučaja oni poseduju informacije o stanju finansija unapred. Sistem je u privatnim rukama, vođen radi ostvarivanja najvećeg mogućeg profita uz pomoć tuđih para. Oni znaju unapred kad da prave paniku radi svoje koristi. Znaju kad će panika i da stane. Inflacija i deflacija jednako dobro radi za njih." - Kongresmen Lindbergh.

"Finansijski moćnici u kapitalizmu imaju dalekosežni cilj, ništa drugo nego kreiranje sistema koji će biti u privatnim rukama, koji će moći da kontroliše pojedinačno svaku zemlju kao i ukupnu globalnu ekonomiju." - Dr. Carroll Quigley, Prof. Georgetown Univerziteta.

"Dobro je da ljudi ne razumeju naš bankarski i monetarni sistem, jer u suprotnom, verujem da bi izbila revolucija pre sutra ujutro" - Henry Ford.

"Prvog septembra 1894. nećemo obnoviti naše pozajmice ni pod kakvim uslovima. Tad ćemo zahtevati naše pare. Uskratićemo prava korišćenja i postaćemo vlasnici hipoteka. Možemo uzeti 2/3 farmi zapadno od Mississippi, takođe na hiljade istočno od reke i to po našim cenama. Farmeri će postati sustanari kao u Engleskoj"- Asocijacije Američkih Bankara.

"Ovi međunarodni bankari i Rockefellerov Standard Oil kontrolišu veći deo štampe i čine sve da pokore ili oteraju zvaničnike vlasti koji odbijaju naredbe moćnih podmićenih klika koji čine nevidljivu Vladu."- Theodore Roosevelt.

"Ovo nije bila slučajnost. Ovo je bio brižljivo smišljen događaj. Međunarodni bankari su tražili način da nas dovedu u poziciju očajanja kako bi se onda oni pojavili kao gospodari svih nas" - Louis McFadden, predsednik Komiteta za Bankarstvo i Monetarnu Politiku, 1929 godina

Pocinjes prijatelju, da budis veliko interesovanje kod mene ovim tekstovima...
Mogu li dobiti neki savet za literaturom u vezi sa ovom temom?
Hvala.

Pročitaj obavezno i ove tekstove: http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/050.html

http://www.nspm.rs/ekonomska-politi...tura-internacionalnih-bankara.html?alphabet=l

A od knjiga nažalost samo literatura na engleskom: http://www.monetary.org/lostscienceofmoney.html ili još bolja http://www.webofdebt.com/ (obe se mogu naći na netu)

Astral-Blade:

Pročitaj obavezno i ove tekstove: http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/050.html

http://www.nspm.rs/ekonomska-politi...tura-internacionalnih-bankara.html?alphabet=l

A od knjiga nažalost samo literatura na engleskom: http://www.monetary.org/lostscienceofmoney.html ili još bolja http://www.webofdebt.com/ (obe se mogu naći na netu)

Kliknite za proširenje...

Puno hvala!

novac je sve

uzice75:

novac je sve

Kliknite za proširenje...

Tipicno za zene...

Hvala ti Astral-Blade...vrlo korisno i zastrasujuce

Čovek po imenu Larry Hannigan je napisao ovu priču još 1971. kao poklon australijskom narodu, kako bi im objasnio neodrživost i nemoralnost postojećeg bankarskog sistema i da će pre ili kasnije doći do sukoba između naroda sa jedne i bankara sa druge strane.



Fabijan je uzbuđeno uvežbavao svoj govor kojeg je trebao sutradan da održi pred masom ljudi. Bio je uveren da će se oni okupiti. Uvek je želeo ugled i moć, a sada su se njegovi snovi počeli ostvarivati. On je bio zanatlija, izrađivao je nakit i razne ukrase od srebra i zlata. Međutim, nije bio zadovoljan time da radi samo da bi preživljavao, on je bio u potrazi za uzbuđenjima i izazovima.

