Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
''Велики руски народ''-сваки пут када чујем ову фразу, ја се невољно сетим речи још из школских клупа, чувеног руског писца И.С.Тургењева о руском језику и народу:''У дане сумње, у дане мучних размишљања о судбини моје отаџбине,-једини ти си ми подршка и ослонац, о велики, моћни, истинољубиви и слободни, језиче руски!... Да није тебе, како се не би пало у очајање, гледајући шта се све догађа у кући. Но, не може се веровати да такав језик није био дат великом народу!''
Тек сада,пошто је прошло много година од завршетка школовања, стекавши животно искуство, ја сам се замислио почевши да схватам колико је прецизно и танано истакао, утврдио, именовао И.С.Тургењев ту узајамну везу. Судбинску везу руског језика и руског народа...
''Одухотворени руски језик је душа Русије, њена светиња, материјално оваплоћење виших духовних вредности, неразрушиво духовно достојанство, без кога човек (и народ!) губи свој лик чије се ружење одражава на губитак народног достојанства и духовне независности, бива одбачен постајући морално рањив и духовно нејак. Ми као зеницу ока свога морамо чувати рођену реч. Реч је дата због стремљења ка истини. Наша судбина је у речима које изговарамо''- пише професор Всеволод Јурјевич Троицки.
Игуман Петар (Пигољ), доктор богословски наука, први проректор Руског Православног института светог апостола Јована Богослова, каже:,,Сећам се једног случаја, када сам за време мог разговора о настанку руских речи, са странцем, православним епископом, познаваоцем руског језика, чуо од владике одушевљене речи: ''Ви Руси сте веома срећни људи. Речи вашег језика творили су светитељи. Те речи сведоче о Богу, о вечности, призивају ка спасењу, у Царство Божије,,''.
Ф.М.Достојевски у ''Дневнику писца'' каже:''Руски народ се већ одавно просветио примивши у своју суштину Христа и Његово учење. Научио се у храмовима, где је вековима слушао молитве и химне које су боље од проповеди. Понављао је и сам певао те молитве још у шумама, спасавајући се од непријатеља својих, у време Батијеве најезде још, је можда, певао:''Господе сила, са нама буди!'' И тада је, може бити и научио ту химну напамет, зато што му, осим Христа, тада ништа није ни остало, а у њој, у тој химни, већ у једном је сва истина Христова''.
Значи, истина Христова живи у нама, који исповедамо веру православну.
Зато је веома важно, да наш рођени језик нe изгуби своју благозвучност, своју богонадахнуту суштину, мелодичност, срдачност, да се не претвори у мешавину англојезичких речи, којe се данас као усијана лавина, потоцима обрушаваjу на Русију са ТВ екрана, са новинских ступаца и страница журнала. Како објаснити то да је Фурсенко и његово министарство дозволило да изговарамо неке речи (нпр. ''кафа'') и у мушком и у женском и у средњем роду, једнако?
Василиј (Фазиљ) Ирзабеков, азербејџанац који се крстио у православној вери већ у зрелом узрасту, у својој задивљујућој књизи створеној Божанственом силом руске речи, пише:''Чиме се наш језик обогатио у последњем десетљећу? И да ли се обогатио?Нових речи је много, но какве су то речи? Бабки,баксы и гртны, башлять, виповский, гей-клуб, имиджмейкер, лейбл, наркодоллары, ништяк, пиарить, плюрализмь, пофигист, прикид, сексшоп, секс-тренинг, секюрити, татуаж, хавальник, тинейжедер, транссексуал, тусоваться, шейпинг- и даље све у том духу. Није тешко приметити да су то или инојезичке речи које одражавају несвојствене руској традицији и често веома одвратне реалије, или су то жаргонизми које данас сматрају пристојним и користе их и неки писци и политичари и научници''.
