Da li mi ostajemo ista osoba?

O tome da li ovo pripada u grupu filozofije ili eventualno neceg malo drugacijeg se moze raspravljati...a ima li boljeg mesta za raspravljanje od filozofije?

Da pocnem, radi se o relativno jednostavnom pitanju: od detinjstva, kako rastemo...dozivljavamo velike promene u nacinu razmisljanja, iako neke stvari ostaju iste(neke nase duboke zelje, i sustina postojanja koja nas indentifikuje ostaje tokom celog zivota, ili ipak ne?)...

I sada, treba zamisliti sledeci scenario, zavisno od nase starosti...da kazemo da imamo 30 godina i pricamo sa verzijom nas od 15-16...mislite da bi nas mladja verzija nas uopste razumela, tacnije nase razmisljanje? Ja sam prilicno siguran da je odgovor na to ne. Pa pokusajte da se setite kako ste razmisljali pre nekoliko, ili dosta godina i siguran sam da cete uvideti znatnu razliku.

Pitanje je, ako mi ne mozemo da razumemo 'sebe' iz buduceg vremena, da li to zaista ostajemo mi? Ja znam da se godinama moj nacin razmisljanja znatno menjao, i kada se setim onog proslog, ovaj novi deluje potpuno drugaciji, i vrlo neocekivan. Ne znam po kojem kriterijumu sam i dalje ista osoba.

Cisto da napomenem da ovde pod "ja" pricam o licnosti, a ne fizickim svojstvima, koja se takodje menjaju...

ne ostajemo isti, naravno, ali ja bih razumjela onu sebe od 16 godina, jer je POZNAJEM.

Mislio sam na suprotan smer. Da ona ti od 16 god razume tebe

ieifood:

Mislio sam na suprotan smer. Da ona ti od 16 god razume tebe

Kliknite za proširenje...

Pa...djelimično bi me razumjela, osnovni životni stavovi su mi isti, zahvaljujući mojoj tvrdoglavosti. ali ja bih bolje razumjela nju, naravno.Ona tamo je idealista, romantičar, bilo bi teško joj srušiti iluzije, samo bih joj rekla uz smiješak."Polako, vidjećeš sve...SAMA."

Mislim da ova tema više odgovara podforumu "Psihologija". Sigurno je da odrastanjem i starenjem menjamo svoj pogled i sopstvenu predstavu o većini stvari i pojmova. Samim tim postajemo i drugačija osoba nego što smo bili.

U pravu si, Arhimede. Tema se seli na Psihologiju.

Da citiram Agathu Christie:'' Tragičnost života je što se ljudi ne mijenjaju''.
Sad ne znam da li je baš tragičnost, ali ljudi se stvarno ne mijenjaju...ne u suštini...isti potencijal koji si imao među svojim vršnjacima kao dijete, imaćeš i kao adolescent, u srednjoj školi i nadalje; Narav...kakav si bio kao mlad, bit ćeš i sad, odn. bit ćeš i u srednjim godinama....stičeš iskustvo, to je tačno, ali tvoji potencijali, osobine, sklonosti, zanimanja (sportski tip, školski tip, šaljivdžija, dobrica, planinski brzak ili mirna voda brijege roni ...ostaje isto zanavjek.... )
(p.s. pod uslovom da ne oboliš od degenerativne neurološke bolesti tipa MS, Alchajmera i sl.)

tgdanijela:

Da citiram Agathu Christie:'' Tragičnost života je što se ljudi ne mijenjaju''.
Sad ne znam da li je baš tragičnost, ali ljudi se stvarno ne mijenjaju...ne u suštini...isti potencijal koji si imao među svojim vršnjacima kao dijete, imaćeš i kao adolescent, u srednjoj školi i nadalje; Narav...kakav si bio kao mlad, bit ćeš i sad, odn. bit ćeš i u srednjim godinama....stičeš iskustvo, to je tačno, ali tvoji potencijali, osobine, sklonosti, zanimanja (sportski tip, školski tip, šaljivdžija, dobrica, planinski brzak ili mirna voda brijege roni ...ostaje isto zanavjek.... )
(p.s. pod uslovom da ne oboliš od degenerativne neurološke bolesti tipa MS, Alchajmera i sl.)

