Parrhesia
Prikazujem rezultate 1 do 4 od 4

Tema: Parrhesia

  1. #1
    Obećava Kosmarac (avatar)
    Učlanjen
    08.02.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Srbija
    Poruke
    85
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Parrhesia

    Otvaranje diskursa koji kao predmet ima drustvo u najsirem smislu, ispitivanje njegovih fenomena kroz javno mnenje, aspekte tehnoloske revolucije i sve simbole postmodernog drustva, u sebi sadrzi visestruku svrhu, koja kroz otvoreni dijalog moze rezultovati mnogim potencijalnim ciljevima, od formiranja alternativne drustvene grupe sve do danas preko potrebne nove drustvene teorije (i prakticne filozofije).

    No osnovni cilj ipak ne poseduje pretencioznost izvan razmene ideja i teorijskih premisa o modernoj drzavi i drustvu i kao najvaznije ne pledira na realni politicki angazman, vec potpuno suprotno od toga, vodi se dobro znanom mislju da sirina svake kulture pociva na izvanpolitickom sadrzaju, teorijskom ali i estetskom. S toga je i pitanje zasto je politika jedino mesto u kojem drustveni trenutak danasnjice nudi mogucnost gradjanskog oslobadjanja i samoosvescivanja (a posebno na periferiji), jedno od sustinskih pitanja. U trouglu politika - etika - ideologija (postideolosko), kretace se esejistika koja otvara ovaj umrezeni dijalog. Ali naravno, doticanje postojecih filozofskih i socioloskih koncepata i politickih paradigmi, neizbezno je nasledje sa kojim se moramo suociti. Sto je opet ponajvise daleko od toga da se bilo koji pojam uzima u svojoj bezupitnosti, vec je jedan od nasih najprecih zadataka da problematiku u koju ulazimo osvetlimo bas u tom sucelju sa terminoloskim bledilom i istrosenoscu koje nosi postmodernizam (u jeziku ili "zatecenoj stvarnosti").

    Pa pocnimo od pojma kojim je prezetacija naslovljena.

    Mihajlo Djuric u knjizi Humanizam kao politicki ideal (SKZ 1968. st. 284) pise: "Pri tom samo treba dobro voditi racuna o tome da su stari Grci pod slobodom podrazumevali nesto mnogo dublje nego odsustvo spoljne prinude; mislili su na mogucnost ljudskog samoostvarivanja i samopotvrdjivanja, mislili su na stanje u kome svaki pojedinac ima mogucnost da svestrano razvije sve svoje ljudske sposobnosti. I s obzirom na to da su stari Grci pridavali najvecu mogucu vaznost licnom ophodjenju medju ljudima, da su u javnoj reci videli najmocnije sredstvo izrazavanja najboljeg ljudskog ja, ne treba se cuditi tome sto su oni pod slobodom prvenstveno podrazumevali slobodu govora, sto su pre svega mislili na slobodu da se svakom sve kaze (parrhesia), da se na svakom mestu i u svakom trenutku javno raspravlja o svemu sto se tice opsteg dobra, nasuprot svacijem misljenju i bez straha od rdjavih posledica. To pravo da se svakome sve kaze (sto bukvalno znaci parrhesia), predstavljalo je jednu od najznacajnih tekovina demokratije kojom su se Atinjani najvise ponosili. Tesko da se moderna sloboda govora uopste moze porediti sa slobodom koju su u tom pogledu uzivali punopravni atinski gradjani".

    Obracamo se, dakle, izvoru. Gradjanskom idealu i najbitnijem obelezju atinske demokratije, pocetku evropskog puta i mestu na kojem je zacrtana ideja slobode. U tom parrhesia (koje cini slobodu govora o opstem) ogleda se mera otvorenosti za drugoga, ono je najdalje od nama dobro poznatog ad hominem principa (koji je na istorijskom rasponu iznedrila civilizacija subjektivnosti), kao modela ponasanja u komunikaciji kojem kao da je opsti interes danas samo pomocno sredstvo za ostvarenje drugacijih namera, gotovo nepotreban balast. Naizgled paradoksalno, nase blisko iskustvo nosi opori ukus totalitarnih sistema (i stradanja fatalistickih razmera) u kojima su svaka sloboda govora i individua uopste, ponisteni. Izmedju ovih na prvi pogled nepomirenih stvarnosti, kriju se relacije i strategije moci i pokoravanja, vladanja i prijemcivosti za autoritarnost. Subjektivnost koja je nasla utociste u modernom gradjanskom odredjenju, olako je izvrgnuta u najgorim oblicima populistickih projekata, koji samu sustinu pojma drzave dovode u pitanje, a sa kojima se danas sve vise suocavaju i moderne demokratije.