Он још пише:''...изгледа нема ни педља руске земље у којо се нису упокојили мученици, великомученици, страдалници за веру православну, за Богородицу, за Христа и Његове свете угоднике... бесконачне су гомиле хорди које су у сва времена на Русију надолазиле ратујући, све то ''светско проклетство'' ишло је против Христа, чији лик и данас непомућен пребива у срцу сваког истински руског човека. Без Бога руски човек није замишљао и не замишља за себе истински живот. А они ће пружати изнова прсте на Русију, посежући не само на њену земљу и њена богатства него и на душе наше и душе деце наше: разноврсни легиони оних који ионако нису прихватили Богочовека, него Га разапели, припремајући из века у век трон за човекобога, заливајући његов страшни пут крвљу и прекривајући плоћу најбољих руских људи''.
А то значи, да је сваки истински Рус данас, као и у сва времена, војник, војник Христов, који за цркву Христову води ту невидљиву духовну битку, непрекинуту ни дању ни ноћу, о којој је апостол Павле писао у посланици Ефесцима. Непријатељ стреми да уништи, изгази, исмеје, затре, усмеравајући оружје против Свете Русије, православне културе, нашег језика. Баш преко препорађајуће православне културе, преко православне вере, у сваком руском човеку се буди осећај националног достојанства. Зашто се тако намргођено односе противници и непријатељи Русије ка речима цара Александра III: ''Русија мора да припада Русима и сваки онај који живи на тој земљи мора да уважава и цени тај народ''?
Пробајте цитирати те речи руског цара и одмах ће вас назвати националистом, вандалом, коме није ни на крај памети политичка коректност и толеранција...
Како објаснити ту усрдност са којом стреми да направи од нас Руса Иванов, не памтећи родство?...Зашто је тако важно да ми престанемо памтити своју историју?
Бити Рус данас значи памтити је. Памтити војнике интернационалисте, пале херојском смрћу штитећи Русију у Авганистану. Памтити подвиге хероја гардиста-десантника из шесте чете другог батаљона 104 јуришно- десантног пука 76-те дивизије(Псковске) ВДВ под командом потпуковника Марка Евтјухина, који је преградио на 200м дугом делу Аргунског кланца пут за две хиљаде главорезача из бандитске групације пољског командира Хатаба.
И још- волети своју армију...Такву, каква је она данас: понижену, осрамоћену од штампе и алавих официра, са срамном дедовином. Какви смо ми таква нам је и армија. Десиће се да ће баш она, Руска армија, заштити нас и вас, наше мајке, жене, очеве, дедове, децу, нашу земљу, храмове, светиње, куће...
Руска армија, препуштена неким високим армијским чиновима, без обзира на све тешкоће, лишавања и губитке, испуњава свој дуг- штити нас од огољене мржње наказа свих боја, штитећи од наркотика нашу децу на далекој Пранджској пограничној караули и у предгорју Кавказа.
Данас као никад Руси су обавезни да буду јаки, јер кад смо ми слаби други зверствују...
Наши непријатељи зову нас данас, заједно са вама, маргиналцима...Пијанство, лењивост, суицидност, баш то су појаве које су са њихове тачке гледишта карактеристичне за нас... Зато бити данас Рус значи бодрити се и бити трезвен, памтећи наук Владимира Мономаха:''Чувајте се лажи и пијанства, од њих гину и душа и тело''.
Трезвеност и бодрост народа је немогућа без оцрковљења. Бити данас Рус значи веровати и молити се. Веома је важно свакоме од нас Руса пропртити стазу до православног храма. И нека прва црквена служба изгледа новопеченом хришћанину дуга и несхаватљива, то ће проћи...Православни храм није неки извор мистичких информација за испитивачки ум,него је то извор неизрециве благодати за коју је наше срце призвано кроз непосредно учешће у црквеним Тајнама.
Бити Рус данас значи и мање се жалити на власти, на време, на ближње, на све! У том смислу ни на судбину, знајући да судбина значи суд Божији, који смо ми својим животом сами себи приправили.
Бити данас Рус- значи бити православан!
Потврду својих мисли налазим у расуђивању владике Јована, митрополита Санкт-Петербгбургшког и Ладошког:''Руском народу је од Бога одређена посебна служба, која чини смисао руског живота у свим његовим пројавама.Та служба се огледа у обавези народа да чува у чистоти и неповређености морално и догматско вероучење, донесено на земљу од стране Господа Исуса Христа. Тиме је Руски народ призван да послужи и свим другим народима на земљи, дајући им могућност да малтене до последњег магновења историје могу да се обрате спасоносном неунакаженом хришћанском вероучењу.