Kliknite za proširenje...

Danijela, ne znam u kom kontekstu je Agata Kristi izrekla navedenu misao. Ali moje mišljenje je suprotno Agatinoj misli i tvojoj tvrdnji. Naime ne znam o kakvim nepromenljivim potencijalima govoriš, ali sve što si nabrojala, po mom mišljenju nije neka konstanta koja se ne menja tokom čitavog života. U zavisnosti od sredine i životnih okolnosti menjaju se i naše karakterne osobine, sklonosti i zanimanja pa se može promeniti čak i temperament od mirnog i staloženog do impulsivnog čak i agresivnog i obrnuto.

..pa recimo, slikovito rečeno, Ajnštajn je Ajnštajn, kao dijete ili kao odrastao čovjek
Mocart je Mocart, Tesla je Tesla sa 10 ili 60 godina ima isti potencijal, inteligenciju...
...inteligencija se mjeri po dobnim skupinama...
..i u svojoj dobnoj skupini ćeš uvijek biti na istom mjestu....
...kako bi se mogao drastično promjeniti, onda to ne bi bio ti?...uvijek imaš svijest o sebi...o sebi ...dijelovi tvoga mozga će uvijek biti samo tvoji dijelovi ...ja sam već sa tri godine švrljala po zidovima, knjižicama, gdje sam stigla...i sada sam taktilni tip..ispalo mi na testu...stalno držim hemijsku u ruci na predavanju, nešto piskaram...moj brat je bio mirnije djete od mene; rješavao je zadatke iz matematike koji su se rješavali u trećem osnovne, a išao je u prvi ...i dan danas je mirnije naravi; bio je najbolji matematičar u gimnaziji;na faksu....suština se nije promjenila....dobro hobiji se možda mjenjaju....ali nećeš ti odjednom postati frajer, kafanski tip, sa bezbroj prijatelja, ako si prije toga bio miran tip, kućni sa jednim ili dva najbolja prijatelja...

Sustinski da, okvirno ne, gde u prvom svesno negujemo ono sa cime smo oduvek upoznati, u drugom gde dozvoljavamo da se pokazu i neke dotad skrivene osobine, manje ili vise prigodne za pokazivanje. Na promene nas primoravaju svakojaka iskusenja i izazovi kojima se uglavnom podleze nevoljno iako mozda zeljno. Nestrpljiv, brz, aktivan ce tesko preci u sopstvenu suprotnost osim ako mu fizicke predispozicije ili opasnost po zdravlje ne nametne suprotnu opciju...na njemu je da odluci ili da se prilagodi novonastaloj situaciji.
Menjamo se u skladu sa talozenjem iskustava, namerom koja nas cini prilagodljivim i uspesnim u necemu gde dosada nismo uspevali s onim sto imamo, s razumevanjem ljudi i okolnosti, spoznajom sopstvenih slabosti i potencijala, sa umorom ili prilivom energije, zeljama drugih, svojom resenoscu, nametnutim dogadjajima, preporodom ili slomom, prociscenjem ili zagadjenjem, krivicom drugih, sopstvenim naporom...
Postavlja se pitanje...da li je saznanje o imanju tolikih "ja" u sebi, nesto sto donosi olaksanje ili stvara dodatne poteskoce?

Naravno potpuno se slazem da je u ovom pitanju vrlo vazno odrediti meru kojom se uopste meri sta smo to mi i sta su to 'promene nas', ali smatram da preterane komplikacije nisu dobre.

Da li mi zaista imamo ugradjene sposobnosti koje tokom zivota otkrivamo? Da li nas DNK zaista odredjuje sve? Da li smo 'mi' nas mozak ili se kontrola vrsi sa nekog drugog dela na neki drugi nacin...

Navodno, mi imamo neogranicene misli i mozemo razmisljati o cemu god zelimo. Isto tako, nase zelje i sposobnosti bi trebalo da odredjujemo MI po uzoru na nasu volju, a ne fizicko-umne sposobnosti.

Nasa volja ili nedostatak iste odredjuje nasu licnost do odredjene mere. Sta je volja? Da li je volja samo jedna _predvidljiva_ logicka operacija mozga, ili ipak nesto vise?

