životinjski predosećaji

Da li vam se nekada deslio, da je vaš ljubimac predosetio neku neprijatnu situaciju?
Možete da pišete i o lepim predosećajima ako su imali, ali takvi predosećaji su uglavnom bliže vremenski bili, a samim tim i kratkotrajni...

Ja sam imala par situacija gde su ljubimci predosetili smrt, jedne meni jako bliske osobe u porodici, onda gde su predosetili sopstvenu smrt ili nestanak, a bilo je i sitnih predosećaja kada su predosetili dolazak neke osobe koja ima negativan otpor prema životinji ili pak ljudima, u ovom slučaju gazdi.
To su uglavnom tugovanja danima koje zavisno od karaktera životinje, mogu da budu neprimetne, tihe ali dovoljne da vidite da sa životinjom nije nešto uredu, ili burne, kada životinja uznemireno pokazuje svoje stanje glasom i telom.

Elem, koja su vaša mišljenja o takvim predosećajima i imate li takvih iskustava sa vašim ljubimcima?
Kako vi vidite tu emotivnu povezanost vašeg ljubimca sa vama i celom vašom porodicom?

deda je imao psa,bio je bas star preko 10godina,i stalno su bili zajedno,svuda ga pratio,zadnja godina dok je deda bio ziv,bas je bio bolestan i jedva je hodao.Izlazio je ponekad u dvoriste,tada je pas bio pored njega, ako pas izadje napolje odmah je isao da ga zove i brinuo se o njemu,sve ga slusao cim ga deda opomene on ga odmah poslusa.cim je dedi bas bilo lose,nije ustajao iz kreveta, tada Cuki (tako se zvao pas) se povukao nije ni lajao samo je lezao,bio je tuzan,prepostavio sta se desava.i posle nekih mesec dana deda je umro,a Cuki onda slabo jeo,non stop bio u kucici,retko izlazio,tugovao i posle nekoliko dana uginuo,verovatno od tuge .

da, predosecaju
uvek pratim ponasanje psa, u toku setnje, dok je pored mene...jednostavno pas se ne plasi nepoznatog kao covek, veruje i vodi se svojim instiktima koje covek gubi, ako ih nije vec i izgubio

Kada su moji baba i deda kupili kucu na Tresnji uzeli su od nekog ludaka iz sela dva odrasla psa jer su bili stalno vezani.

Elem psi su vrlo brzo navikli na nove uslove zivota i bili jako razigrani i lepo vaspitani,ali smo nakon kraceg vremena poceli kod njih da primecujemo neko cudno ponasanje koje je izgledalo ovako : njih dvojica mirno psvaju na sred dvorista i odjednom skoce i totalno uznemireno pobegnu glavom bez obzira. U pocetku smo mislili da odjure za nekim mirisom,da bi na kraju ukapirali da se to desi tacno sat vremena pre nego sto u nase dvoriste kroci njihov bivsi vlasnik. Posle toga smo saznali i zasto su tako reagovali bas svaki put kad on krene ka nama.

Bilo je jos nekoliko slucajeva slicnih sa drugim psima...

Nesumnjivo je da zivotinje imaju predosecaj....

Mogu da predvide zemljotrese, smrt ....

Zemljotrese jos mogu da razumem kako predvide: mozda cuju ili osete nesto sto mi ljudi ne cujemo iz dubine zemlje?

Ali, kako predosete smrt gazde recimo u saobracajnoj nesreci koja ce se dogoditi tek u buducnosti?

To je mnogo teze objasniti....

Imao sam kerusu pre mnogo godina dvadeset pet , pa mozda i vise, lajala je kao sumanuta na mesto u dvoristu na koje je moj otac pao onesvescen posle nekih dva sata od njene reakcije.

Moj pas se uvek cudno ponasa kada ja treba da odem na nekoliko ili vise dana...... Studiram u drugom gradu, nekad me nema nedelju, nekad tri, a uvek i se i razlicito zadrzavam-nekad dan, neka dosta duze. U svakom slucaju, nije da je neprijatna situacija, ali tad se bas uspanici, ne ponasa se kao kad idem do prodavnice, tad me ceka na kapiji jer zna da sam tu ponovo za minut, a kako, ne znam............

Mica je jednom predosetila zemljotres, muvala se po kući, mjaukala, zavlačila, baš je bila dosadna, a mi tupavi joj nudimo nošu, hranu, vodu, mleko, maženje i ništa Onda se zavukla iza ormana, pa je bio zemljotres, pa je izašla 15ak minuta posle potresa... e tek smo onda skapirali šta je htela da nam kaže
I mačka mojih kumova, koju nije voleo njihov deda, a ni ona njega, otišla je nedelju dana pre nego što je on umro, i vratila se nedelju dana posle njegove smrti. Već su svi mislili da joj se nešto desilo, a ona se pojavila sasvim normalno, nije bila ofucana ni mršava I sećam se da dugo nije htela da priđe krevetu na kome je deda spavao...

Bio sam na izlozbi pasa sa svojim psima, "matori sef" najstariji pas u dvoristu je urlao ceo dan , u momentu kada sam pozvao moje kod kuce i javio da se veracam nazad on je istog momenta prestao da laje. Ajd budi pametan pa objasni.

Kad god krenem negde s rancem na leđima moj pas se strašno uznemiri, juri po dvorištu, gleda me kroz kapiju kako odlazim. (Ranac nosim veoma retko, kad idem u veću kupovinu namirnica, pa da ne uzimam kese, već sve potrpam unutra.) Kad se vratim, poludi od sreće!! Mislim, obraduje mi se svaki put, ali kad se vratim s rancem, tu njegovu sreću ne mogu da opišem.

Trebalo mi je da ukapiram sledeće - kad sam se pre 3 godine selila u drugu zemlju, pored gomile torbi i kofera, ponela sam i ranac. Nekako je povezao ranac sa mojim odlaskom. Iako sam se vratila nakon 6 meseci, on je to zapamtio. Mislim da kad me vidi s rancem, pomisli da ću da ga ostavim

Što se onih gorih predosećaja tiče, zavijao je često pre nego što je deda umro. Kad je umro, bio je baš tužan tih dana, stalno je ležao, nije hteo da se igra...

Imala sam prijatno iskustvo sa psom lutalicom, jednog jutra odem na jedno mesto u gradu, kilometar dva daleko pešice, i usput se pojavi ovaj pas i prati me kao da je moj. A meni u početku bilo neprijatno jer svi su u meni gledali i smeškali mi i mislili su da imam dresiranog psa. Nikako da ga otkačim. Dođem na jedno mesto, i on tu ispred vrata i čeka. Gledam ga i pomislih da li je gladan ili žedan, izađem i odvedem ga do česme gde može da pije vodu ali hleba nikako ne smem mu dati jer bi me otpratio do kuće sigurno.I vratim se u salu i zadržala oko dva sata, pa izađem, on je bio još tu ispred vrata a ljudi su tu okolo i smejali kad sam im ispričala. Izađem i on opet pođe sa mnom a ja stvarno moram da ga otkačim i ne mogu da ga vodim kući.Setim se autobusa i tako ga rešila. Posle nekoliko dana u mojoj ulici, iznenađenja nije bilo kraja, videla sam ga ali on me nije video pa sam potrčala da me ne primeti.Pa kako je znao gde sam? I treći put, slučajno s mog prozora videla njega ispred moje kuće!

Ispričam to mojim roditeljima, da li ga usvojimo, nisu se složili, na žalost.

Meni je baka pričala, dok su ona i deka živeli u kući i imali ovčara Belu, da je ona (Bela) čekala deku da se vrati iz bolnice da bi joj se oduzele noge. Kaže baka da, dok je deka bio u bolnici, videlo se da je ona sva tužna i kako je on došao, ona je na miru mogla da umre Baka nije dve nedelje prestajala da plače, pošto im je veterinar rekao da bi najhumanije bilo da je uspavaju. A ja se sećam kako smo mi Belu kao malu "jahali" i igrali se sa njom stalno... Toliko ljubavi imaju u sebi...

Kada mi je pradjed umro,u sobu u kojoj je bio on do sahrane,nijedna macka nije htjela krociti.