Из часописа ''Русский Дом''бр.11-2009г.
Превео: Гојковић Ранко
Николај Јурјевич Оплетин
Тек сада,пошто је прошло много година од завршетка школовања, стекавши животно искуство, ја сам се замислио почевши да схватам колико је прецизно и танано истакао, утврдио, именовао И.С.Тургењев ту узајамну везу. Судбинску везу руског језика и руског народа...
''Одухотворени руски језик је душа Русије, њена светиња, материјално оваплоћење виших духовних вредности, неразрушиво духовно достојанство, без кога човек (и народ!) губи свој лик чије се ружење одражава на губитак народног достојанства и духовне независности, бива одбачен постајући морално рањив и духовно нејак. Ми као зеницу ока свога морамо чувати рођену реч. Реч је дата због стремљења ка истини. Наша судбина је у речима које изговарамо''- пише професор Всеволод Јурјевич Троицки.
Игуман Петар (Пигољ), доктор богословски наука, први проректор Руског Православног института светог апостола Јована Богослова, каже:,,Сећам се једног случаја, када сам за време мог разговора о настанку руских речи, са странцем, православним епископом, познаваоцем руског језика, чуо од владике одушевљене речи: ''Ви Руси сте веома срећни људи. Речи вашег језика творили су светитељи. Те речи сведоче о Богу, о вечности, призивају ка спасењу, у Царство Божије,,''.
Ф.М.Достојевски у ''Дневнику писца'' каже:''Руски народ се већ одавно просветио примивши у своју суштину Христа и Његово учење. Научио се у храмовима, где је вековима слушао молитве и химне које су боље од проповеди. Понављао је и сам певао те молитве још у шумама, спасавајући се од непријатеља својих, у време Батијеве најезде још, је можда, певао:''Господе сила, са нама буди!'' И тада је, може бити и научио ту химну напамет, зато што му, осим Христа, тада ништа није ни остало, а у њој, у тој химни, већ у једном је сва истина Христова''.
Значи, истина Христова живи у нама, који исповедамо веру православну.
Зато је веома важно, да наш рођени језик нe изгуби своју благозвучност, своју богонадахнуту суштину, мелодичност, срдачност, да се не претвори у мешавину англојезичких речи, којe се данас као усијана лавина, потоцима обрушаваjу на Русију са ТВ екрана, са новинских ступаца и страница журнала. Како објаснити то да је Фурсенко и његово министарство дозволило да изговарамо неке речи (нпр. ''кафа'') и у мушком и у женском и у средњем роду, једнако?
Василиј (Фазиљ) Ирзабеков, азербејџанац који се крстио у православној вери већ у зрелом узрасту, у својој задивљујућој књизи створеној Божанственом силом руске речи, пише:''Чиме се наш језик обогатио у последњем десетљећу? И да ли се обогатио?Нових речи је много, но какве су то речи? Бабки,баксы и гртны, башлять, виповский, гей-клуб, имиджмейкер, лейбл, наркодоллары, ништяк, пиарить, плюрализмь, пофигист, прикид, сексшоп, секс-тренинг, секюрити, татуаж, хавальник, тинейжедер, транссексуал, тусоваться, шейпинг- и даље све у том духу. Није тешко приметити да су то или инојезичке речи које одражавају несвојствене руској традицији и често веома одвратне реалије, или су то жаргонизми које данас сматрају пристојним и користе их и неки писци и политичари и научници''.
Он још пише:''...изгледа нема ни педља руске земље у којо се нису упокојили мученици, великомученици, страдалници за веру православну, за Богородицу, за Христа и Његове свете угоднике... бесконачне су гомиле хорди које су у сва времена на Русију надолазиле ратујући, све то ''светско проклетство'' ишло је против Христа, чији лик и данас непомућен пребива у срцу сваког истински руског човека. Без Бога руски човек није замишљао и не замишља за себе истински живот. А они ће пружати изнова прсте на Русију, посежући не само на њену земљу и њена богатства него и на душе наше и душе деце наше: разноврсни легиони оних који ионако нису прихватили Богочовека, него Га разапели, припремајући из века у век трон за човекобога, заливајући његов страшни пут крвљу и прекривајући плоћу најбољих руских људи''.
А то значи, да је сваки истински Рус данас, као и у сва времена, војник, војник Христов, који за цркву Христову води ту невидљиву духовну битку, непрекинуту ни дању ни ноћу, о којој је апостол Павле писао у посланици Ефесцима. Непријатељ стреми да уништи, изгази, исмеје, затре, усмеравајући оружје против Свете Русије, православне културе, нашег језика. Баш преко препорађајуће православне културе, преко православне вере, у сваком руском човеку се буди осећај националног достојанства. Зашто се тако намргођено односе противници и непријатељи Русије ка речима цара Александра III: ''Русија мора да припада Русима и сваки онај који живи на тој земљи мора да уважава и цени тај народ''?
Пробајте цитирати те речи руског цара и одмах ће вас назвати националистом, вандалом, коме није ни на крај памети политичка коректност и толеранција...
Како објаснити ту усрдност са којом стреми да направи од нас Руса Иванов, не памтећи родство?...Зашто је тако важно да ми престанемо памтити своју историју?
Бити Рус данас значи памтити је. Памтити војнике интернационалисте, пале херојском смрћу штитећи Русију у Авганистану. Памтити подвиге хероја гардиста-десантника из шесте чете другог батаљона 104 јуришно- десантног пука 76-те дивизије(Псковске) ВДВ под командом потпуковника Марка Евтјухина, који је преградио на 200м дугом делу Аргунског кланца пут за две хиљаде главорезача из бандитске групације пољског командира Хатаба.
И још- волети своју армију...Такву, каква је она данас: понижену, осрамоћену од штампе и алавих официра, са срамном дедовином. Какви смо ми таква нам је и армија. Десиће се да ће баш она, Руска армија, заштити нас и вас, наше мајке, жене, очеве, дедове, децу, нашу земљу, храмове, светиње, куће...
Руска армија, препуштена неким високим армијским чиновима, без обзира на све тешкоће, лишавања и губитке, испуњава свој дуг- штити нас од огољене мржње наказа свих боја, штитећи од наркотика нашу децу на далекој Пранджској пограничној караули и у предгорју Кавказа.
Данас као никад Руси су обавезни да буду јаки, јер кад смо ми слаби други зверствују...
Наши непријатељи зову нас данас, заједно са вама, маргиналцима...Пијанство, лењивост, суицидност, баш то су појаве које су са њихове тачке гледишта карактеристичне за нас... Зато бити данас Рус значи бодрити се и бити трезвен, памтећи наук Владимира Мономаха:''Чувајте се лажи и пијанства, од њих гину и душа и тело''.
Трезвеност и бодрост народа је немогућа без оцрковљења. Бити данас Рус значи веровати и молити се. Веома је важно свакоме од нас Руса пропртити стазу до православног храма. И нека прва црквена служба изгледа новопеченом хришћанину дуга и несхаватљива, то ће проћи...Православни храм није неки извор мистичких информација за испитивачки ум,него је то извор неизрециве благодати за коју је наше срце призвано кроз непосредно учешће у црквеним Тајнама.
Бити Рус данас значи и мање се жалити на власти, на време, на ближње, на све! У том смислу ни на судбину, знајући да судбина значи суд Божији, који смо ми својим животом сами себи приправили.
Бити данас Рус- значи бити православан!
Потврду својих мисли налазим у расуђивању владике Јована, митрополита Санкт-Петербгбургшког и Ладошког:''Руском народу је од Бога одређена посебна служба, која чини смисао руског живота у свим његовим пројавама.Та служба се огледа у обавези народа да чува у чистоти и неповређености морално и догматско вероучење, донесено на земљу од стране Господа Исуса Христа. Тиме је Руски народ призван да послужи и свим другим народима на земљи, дајући им могућност да малтене до последњег магновења историје могу да се обрате спасоносном неунакаженом хришћанском вероучењу.
Из часописа ''Русский Дом''бр.11-2009г.
Превео: Гојковић Ранко
Николај Јурјевич Оплетин