    Nase polaziste je ovu izvornu ideju slobode ostvariti na sirem polju drustvenog osvescivanja i organizovanja, a kao pocetak, na onom mestu na kojem je, za sada to moguce, na internetu. Jer najbitnije obelezje aktuelnih medija kao javnog mnenja jeste posredovanost, ono sto karakterise i moderan politicki sistem danas kao (najcesce) delegativnu demokratiju. Mediji nasih drustava periferije zatrpani su kvazidebatnim kicem koji simulira politicki govor, a njihova slika najbolje govori o "snazi" postojecih elita. U tom smislu, otvaranje ovog disputa, u jednom svom delu ima za cilj preispitivanje kulturnog modela kojem nije moguce spocitati ideoloski predznak, zelja za drustvom koje svoje politicke polove obuhvata u sebi, mogucnost da se izbegne personifikacija ideoloskog, kultura kao ironija sopstvene pozicije.

    Situacija raspolucenosti srpske intelektualne elite pogoduje atmosferi sukoba u kojem se protivnik zeli ponistiti, a ideoloska i politicka etiketa dolazi kao nuznost. Iako svakako na stanovistima onog dela elite koji je tek u nastajanju (gradjanske provenijencije bez ideoloskog background-a), potrebu emancipacije postavicemo i iz jedne druge optike, kritikom postmodernih demokratskih drustava, smatrajuci da tako dolazimo i do razumevanja svetskih promena koje nastaju 90-ih godina proslog veka i da ovom ostricom prema karakterima i simbolima poretka razvijenog kapitalizma i liberalizma mozemo doci do razumevanja sopstvenih pozicija i tek, i samo tako, postati punopravni deo civilizacije kojoj prirodno pripadamo.

    Na jednoj ravni, u ovom dijalogu moze se naci mesta i za psiholoski ogled o meri podnosljivosti pojedinacne i opste slobode. Ali on ce zahtevati iskljucivo teorijsko preispitivanje, koje je sada moguce na nivou potpune neposrednosti, u kojoj je svako akter, cak i benignim pitanjem, znacajan podsticaj osnovnoj ideji dijaloga koji za cilj ima stvaranje zdravijeg i boljeg okruzenja i unapredjenje jezika polisa.

    Izmedju otudjene "elitisticke" politike i usamljenosti filozofskog dezangazmana, krije se ogromno polje za razmenu ideja i udruzivanje na novim osnovama, u kojem, zahvaljujuci tehnoloskoj i informatickoj revoluciji, sada mogu ucestvovati svi. Ali, zasto (samo) teorija? Pa upravo jer grupa koja zelju za isticanjem licnim marketingom i aktivizmom, sebe (i svoje pojedince) stavlja u prvi plan, samim tim ulazi u onu vrstu igre poretka koju ovde zelimo da demaskiramo. Ali to nikako ne znaci da se, perspektivama koje se ovakvim diskursom otvaraju, ideje i ljudi koji ih preispituju, ostaju po pravilu na sporednom kanalu. Naprotiv, optimistickom vizijom price, celokupno drustvo i njegovi kulturni znaci, verzijom alternativne drustvene grupe, dobijaju na snazi, a sama ideja, shodno broju ucesnika i njihovoj spremnosti za nesputan dijalog i otvorenu paradigmu, postaje primer i jezgro okupljanja na novim osnovama.
    There's a crack in everything,that's how the lights gets in...



  2. #2
    Obećava Kosmarac (avatar)
    Učlanjen
    08.02.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Srbija
    Poruke
    85
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: Parrhesia

    Drustvena teorija i politika

    Najjednostavnije postavljamo problem politizacije drustava periferije. U najuzem smislu pojma politike, koji se oslanja iskljucivo na partitokratiju i cak personalizaciju politickog zivota, sto od idolatrije nije daleko.