Ljudi su generacijama koristili sistem robne razmene. Čovek je izdržavao svoju porodicu obezbeđujući sve što joj je potrebno ili bi se specijalizovao u određenoj struci. Kada bi proizveo neki višak, on bi ga razmenjivao s viškovima koje su proizveli drugi. Pijačni dan je bio uvek bučan i prašnjav, ali ljudi su se ipak radovali žagoru i pogađanjima, a posebno druženju. Bilo je to mesto puno sreće i zadovoljstva, ali sada je već bilo previše ljudi i previše svađe. Nije više bilo vremena za razgovor – tako se i pojavila potreba za nekim boljim sistemom.

Ljudi su uglavnom bili srećni i uživali su u plodovima svoga rada. U svakoj društvenoj zajednici bila je formirana jedna jednostavna Vlada s ciljem zaštite individualnih sloboda i prava, kao i osiguranja da se niko ne prisiljava da čini nešto protiv svoje vlastite volje. To je bila jedna i jedina svrha Vlade, dok je svakog namesnika (ministra) dobrovoljno podržavala lokalna zajednica koja ga je izabrala.

Međutim, pijačni dan je bio jedini problem kojeg nisu mogli riješiti. Vredi li jedan nož dve korpe kukuruza ili ne? Vredi li krava više od kola...itd. Nikome nije padao na pamet neki bolji sistem trgovine. Tada je Fabijan proglasio: "Imam rešenje za ove probleme i pozivam sve na sutrašnji javni skup."

Sledećeg dana došlo je do velikog okupljanja ljudi na gradskom trgu i Fabijan je tamo objasnio sve o jednom novom sistemu kojeg je nazvao "novac". Zvučalo je dobro. "Kako ćemo započeti?" - pitali su ljudi. "Zlato od kojeg sam izrađivao ukrase i nakit je izvrstan metal. Ne trune, ne rđa, a dugo traje. Napraviću novčiće od zlata, a svaki novčić nazvaćemo dolar." Objasnio je sve prednosti tog sistema i kako će 'novac' biti sredstvo za razmenu - mnogo bolje od robne razmene.

Međutim, jedan od namesnika je izrazio sumnju: "Neki ljudi bi mogli iskopati zlato i napraviti svoj vlastiti novac, a to bi bilo vrlo nepravedno". Na to je Fabijan spremno uzvratio: "Samo one kovanice koje će biti odobrene od vlasti moći će se koristiti, a one će imati na sebi utisnut poseban žig." Ovo se učinilo razumnim i predloženo je da svi dobiju podjednak iznos. "Ali ja zaslužujem više, svi koriste moje sveće," oglasio se svećar. "Ne," uskočio je stočar, "Bez hrane nema života", mi stočari trebamo dobiti najviše." I tako je došlo do svađe.

Fabijan ih je pustio da se svađaju neko vreme, a onda je rekao: "Budući da se ne možete složiti, predlažem da svako uzme od mene onoliki iznos koliki god želi. Neće biti ograničenja, osim vaše sposobnosti da mi vratite dug. Što više uzmete, više ćete morati otplatiti u roku od godinu dana. "A šta ćeš ti dobiti?", zapitali su ga ljudi.
"S obzirom da ja pružam usluge tj. snabdevam vas novcem, naravno da zaslužujem i platu za taj moj posao. Recimo da za svakih 100 novčića koje podignete, vratite 105 za svaku godinu duga. Tih 5 kovanica će biti moja naknada koju ćemo zvati 'kamatom'. Ovo se činilo kao jedino rešenje, a pored toga, 5% je zvučalo kao mala naknada. "Dođite sledećeg petka, pa ćemo početi."

