ИЗАЗОВИ ГЛОБАЛНОГ ПАРАЗИТИЗМА

Izazovi globalnog parazitizma 20.12.2009.

Koja je ekonomska osnova američke moći? Privredu SAD „apaurin-ekonomisti“ – oni čija je funkcija da nam neprestano ponavljaju „Sve je dobro, tako treba da bude; sve je dobro, tako treba da bude...“ – vole da nazivaju „lokomotivom svetske ekonomije“. Ali, u čemu se tačno sastoji snaga te lokomotive? Šta SAD stvarno proizvode? Iako nema sumnje da SAD još uvek prednjače u nekim aspektima novih tehnologija, mnogi kritički autori procenjuju da je bar 40 posto njihove ekonomije virtuelnog karaktera. To znači da se u njoj ne stvara nikakva nova vrednost, već se parazitira na jednom sistemu koji se smišljeno stvara i svim sredstvima održava.



Elemente tog sistema lako je utvrditi, samo se treba osvrnuti oko sebe i ponešto pročitati. Nedavno su kod nas objavljene dve zanimljive studije iz kojih se dosta toga može saznati o pravom licu sistema u kome živimo. Jedna je Jirgena Elzesera, političkog analitičara, Nacionalna država i fenomen globalizacije[1], a druga Jovana Dušanića, profesora monetarne ekonomije i bankarstva, Dolarska alhemija i kazino ekonomija[2].

Obe studije saglasne su u dve stvari: globalizacija je samo drugi naziv za konstituisanje svetske finansijske oligarhije i za korišćenje finansijskog kapitala, oslobođenog kontrole nacionalnih država, kao glavnog sredstva globalne dominacije i eksploatacije; i drugo, monetarna strana tog sistema, koja je direktno privezala SAD kao državu za svetsku finansijsku oligarhiju, jeste što je u tom sistemu dolar dobio funkciju svetskog novca. Tako svetska finansijska oligarhija i politički moćnici iz SAD deluju kao savezničke frakcije jedne te iste svetske elite, koja održava i bezobzirno širi globalni sistem eksploatacije, od kojeg i ima najviše koristi.



Ideja globalizacije, po Elzeseru, može se izraziti u nekoliko neoliberalnih mantri:
- ceo svet mora biti jedno tržište; sve mora da bude na prodaju; svako mora da bude na prodaju (str. 6). To je ideologija globalnog krupnog kapitala koji hoće da preuzme sve nacionalne privrede, sa svim njihovim bogatstvima, i integriše ih u postojeći hijerarhijski sistem eksploatacije i dominacije. Na vrhu tog sistema su svetski finansijski oligarsi, sa sedištem u Njujorku i Londonu, i njihovi politički pomagači, sa sedištem u Vašingtonu. Ispod njih su niži ešaloni kapitalista iz Evrope, sa političkim pomagačima iz Brisela. Na dnu te strukture moći je „domaća kompradorska elita“, kako ih naziva Dušanić, lokalni političari, biznismeni, novinari i ekonomisti, čiji je osnovni zadatak pretvaranje domaćeg stanovništva u mirnu, poslušnu i za sistem lako iskoristivu radnu snagu.



Glavni neprijatelj globalnog kapitala i njegovih političkih pomagača jeste demokratija izgrađena u pojedinim nacionalnim državama. Demokratija omogućava da se slobodno stvara osećaj nezadovoljstva među stanovništvom, da se taj osećaj u javnosti proširi i da se preko parlamenta pretoči u konkretne mere kojima se ograničava sistem iskorišćavanja. Pošto je glavna forma demokratije nacionalna država, ona se najbolje suzbija ograničavanjem suverenosti[3]. Nacionalne države se optužuju da „guše tržište“ i ubeđuju da se odreknu svake ekonomske regulative, kao što se od njih traži da, u ime regionalnih „integracija“, prenesu svoje pravo na upravljanje društvom na regionalne birokratske strukture (kao što je ona u Briselu). Kada se siromašan čovek jednom odrekne slobode u korist moćnika, on tu slobodu, docnije, vrlo teško može da vrati. Odricanje nacionalnih država od ekonomske i političke suverenosti (tj. od demokratije) znači ne samo to da će svetski finansijski oligarsi postati još bogatiji, a svetski politički moćnici još moćniji. To odricanje znači da će ojačati sistem koji oligarhe i moćnike povezuje, sistem koji im upravo i donosi bogatstvo i moć[4].



Najbolje se ta greška, po Elzeseru i Dušaniću, vidi po posledicama „deregulacije finansijskih tržišta“, tj. po posledicama odricanja nacionalnih država od kontrole novca. Do 1957, naime, nacionalnim zakonodavstvima je bilo uređeno da poslovne banke ne smeju da primaju uloge u stranoj valuti, niti da daju kredite u stranom novcu. Svi poslovi su se obavljali u domaćem novcu, a finansijski kapital nije mogao da se uvećava spekulativnim operacijama na račun realne privrede. Prvu brešu je 1957. napravila britanska vlada, u nastojanju da Siti učini svetskim finansijskim centrom. Pošto su, od tada, banke iz Sitija dolare plasirale dalje kroz kredite, mogle su da daju više kamate na depozite, zbog čega su se tamo stali slivati „slobodni dolari“ iz celog sveta[5]. Kapital je počeo da vrši pritisak i na druge vlade da otpočnu sa „deregulacijom“ finansijskog tržišta. Vlade su, pod udarima raznih kriza, popuštale, pa se, u narednih četrdeset godina, odigralo pravo takmičenje u „deregulaciji“. Tako je, na kraju, tokom 1980-ih, napuštena čak i kontrola poslovanja banaka, bankarskog trgovanja vrednosnim papirima i berzanskih špekulacija, što je strahovito uvećalo moć finansijskog kapitala.