    Izmedju naucnog diskursa i politike postoji ogroman prazan prostor da se diskutuje iz nekih "kontra-politickih premisa." Rec je o alternativnim drustvenim grupama koje postoje na zapadu, a nisu niti anarhisticke, niti religiozne. Vec upravo prate osnovni tok koji pojedine teorije o drustvu plasiraju, a zatim na tim osnovama, tumacenjem teorije, nastaje dijalog ciji poriv moze biti cak i samo emocija, razocarenje, a da u osnovi ne mora da lezi nikakva zelja za radikalnom promenom, vec je cak sama diskusija zelja za prilagodjavanjem kao razumevanjem negativnih strana drustva danas. Naravno, ovom "alternativom" svaki kulturni obrazac jednog drustva ili nacije, zapravo jaca, jer to govori o sirini materijala koji moze da se kroz nj propusti.

    I na zapadu, prica i ocitovanje o problemima demokratije (delimicno, na javnoj pozornici) u sebi sadrzi ne samo doziranu dogmu o zavrsenosti jednog sistema, vec je gotovo svima koji misle jasno da zivimo vreme u kojem se misao o celini drustva uzima kao potpuno apsolvirana i/ili nepotrebna. Mozda vece opasnosti od ove nema.

    Mislimo da mora postojati barem klica teorije, da bi se ocuvala jedna dimenzija price o drustvu, makar to danas (i ovde) bilo samo u domenu zelje.

    Zar nije moguce pomiriti gradjansku ideologiju i onaj deo znacajne kritike koji nosi postmodernizam? Pri tome bi bilo pozeljno razgovarati iz optike koja ne bi smela da privuce na sebe politicku etiketu, da bude sveobuhvatna bez ikakvog aspekta postavljanja granice izmedju nasih drustava i sveta.

    Zar nije moguc dijalog o toj opstoj politizaciji nasih drustava i eventualnoj mogucnosti "adaptiranja" na uslove svetskog ideoloskog kraha? Ovo politika je mozda u uslovnom smislu, jer se moze reci i lagodno: "Hej, pa mi smo predpoliticka zajednica, ne mozemo preskociti nuzan razvoj i govoriti o problemima razvijenih drustava zapada." Pokazati da je ovo pogresno moguce je, mislim, samim udruzivanjem na idejnoj osnovi razmatranja najmodernijih drustvenih teorija. Jer je samo znanje resurs koji ne moze da se negira, a ideja koja kritikom zeli da "opravda" prirodnu pripadnost civilizaciji, bi trebalo to da pokaze.

    Brutalan politicki main stream se poteze i oko najbanalnijih pitanja. Mislimo na levicu i desnicu, jasno. Posebno je pitanje njihovih realnih dometa danas, cak i jasnog razlikovanja i postojanja granice.

    I nije stvar samo u intrigantnosti i provokativnosti, vec je drustvo vec prilicno pasivizirano u odnosu na osnovne ponudjene opcije i javno mnenje koje ga "zavodi", pa gledanost politickih javnih debata ne opada... Dakle nije rec o generalnoj nezainteresovanosti, vec je prevaga tabloidskog tolika, da se u njoj potpuno gubi opsti interes.

    Zar nije, izuzev umetnickog izraza, u grupama koje prate i preispituju moderne drustvene teorije, jedina mogucnost za sirenje kulturnog obrasca, sto je zapravo nacin kako preci iz pasivizacije medijskim kicem u aktivnog sudionika sireg smisla pojma politike. Koja bi mogla biti potencijalno preispitivanje kulturnog modela drustava koje se nalaze jos uvek na nekom rubu civilizacije. Zar nije bas ta sirina i raznorodnost ideja ono sto nas danas razlikuje od zapada? Mislim na brojne sajtove i novinske publikacije, koje su ovde tek u povoju.

    Ako je rec o lakoci za prihvatanje i plasiranje postojecih dogmi, ne bih se slozio da je nemoc za originalnost povezana sa ovim prethodnim. Cak sta vise, tvrdim da zivimo nove oblike vladavine koje prilicno originalno koriste postojece paradigme dajuci im novu oblandu. Na isti nacin je valjda moguce biti u okviru ideoloskih obrazaca jednako kritican prema njima. Ali, cela prica je iluzorna ako drustvo ne moze da se izdvoji iz naslaga ideologije (i nacionalizma) mozda bas upravo iz cinjenice da joj moderna demokratija ujedinjena sa liberalizmom deluje kao prazan sistem u kojem je podnosljivost slobode jedina mera. Pa ako drustvu koje je sklono zatvaranju, nije ponudjen primer homogenizacije izvan (recimo) trzisne utakmice, takva drustva ostaju na oprobanim matricama proslosti. Ili drugacije: Shvatanje drustvenog konsenzusa uopste bledi (globalno). I zato je nova-stara prica o njemu danas svuda nuzna. Ona koja ce sve opcije uvesti u igru i postaviti se kriticki prema svakom ideolosko-politicko-etickom konceptu.
    ------------------------------------------------------------------------------------