Fabijan nije gubio vreme. Izrađivao je kovanice danonoćno i krajem sedmice već je bio spreman. Ljudi su se okupili ispred njegove radnje i nakon što su guverneri pregledali i odobrili kovanice, počeo je taj novi sistem. Neki su pozajmili samo malo i otišli da ga odmah isprobaju. Novac ih je oduševio, te su odmah počeli sve vrednovati u zlatnicima ili dolarima. Vrednost svake stvari bila je nazvana 'cenom', a cena je zavisila od količine rada uloženog u njenu proizvodnju. Ukoliko je nešto iziskivalo dosta rada, cena je bila velika, a ukoliko je iziskivalo malo truda, cena je bila prilično niska.

U jednom gradu živeo je čovjek po imenu Alan, koji je tamo bio jedini časovničar. Cene njegovih satova bile su veoma visoke, jer su mušterije bile voljne dobro platiti kako bi mogli imati jedan od njegovih satova. Tada je drugi čovek počeo izrađivati satove i ponudio ih po nižoj ceni kako bi ih lakše prodao. Alan je bio prisiljen sniziti svoje cene i proizvoditi još kvalitetnije satove. To je bila prva izvorna slobodna konkurencija.

Isto se desilo s graditeljima, prevoznicima, računovođama - u stvari sa svakom branšom. Mušterije su uvek birale ono što su smatrale da je najbolja pogodba - imali su slobodu izbora. Nije bilo veštačkih zaštita poput licenci i tarifa koje bi sprečavale druge ljude da ulaze u poslovne odnose. Standard života se poboljšao, i nije prošlo dugo a ljudi su se pitali kako su pre uopšte mogli bez novca.

Krajem godine Fabijan je napustio svoju radnju i posetio je sve ljude koji su mu dugovali novac. Neki su imali više nego što su pozajmili od njega, a neki manje, s obzirom da je količina izdatog novca bila ograničena. Oni koji su imali više nego što su uzeli, platili su Fabijanu 100 kovanica plus 5, ali su ipak trebali pozajmiti ponovo, kako bi nastavili. Drugi su otkrili po prvi put u životu da su dužni. Pre nego što bi im pozajmio još novca, Fabijan bi im stavio hipoteku na neki deo imovine. Većini ljudi je onih 5% bilo teško za pronaći.

Niko nije shvatio da kao jedna celina, zemlja nikad neće moći da se otarasi duga sve dok se sav novac ne otplati, pa čak ni tada, zbog onog dodatka od 5 na svakih 100, koji uopšte nikada nije ni bio pozajmljen. Niko osim Fabijana nije mogao videti da je nemoguće platiti kamatu s obzirom da taj novac nije ni bio izdat, dakle nekome je morao nedostajati.

Istina je da je Fabijan potrošio nešto novca, ali on nije nikako mogao potrošiti 5% od čitave ekonomije na samog sebe. Ljudi je bilo na hiljade, a Fabijan je bio samo jedan. Uz to je još uvijek bio bogati zlatar koji je zarađivao za jedan udoban život. Iza svoje trgovine Fabijan je imao jedan trezor i ljudima se činilo pogodnim da ostave nešto od svojih zlatnika na čuvanje. On je zaračunavao jednu malu naknadu za tu uslugu koja je zavisila od iznosa i vremenskog perioda na kojeg je novac bio deponovan. Vlasnicima je davao potvrde za njihove uložene iznose.

Kad je neko otišao u kupovinu, nije nosio sa sobom hrpu zlatnog novca namenjenog trgovcu, nego samo potvrdu s vrednošću dobara koje je želeo kupiti. Trgovci bi priznavali te potvrde kao valjane, te su ih prihvatali imajući na umu da ih mogu uvek odneti kod Fabijana i tamo podići odgovarajući iznos novca. Potvrde su se počele širiti iz ruke u ruku umesto da se to radi sa zlatom. Ljudi su imali veliko poverenje u te potvrde – smatrali su ih isto vrednima kao i novac.

Nedugo zatim, Fabijan je primetio kako ljudi neobično retko podižu svoje zlatne kovanice.