Ajde da predpostavimo da mi ostajemo isti mi celog zivota, da su nase sposobnosti uvek iste. Mi smo rodjeni da budemo... ne znam, pisci, i sta god da uradimo, jedino cemo moci da budemo pisci. Ili smo rodjeni da budemo sportisti i jednostavno jedino mozemo da budemo dobri sportisti. Po meni bi to znacilo da prihvatamo sudbinu kao nesto nepromenjivo i usadjeno od rodjenja, da nam je _sudjeno_ da budemo nesto i sta god uradili, kako god razmisljali, ne mozemo to promeniti jer je to sve deo nase nepromenjive sudbine.

Sada da sklonimo tu predpostavku... moze se reci da na promene nase licnosti uticu mnogobrojne okolnosti koje odredjuju da li cemo biti sportisti ili pisci ili nesto trece... i samim tim ako posmatramo pocetak naseg zivota mi nikako ne mozemo reci da je predodredjeno da budemo jedna stvar do kraja istog. Ovo moze da znaci da mi ne ostajemo zaista ista osoba, jer nam se menja fizicki izgled, sposobnosti, nacin razmisljanja... cak i najdublje zelje smo mozda potpuno promenili od detinjstva. Zapravo, secamo li se mi uopste sta smo tacno zeleli sa 4, 5 godina? Da li smo uopste imali zivotni plan u to vreme? Cak i pod ovom drugom predpostavkom je moguce da je prva tacna, jer se ne zna da li su sve te navedene okolnosti nasumicne ili nepromenjive. I dalje moze da nam bude "sudjeno" da imamo sve te okolnosti.

Ja sam ovu temu u glavi uspesno podelio samo na ta dva pitanja, da li je sudbina odredjena, ili nije. Bilo bi dobro ako bi neko mogao da nadje treci podeljak ili potpuno drugaciji pogled.

''Vuk dlaku mjenja, ali ćud nikada''.

tgdanijela:

..pa recimo, slikovito rečeno, Ajnštajn je Ajnštajn, kao dijete ili kao odrastao čovjek
Mocart je Mocart, Tesla je Tesla sa 10 ili 60 godina ima isti potencijal, inteligenciju...
...inteligencija se mjeri po dobnim skupinama...
..i u svojoj dobnoj skupini ćeš uvijek biti na istom mjestu....
...kako bi se mogao drastično promjeniti, onda to ne bi bio ti?...uvijek imaš svijest o sebi...o sebi ...dijelovi tvoga mozga će uvijek biti samo tvoji dijelovi ...ja sam već sa tri godine švrljala po zidovima, knjižicama, gdje sam stigla...i sada sam taktilni tip..ispalo mi na testu...stalno držim hemijsku u ruci na predavanju, nešto piskaram...moj brat je bio mirnije djete od mene; rješavao je zadatke iz matematike koji su se rješavali u trećem osnovne, a išao je u prvi ...i dan danas je mirnije naravi; bio je najbolji matematičar u gimnaziji;na faksu....suština se nije promjenila....dobro hobiji se možda mjenjaju....ali nećeš ti odjednom postati frajer, kafanski tip, sa bezbroj prijatelja, ako si prije toga bio miran tip, kućni sa jednim ili dva najbolja prijatelja...

Kliknite za proširenje...

To bi bilo dobro kada bi to bilo univerzalno pravilo za sve individue i njihove životne situacije. Npr. Ajnštajn je kao dete imao keca iz matematike. Nisu li i genijalci Tesla, Ajnštajn, Edison i dr. u proširivanju svog znanja iz odredjenih oblasti na izvestan način menjali i svoju osobenost. Hitler je imao smisla za slikarstvo a završio kao Firer. Josip Broz završio bravarski zanat a završio kao doživotni Predsednik SFRJ itd. itd. Ne razumem tvoje tvrdnje vezane za imena ljudi pa sasvim je normalno da Danijela uvek ostaje Danijela ako joj nekada nepadne na pamet da promeni lično ime. Ali ime ne čini našu karakternu osobenost za koju ja tvrdim da se menja u zavisnosti od okolnosti i sutuacija koje nam život nametne. Primer šaljivdžije koga si ti navela, sigurno nije dobar jer posle nekih teških životnih trauma i tragedija od šaljivdžije više nema ni traga.

Sve zavisi od toga kako te život nosi.Definitivno nisam ista ona osoba koja sam bila

Kruska je od trenutka proklijalog semena pa do stabla sa sazrelim plodovima celo vreme
jedno te isto - kruska, iako je prosla kroz razne faze i promene.
To je nepromenjivo, sudbina. Seme kruske, bez obzira na sunce i ostale okolnosti
nikad ne moze da izraste u jabuku. U semenu je sudbina.
Da li cemo biti kruska koja raste na cistom vazduhu, obasjana suncem ili
kruska sazrela u stakleniku na hibridima, vestackom djubrivu i vestackom svetlu,
bez ukusa i mirisa, to iskljucivo ovisi o nama samima.
Svak onaj ko nije u kontaktu sa detetom u sebi hrana (mentalna,emotivna,fizicka)
mu je vestacko djubrivo.

Arhimed 1:

To bi bilo dobro kada bi to bilo univerzalno pravilo za sve individue i njihove životne situacije. Npr. Ajnštajn je kao dete imao keca iz matematike. Nisu li i genijalci Tesla, Ajnštajn, Edison i dr. u proširivanju svog znanja iz odredjenih oblasti na izvestan način menjali i svoju osobenost. Hitler je imao smisla za slikarstvo a završio kao Firer. Josip Broz završio bravarski zanat a završio kao doživotni Predsednik SFRJ itd. itd. Ne razumem tvoje tvrdnje vezane za imena ljudi pa sasvim je normalno da Danijela uvek ostaje Danijela ako joj nekada nepadne na pamet da promeni lično ime. Ali ime ne čini našu karakternu osobenost za koju ja tvrdim da se menja u zavisnosti od okolnosti i sutuacija koje nam život nametne. Primer šaljivdžije koga si ti navela, sigurno nije dobar jer posle nekih teških životnih trauma i tragedija od šaljivdžije više nema ni traga.

Kliknite za proširenje...

To je upravo ono što se ne mjenja u zavisnosti od okolnosti i situacija koje nam život nametne.
Tesla nikad nije mjenjao svoju osobenost, uvijek je bio povučena osoba (nosio rukavice jer se bojao infekcije - vrsta anxioznog poremećaja) posvećena nauci.
Edison po meni i nije bio neki naučnik, izmislio sijalicu koja nam danas nije ni potrebna...bio je praktičar, ali neki veliki um ne.
Zanimanje osobe se može promjeniti vremenom (posebno istorijske prekretnice
poput 2. svjetskog rata), ali je karakter upravo ono što se ne mijenja.
Veseljak više kao opisna osobina; ekstrovertna ličnost može doživjeti tugu, ali nakon tog akutnog stanja (i čak i u tom akutnom stanju) ličnost je i dalje ekstrovertna.
Čak i za vrijeme životnih tragedija i trauma mi smo iste one osobe kao i prije (samo što tada samo mi to znamo), a kad ih prebolimo opet će svi u nama prepoznati onu osobu koju su znali od ranije.
Možda se mjenjaju naša mišljenja o postupcima, ličnim i drugih osoba s obzirom na iskustvo koje stičemo; ali karakter je ono što se nikad ne mijenja.
Dobro određene dobi; starost se karakteriše usporenim funkcijama i metabolizmom uopšte, djeca rastu, imaju ubrzani metabolizam, ali ličnost i karakter odolijevaju vremenu, teškoćama.
Kad bi postavili pitanje da li fizički ostajemo isti?...svi bi rekli udebljamo se, smršavimo, starimo, ali ako smo imali 180 cm, možemo se smanjiti koji cm godinama, ali ništa više..ako smo imali 160 cm, sitne šake i konstituciju pa ne možemo se sad promjeniti i postati košarkaš od 200cm, krupnih šaka i atletske konstitucije. Isto je i sa psihom; drastičnih promjena nema; na žalost i na sreću...veselje, tuga, ljutnja, srdžba itd. su emocije koje svi posjedujemo i ispoljavamo u okviru naše psihičke, karakteristične i prepoznatljive samo nama prirode.