Treba reći da je ova „deregulacija“ često bila praćena direktnim korumpiranjem političara od strane finansijske oligarhije. Elzeser navodi primer ukidanja Glas-Stigalovog zakona (Glass-Steagall Act) iz 1933. godine. Taj zakon, donesen nakon sloma berze iz 1929, branio je bankama da novac ulagača plasiraju tako što bi banke same osnivale špekulantske firme-kćerke. Da bi ovaj zakon bio ukinut Chase Manhattan Bank i Citicorp su, kako nas Elzeser obaveštava, potrošile 100 miliona dolara na lobiranje članova Kongresa (30). Na taj i slične načine, banke su se izborile i za pravo da svoja kreditna potraživanja pretvaraju u hartije od vrednosti (tzv. derivate) i dalje ih prodaju na tržištu[6]. Bez kontrole države, ovo je dovelo do prave eksplozije spekulativnog kapitala. Banke su, recimo, svoje problematične stambene kredite „prepakivale“ u hartije od vrednosti koje su, zatim, prodavale velikim berzanskim firmama (kakve su, u SAD, Fani Mej i Fredi Mek[7]), a ove, dalje, brojnim kupcima hartija od vrednosti. Krajnji kupci, primamljeni visokim dividendama, nisu ni znali šta tačno kupuju, a banke su dobijeni novac ulagale u odobravanje novih problematičnih kredita. Ova tipična špekulativna „piramida“ rasla je sve dok je bilo svežeg novca[8], a kada se rast zaustavio i sve se srušilo, ulagačima su u rukama ostale bezvredne obveznice. No, umesto da proglasi bankrot banaka, politička klasa SAD je sa više od hiljadu milijardi dolara javnog novca intrevenisala kako bi spasla ovaj deo oliharhijskih struktura.




Ovakvim i sličnim operacijama, kojima je stvaran novac „ni iz čega“, finansijska oligarhija je u SAD uspela da stvori ogroman fiktivni (virtuelni) kapital. Tako je vrednost transakcija nad „derivatima“, povećana sa hiljadu milijardi dolara, početkom osamdesetih, na 1,4 miliona milijardi dolara, danas. Dakle, za 1.400 puta![9] U SAD je stvorena ogromna masa tzv. finansijskih aktiva, koja danas višestruko premašuje vrednost realnog sektora ekonomije. Tako je finansijski kapital praktično „pojeo“ industrijski. „Udeo profita finansijskih institucija“, piše Elzeser o stanju u SAD (39), „u ukupnoj dobiti preduzetničkih firmi (prema porezima) skočio je sa manje od 5 posto 1982, na 41 posto 2007“. Danas u SAD preko 40 posto porodica ima u vlasništvu nekakve vrednosne papire. Finansijski kapital donosio je višu stopu prinosa od industrijskog, a sa druge strane, globalizacija je omogućila da se industrijska proizvodnja prebaci u zemlje istočne i jugoistočne Azije (gde je cena radne snage 35 puta manja nego u SAD). Tako su SAD, sa globalizacijom, krenule u pravcu prave deindustrijalizacije. U industriji SAD sada radi manje od 10 posto radne snage (39) – kao na samom početku industrijskog doba![10] Od industrijske, SAD su postale finansijsko-špekulantska nacija. „Od zemlje marljivih i štedljivih radnika i inovatora, kako je ostatak sveta video SAD početkom 20. veka, ona se krajem veka pretvorila u zemlju spekulanata i pohlepnih potrošača“ (Dušanić)[11].

Ali, ovaj preobražaj jedne industrijske nacije u finansijsko-špekulantsku, ne bi bio moguć bez pretvaranje dolara u svetski novac i bez ogromne privilegije za SAD koju tako skrojen sistem proizvodi. SAD su iz Drugog svetskog rata izašle sa neokrnjenom i ojačanom privredom. Zato je na međunarodnoj konferenciji, u Breton Vudsu (1944), dolar prihvaćen kao svetska obračunska jedinica[12]. Za vrednost dolara, izraženu u zlatnoj podlozi, jamčila je američka centralna banka – tzv. Sistem federalnih rezervi (Federal Reserve System). To je bila institucija koja je štampala novčanice, ali koja je bila (i ostala), kako skreće pažnju Dušanić, u vlasništvu desetak najbogatijih američkih porodica (Rokfeler, Rotšild, Kenedi…). Kada je, međutim, De Gol, krajem šezdesetih godina, pokušao da francuske rezerve dolara pretvori u zlato, pokazalo se da je samo pet odsto dolara pokriveno zlatnim rezervama. Dolar bi zato bio brzo izgubio svoj status svetskog novca da nije bilo politike. SAD je, naime, početkom 1970-ih, dao političku zaštitu autoritarnim režimima u zemljama OPEK-a pod uslovom da fakture za naftu obavezno budu izražene u dolarima. Sve zemlje koje su kupovale naftu od sada su morale najpre da kupe dolare[13]. Kako je, nekako u isto vreme, američka vlada i formalno ukinula zlatnu podlogu dolara, SAD su se našle u privilegovanom položaju da mogu da odštampaju (ili bankarski pripišu) onoliko zelenih novčanica koliko im je potrebno.