Tako je pomislio: "Eto, imam toliko tog zlata, a još uvek sam zanatlija koji teško radi. To nije u redu. Postoje stotine ljudi koji bi bili srećni da mi plate kamatu za korišćenje ovog zlata koje ovde leži i kojeg malo ko uopšte podiže. Istina, to zlato nije moje, ali se ono nalazi kod mene - a to je ono što je bitno. Uopšte ne trebam ni kovati nove novčiće, kad mogu koristiti ove koji su položeni u mom trezoru." Isprva je bio vrlo oprezan, pozajmljujući samo par kovanica na neko vreme, uz veliku garanciju da se oni vrate. No postepeno je postajao sve odvažniji pozajmljujući veće i veće iznose.

Jednog dana od njega je bio zatražen veliki iznos kovanica. Fabijan je predložio: “Umesto da nosite sav taj novac sa sobom, mogu vam izdati jednu ili više potvrda na vaše ime za sumu novca kojeg tražite”. Klijent se složio i Fabijan mu je izdao potvrde. Tako je on dobio kredit, a i zlato je još ostalo u njegovom trezoru. Pošto je klijent otišao, Fabijan se zadovoljno smejao. Mogao je zadržati svoj kolač, čak i ako ga pojede. Mogao je pozajmljivati zlato, a istovremeno ga i dalje držati u svom trezoru.

Prijatelji, stranci, pa čak i neprijatelji trebali su finansijska sredstva kako bi održavali svoje poslovanje i sve dok su imali neku vrstu pokrića/zaloge, mogli su pozajmljivati koliko god bi im trebalo. Jednostavnim izdavanjem potvrda Fabijan je mogao 'pozajmljivati' novac drugima u vrednosti nekoliko puta većoj od vrednosti zlata koje nije bilo njegovo, ali se nalazilo u njegovoj riznici. Sve je bilo bezbedno, a problemi bi nastali samo u slučaju da se stvarni vlasnici pojave i zatraže svoje zlato ili kod gubitka poverenja ljudi.

On je uredno čuvao knjigu koja mu je pokazivala dugove i kredite svake osobe. Posao pozajmljivanja novca pokazao se veoma unosnim. Njegov položaj u društvu je rastao onoliko koliko i njegovo bogatstvo. Postao je značajan čovek kojeg se moralo poštovati. Kad se o finansijama radilo, njegova reč se uzimala kao svetinja.

Fabijanova delatnost pobudila je znatiželju zlatara iz drugih gradova. Tako su se oni okupili jednog dana i posetili ga. On im je rekao šta radi, ali im je posebno naglasio potrebu za tajnošću. Ako bi se njihov plan razotkrio, cela šema bi propala, pa su se tako dogovorili da stvore jedan tajni savez. Svi su se vratili u svoje gradove i počeli raditi onako kako ih je Fabijan podučio.

Ljudi su sada prihvatali potvrde vrednima poput samog zlata, a mnoge potvrde su takođe bile deponovane na čuvanje u riznicama, isto kao i zlatne kovanice. Kad bi jedna stranka htela platiti drugoj za određenu robu, jednostavno bi napisala kratko obaveštenje Fabijanu da prenese novac sa njegovog računa na drugu stranku. Fabijanu je trebalo samo par minuta da prebaci cifru.

Ovaj novi finansijski sistem postao je vrlo popularan, a te potvrde su nazvane - 'čekovi'.

Jedne noći u kasne sate, zlatari su održali još jedan tajni sastanak i Fabijan im je otkrio novi plan. Narednog dana sazvali su sastanak s namesnicima i Fabijan započe ovako: "Potvrde koje mi izdajemo su postale vrlo popularne. Bez sumnje, većina vas namesnika ih koristite takođe, jer ih smatrate vrlo praktičnim." Namesnici su potvrdili klimanjem glave pitajući se u čemu je problem. "Dakle," nastavio je, "neke potvrde su krivotvorili falsifikatori. To se mora zaustaviti."