    Potrebno je konacno poci od pojedinca i njegovog prava, postaviti ga u srediste. I drzava treba da se okrene zastiti svojih gradjana, a ovo se mora i sistemski postici, ustavom, zakonima, ali i u praksi. I ova vrsta osvescivanja treba da bude jedino sto je deo politike danas. Uz, recimo, pojam solidarnosti kao svesti o opstem, ono sto je imao socijalizam u drugom obliku, a poseduje ga i gradjanska ideologija. Rad na zastiti pojedinca je najpreca stvar za srpsku drustvenu stvarnost, a za to je potrebna i edukacija. Ovo je kljucna stvar i za sirinu demokratskog principa i poretka, koji se ostvaruje na izvanpartijskim osnovama, a u cemu se zapravo otkriva pravi smisao pojma decentralizacije.
    There's a crack in everything,that's how the lights gets in...

  3. #3
    Obećava Kosmarac (avatar)
    Učlanjen
    08.02.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Srbija
    Poruke
    85
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: Parrhesia

    Malo o internet demokratiji

    Otvoreno drustvo i demokratski potencijal pocivaju na kontrapolitickim premisama. Demaskiranjem agresivnog politickog marketinga otvaraju se mogucnosti za povratak neposrednosti u demokratiji, njenog izvornog principa.

    Neposrednost u demokratiji ostvaruje se promocijom civisa u aktivnog sudionika sireg smisla pojma politike. Ideoloska oblanda postaje jezgro okupljanja otvorenog diskursa. Dovodjenje u pitanje dovrsenosti demokratije jeste polaziste za ideoloski preobrazaj, zapravo novo etabliranje gradjanske ideologije.

    Dovrsenost demokratskog sistema dovodi se u pitanje sirinom gradjanskog potencijala koja ima osnov u idejnim mikrorevolucijama, kritici postojece posrednosti u demokratiji i postavljanjem vrednosti u centar ljudskog delovanja. Sukob javnog mnenja i interneta je tako neizbezan.

    Javno mnenje, pak, jeste isposredovanost, medij koji oblikuje marketing politicke elite. Ovakav pooliticki kic potrebno je dovesti u pitanje samom prirodom medija, njihovom nemoci da etabliraju ideju. Ta priroda jeste iskljucivo marketingska i vodi u virtuelno vidjenje svih licnosti personalizovane politike.

    Slabljenje drustvenog konsenzusa uzrokovano je samodovoljnim subjektom trzisne utakmice. Proizvodnjom pristanka (Chomsky) doslo se do tacke kada je ideja solidarnosti prepustena sredstvima drzave. Drustvo je oslabljeno, ono ne inicira projekte osvajanja slobode. Zato je najpreci zadatak preispitivanje drustvenog konsenzusa i uspostavljanje politicke korektnosti sa sadrzajem vrednosti koje nosi humanizam.
    *
    Suoceni sa partitokratijom, samo u otvorenom sucelju, transformacijom gradjanske ideologije, moze se razvrgnuti njena moc. Udruzivanje na ideoloskoj osnovi snaga je jezika drustva, koji bi postao rasprostranjen sirom internet populacije. Pozitivizam jezika polisa bio bi snazan podstrek u borbi protiv partitokratije. Prihvatanje ovog jezika i aktivno sudelovanje u njegovom kreiranju znacilo bi idejnu demokratsku revoluciju.
    ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------