...formiranje sablona ponasanja pocinje od rodjenja, npr. kao bebe placemo zbog mnogo cega: zato sto smo zedni, sto nam je toplo, hladno, sto smo mokri, zelimo igracku, vezbamo pluca, zato sto smo usamljeni, frustrirani..... u vecini slucajeva roditelji detetu koje place daju hranu i time stvaraju uslovni refleks da stavi nesto u usta kao resenje za sve gore pomenute probleme....ako kao odrasli preterano puse, jedu ili piju nije tesko zakljuciti odakle poticu neke od tih isprogramiranih reakcija....delom svesno ali uglavnom podsvesno stvaramo sablone naucene u najranijem detinjstvu...te sablone nije lako promeniti ali nije ni nemoguce

tgdanijela:

''Vuk dlaku mjenja, ali ćud nikada''.

Kliknite za proširenje...

Vuk je vuk a čovek je povodljivo i prilgodljivo biće u skoro svim životnim situacijama.

Uf, ja sam se mnogo promenila od prosle godine. Bila sam malo luckasta a sad sam se povukla u sebe...

Arhimed 1:

Vuk je vuk a čovek je povodljivo i prilgodljivo biće u skoro svim životnim situacijama.

Kliknite za proširenje...

povodljivo i prilagodljivo su dva različita pojma..
..povodljiv čovjek će uvijek biti povodljiv..pametan,a povodljiv će izbjegavati situacije koje su ''štetne'' za njega, upravo zbog osobine povodljivosti..
..prilagodljiv ne mora biti povodljiv..može biti inteligentan, strpljiv, lukav..na više načina se može prilagoditi novoj sredini...o tome je priroda itekako vodila računa; prilagođavanje novoj sredini nije ništa drugo nego pravljenje mjesta za novu osobu u novoj sredini, tu dolazi do pomjeranja sa svih strana, a ravnoteža se održava...mislim na priznavanje osobina među ljudima, svako ustupa pred osobinom koju nema...

tgdanijela:

povodljivo i prilagodljivo su dva različita pojma..
..povodljiv čovjek će uvijek biti povodljiv..pametan,a povodljiv će izbjegavati situacije koje su ''štetne'' za njega, upravo zbog osobine povodljivosti..
..prilagodljiv ne mora biti povodljiv..može biti inteligentan, strpljiv, lukav..na više načina se može prilagoditi novoj sredini...o tome je priroda itekako vodila računa; prilagođavanje novoj sredini nije ništa drugo nego pravljenje mjesta za novu osobu u novoj sredini, tu dolazi do pomjeranja sa svih strana, a ravnoteža se održava...mislim na priznavanje osobina među ljudima, svako ustupa pred osobinom koju nema...

Kliknite za proširenje...

Istina je da ne mora biti povodljiv ali i može biti. Jasno mi je da su dva različita pojma ali mogu biti sastavni deo jedne ličnosti.

Postavlja se pitanje...da li je saznanje o imanju tolikih "ja" u sebi, nesto sto donosi olaksanje ili stvara dodatne poteskoce?[/QUOTE]

sva ta "ja" u sebi nisu prava slika jastva, to su samo slojevi licnosti koje,
kao luk treba oguliti da bi se doslo do centralne

Ovo pitanje je mnogo dublje nego što se čini. Zapravo se ovde javlja zapitanost šta sam to JA. Hajde onda razmislite šta je to što ne spada u vaše suštinsko JA.
Recimo da li vaš prst spada u vaše ja, bubreg, mišići, ****, emocije, inteligencija, znanje, juče ste ljuti, danas veseli. Juče ste razmišljali drugačije nego danas. Ostarićete, doći će možda do degradacije vaših moždanih funkcija koje će ko zna kako funkcionisati, ali će sve to povezivati jedna zajednička (neuhvatljiva) nit vašeg JA. Pa šta je onda to JA?
Odgonetajte. Igrajte se. A muzjak ode da radi nešto pametnije.
Možda jednoga dana napišem knjigu o tome, a tema je kompleksna i zadire široko i duboko u mnoga pitanja na koja nema odgovora, samo se naslućuje. Ipak, nešto se i može znati i zaključiti.
Ono je neminovni proizvod ovih složenih struktura, kosmička neminovnost od koje se ne može pobeći.
Kad shvatite šta sve nije to vaše JA, shvatićete da ste mogli i možete da budete bilo šta osvešćeno u nekom telu (strukturi) ne izuzimam ni mogućnost veštačke inteligencije.
Hvala na pažnji i eto vam glavolomke.
Neko će glavu samo počešati,
neko očešati,
neko polomiti,
neko poludeti,
a neko neće znati ni gde mu se nalazi (mislim glava )