Ministri su se uplašili. "Što možemo učiniti?" pitali su Fabijana, koji im je na to odgovorio: "Moj predlog je da bi vlasti trebale štampati potvrde na poseban papir vrlo složenog dizajna, te da svaka novčanica bude potpisana lično od strane glavnog guvernera. Mi, zlatari ćemo sa zadovoljstvom platiti troškove štampanja, jer će nam to uštedeti mnogo vremena koje koristimo pišući potvrde. Namesnici su zaključili kako je njihov posao da štite ljude od falsifikatora i složili se s tim da štampaju novčanice.

"Nadalje", dodao je Fabijan, "Neki ljudi su se obogatili kovanjem vlastitog zlatnog novca. Predlažem da donesete zakon da svako ko nađe zlatno grumenje bude obavezan predati ga. Naravno, oni će za to biti nagrađeni potvrdama i kovanicama." Zamisao je dobro zvučala i bez puno razmišljanja odštampan je velik broj 'novčanica'. Svaka je imala na sebi napisanu vrijednost - $1, $2, $5, $10 itd. Zlatari su platili male troškove štampanja.

Novčanice su bile mnogo prikladnije za nositi i uskoro su postale naširoko prihvaćene. Uprkos svojoj popularnosti, ove nove novčanice i kovanice su korištene tek za 10% transakcija. Statistika je pokazivala da je čekovni sistem pokrivao 90% svih poslovnih odnosa.

Tako je započeo sledeći deo plana. Do sada, ljudi su plaćali Fabijanu da čuva njihov novac. Kako bi privukao više novca na polaganje u svoje trezore, Fabijan je ponudio da plaća 3% kamate na njihov novac. Većina ljudi je verovala kako im on pozajmljuje zaradu od onih 5% i kako je njegov profit 2%. Na kraju krajeva, ljudi su smatrali kako je puno bolje dobivati 3%, umesto da plaćaju za čuvanje njihovog novca.

Količina ušteđevina je rasla u Fabijanovoj riznici tako da je on sada s tim dodatnim parama mogao drugima pozajmljivati $200, $300, $400 a ponekad i do $900 za svakih $100 u novčanicama i kovanicama koje su kod njega bile deponovane. Morao je biti oprezan da ne prekorači srazmeru od devet na prema 1 jer je jedna od devet osoba zahtevala novčanice i kovanice za upotrebu.

Kada ne bi bilo dovoljno novca na raspolaganju, ljudi bi postali sumnjičavi, posebno zato što su im štedne knjižice pokazivale koliko novca su poverili na čuvanje. U svakom slučaju, na 900 dolara u knjiškim ciframa koje je Fabijan pozajmljivao pišući sam čekove, on je mogao tražiti do 45 dolara u kamatama, dakle 5% na 900 dolara. Kada bi zajam plus kamata bili isplaćeni - dakle 945 dolara, 900 dolara je bivalo otpisano s liste dugova, dok je Fabijan zadržavao 45 dolara kamate. On je bio prilično voljan platiti 3 dolara kamate na izvornih 100 dolara koji nikad nisu ni izašli iz njegovog trezora. Ovo bi značilo da je za svakih 100 dolara koji su bili kod njega deponovani, bilo moguće izvući 42% profita, dok je većina ljudi mislila kako on uzima samo 2%. Ostali zlatari su takođe radili istu stvar.

Stvarali su novac iz ničega potezom olovke, a pored toga su još zaračunavali i kamate.

Oni istina nisu kovali novac, Vlada je u stvari štampala novčanice i kovanice i davala ih zlatarima da ih ovi distribuiraju. Fabijanov jedini trošak je bila jedna mala svota koju je izdvajao za štampanje novca. Međutim, oni su ipak stvarali kreditni novac ni iz čega u svojim knjigama, a naplaćivali su kamatu za njega. Većina ljudi je verovala da je Vlada ta koja upravlja zalihama novca. Takođe su verovali kako im Fabijan pozajmljuje novac koji su drugi poverili, mada je bilo čudno kako to da se ničiji depozit nije smanjivao. Da su svi pokušali podići svoj novac odjednom, prevara bi bila otkrivena.