To je SAD stavilo u izuzetno povlašćeni položaj. Visoki standard cele nacije više nije zavisio samo od kvaliteta proizvedene robe, već se oslanjao i na štampanje novca. Vremenom, proizvedene robe je bivalo sve manje, a odštampanog novca sve više. Već sredinom 1990-ih samo je svaka šesta dolarska novčanica u opticaju bila pokrivena realnom proizvodnjom ili štednjom (E, 33). Već početkom sledeće decenije došlo je do prave eksplozije fiktivnog dolara. Samo između 2001. i 2005. Federalne rezerve su uvele više dolara u opticaj (bankarskim pripisivanjem i štampom) nego za prethodnih 200 godina! (E, 33). Da iza visokog standarda SAD ne stoji realni rad vidi se i po visini spoljnotrgovinskog deficita, koji je za period 2002–2007. iznosio 3.700 milijardi dolara, kao i po visini deficita državnog budžeta, koji bi 2009. mogao dostići čak 1.800 milijardi dolara. (Radi poređenja, budžet čitave Srbije tek neznatno prelazi 10 milijardi dolara!). Sav taj deficit pokriva se emisijom dolara i pominjanih hartija od vrednosti koje kupuju stranci. „Tako je među SAD i ostalim delovima sveta stvorena svojevrsna `podela rada`“, objašnjava Dušanić. „Pojednostavljeno bi se moglo reći da Amerika troši robu koja je proizvedena u drugim državama, a te iste države svojom štednjom finansiraju američku potrošnju. SAD ostaje jedino da štampaju novac i na bazi njega emituju sve sofisticiranije hartije od vrednosti“[14].



Izlaz iz ovog nemogućeg položaja, za većinu čovečanstva, bio bi, po Elzeseru i Dušaniću, obnavljanje nacionalne suverenosti, uključiv i kontrolu nad finansijskim kapitalom, kao i napuštanje dolara kao svetskog novca. Ali, u međuvremenu su nacionalne države oslabile, a globalni sistem, sa opasnom Imperijom u svom središtu, veoma ojačao. SAD raspolažu bogatstvom i vojnom silom kojoj se malo ko može suprotstaviti. One same više godišnje ulože u naoružanje nego sledećih 17 država na svetskoj rang listi! (uključiv Rusiju i Kinu; E, 42). To je, naravno, zato, kaže Elzeser, što „vrednost američkog dolara, koji više i nije pokriven realnom produkcijom, sada zavisi od sposobnosti američke vojske da kontroliše svetsko tržište (pre svega rezerve energije)“ (E, 50). Male zemlje stoga, pogotovo pojedinačno uzev, teško da imaju ikakvu šansu da se otrgnu od prinudnog finansiranja ovog glavnog „svetskog reketaša“ i „svetske mafije“, koja stoji iza njega. Male zemlje nisu samo ucenjene vojno, one su zaposednute finansijski, imovinski, politički, a naročito duhovno. One nemaju ni elitu, koja bi ih mogla povesti u izbavljenje. Jer, većinu tih perifernih naroda u svetskom sistemu ne vodi demokratski odgovorna politička klasa, već lokalni ekonomsko-politički kolaboranti Imperije.


Jedine ko imaju šanse jesu velike zemlje, Rusija i Kina, pre svih. Kina je uspela da sačuva ekonomsku suverenost i da, u poslednjih nekoliko godina, polovinu svojih ogromnih deviznih rezervi (od blizu 2.000 milijardi dolara) pretvori u drugu valutu, zlato ili vrednosne papire koji nemaju veze sa spekulativnim „derivatima“. Kina je po Africi i Aziji pokupovala velika nalazišta nafte i drugih prirodnih bogatstava, a u EU je masovno kupovala modernu tehnologiju. Tako je ona počela da se priprema za novi udar svetske ekonomske krize, koji može nastupiti onda kada taj prenaduvani balon globalnog finansijskog kapitala konačno pukne.



Jer, u tome su saglasni i Elzeser i Dušanić, kriza je samo površinski sanirana i samo je pitanje kada će se vratiti svom žestinom. Naime, te hiljade milijardi dolara koje su SAD upumpale u svoj bankarski sektor uskoro će ponovo pokrenuti kreditno tržište i balon će ponovo krenuti da raste. Andrej Kobjakov, profesor Ekonomskog fakulteta na Lomonosovu i koautor knjige Zalazak imperije dolara i kraj Pax Americana[15], koja je još 2003. predvidela sadašnju krizu, prognozira da će „već posle 2010. početi da se naduvava novi mehur od sapunice, a oko 2012. on će pući i počeće da se naduvava novi. Poslednja kriza će biti negde između 2012. i 2015. godine. Tada će doći do smene celog finansijskog sistema i biće izmenjeni i osnovni finansijski igrači. Tada ćemo među glavnim igračima imati Kinu“[16].