Mislim da je nemoguce odgovoriti na to pitanje.

Jer ne znamo da li smo mi supstanca koja se samo oblikuje tako sto upoznaje novo osbine sebe s godinama, ili jednostavno to sticemo.

Mozda je i jedno i drugo. Neko je pak sklon promeni, neko nije. Neko napreduje, neko se degradira. Promena postoji, to je neminovno, ali koliki kontrast je od licnost da li crno moze postati belo ili belo moze postati crno, to je vec malo slozenije pitanje.

ieifood:

O tome da li ovo pripada u grupu filozofije ili eventualno neceg malo drugacijeg se moze raspravljati...a ima li boljeg mesta za raspravljanje od filozofije?

Da pocnem, radi se o relativno jednostavnom pitanju: od detinjstva, kako rastemo...dozivljavamo velike promene u nacinu razmisljanja, iako neke stvari ostaju iste(neke nase duboke zelje, i sustina postojanja koja nas indentifikuje ostaje tokom celog zivota, ili ipak ne?)...

I sada, treba zamisliti sledeci scenario, zavisno od nase starosti...da kazemo da imamo 30 godina i pricamo sa verzijom nas od 15-16...mislite da bi nas mladja verzija nas uopste razumela, tacnije nase razmisljanje? Ja sam prilicno siguran da je odgovor na to ne. Pa pokusajte da se setite kako ste razmisljali pre nekoliko, ili dosta godina i siguran sam da cete uvideti znatnu razliku.

Pitanje je, ako mi ne mozemo da razumemo 'sebe' iz buduceg vremena, da li to zaista ostajemo mi? Ja znam da se godinama moj nacin razmisljanja znatno menjao, i kada se setim onog proslog, ovaj novi deluje potpuno drugaciji, i vrlo neocekivan. Ne znam po kojem kriterijumu sam i dalje ista osoba.

Cisto da napomenem da ovde pod "ja" pricam o licnosti, a ne fizickim svojstvima, koja se takodje menjaju...

Kliknite za proširenje...

Nemam dovoljno strpljenja da procitam sve odgovore na postavljeno pitanje pa se unapred izvinjavam ako odem u nekontrolisanom pravcu....Ja sam nekako uverenja da se covek slabo menja tokom godina...kako je to veoma licno i zavisi od osobe do osobe ja mogu jel govoriti samo o licnom primeru...Od kada znam za sebe volim slicne stvari, imam veoma slican ukus, slusam slicnu muziku, imam slicna interesovanja tako da mislim da se nisam puno promenila a isto tako mislim i da se necu nesto posebno, iskonski, duboko promeniti...Skoro sam se ismejala jer sam videla film koji je meni bio pojam kao klinki i shvatila da se moj ukus u biti nije izmenio uopste, naravno ima nekih dodataka i modernizacije ali u sustini to je to...Ne radi se tu o konzervativnosti vec o ukusu i nacinu razmisljanja...primer, oduvek sam sta znam volela umetnost, od kada znam za sebe i to moje interesovanje se razvijalo od ne znam slikanja do izucavanja istorije umetnosti ali u biti to je to...nekako sam uvek imala svest sta mi odgovara...cak i u kontekstu fizickog izgleda, znala sam ko sam i sta zelim da postignem i iskreno mislim da se nikada necu ozbiljno menjati...ne umem da pojasnim fino ali recimo da sam brzo sazrela i imala svest o sebi...nisu mi bile potrebne faze istrazivanja i isprobavanja...mislim da bi se vazdusasta od 15 godina i ona od 40 godina sjajno ispricale jer bi bile veoma srodne...