Фијат” каснио због економске кризе
Од 29. септембра 2008, када је потписан Уговор о оснивању заједничког друштва „Фијат аутомобили Србија”, у „Застави” је модернизован производни процес и око 1.700 радника је укључено у производњу „пунта”, али новац на име оснивачког улога Италијани још нису уплатили
Крагујевац – „Ово је шлаг на торти. Ово је остварење сна који сањамо више од 50 година. Ми смо деца ’Фијата’, а радници из Крагујевца су истог квалитета као и они из Торина.” Ово су речи градоначелника Крагујевца Верољуба Стевановића којима се обратио јавности шестог маја 2008, на Ђурђевдан – Дан града, пошто је са извршним директором торинске компаније Алфредом Алтавилом ставио потпис на Меморандум о разумевању.

Овај меморандум је био први у низу докумената којим је обновљена пре 56 година успостављена сарадња крагујевачке „Заставе” и „Фијата”.

Прекинуте с почетком деведесетих, везе између две фабрике успостављене су после низа разговора Коштуничине и Цветковићеве владе са Италијанима, а цео преговарачки процес је окончан 29. септембра 2008, када је у Београду потписан Уговор о оснивању заједничког друштва „Фијат аутомобили Србија”.

Уговором је дефинисан однос капитала у заједничкој фирми, тако да „Фијату” припадне 67, а нашој држави 33 одсто имовине, обавеза и зараде од производње 200. 000 аутомобила А класе и 100.000 четвороточкаша из Б сегмента.

Што се тиче „радничке класе”, која је од реструктирисања „Заставе” с почетка 2001. године углавном била свикла на отпуштања и целодневне протесте, Уговором је предвиђено да ће у новоформираном предузећу бити запослено 2.433 радника, у фише фаза, закључно са 2012.

Ипак, најважнији сегмент овог „посла века” био је онај о инвестицијама. Улагања „Фијата” у висини од осамсто милиона евра у модернизацију производње предочена су јавности као највећа страна инвестиција у Србију. Међутим, економска криза, која је захватила светску привреду крајем 2009, а посебно индустрију аутомобила, одложила је реализацију договореног.

Уместо еуфорије и ентузијазма, дане и месеце који су уследили испуниле су скепса и сумња обичног света, а многи политичари, они који су изгубили изборе, иако претходно укључени у преговарачки процес, кренули су у оштру кампању против уговора и услова под којима је држава преузела свој део обавеза.

„Сан” градоначелника Стевановића полако се претварао у кошмар, а чланови Цветковићеве владе, пре свега министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић, покушавали су да „амортизују” непријатне вести из Торина о затварању „Фијатових” фабрика у Италији и протестима радника који су отпуштани или слати на принудни одмор.

Застој у реализацији уговора премошћен је новим договором двеју страна о производњи времешног „пунта” у крагујевачкој фабрици аутомобила.

Међутим, уговор из Торина о монтажи „пунта класик”, који је потписан последњег дана јануара 2009, само је делимично зауставио „фронтални напад” опозиционих политичких партија. Критичари су посебно „сецирали” кашњење „Фијатових” инвестиција, а најгласнији су били после 31. марта ове године. Овај датум је, наиме, по слову уговора од 29. септембра 2008, био последњи рок за уплату двеста милиона евра оснивачког улога у заједничко предузеће.

Ситуација се до данас није много променила, с обзиром на то да „Фијат” још није уплатио ниједан евро по том основу. Уместо двеста милиона евра, у „Заставу” је из Торина стигло око десет милиона евра, колико је, према речима директора „Фијат аутомобили Србија” Ђованија де Филиписа, уложено у инфраструктурну обнову „Заставиних” застарелих погона.

Нове вести из Торина могле би да врате наду.

Иако је, према речима председника Самосталног синдиката „Заставе” Зорана Михајловића, на монтажи „пунта”, директно или индиректно, ангажовано око 1.700 радника „Заставе”, скептици ће, и по овом питању и по другим, и даље имати аргументе за критику. Реч је, заправо, редефинисаном, односно умањеном обиму инвестиција, с обзиром да у „Заставу”, уместо договорених двеста милиона евра, стиже тек половина те суме.

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Fijat-kasnio-zbog-ekonomske-krize.sr.html
Дакле Влада Србије и инвестира и плаћа оснивачки улог, а да приде ФИАТ није учинио исто, тј. учинио у много мањој мери.
Питам се на чему се темељи оптимизам власти уколико је познато да на глобалном нивоу ФИАТ уистину данас има проблема у пословању, тј. послује на ивици рентабилности, а и остали учесници аутомобилске индустрије имају сличне муке ?