Stvaranje novog globalnog finansijskog sistema ne može da se ne odrazi i na političke odnose u svetu, pa i u Evropi. Možda će u novim okolnostima i manje zemlje dobiti šansu da se iščupaju iz kandži „svetskog reketaša“. Ne vidim zašto srpska elita ne bi počela makar ozbiljno da razmišlja o tome?




________________________________________
[1] Jirgen Elzeser, Nacionalna država i fenomen globalizacije: kako možemo da se spasimo iz svetske ekonomske krize, „Jasen“, Beograd 2009. str. 102. (Elsässer, Jürgen (2009): Nationalstaat und Globalisierung: Als Linker vor der Preußischen Gesellschaft. Waltrop: Manuscriptum).



[2] Jovan Dušanić, „Dolarska alhemija i kazino ekonomija“, Nova srpska politička misao, god. XVII (2009), br. 3-4 (u štampi); http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/dolarska-alhemija-i-kazino-ekonomija.html. Vidi i njegovu knjigu Jovan B. Dušanić: Washington consensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma, Beograd: Nova Evropa 2007.



[3] Pošto su realne demokratske strukture izgrađene u okvirima država-nacija, skreće pažnju Elzeser, globalni kapital je objavio rat nacionalnim državama. Nacionalne države su danas stavljene pred izbor: ili se otvoriti i pustiti da globalni kapital sve proždere; ili biti proglašen za „neprijatelja progresa“ i „neuspelu državu“, zatim biti napadnut i najzad uništen (6). Vestfalski poredak, koji je vladao od 1648, počivao je na ideji da je svaka država jednako suverena, bez obzira na veličinu. Globalistički poredak, koji nastaje nakon 1989, počiva na ideji da ni jedna država više nije suverena – osim Imperije (7-8). Iako nikada, u moderno doba, nije bilo više nominalno nezavisnih država, brojne nove nacije su nastale u procesu sistematskog „razgrađivanja, razbijanja i seckanja“, kojem Imperija podvrgava „odmetnute“ ili „nekooperativne“ narode. Danas sve te nove „nezavisne države“ i imaju jednako uverljivu „nezavisnosti“ kao bilo koja kolonija u 18. ili 19. veku (11).
Tako „rastavljene“ države, sklapaju se, po Elzeseru, zatim u veće celine kojima upravljaju regionalni poverenici globalnog kapitala. Jedan takav „regionalni servis“ za globalni kapital je EU (koju Elzeser naziva još i „relej globalizacije“; 13). Čak i iz starih, razvijenih država, kakve su Nemačka ili Francuska, suverenitet se „ispumpava“ u korist briselske birokratije. Ne zato što neko ne voli ove nacije, već zato što je njihova demokratija postala smetnja „velikim igračima“, lobistima krupnog kapitala, da sve preuzmu i svime ovladaju (13). Korumpirana politička i medijska elita zamenu suverenih demokratija vladavinom transnacionalne kaste birokrata proglašava „istorijskim napretkom“ koji će usrećiti narod. I dok korumpirani mediji usklikuju – „Ura, kapitulirali smo!“, narod se neosetno vraća tamo gde je bio u 18. veku: u položaj bespomoćnih, iskorišćavanih i zaglupljenih podanika. „Narod, koji je sa Francuskom revolucijom stupio na svetsku istorijsku scenu, sklonjen je kao politički faktor tako što su odstranjeni elementi koji su ga konstituisali. Na mesto narodne vojske ponovo su stupile najamničke vojske(...); opšte obrazovanje toliko je degradiralo da je postalo zapravo sistem za nadgledanje nižih slojeva (...)“. Itd, vidi Elzeser, 15.

[4] Zato globalisti kupuju lokalnu intelektualnu elitu (jer oni prvi primete da nešto nije u redu), kupuju medijsku elitu (jer oni prvi objave da nešto ne valja) i kupuju političku elitu (jer oni prvi treba nešto da preduzmu). Ta kupovina je, međutim, jednokratna i podrazumeva da će lokalna elita u glas propagirati spasiteljsku „integraciju“, tj. ulazak u sistem. No, kada se već uđe u sistem – tj. kada nacionalna politička elita, uz kooperaciju medijske i akademske elite, isporuči svoj narod na milost i nemilost globalističke finansijske oligarhije i političke birokratije, onda prestaju galantna plaćanja pripadnicima lokalne kompradorske elite i oni postaju samo šrafčići u mašineriji globalnog poretka moći i eksploatacije.



[5] Pošto banke iz Sitija nisu pitale za poreklo novca, mnogi od tih „slobodnih dolara“ bili su plod kriminala, utaje poraza ili korupcije. Suma uloženih „evrodolara“ porasla je sa 10 milijardi, 1960-ih, na 600 milijardi 1980-ih (E, 22).



[6] „Čak su pod određenim uslovom imale pravo da ih prodaju i same sebi, tako što su u tu svrhu osnivale svoje firme pod drugi imenom“ (30-31). Smisao ove operacija jeste taj da banke sve svoje rizične kredite mogu da sklone iz balansnih računa i tako se mogu prikazati zdravijim nego što jesu (31).



[7] Fannie Mae – Federal National Mortgage Association i FredieMac – Federal Home Loan Mortgage Corporation.



[8] „Analitičari investicionih banaka“, objašnjava Dušanić, „danonoćno su sa ekrana svih američkih televizija pozivali na kupovinu akcija. To se vrlo prosto objašnjava – ako ste veoma konzervativan investitor, a vaš sused koji je sklon riziku stalno vam govori da kupite akcije neke kompanije koje rastu neverovatnom brzinom (na akcijama Yahoo čista dobit bila je 165 procenata godišnje), vi odgovarate – nisam lud, i ne kupujete. Ali, prolazi godina, druga, treća… sused se bogati, vi ne možete da izdržite i kupujete akcije. Samim tim uvećavate potražnju tih akcija. To znači da cena raste, a onda i dobit raste. To nije dobit od dividendi već dobit koja je nastajala iz rasta cene. To je tipična piramida, kad novac sledećih ulagača daje mogućnost da se isplate prethodni“.



[9] Ukupna vrednost različitih „derivata“ je, prema Elzeseru, narasla na 863.000 milijardi dolara, što je vrednost 17 godina svetske proizvodnje svega (od olovke do rakete; 35).



[10] I u Velikoj Britaniji udeo industrijske proizvodnje u godišnjoj privrednoj dobiti (BNP) sada je samo 13 posto (40). Tako je stvorena „međunarodna finansijska aristokratija, čiji se glavni bastioni nalaze u SAD i Britaniji“ (38).



[11] „Dajte da vidimo šta je američka ekonomija“, kaže i čuveni ruski ekonomista Andrej Kobjakov (vidi dole). „Uzmimo strukturu bruto društvenog proizvoda – u današnjem trenutku 75 procenata daju usluge, U sferi usluga danas radi oko 80 odsto zaposlenih i skoro sa tim procentom učestvuje u BDP-u. u poslednje 3-4 decenije zemlja se potpuno deindustrijalizovala. Nema čak ni američkih farmerica, poslednja fabrika „Levis” je zatvorena ‘98, ‘99. godine. Nema ni lake industrije, sve više se gubi i teška(…).
Kineska roba je preplavila američko tržište. Zamislite da sutra toga ne bude. U SAD prosto neće imati šta da obuku. Neće imati ni gaće. Mnoge delove za svoju industriju oni sutra prosto neće imati, i to se ne može brzo promeniti. Amerika je odavno izgubila kvalifikovanu radnu snagu, danas svi samo uvijaju hamburgere u Mekdonaldsu. Ponovo treba učiti radnike da obavljaju poslove koje su zaboravili. Sada, prosto, nema radnika. Nema ni škola u kojima mogu da nauče – treba ponovo vratiti tehničke koledže, svu infrastrukturu… Koliko godina je za to potrebno? (...)
Dakle, to je zemlja usluga, i oko polovine tih usluga su finansijske usluge. Znači da trećina američke ekonomije živi na svetskim finansijskim operacijama. Ako se taj balon izduva, gubi se trećina američkog BDP-a. To je minimum jer je s njim vezan još ceo niz drugih grana – bogati trejderi su kupovali skupe kuće, znači, deo građevinskog biznisa će pasti, oni su navikli da idu u noćne klubove, znači i taj biznis strada, i to onda nije 8,1 procenat besposlenosti kakva je bila u februaru, već nezaposlenost koja se može uporediti sa nezaposlenošću u velikoj depresiji, 25 posto“ (http://www.dverisrpske.com/tekst/1750390).



[12] Na istoj konferenciji donesena je odluka i o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, dve ključne institucije globalne finansijske oligarhihje. Dušanić skreće pažnju na činjenicu da je, za vreme posete Beogradu, neposredno po formiranju vlade premijera Zorana Đinđića, nobelovac Dž. Stiglic dobronamerno upozorio na opasnosti prihvatanja saveta MMF-a. „Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF-a nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti ’šok terapeutima’ i ’monetarnim fundamentalistima’ iz MMF-a, braneći vlastite interese. Jer ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije; u pitanju je razvoj celokupnog društva.“ (Dž. Stiglic, „Čuvajte se MMF“! Ekonomist magazin, 12. mart 2001; navedeno kod Dušanića)



[13] Inače, monopol svetske trgovine naftom drži šest američkih i jedna britanska kompanija (E, 51).



[14] U tom smislu u potpunosti stoji poređenje SAD sa starim Rimom. Rim je do II stoleća osvajao i pljačkao zemlju po zemlju oko mediteranskog basena. Nakon toga, živeo je od reke kontribucija iz pokorenih oblasti. Sedam miliona egipatskih seljaka, koji su ranije deo letine davali faraonu, sada su radili za Rim. Stoga je u Rimu stvorena parazitska struktura koja nije samo obuhvatala višu klasu, već i dobar deo plebejaca. U gradu je živelo preko 200.000 građana, sa porodicama, koji su dobijali besplatnu hranu. Ta parazitska masa je hranjena čak i onda kada su varvari već bili prodrli do predgrađa Rima! U Rimu je još sredinom 5. veka i dalje bilo 120.000 ljudi koji su primali obavezno sledovanje hleba i svinjskog mesa. Treba još jednom reći da su ovim brojem obuhvaćene samo glave plebejskih porodica, koje zato treba pomnožiti sa četiri ili pet da bi se dobio ukupan broj izdržavanih lica. Inače, Valentijan I (364-375) utvrdio je dnevno sledovanje hranjenika na šest hlepčića, a svinjsko meso je deljeno tokom pet meseci godišnje i to po 2,3 kg mesečno. U Rimu je besplatno deljeno i ulje, dok je vino ovim hranjenicima prodavano za četvrtinu ispod tržišne cene.
Rim je, takođe, zahvaljujući sistemskom parazitizmu, sebi mogao da dopusti izgradnju velelepnih zdanja. Njega je krasilo 8 mostova, 11 javnih kupatila, 19 vodenih kanala, 2 cirkusa (Circus Maximus je imao 255.000 mesta), 2 amfiteatra, 3 pozorišta, 28 biblioteka, 1.790 palata, 46.602 stambene zgrade (insulae), 926 privatnih kupatila (u kojima se istovremeno moglo kupati 62.800 građana), 18 foruma (javnih trgova), 8 campus-a (javnih travnatih površina za igru loptom), 30 parkova i vrtova, 700 javnih bazena, 500 vodoskoka i 10.000 spomenika.
Tako danas, kada se divimo američkom visokom standardu i raskošnim zdanjima Vašingtona ili Njujorka, treba da imamo na umu da dobar deo svega toga počiva na sistemskim privilegijama Imperije, u čiju se kasu, pre svega kroz različite finansijske operacije, slivaju kontribucije iz celoga sveta.



[15] Андрей Кобяков и Михаил Хазин, Закат империи доллара и конец «Pax Americana» http://www.forex.ua/classics/hazin_kobyakov/zakat_imperii_dollara/



[16] http://www.dverisrpske.com/tekst/1750390; slično prognozira i Dušanić: „Ove antikrizne mere imaju zadatak da što pre `zakrpe balon` i da se, uz neke kozmetičke korekcije, ponovo radi po starom, dok se ne pronađe neko novo – alternativno rešenje za ekonomsku hegemoniju SAD, pošto je dolarskoj alhemiji došao kraj. Možda recimo, SAD ipak uspeju da nature celom svetu genetski modifikovane žitarice, kada bi samo nekoliko američkih kompanija imalo monopol na proizvodnju semena (pošto plod genetsko modifikovane žitarice nije moguće koristiti kao seme, odnosno on ne daje novi plod. Ukoliko se u tome uspe (što nije isključeno, a na to upućuju i naznake da je kriza zaustavljena – balon je uspeo da bude `zakrpljen` pre nego što je do kraja `izduvan`), onda će `zakrpljeni balon` ponovo početi da se naduvava i na njemu će se u skoroj budućnosti pojaviti nova `rupa` ili, što je verovatnije, doći će do takvog pucanja koje će imati nesagledive posledice po ceo svet“.



Slobodan Antonić
Nova srpska politička misao

***********************************************************************

Поштоване колеге, овај изванредан текст постављам пре свега из едукативних разлога е да би сви они који имају стрпљења да га прочитају знали каква нас будућност очекује.

Ukratko- globalizacija ne valja, zapad je pokvaren, dozvolimo Rusiji da nas pokori i biće sve ok?

Machony:

Ukratko- globalizacija ne valja, zapad je pokvaren, dozvolimo Rusiji da nas pokori i biće sve ok?

Kliknite za proširenje...

А ја помислио да си паметнији..

SAD su najzaduženija država na svetu. Na papiru su i najsiromašniji. Realno, žive na grbači ostalih.

eremita:

Поштоване колеге, овај изванредан текст постављам пре свега из едукативних разлога е да би сви они који имају стрпљења да га прочитају знали каква нас будућност очекује.[/SIZE]

Kliknite za proširenje...

Прочитала сам текст у Печату.
НИН сам престала да купујем, потпуно им је Немац изменио уређивачку политику.
Пре неки дан видех чувеног ''експерта'' Душана Павловића како пише за НИН и схватих које је дно дотакао тај лист.

Добар је Антонић. А текст је одличан и фантастично приказује колики дефицит имају Амери.
Мада, ја нисам склона да верујем да ће сигурно бити то што су замислили претеденти на владање светом. Ја верујем да ће их нешто и неко спречити. Нарушили би силно равнотежу на тај начин, а само равнотежа може да нам омогући опстанак.
Видећемо...

pura moca:

SAD su najzaduženija država na svetu. Na papiru su i najsiromašniji. Realno, žive na grbači ostalih.

Kliknite za proširenje...

Реално, владају силом.
Могу да схватим да су све подчинили, али да су успели Немце да скембају, то никако.
Чуди ме да Немачка не испољава претензију да буде заиста водећа сила у Европи.
Односно, верујем да жели да поред Руса буду неко ко ће се највише питати Верујем да су Немци једина политички зрела нација од свих западно-европских народа, зато сам уверена да ће и они у неком тренутку рећи ''не'' америчкој тиранији.

eremita:

Privredu SAD „apaurin-ekonomisti“ – oni čija je funkcija da nam neprestano ponavljaju „Sve je dobro, tako treba da bude; sve je dobro, tako treba da bude...

Kliknite za proširenje...

Iliti evet-efendije. Eremito, da si manje strastven i da postavljaš više ovakvih tema bilo bi super.

Софија:

Реално, владају силом.
Могу да схватим да су све подчинили, али да су успели Немце да скембају, то никако.
Чуди ме да Немачка не испољава претензију да буде заиста водећа сила у Европи.
Односно, верујем да жели да поред Руса буду неко ко ће се највише питати Верујем да су Немци једина политички зрела нација од свих западно-европских народа, зато сам уверена да ће и они у неком тренутку рећи ''не'' америчкој тиранији.

Kliknite za proširenje...

Заборавила саи да у Америци живи 50,000 000 НЕМАЦА... тако да кхм...

браво за тему

Софија:

Чуди ме да Немачка не испољава претензију да буде заиста водећа сила у Европи.
Односно, верујем да жели да поред Руса буду неко ко ће се највише питати Верујем да су Немци једина политички зрела нација од свих западно-европских народа, зато сам уверена да ће и они у неком тренутку рећи ''не'' америчкој тиранији.

Kliknite za proširenje...

To je neko shvatio odavno. Ubili su ga...

eremita:

Заборавила саи да у Америци живи 50,000 000 НЕМАЦА... тако да кхм...

Kliknite za proširenje...

Јесте Мито, али лоби им није јак као Јеврејски.
Па знаш и сам ко су били сви пртходни владари, а и администрације.
А и они Немци у Немачкој, нису за бацање.
Видећемо шта ће бити и хоће ли се остварити још једна визија Освалда Шпенглера, а он је најавио коалицију Русије и Немачке.

Софија:

Јесте Мито, али лоби им није јак као Јеврејски.
Па знаш и сам ко су били сви пртходни владари, а и администрације.
А и они Немци у Немачкој, нису за бацање.
Видећемо шта ће бити и хоће ли се остварити још једна визија Освалда Шпенглера, а он је најавио коалицију Русије и Немачке.

Kliknite za proširenje...

Ја мислим да ће водећу улогу преузети КИНА - а тако је и по Библији... Кина једним ударцем може да сломије Америку... (мислим финансијски) а ондаК су готови

eremita:

Ја мислим да ће водећу улогу преузети КИНА - а тако је и по Библији... Кина једним ударцем може да сломије Америку... (мислим финансијски) а ондаК су готови

Kliknite za proširenje...

Па иницијално хоће, и ја тако мислим.
Али онда ће се борити за превласт са Кином они који се уздигну из беле расе. И мислим да ће то бити Руси и Немци.

Iz teksta je "jasno" da ce vodecu ulogu preuzeti Kina, ali je autor samo preneo ono sto su rekli ekonomski strucnjaci. E, sad koliko je i to tacno...pitanje je, u svakom slucaju niko nije "vidovita Zorka".

Софија:

Па иницијално хоће, и ја тако мислим.
Али онда ће се борити за превласт са Кином они који се уздигну из беле расе. И мислим да ће то бити Руси и Немци.

Kliknite za proširenje...

Не знам... али у сваком случају овако диктаторство Америке по целој Планети је НЕОДРЖИВО - поготово што је јасно да је све апсолутно вештачки направљено штампањем долара... значи следи им крах... а рањена звер је најопаснија с обзиром да годишње издвајају 17 пута више новца за наоружање од осталих...

Zar mora neka država da bude lider u proizvodnji žita ili boksita ili ne znam toaletnog papira da bi bila jaka i poštovana, ne ne mora, dovoljno je da raspolaže modernom tehnologijom i modernim naoružanjem.

Dakle, intelektualni potencijal je ono što jednu državu čini jakom i priznatom, obaška ako se tome pridoda brojnost nacije, sreći nema kraja

eremita:

Ја мислим да ће водећу улогу преузети КИНА - а тако је и по Библији... Кина једним ударцем може да сломије Америку... (мислим финансијски) а ондаК су готови

Kliknite za proširenje...

Neke zemlje, kao što je Kina, su svoje novce pozajmljene Americi pretvorile u vlasništva pa tako, na primer, Kina trenutno poseduje u vlasništvu oko 18 odsto američke privrede. Saudijska Arabija je negde na nivou od oko 8 odsto. Trenutno se na svetskom tržištu ne prihvata garancija ni jedne američke banke. To je slika američke pozicije. U Velikoj Britaniji, koja je uz Ameriku, najteže pogodjena raspadom modela je trenutno vladin (javni) dug veći od bruto društvenog proizvoda. Vladin dug je negde oko 1,5 triliona funti, a društveni proizvod na nivou od 1,2 triliona funti. Britanija je do sada naštampala novca od oko 200 milijardi funti i još ga štampa. U Americi i Britaniji se nastavlja sa starim lažima, obmanama i saopštenjima kako je oporavak već na vidiku. Izdaju se saopštenja da je globalna ekonomija već u fazi oporavka. Manipuliše se, u stvari, sa statistikom na globalnom nivou jer ekonomije Kine, Indije i Brazila i dalje rastu pa se na statističkom nivou pojavljuje globalni rast. Ali, ekonomije u Americi i Britaniji, i još nekim evropskim zemljama, su i dalje u dubokoj krizi.

Ali, Amerika i Britanija, urpkos tome, i dalje žele da predvode svet. Sazivaju se brojni sastanci koji nikako da daju neki rezultat. Suština problema je u tome što one i dalje žele da odredjuju drugima šta će da rade a to je postalo apsurdno. Ti drugi kojima se ponovo želi nametnuti diktat su jedini koji nešto rade, koji, dakle, imaju novac a njima treba da diktiraju život oni koji su propali. To je jednostavno nemoguće. Deo takvog ponašanja je i Evropska unija koja sve više postaje „nestvarna kategorija“, koga EU sada predstavlja. Ekonomski ključne zemlje, kao što su Nemačka, Francuska i Španija imaju svoje zasebne ekonomske politike, ponašaju se kao potpuno zasebne države pa se nameće pitanje šta je u stvarnosti ostalo od EU.

eremita:

Ја мислим да ће водећу улогу преузети КИНА - а тако је и по Библији... Кина једним ударцем може да сломије Америку... (мислим финансијски) а ондаК су готови

Kliknite za proširenje...

Оно што нам је Бог дао да знамо јесте да ће се десити глобално уједињење у отпаду(глобални Вавилон) и то се дешава.Такође знамо да је Бог најавио промене у Израелу и обнову видела свету,а остатак остаје под контролом и побуном.Каква Кина,какви бакрачи...Па,где ћеш бољи пример потпуно контролисаног и окованог друштва од кинеског?
Јесу ли Кина,Русија,Бразил(заједно са папом) скоро у исто време(непосредно после објаве "кризе") позвали на одбацивање америчког долара и стварање нове глобалне монете?Јесу.Зашто?Одговор на то питање важи и за питање зашто се уништава амерички долар,ондосно зашто су се америчко становништво и привреда гурнули у "безизлазну" ситуацију дужничког ропства.
Не знам коме Кина може буде "спаситељ" у којој се крши једно од основних животних начела - рађајте се и множите.Ја немам ништа против Кинеза,али велика је наивност маштати о Кини као неком ко ће да спасе свет.Кина је потпно контролисана држава.Тамо не постоје слободни људи,а једино слободан човек је у стању да креира реалност по својој вољи.
Кина је велики (масонски контролисани)играч у глобалном јединственом тиму који има значајну улогу у стварању услова за увођење светске монете као "једино могућег решења".Кина је у задњим годинама значајан инструмент у прављењу националног америчког дуга кроз извоз и финансирање америчког буџета("гепова" у њиховом буџету) преко куповине разноразних државних обвезница у САД.
Ствара се јединствена светска валута,јединствени монетарни систем под контролом јединственог тима,јединствене "владе".То је суштина.

Наивност је полагати наде у једно друштво поробљених људи,као што је кинеско.Зна се ко једино може бити спаситељ и како се прихвата рука спаса.

Naslov obecava......odusevim se , misleci da je moj prika mita napisao neki dobar tekst........kad ono.......copy - paste smaranje........

yebote, ljudi , da li ste isli u skolu???

Dobar tekst. Procitao sam ga jos od ranije.
Antonic je trenutno jedan od nasih najboljih analiticara.

Вуја:

Dobar tekst. Procitao sam ga jos od ranije.
Antonic je trenutno jedan od nasih najboljih analiticara.

Kliknite za proširenje...

pa kupite novine, yebote.......

ovo je forum....napises temu o kojoj zelis da diskutujes, svoje misljenje, stav......suprostavis ga sa par elokventnih likova, ostale budale napushis......tako to treba da izgleda

a ne, da stavljate citate i copy paste iz novina...pa onda cu da uzmem uz kafu da izlistam sva elektronska izdanja, i cao.......sta ce mi mita , keve ti , da bi procitao tekst ludog antonica????

e, a bas sam se obradovao mitinoj "kreativnosti" , kada sam procistao naslov

Popij dado tu kafu
Inace ovaj clanak je sa sajta NSPM-a, integralna verzija postoji u Pecatu.

Odlican clanak da li postoje te dve knjige u elektronskoj formi na ove mislim -
irgena Elzesera, političkog analitičara, Nacionalna država i fenomen globalizacije, a druga Jovana Dušanića, profesora monetarne ekonomije i bankarstva, Dolarska alhemija i kazino ekonomija

Iako nema sumnje da SAD još uvek prednjače u nekim aspektima novih tehnologija, mnogi kritički autori procenjuju da je bar 40 posto njihove ekonomije virtuelnog karaktera. To znači da se u njoj ne stvara nikakva nova vrednost, već se parazitira na jednom sistemu koji se smišljeno stvara i svim sredstvima održava.

Slozio bih se ali to je nova vrsta ekonomije koja se zapravi zasniva ne nikakvoj stvarnoj vrijednosti vec na nekim stvarima koje su vise vezane za marketing nekog proizvoda. Kao npr. hedz-fondovi !
Sta konkretno oni stvaraju prdaju ili prozivode apsolutno nista ali zato je kolicina novca u njima ogromna.

Jos bih dodao da je americka ekonomija usko povezana za americkim militarizmom i da to ne moze
jedno bez drugog uostalom odavno je poznato da je 40 % americke ekonomije na neki nacin povezano sa vojskom dali primarno, sekundarno ili tercijarno ne bitno ali je povezano.
Znaci njihova ekonomija se satoji od tehnoloskih inovacija ( u koje se investira vecinom zbog vojnih potreba ) ratovi niskog inteziteta i prekookeanske intervencije americke drzve i novi Wallstreat.