Ovo nije zivotinjski predosjecaj,ali je lijep slucaj pa cu reci-
Znam za slucaj covjeka koji je imao psa,tacnije zenku(ali nije bila plemenita rasa) i da ju je bas volio,i brinuo se o njoj,i da je ona njemu donosila novine,papuce i sl...kada se on razbiolio,ona je stalno bila tuzna,a kada je umro kerusa se cak rasplakala
Na sahrani je trcala za kolonom,i jedva su je skinuli sa sanduka,a poslije je ostala na grobu,lezala tako 3 dana i nadju je mrtvu

Kad je mojoj ujni umro otac (on je bio u Novom Sadu a oni u Kraljevu i dan-danas) ujkin i ujnin pas se ubio od zavijanja. A kad je moja baba umrla, moj pas je zavijao, mada tu u dvorištu.

Ja licno nisam nista primetio kod svog ljubimca (nimfa je u pitanju)
ali sam gledao naucne emisije u kojim su spominjali da zmije mogu da predosete zemljotres

Psi su posebna prica.

CtRl_AlT:

Imala sam prijatno iskustvo sa psom lutalicom, jednog jutra odem na jedno mesto u gradu, kilometar dva daleko pešice, i usput se pojavi ovaj pas i prati me kao da je moj. A meni u početku bilo neprijatno jer svi su u meni gledali i smeškali mi i mislili su da imam dresiranog psa. Nikako da ga otkačim. Dođem na jedno mesto, i on tu ispred vrata i čeka. Gledam ga i pomislih da li je gladan ili žedan, izađem i odvedem ga do česme gde može da pije vodu ali hleba nikako ne smem mu dati jer bi me otpratio do kuće sigurno.I vratim se u salu i zadržala oko dva sata, pa izađem, on je bio još tu ispred vrata a ljudi su tu okolo i smejali kad sam im ispričala. Izađem i on opet pođe sa mnom a ja stvarno moram da ga otkačim i ne mogu da ga vodim kući.Setim se autobusa i tako ga rešila. Posle nekoliko dana u mojoj ulici, iznenađenja nije bilo kraja, videla sam ga ali on me nije video pa sam potrčala da me ne primeti.Pa kako je znao gde sam? I treći put, slučajno s mog prozora videla njega ispred moje kuće!

Ispričam to mojim roditeljima, da li ga usvojimo, nisu se složili, na žalost.

Kliknite za proširenje...

Meni se ladno desilo isto.... I to 2 x sa istim psom lutalicom. Cak mi uleteo na par slikaNisam ga mogla uzmem jer zivim privatno u soliteru a gazda se ne bi slozio. I 1 dan vozim se ja u busu i vidim taj se ker prilepio za nekog 2. Mislim da oni samo traze nekoga. Ko i mi, uostalom. A qci u gradu gde sam rodjena dosao mi pekinezer na vrata bukvalno i usao u qcu. Ja ga nahranila i to, pustila napolje u dvoriste, al je pobegao. i par se puta vracao ja ga nahranim(neverovatno, svaki * ide pravo u moju sobu), sa sve ogrlicom bio i sl. Na kraju sam se i upoznala sa zenom koja mu je vlasnica, nabasala je na moju qcu trazeci ga... Kakva je sansa za to?
Znaju oni vise od nas...

Имала сам мачку која се тешко разболела, ништа јој није могло помоћи, сама је тражила да изађе напоље да оде да угине, пустили смо је и никада се није вратила.
Моја друга мачка је дошла код мене када ми је било тешко и понашала се сасвим заштитнички и мајчински (тада сам била дете), такво понашање ме је баш пријатно изненадило и утешило ме.Та иста мачка је после више година "тражила" од мене да будем уз њу док се мацила, што је невероватан чин поверења, јер обично се мачке сакрију да би се омациле и да би заштитиле своје мачиће.
Једном када сам шетала, видела сам младунче вучјака бачено у канал, јер је било деформисано и тако ме је тужно и молећиво гледало тачно као да ме моли да му помогнем. Однела сам га кући и нахранила, водила сам га код ветеринара, али је он рекао да му само нека прескупа операција може помоћи, што нисам могла да му приуштим. Било је код мене недељу дана, али сам морала да га успавам, када сам га однела код ветеринара због тога гледало ме је као да је знало зашто сам га довела (можда је и знало или осећало), осећала сам се као да га издајем. Никада нисам заборавила тај поглед и три месеца ми је требало да се опоравим од тога, једина ми је утеха да је оно сада на бољем месту и да се не мучи као док је било живо. Животиње су дивна створења!