Svet je idealan. To nije hipoteza vec neposredna cinjenica svesti. Ko se u to nije uverio, neka prouci Barklijevu Korelativnost subjekta i objekta jer psihicki napor potreban za shvatanje toga manji je nego shvatiti da je dva i dva cetiri, i sve ce mu biti jasno. A ko nije, neka izvede ovu prostu "vezbu":
Korelativnost subjekta i objekta - Autobus
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=7505
Iz ovog saznanja nastale se citave filozofije. Sopenhaurova filozofija volje otisla je najdalje i potpuno "iscedila" iz intelekta sve ono sto je u njegovom dometu.... spolja je ostala nespoznajna , transcendentna "Stvar po sebi".
Ali to nije dovoljno ! Pitanja su velika, radoznalost jos veca, mogucnosti ljudskog saznanja nedovoljne, niti kompatibilne sa prirodom "Stvari po sebi". Pa sta onda citniti? Jasno je da moramo cekati da brod života pristane u luku ka kojoj plovi, i jasno je da sa nestankom objektivacije volje (hteti saznati) koju zovemo "mozak", da nestaje i nacin egzistencije gde postoji subjekat i objekat i gde postoji prostor ..samim tim i mnostvo, i sve ono sto poznajemo.
Mozemo li bar naslutiti sta nas ceka posle?
Mozemo, ali samo naslutiti, a glavna pitanja ostaju bez odgovora.
Iz onoga sto znamo mozemo reci da je Dostojevski u pravu, i da nas sa nestankom intelekta i njegovih formi ceka ovo:
I ja osetih kako se nebo spusti na zemlju i proguta me. Boga sam osetio kao jednu uzvišenu duboku istinu i osećao sam kako me on prožima. Da, postoji bog, uzviknuh ja. Šta se posle toga desilo, ja ne znam. Vi i ne slutite kako božansko osećanje milja obuzima epileptičara jednu sekundu pre napada. Ja ne znam da li je ovo milje trajalo sekundama ili satima, ali verujte mi da ne bih želeo sve radosti sveta za ovo... Da, isplati se dati čitav Život za jedan takav trenutak... U ovim minutima bila mi je jasna duboka, čudovišno lepa reč: doći će jednom doba kad vreme neće više postojati.
Ima sekundi kad vi iznenada osetite večnu harmoniju, koja ispunjava čitavo biće: To je kao kad čovek iznenada oseti u sebi celu prirodu i kaže — da, to je istina... to nije samo ljubav, to je više nego ljubav. Užasno je kako su ta osećanja tako jasna, a radost tako ogromna... U ovih 5 sekundi ja preživljujem čitav jedan život, čemu celokupni razvitak, kad je cilj već postignut.
Dostojevski
A mozda nas ceka ovo:
Onda će jedna od pogubnih Furija Gospoda Smrti postaviti konopac oko tvog vrata i tegliće te unaokolo; ono će ti odseći glavu, iščupati srce, prosuće ti utrobu, polizaće ti mozak, popiti tvoju krv, jesti tvoje meso i glodaće tvoje kosti; ali, ti nećeš biti u mogućnosti da umreš. Iako će tvoje telo biti iseckano na komade, ono će opet oživeti. Ponovljeno komadanje izazvaće silovit bol i mučenje.
Bardo thodol - Tibetanska knjiga mrtvih
Takodje sa smrcu mozda ne dolazi do stapanja sa sustinom izvan prostora vec hteti saznati i nacin egzistencije u vidu subjekta i objekta postoji i dalje, i da nas ceka nesto slicno kao do sada, poput ovoga:
Videćeš svoj dom, prisutne, svoje rođake, i leš, i pomislićeš, »Ja sam mrtav! Šta da radim?«, a, budući da će te tištati osećanje silovite tuge, misao će ti se javiti, »O, šta sve ne bih dao da posednem telo!« I, tako misleći, posvuda lutaćeš tragajući za telom.
Čak iako si mogao da uđeš u svoje mrtvo telo već devet puta zahvaljujući dugom vremenskom razdoblju tokom kojeg si boravio u Čonjid Bardou ono se već smrzlo, ako je zima, istrulilo je, ako je leto, ili su ga, pak, tvoji rođaci već spalili ili zakopali, ili su ga bacili u vodu, ili su ga izložili pticama i divljim zverima. Zbog toga što ne nalaziš ni jedno mesto kojem bi se priklonio, ti ćeš biti nezadovoljan i imaćeš osećaj kao da si stisnut u pukotinama i naborima između stenja i kamenja. Iskušavanje ovakve vrste jada odigrava se u Posrednom stanju kada tragaš za ponovnim rođenjem. opet Tibetanska knjiga mrtvih
Ma sta bila luka ka kojoj plovimo to je nasa luka i nas pravi dom izvan iluzije. Posto je veliki Sopenhauer iscrpeo mogucnosti ljudskog saznanja, ono sto ostaje jeste jedno veliko NE ZNAMO jer ne mozemo znati. Ostaju nam samo prolazne intuicije. Bergsonove "maglovite rese"...a sve pomesano sa formama intelekta kojih se jednostavno ne mozemo osloboditi i za koje je svest neodvojivo vezana.
Ipak i ono sto znamo ..mnogo je. Intelekt ne moze otkloniti veo Maje ali ga moze bar delimicno strgnuti a u tome se krije nesto veliko. Veliki dar koji sleduje svakom filozofu....metafizicka uteha.