    Ali progovorimo za trenutak i o sredstvima kojima uscesnici politickog zivota zadobijaju pomenutu reputaciju. Jer danas kao da se stice utisak da je PR dovoljan da se jedna ideja medijski potrosi za njenu realnu primenu u praksi. Gradjansko oslobadjanje i osvescivanje tako ne moze ostati samo na delegiranom subjektu politickog zivota koji se trosi u marketingu kao simulaciji javne debate. Potrebno je ukljuciti veci broj ljudi u demokratski poredak, a modernim tehnologijama otvaraju se brojne mogucnosti za istinsku kontrolu aktuelnih zatvorenih elita, ne bi li se otvorio prostor za radikalnu kritiku politickog jezika u svoj svojoj inerciji i tako omogucio novi-stari diskurs o ideologiji/postideoloskom.
    .
    .
    .
    Ako su ovo primeri na koji nacin se propusnost elite moze uciniti fluidnijom i blizom svakom pojedincu, stvar i dalje pociva na onim premisama i idejama gradjanskih sloboda i jednakosti koji zahtevaju od svakog pojedinca jasnu svest o sopstvenim pravima i volji za ostvarivanjem opsteg interesa. Pokusaj da se drustvo ucini transparentnijim je na ovaj nacin blizu price o proklamovanim idealima civilizacije subjektivnosti, ali i drustvene solidarnosti na kojima svaki poredak pociva. Ovim je i otvoren diskurs stvarne primene politickih sloboda u uslovima kada ideologije blede, a odrzanje postojeceg poretka i odbrana od totalitarizama i drustvenih zatvaranja sa kojim se suocavamo, opstaje gotovo iskljucivo na floskulama koje su zacrtane kao ideje sa iskustvenom primenom. U tom smislu je nova politicka paradigma koja je pred nama istovremeno pokusaj odbrane civilizacijskih vrednosti, ali i njihova potencijalna nadgradnja.
    There's a crack in everything,that's how the lights gets in...

  4. #4
    Obećava Kosmarac (avatar)
    Učlanjen
    08.02.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Srbija
    Poruke
    85
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: Parrhesia

    Ovo su tri eseja. O drustvu i onom kako bi potencijalno trebalo da drustvo izgleda, kao i politicka scena i sistem. Internet demokratija je samo jedan optimizam i pomocni pozitivizam tekstu, zdrava utopija.

    Pojam partitokratije je tu jedino mozda 'opasan' sa stanovista koje bi se koristilo u tom anarhistickom ili marksistickom smislu. Ali iz celine tekstova se vidi da je to samo jedna kritika postojeceg demokratskog sistema, odnosno zelja za ' vise demokratije'. Anarhizam ili krajnja levica bi koristili mozda poneki pojam, ali pozivati se na to bi bila samo jedna sofisticka argumentacija. Tu pre svega mislim i na 'personalizaciju politickog', koja je u demokratskom sistemu neizbezna, ali sam je ja morao kritikovati sa te teorijske strane, uzimajuci u obzir potencijalni idealni demokratski sistem.

    *

    Alternativa je sirina demokratskog obrasca, pravila ponasanja, etika koja racuna sa preobrazenim ideoloskim predznacima. A tu su pre svega sama kritika, cime se onda sirina kulture ocituje kao slobodnije drustvo, a i ostalo znanje koje cini da se jedno drustvo etablira u demokratskom smislu. Dakle, alternativa nije institucionalna, vec zahteva promene u etici koje bi iz ovakvih internet baza postale reper za znanje koje bi bilo reprezentativno za jedno drustvo. Odnosno, jezik drustva mora da dozivi svoju nadgradnju, da postane nesto sto se ima citirati i velicati. Onda je i propusnost kritike veca, a time uzimamo i vise slobode za sve.

    Usvajanjem zajednickih imenitelja u komunikaciji, dolazimo do jednog razvijenog dijaloga koji postaje primer za drustvenu kritiku, a i kritiku demokratskog sistema kao dovrsenog uopste. To je polaziste za omasovljenje ovakvog vodjenja dijaloga, koji treba da dozivi svoje diskurse i publikacije itd. Znanje je resurs...

    *

    Nas je zadatak da kreiramo zdravije okruzenje. I tu nam nikakve politicke sile moci ne mogu uzeti to pravo. Nije toliko problem u eventualnom gusenju tog diskursa, vec u nemoci nas samih da ga iznedrimo, tu je veca 'kvaka'. Rec je o tome da treba prihvatiti znanje i raditi na tome da se ono ugradi u sopstveni nacin misljenja, da vodimo jedan konstruktivan dijalog, ali dijalog koji ce proizvesti nesto, jedan, rekao sam, novi jezik koji nam je preko potreban. Usvojiti tudje znanje je tesko, ali to i nije slepo sledjenje neke ideologije, vec svako treba iz svog svetonazora da nadgradi iz te teorije ono sto mu je vazno i bitno. Tako se i vodi diskurs. Videcemo...
    There's a crack in everything,that's how the lights gets in...

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •