Intervju sa Bisetom, Kokrinom, Mekenziem..
Prikazujem rezultate 1 do 7 od 7

Tema: Intervju sa Bisetom, Kokrinom, Mekenziem..

  1. #1
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Arrow Intervju sa Bisetom, Kokrinom, Mekenziem..

    Džejms Biset, nekadašnji kanadski ambasador u Beogradu
    Diplomata koji je branio Srbiju

    Poslednji kanadski ambasador u SFRJ (1990-92) govori o raspadu Jugoslavije, Kosovu, Crnoj Gori, svojoj ulozi u odbrani Miloševića pred Haškim tribunalom, izgubljenom medijskom ratu, zakulisnim igrama u diplomatskim krugovima i o tome zbog čega sebe zvanično deklariše kao prosrpski nastrojenog političara
    Piše: Nebojša Milosavljević
    Foto: Suzana Sudar



    Razgovori sa profesionalnim diplomatama, makar bili i u penziji, za novinare uglavnom predstavljaju noćnu moru. Naučeni na specifični rečnik, koji je i stvoren da u mnogo reči ne kažu ništa, odmereni i uzdržani, škrti sa informacijama, nikada nisu bili na listi onih najzahvalnijih sagovornika. Međutim, da svako pravilo ima svojih izuzetaka potvrđuje Džejms Biset (James Bissett), poslednji kanadski ambasador u nekadašnjoj Jugoslaviji.
    Dok sedimo u „Hart & Crown“, otavskom restoranu na čuvenom „Marketu“, Biset se priseća perioda koji je proveo u Beogradu (za koji kaže da su to bile dve najlepše godine u njegovom životu) u vreme kada je zemlja počela da se razlaže na sastavne delove. Priseća se i galerije likova koje je sretao tih godina i to baš onih koji su igrali glavnu ulogu u kasnijem krvavom pozorištu, govori o licemernoj politici velikih sila i razlozima zbog kojih je Srbija iz svih ratova tokom devedesetih izašla kao gubitnik.
    Njegova priča je tečna i puna podataka kao da su se stvari o kojima govori dogodile juče, bez greške se seća i najsitnijih događaja, a sve to je začinjeno njegovim komentarima koji su otvoreni, direktni i, zašto ne reći, prilično neuobičajeni za jednog zapadnog diplomatu. Uzgred, Biset se ne koristi „diplomatskim“ rečnikom nego onim koji svako razume i kod koga nema mnogo nedoumica. Svojim stavovima je, ne malo puta, izazvao gnev oficijelne kanadse nomenklature, a njegova odluka da se pojavi u Hagu kao svedok odbrane Slobodana Miloševića, izazvala je blago rečeno, čuđenje u celoj Otavi. Pažnju na sebe skrenuo je i za vreme NATO bombardovanja kada je javno i oštro kritikovao ovu akciju nazivajući je katasrofalnom greškom sa dalekosežnim posledicama. Zbog toga mu je jedno vreme i bio zabranjen ulazak u kanadsku ambasadu u Beogradu i kontakt sa njenim službenicima.
    Na početku razgovora pitam ga da li sebe deklariše kao prosrpski nastrojenog političara. Da budem iskren, očekivao sam makar malo uvijeniji odgovor začinjen frazama o političkoj realnosti, krivici sve tri strane u građanskom ratu itd. Umesto toga dobio sam direktan odgovor u deliću sekunde:
    - Apsolutno. I ponosan sam zbog toga - kaže Biset.

    Raspad Jugoslavije

    - Postavljen sam za kanadskog ambasadora u Jugoslaviji, Bugarskoj i Albaniji 1990. godine sa sedištem u Beogradu. Upravo sam završio mandat u Trinidadu i Tobagu i sa zadovoljstvom sam primio vest o novom rasporedu jer sam se oduvek interesovao za događaje u istočnoj Evropi, a situacija u Jugoslaviji počela je da biva sve zategnutija što je izazov za svakog diplomatu. Stvari su već te godine počele da se razvijaju filmskom brzinom i imao sam prilike da uživo prisustvujem rasparčavanju jedne zemlje koja je do juče važila za jaku i stabilnu.
    Susretali ste se sa svim glavnim akterima tog procesa. Kakav su utisak ostavili na vas?
    - Moram da kažem da su svi predsednici tadašnjih republika bili komunistički aparatčici oformljeni u partijskim školama i željni vlasti. Tu izuzimam Aliju Izetbegovića koji je bio verski fanatik i islamski fundamendalista. Njegov jedini cilj je bio da stvori muslimansku državu u Evropi. Tuđman je bio potuljen, mutan tip kod koga nikada ne znate šta misli. Izbegavao je da sagovornika gleda u oči i veliku pažnju je pridavao spoljnim efektima kao što su sjajne uniforme njegovih gardista, raskošni protokol i slične stvari. Ličio mi je na nekog lationameričkog diktatora. Naravno, sablaznile su me njegove izjave kada je negirao holokaust i kada je rekao da zahvaljuje bogu što nije oženjen Srpkinjom ili Jevrejkom. I, zamislite, takvog čoveka su Amerikanci pozvali na svečanost odavanja pošte žrtvama holokausta. Što se Miloševića tiče, moram da kažem da je od svih tih ljudi on na mene ostavio najjači utisak. Bio je otvoren ili je to bar tako izgledalo, uvek spreman na razgovor, i imao je određenu dozu šarma koja je opuštala sagovornika. Često sam tražio prijem kod njega i nikada nisam bio odbijen. Uvek me je primao sam u svom kabinetu gde smo razgovarali bez prisustva prevodioca. Između nas je bila samo boca „Čivasa“. Hteo bih još da pomenem i tadašnjeg predsednika Makedonije, Kiru Gligorova, koji je po meni izuzetno stabilan, odmeren i vrlo vešt političar.
    Kakva je, po vašem mišljenju, bila uloga međunarodne zajednice u raspadu Jugoslavije?
    - Velika, mada je sve to u prvo vreme delovalo prilično konfuzno. Moram da naglasim kako su te godine bile prepune velikih događaja za ceo svet. Pad Berlinskog zida i propast sovjetske imperije bili su u centru pažnje i niko nije obraćao veliku pažnju na to šta se dešava na Balkanu. Mislim da je međunarodna zajednica apsolutno nespremna dočekala događaje u Jugoslaviji. U početku je vladao načelni stav da zemlju treba sačuvati, a onda su se izdvojili Nemci koji su iz svojih interesa požurili sa priznavanjem Slovenije i Hrvatske. Imam pouzdane informacije da su Amerikanci zbog toga bili ogorčeni. Tada sam tesno sarađivao sa njihovim ambasadorom Cimermanom, a bili smo i prve komšije na Dedinju. Tadašnji državni sekretar Bejker doputovao je u Jugoslaviju i održao sastanak sa svim predsednicima republika. Jasno i glasno je rekao da Amerikanci ne gledaju blagonaklono na otcepljenje i da secesionisti ne mogu računati ni na jedan cent pomoći ukoliko nastave tim putem. Stav Amerike je bio da Jugoslaviju treba sačuvati po svaku cenu.
    Kako se desilo da ubrzo promene tu poziciju?
    - Amerikanci su već '92. krenuli sa prvim ratom protiv Iraka. Trebala im je u tom trenutku neka protivteža, nešto što će pokazati ostalim muslimanskim zemljama da oni nisu a pripori protiv islama, nego protiv režima Sadama Huseina. Za to su izabrali Bosnu i Kosovo, odnosno pružili su podršku muslimanskoj populaciji u tom regionu i pomogli stvaranje muslimanske države u srcu Evrope. Opet iz pouzdanih izvora znam da su zbog toga Nemačka i Francuska bile više nego razočarane. Amerikanci su mislili da će imati dva „pit-bula“ koje će držati na kratkom lancu i koristiti za svoje interese. Oni su, recimo, obučavali pripadnike OVK i ubacivali ih na Kosovo da ubijaju srpske policajce jer su znali da će Milošević reagovati. Ipak, mislim da su se prevarili kada su mislili da će ih lako kontrolisati. Eto, to je moja teorija.
    Zapad je još na početku zacementirao teoriju da je glavni krivac za raspad zemlje Slobodan Milošević, odnosno njegova velikosrpska politika.
    - To su gluposti. Milošević nije imao u glavi nikakvu veliku Srbiju. On nije bio nacionalista, nije bio ni idealista. Kao što sam već rekao bio je komunistički apartčik koji je bio zainteresovan jedino za očuvanje vlasti. Uostalom, vratite se na početak sukoba u Sloveniji i pogledajte ko je poslao federalnu armiju tamo. On ili tadašnji premijer Marković?
    Poslednji put ažurirao/la Dragan_srbcg : 13.12.2009. u 12:31
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић



  2. #2
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Intervju sa Bisetom, Kokrinom, Mekenziem..

    Haški svedok

    Da li ste zbog toga pristali da se pojavite kao svedok odbrane na suđenju Miloševiću u Hagu?
    - Otišao sam u Hag iako su me skoro svi moji prijatelji, pa i neki zvaničnici odgovarali od toga. Moj motiv je bio da se podacima s kojim raspolažem sruši ta čudovišna optužnica koja nema veze sa istinom i koja je ceo srpski narod stavila na optuženičku klupu. Haški tribunal je klasičan politički sud staljinističkog tipa i nema nikakve veze sa pravdom i pravom.
    Mislite da je suđenje Miloševiću u stvari bilo suđenje Srbiji?
    - Apsolutno. Siguran sam u to.
    Mnogi su vaš odlazak shvatili kao ličnu podršku prvooptuženom.
    - To nema nikakve veze. Treba razložiti neke stvari. Kao prvo, ja nisam Miloševićev pristalica i mislim da je uradio mnogo loših stvari koje su debelo koštale njegovu zemlju i njegov narod. Takođe mislim da je morao da izađe pred lice pravde, ali ne u ovom montiranom procesu nego u Beogradu. Njemu je moralo da se sudi za ulogu koju je imao u ubistvima Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, švercu, pranju novca i ostalim stvarima. Što se Tribunala tiče, oni nisu imali nijedan valjani dokaz za svoje optužbe. Nisu mogli da dokažu da je on planski radio na stvaranju „velike Srbije“, a još manje su bile osnovane optužbe za genocid na Kosovu. Svi koji iole poznaju situaciju znaju da je većina albanskog življa bežala zbog straha od NATO bombardovanja, a ne zbog progona srpskih snaga. Takođe, pada u vodu i tvrdnja o „etničkom čišćenju“ kada se zna da danas u Srbiji živi skoro pola miliona izbeglica iz Hrvatske i Bosne. Pa ko je onda tu vršio etničko čišćenje?
    Kako bi se završilo to suđenje da je Milošević uspeo da preživi?
    - Kada smo se prvi put videli u Hagu, rekao mi je da je apsolutno svestan da on odatle neće izaći i da će ga sasvim sigurno proglasiti krivim bez obzira na sve. Njegov motiv za odbranu, kako je rekao, jeste da se skine ljaga sa srpskog naroda i da u istoriji ostane zabeleženo ono što je rekao u svoju odbranu. Mislim da je bio u pravu i da je njemu presuda donesena pre nego što je proces i počeo, ali takođe mislim da bi zadao velike muke tužitelju i sudijama i da bi sve to odjeknulo u svetu. Odbranu je spremao studiozno, imao je veliki spisak relevantnih svedoka i siguran sam da bi to suđenje bilo više nego interesantno.
    Vi ste poslednji svedok koji se pojavio na sudu i koji je Miloševića video živog. Kako je izgledao u to vreme? Kako se ponašao i da li je nešto ukazivalo da će uskoro otići bogu na istinu?
    - Zatekao sam ga u društvu sa Šešeljom. Obojica su se nečemu grohotom smejala i delovao mi je vrlo raspoloženo i orno za rad. Razgovarali smo prvog dana, pripremali odbranu i ništa nije ukazivalo da je lošeg zdravlja. U jednom trenutku došla je medicinska sestra da mu izmeri pritisak i on ju je zamolio da izmeri i meni. U tom trenutku moj pritisak je bio viši od njegovog. Međutim, već sutradan je izgledao potpuno drugačije. Bio je bled, umoran, žalio se na glavobolju, zujanje u ušima i slabost. Rekao mi je da mu je pronađeno uklještenje vratne arterije i da mu je hitno potrebna operacija, ali da je njegova molba da ode na kliniku „Bakunjin“ u Moskvu odbijena.
    Da li mislite da je umro prirodnom smrću?
    - Mislim da jeste. Ne verujem da je otrovan ili da je izvršio samoubistvo. Jednostavno, nije mu obezbeđena adekvatna lekarska nega i to je prouzrokovalo smrt.



    Iskrivljena slika Srbije

    Milošević je izgubio sve ratove, pa i onaj medijski. Imidž Srbije u svetu već više od jedne decenije je katastrofalan.
    - Slažem se. Biće potrebno mnogo vremena i truda da se to ispravi. Sve je krenulo naopako za Srbiju kada se u rat uključio CNN. Mora se priznati da su se drugi mnogo bolje snašli i da su bili odlično pripremljeni. Sećam se, na primer, kada je ceo diplomatski kor iz Beograda vozom otišao u posetu Sloveniji. Svuda gde smo se kretali imali smo pratnju mladih ljudi koji su tečno govorili engleski i koji su nam stalno pričali o opravdanom zahtevu Slovenije da se otcepi i o tome da oni nemaju ništa zajedničko sa ostatkom Jugoslavije i da im je dosadilo da kao najrazvijeniji rade za ostale republike. Hoću da kažem da je taj medijski rat beskompromisan, višesložan i traži stručne ljude. Srbi se nisu najbolje snašli u tome i zbog toga i danas trpe posledice. Jedna od najvećih Miloševićevih grešaka je što je početkom devedestih uporno odbijao da primi američkog ambasadora Cimermana. To je bilo direktno poniženje i bačena rukavica u lice najmoćnijoj zemlji na svetu. To ozbiljni političari ne rade. Naravno nije bilo lako boriti se i protiv vrlo moćnog albanskog lobija u Americi koji se finansira novcem od prodaje heroina. Ja, recimo, posedujem snimke primopredaje torbi između Albanaca i dvojice vrlo uticajnih političara iz Vašingtona u hotelskoj sobi u Njujorku. Sve su to stvari gde su se Srbi pokazali kao nedorasli.

    Kanadi ne trebaju emigranti
    Za vreme našeg razgovora ambasadora Biseta pozvala je jedna radio stanica iz Vankuvera koja je od njega zatražila mišljenje o kanadskoj imigracionoj politici. Kao nekadašnji visoki službenik ministarstva za emigraciju, Džejms Biset je apsolutno merodavan da govori o ovoj temi mada je i tu pokazao da se njegovo mišljenje često kosi sa stavovima zvanične politike.
    - Mislim da uvozimo previše emigranata i da je apsolutno preterano i nepotrebno da tri stotine hiljada novih ljudi svake godine uđe u ovu zemlju. Pogotovo što se oni rasporede u tri najveća grada: Torontu, Vankuveru i Montrealu. Mi time ne dobijamo apsolutno ništa. Samo nove slučajeve na socijalnoj pomoći i porast kriminala. Da ne govorim o tome kako većinu emigranata sačinjavaju ljudi iz Pakistana, Kine i Indije i da Kanada polako ali sigurno postaje azijska zemlja. Takođe, mislim i da bi period čekanja za dobijanje pasoša trebalo produžiti sa tri na pet godina. Jedini razlog za sadašnje propise je taj što političari računaju na njihove glasove na izborima i trude se da im što pre obezbede državljanstvo - rekao je Biset.

    Bul-terijer Sloba
    - Dok sam boravio u Beogradu želeo sam da nabavim jednog bul-terijera. Dao sam zadatak mom šoferu Jovanu da se raspita okolo i on mi je uskoro našao jedno leglo u Požarevcu sa sjajnim roditeljima i štencima odličnog pedigrea. Požurili smo tamo jer su ostala samo dva mladunca i vratili se u Beograd sa novim članom porodice. Kada smo većali koje ime da mu damo, moja deca, koja su tada bila u poseti, insistirala su da se zove Sloba zato što je iz Požarevca. Predlog je prihvaćen i Sloba je i danas sa nama, mada već u poznim godinama.
    Kada sam u Hagu pričao sa Miloševićem, rekao sam mu da imam psa koji je njegov imenjak i zemljak. Pravi Sloba se samo kiselo nasmešio. Nije baš bio siguran kako da reaguje.

    Proces raspada bivše Jugoslavije konačno je završen odvajanjem Crne Gore od Srbije. Bili ste tamo neposredno pred referendum.
    - Boravio sam u Crnoj Gori u martu ove godine u društvu Srđe Trifkovića. Obišli smo skoro sve gradove, razgovarali sa ljudima i bilo nam je jasno šta se sprema. Nismo naišli na topli prijem od ljudi iz vrha vlasti, a štampa pod kontrolom Mila Đukanovića nas je bukvalno ocrnila. Referendum je prošao kako je prošao iako me je Koštunica, sa kojim sam se ranije susreo, uveravao da do otcepljenja neće doći jer će glasati i prosrpski nastrojeni Crnogorci koji žive u Srbiji. Prevario se u proceni. Nisam baš siguran da će narod u ovoj maloj državi imati velike vajde od nezavisnosti, ali ostavimo to budućnosti. Svako je kreator svoje sudbine.
    Sada je Kosovo na tapetu. Čini se da je dobijanje nezavisnosti ove srpske pokrajine samo pitanje vremena. Vi ste pre izvesnog vremena napisali pismo koje je objavio „Washington Time“ u kome upozoravate na pogubnost takve političke odluke.
    - Mislim da bi davanje nezavisnosti Kosovu stvorilo dalekosežne negativne posledice po ceo region. Prvo, pogazili bi se osnovni principi međunarodnog prava tako što bi se jednoj suverenoj i nezavisnoj zemlji jednostavno oduzeo deo teritorije. Time bi se napravio opasan presedan. Drugo, stvorila bi se kriminalna država u srcu Evrope koja bi počivala na vladavini sile, švercu, trgovini drogom, ljudima i ostalim kriminalnim aktivnostima. Takozvani premijer Kosova Agim Čeku je ratni zločinac koji je predvodio hrvatske snage u pokolju Srba u Medačkom džepu, a na duši nosi i mnoge Srbe sa Kosova. U takvim uslovima ne može se ni govoriti o nekom poštovanju ljudskih prava i siguran sam da bi hrišćansko i nealbansko stanovništvo i dalje bilo izloženo teroru. Naravno, Kosovo bi bilo i odličan poligon za aktivnosti muslimanskih fundamentalista. Srbija mora da se bori organizovanom i snažnom političkom akcijom da sačuva ovaj deo svoje teritorije, mada nažalost mislim da su Amerikanci iz svojih uskih interesa već presudili i doneli konačnu odluku u ovom slučaju.

    Čiode, jul 2006.

    http://www.ciode.ca/intervju/index.html
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  3. #3
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Intervju sa Bisetom, Kokrinom, Mekenziem..

    Kanadski vojnik Piter Kokrin, svedoka ratnih zbivanja u Hrvatskoj i na Kosovu

    Stidim se naše nemoći

    Znalo se za tri masovne grobnice blizu Uljanika u kojima su bili pokopani Srbi, poslali smo izveštaj u Njujork, međutim oni apsolutno ništa nisu preduzeli, niti su na bilo koji način obelodanili da za to okrivljuju Hrvate, kaže nekadašnji vojnik UNPROFOR-a
    Piše: Ljiljana Mitrović




    Stecište nas, tada novih, a sada već starih emigranata, jedno vreme u Edmontonu, bio je jedini srpski restoran -“Živeli. U tom malom carstvu na okupljali smo se uglavnom vikendom, razbijajući nostalgiju, evocirajući uspomene, elaborirajući politička zbivanja... I uvek mi, jedni te isti. Novodošle bi gledali sa podozrenjem, plašeći se da nam ne poremete jedino uporište u kome smo se na ovom tuđem tlu, osećali kao na svom.
    A onda se s početka prve godine novog veka u kafani pojavio Pit. Korpulentan Kanađanin, skromnog ponašanja, upadljivo neupadljiv. Odmah se pročulo da je “Unproforac. Sumnjičavi kakvi jesmo i zbog iskustva sa strancima koji su “bili na strani Srba što nam se obično obijalo o glavu, automatski smo ga proglasili stranim plaćenikom, špijunom CIA, CSIC... Osećao je da ga sa podozrenjem gledamo, ali nije pokušavao da nas ubedi u suprotno. Stajao bi za šankom, mirno ispijajući svoje piće, ne trudeći se da ostavi utisak ni na koga. I nije izgledalo da mu je neprijatno.
    Jedne večeri, dok se uveliko raspravljalo koliko su vlastodršci koji su raščeprkali pepeo i ponovo raspalili žeravicu, krivi za sve što nam se desilo u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, i koliko je Srba nastradalo u ovom zadnjem ratu, neki slučajni prolaznik, rodom iz Gruzije, valjda ne shvatajući gde se nalazi, dade sebi za pravo da izjavi kako Hrvati nisu ubili dovoljno Srba za vreme rata u Hrvatskoj. Pre nego što su prisutni, zaprepašćeni Srbi uspeli da reaguju, Pit je odradio svoje...
    - Nisam imao izbora, morao sam da ga nokautiram, počinje svoju priču Piter Kokrin (Peter Cochrane), kanadski vojnik UNPROFOR-a, koji je periodu od oktobra 1992. do oktobra 1993. godine, kao učesnik mirovnih snaga proveo u Srpskoj Krajini i zapadnoj Slavoniji. Iskustvo koje će, kako kaže, ostati zauvek zabeleženo u njegovoj svesti i podsvesti.

    Masakr u Medačkom džepu

    Bio sam svedok nepreglednih kolona pognutih prilika sa naramcima na leđima, srušenih gradova, sela u plamenu, okrvavljenih pločnika, masovnih grobnica, svega što je u jednom savremenom društvu nezamislivo, otvara dušu Pit, koji je gestom prema Gruzijcu pridobio poverenje i onih najskeptičnijih među nama.
    Rođen je 4. septembra 1965. godine u Montrealu, gde i danas živi njegova porodica. Kao dvadesetjednogodišnjak, odlučio je da se pridruži kanadskoj vojsci. Posle završene obuke u provincijama Kvebek, Nova Skoša i Alberta, dobija prekomandu u Treći bataljon divizije PPCLI ( Princess Patricia Canadian Light Infantry). Narednu godinu provodi usavršavajući veštine ratovanja, da bi 1987. bio prekomandovan u Drugi bataljon PPCLI u Baden-Solingenu u Nemačkoj. Kaže da je to bilo vrlo zanimljivo iskustvo jer je Nemačka tada još uvek bila podeljena i da je još vladao hladni rat. Nakon nekoliko godina provedenih u Nemačkoj i Vinipegu, odlazi na Kipar kao pripadnik mirovnih snaga, gde provodi šest meseci.
    Na prostore bivše Jugoslavije šalju ga 1992. godine. U Krajini i zapadnoj Slavoniji provodi šest meseci, potom se vraća kući na deset dana i onda opet na isti teren Pakrac, Lipik.

    Heil Hitler

    - Da bih bolje razumeo ko je ko na zaraćenim stranama pomogao mi je i jedan od mojih retkih izlazaka u civilu. Posle dugotrajne naporne službe odlučio sam da provedem tri slobodna dana u Garešnici, gradiću na hrvatskoj strani. Tada sam doživeo da mene, kanadskog vojnika i Unproforca, čiji su se preci borili protiv nacizma i fašizma u Evropi, u kafani pozdravljaju sa visko uzdignutom rukom i nacističkim pozdravom uz gromoglasno “Heil Hitlerâ.

    - Misija na Kipru, koja je inače bila jako dobro organizovana, na prostoru koji nije ni bio ratna zona, bukvalno je bila odmor u odnosu na ono što sam doživeo u Srpskoj Krajini i zapadnoj Slavoniji. Takvu vrstu sukoba i toliku mržnju, jednostavno nisam mogao da zamislim . Vojnici Ujedinjenih nacija pokušavali su da pomognu jadnom lokalnom stanovništvu na obe strane, ali nisu mnogo mogli da realizuju zbog političkog vrha i direktiva koje su dobijali iz Njujorka. Kada sam krenuo u ovu misiju, mislio sam da odlazim tamo da pomognem ljudima i očuvam mir bez obzira na nacije, međutim upravo zbog naređenja koja su stizala “odozgo bio sam vrlo frustriran i paralisan, kao i ostali vojnici UNPROFOR-a čije su ruke bile vezane.
    Na primer, znalo se za tri masovne grobnice blizu Uljanika u kojima su bili pokopani Srbi, nastavlja u dahu Pit.
    - Dobili smo nalog da idemo tamo i izvršimo istragu. Pronašli smo tela ubijenih Srba, poslali izveštaj u Njujork, međutim oni apsolutno ništa nisu preduzeli po tom pitanju, niti su na bilo koji način obelodanili da za to okrivljuju Hrvate. Ista se dogodilo, po već viđenom scenariju i u selima oko Pakraca. Mnogo je noževa sevnulo nad grlima dece, žena, staraca... Mnogo više je muškaraca uhvaćeno u prokletstvo i kolo mrznje. Sećam se da smo danima patrolirali oko tih sela. U jednoj od kuća živela je starica, što biste vi rekli, već jednom nogom u grobu. Danima nas je dočekivala sa kafom i rakijom. A onda je jednog dana nije bilo. Pa drugog, trećeg... Znatiželjno smo ušli u njenu otvorenu kuću i našli je zaklanu na podu. Pitali smo se kome je ona mogla da naudi, zasmeta
    - Ili mali srpski dečak koji je od eksplozije granate u kojoj su mu stradali roditelji duševno poremetio i koji je svakodnevno dočekivao našu patrolu bezbroj puta ponavljajući: “Kako ste, kako ste, zbog čega smo ga i prozvali “Kakoste kid. Davali smo mu bombone, a onda smo jednog dana saznali da je ubijen. Opet, zašto?
    - Učestvovao sam i u prvom vatrenom okršaju kanadske vojske posle Drugog svetskog rata, 8. septembra 1993. u Medačkom džepu. Tada smo štiteći srpska sela bili napadnuti od hrvatske vojske. Po povratku u razorene kuće naišli smo na prizor koji se ne zaboravlja. Pobijeni ljudi, deca, životinje... Masakr nezamisliv za civilizaciju. Bilo me je sramota od političkih odluka mojih pretpostavljenih. Istina, nije me bilo sramota samog sebe, ni svojih drugova jer smo činili sve što je bilo u našoj moći da pomognemo lokalnom stanovništvu a najviše deci i starima. Ali, posledice sećanja na te događaje osećam i sada.

    Da li si razumeo šta se tamo dešava?
    - U ono vreme nisam. To niko nije mogao razumeti. Međutim, kada sam se vratio u Kanadu počeo sam da proučavam istoriju naroda koji žive na prostorima bivše Jugoslavije i mnoge stvari su mi postale jasnije. Tek onda sam shvatio kakve su sve laži servirale medijske kuće, poput CNN-a. Mnogo je bilo krvi, pucanja, posebno noću. Polja prepuna mina, od kojih je puno Kanađana bilo ranjeno, a jedan od njih sam i ja.
    O svom ranjavanju od kojeg je skoro ogluveo i na koje ga često podsećaju šrapneli u nozi, Pit ne želi da priča. Oktobra 1993. vraća se u Kvebek gde radi kao vojni instruktor zadovoljan što može da provodi vreme sa familijom.
    - Kao vojnik moraš da budeš jak, ali boravak na ratištima u Jugoslaviji ostavljaju posledice i na one najjače. Moj prijatelj koji je u Hrvatskoj proveo samo šest meseci i koji je tamo ranjen nekoliko puta, po povratku u Kanadu tražio je pomoć raznih doktora i psihologa, ali niko nije mogao da mu pomogne. Presudio je sebi, nađen je mrtav u stanu sa pištoljem u ruci.
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  4. #4
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Intervju sa Bisetom, Kokrinom, Mekenziem..

    Kosovski pakao

    Nezadovoljan odnosima u kanadskoj vojsci, 1997. napušta armiju. Jedanaest meseci uživa u civilnom životu, nakon čega opet oblači uniformu. Na proslavi 85-godišnjice kanadske vojske sreće generala Luisa Mekenzija, sa kojim je impresioniran prvenstveno zbog njegovih objektivnih političkih stavova.
    - On je jedan od retkih lidera koji su uvek govorili istinu kaže Pit i sa snebivanjem nastavlja priču o svom vojevanju koje ga je u julu 1999. godine dovelo na Kosovo.
    Baš u vreme kada je ova srpska pokrajina bila novo žarište oko kojeg su se vrteli svi učesnici i saučesnici višegodišnje balkanske krize, poprište na kojem su se proveravale svačije namere, svodili svakojaki računi, polagali i popravni i novi ispiti politički, diplomatski, civilizacijski. A sve to pod zlokobnom senkom osvetničkog i kriminalnog nasilja pred kojim je bila nemoćna i do zuba naoružana međunarodna vojna sila.
    Kanadske trupe imale su zadatak da zaštite srpske crkve i druge svetinje. Ništa lično protiv Pita i njegove misije, ali Artemije, vladika raške i prizrenske eparhije u to vreme izjavljuje: “Crkve i manastiri, koji su izdržali 500 godina turske okupacije, nisu preživeli dva meseca prisustva 50.000 međunarodnih “mirotvoraca
    Rat je vođen, kako kažu, da se spreči etničko čišćenje i genocid, uspostavi pravni red i poredak. Ali...

    - Za mene je zapanjujući podatak da je u vreme kada sam stigao na Kosovo u regionu koji je trebalo da štitimo živelo 80.000 Srba, a početkom decembra iste godine samo 8.000 priseća se Pit Kokrin.
    Pod “budnim okom do zuba naoružanih NATO vojnika, sa Kosova i Metohije je prognan maltene sav živalj koji nije šiptarskog porekla.

    - Oni koji su ostali, napadani su svakog dana, popljačkana je imovina ubijenih i izbeglih, sistematski su razarani srpski spomenici. Zavladalo je bezakonje, crna berza... Mi nismo mnogo mogli da učinimo, niti smo znali kako da ukrotimo horde Albanaca koje su razjareno hrlile da unište sve pred sobom. Sramota me je što sam bio na Kosovu., a nisam mogao da učinim više za nevini srpski narod.
    Da li si mogao da izbegneš odlazak na Kosovo?
    - Da, ali bih u tom slučaju morao da snosim konsekvence, to je neminovno u kada ste zaposleni u vojsci. A, da budem iskren, kada sam odlazio nisam znao šta me čeka, posle je bilo kasno. Na prostorima bivše Jugoslavije nisam učinio ništa zbog čega bih se u životu kajao. Ali, kajem se što nisam mogao da uradim više.
    Piter Kokrin je posle dvadeset godina službe nedavno otišao u penziju.


    Čiode, mart 2006
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  5. #5
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Intervju sa Bisetom, Kokrinom, Mekenziem..

    General Luis Mekenzi
    Vojnik u službi mira

    Govoriti o tome ko je kriv i ko je prvi počeo građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, isto je kao procenjivati trojicu masovnih ubica. Jedan je ubio 15, drugi 10, a treći petoro ljudi. Ko je najmanje kriv? - objašnjava prvi komandant mirovnih snaga u Bosni

    Piše: Nebojša Milosavljević
    Foto: Suzana Sudar





    Kada se iz Toronta pođe na sever, nakon nešto više od dva sata vožnje, tu blizu jezera Simko, naiđe se na gradić Brejsbridž. Mesto kao i svako drugo u kanadskoj dubokoj provinciji. Glavna ulica, u njoj nekoliko restorana brze hrane, hotel (u kome verovatno ima pet soba sa ustajalim vazduhom), banka i crkva. Ništa posebno, sve odiše dosadom, ustaljenim ritmom življenja i nekim čudnim mirom koji čoveka tek prispelog iz zahuktalog Toronta u prvi mah natera da govori šapatom a da nisam ne zna zbog čega. U ovo zimsko vreme Brejsbridž deluje kao pitoreskna razglednica, a njegovom palanačkom šarmu doprinosi i to što, kao i većina malih mesta, ima bar jednog čuvenog meštanina. Na izlazu iz grada, još uvek u glavnoj ulici ali tamo gde već počinju farme, nalazi se kuća generala Luisa Mekenzija. Od kada je skinuo uniformu i otišao na zaslužni odmor, general sa suprugom koja je i rođena u ovom mestu, živi u prostranoj, mirnoj i stamenoj kući, koja je pre nekoliko godina obeležila vek trajanja. Mir koji vlada na velikom imanju koje je okružuje i tek napadali sneg koji samo pojačava tišinu, potvrđuju da je iskusni vojnik posle devet mirovnih misija širom sveta i 26 selidbi u Kanadi po potrebi službe, izabrao pravo mesto za penzionerske dane.
    Dočekuje nas na tremu i pozdravlja na srpskom: „Dobar dan“. U opuštenoj atmosferi (možda je moglo da bude koji stepen toplije, ali valjda tako treba u vojnikovoj kući), nakon dvosatnog razgovora tokom kojeg nije izbegao direktan odgovor ni na jedno pitanje, general Mekenzi je ostavio utisak neposrednog, šarmantnog i otvorenog sagovornika, koji se ne libi da iznese mišljenje i da brani svoj stav, sviđalo se to nekom ili ne.
    Razgovor započinjemo, naravno, vraćajući se na događaje u Bosni tokom građanskog rata, jer smo se u to vreme i „upoznali“. Mesecima je svakoga dana bio gost u našim domovima dok smo prilepljeni za TV ekran pratili šta se dešava na ratištima.

    Biografija
    Rođen je 1940. godine u mestu Truro (Nova Scotia). Završio je Xavier Junior College i diplomirao na Univerzitetu Manitoba. Nosilac je počasnih doktorata koje su mu dodelili St. Francis Xavier, Acadia i St. Mary's univerziteti. Služio je 33 godine u kanadskoj vojsci. Učestvovao je u devet mirovnih operacija širom sveta (Gaza, Kipar, Vijetnam, Egipat, Centralna Amerika, Bosna...). Od maja 1992. do marta 1993. obavljao dužnost prvog čoveka UNPROFOR-a u Bosni. Objavio je knjigu "Mirovnjak, put za Sarajevo". Oženjen je Dorom sa kojom ima kćerku Kim.

    Mekenzi ili Mekenzović

    Pre nekoliko meseci obeležena je desetogodišnjica ulaska srpskih snaga u Srebrenicu. Ono što se desilo posle toga neki nazivaju genocidom i najvećim masovnim ubistvom nakon Drugog svetskog rata u Evropi. U dnevniku Globe and Mail objavili ste članak koji je uzburkao mnoge duhove jer se ne slaže sa zvaničnim mišljenjem vlada zapadnih zemalja koje insistiraju na tome da su trupe generala Mladića izvršile „srebrenički masakr“.

    - Moram prvo da kažem da se ograđujem od naslova tog članka koji glasi „Prava istina o Srebrenici“. Kao što znate, naslove u novinama bira urednik, tako da na to nisam mogao da utičem. Nisam imao pretenziju da kažem kako samo ja znam istinu o tome, već da ukažem na neke stvari koje se uglavnom zaboravljaju. Prvo, barata se brojevima od oko osam hiljada muslimanskih žrtava. Meni jako smeta kada se proizvoljno govori o takvim stvarima, pogotovo kada se upotrebljava reč „oko“. Drugo, prosta matematika nikako ne ide na ruku takvim tvrdnjama jer u masovnim grobnicama koje su do sada otkrivene, nije nađeno ni blizu toliko tela. Treće, zaboravlja se da su se u okolini Srebrenice skoro tri godine pre toga vodile žestoke borbe koje su inicirale snage Nasera Orića. On je sa svojim ljudima izlazio iz grada i palio srpska sela u okolini, bilo je dosta žrtava među srpskim civilima i vojnicima, koje su kasnije verovatno uračunate u onih „oko“ osam hiljada ubijenih u Srebrenici. Četvrto, ne mogu da se složim sa tim da je tamo izvršen genocid iz prostog razloga što su žene i deca odvojeni i dozvoljeno im je da napuste grad. Kada se govori o terminu genocid, onda se misli na težnju da se uništi celokupna populacija a to ovde očigledno nije bio slučaj.
    Te vaše tvrdnje samo idu u prilog onima koji vas već dugo svrstavaju u red srpskih lobista i nazivaju vas generalom koji je izuzetno prosrpski nastrojen. Koliko ima istine u tome?
    - Da, ta priča se koristi odavno. Nalepili su mi tu etiketu zato što nisam hteo da pevam u horu koji na Srbe svaljuje apsolutnu krivicu za sve što se desilo u Bosni. Radi se o građanskom ratu gde su učestvovale tri strane i nemoguće je govoriti o apsolutnoj krivici ili apsolutnoj nevinosti. Da se razumemo, ja i dalje krivim Srbe za mnoge stvari, ne slažem se sa mnogim vojnim i političkim odlukama njihovog rukovodstva, ali nikada neću pristati na tvrdnju da su druge dve strane samo nevine žrtve.
    Ipak, nakon vašeg povratka iz Bosne držali ste predavanja širom Amerike o onome što se tamo dešavalo. Ko je organizovao ta predavanja i da li ste bili plaćeni za njih?
    - Predavanja su organizovana na inicijativu Helen Delić-Bentli, i jedne srpske organizacije iz Čikaga. Cilj je bio da se ljudima u Americi približi i objasni šta se sve dešava u tom krvavom građanskom ratu. Pričao sam o onome što sam video i doživeo, ni manje, ni više. O onome što uvek govorim, bez razlike da li je to intervju za kanadske, američke ili neke druge medije. Naravno, bio sam plaćen za ta predavanja, to je išlo preko mog agenta i taj novac je otišao u humanitarne fondove.
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  6. #6
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Intervju sa Bisetom, Kokrinom, Mekenziem..

    Neodlučni političar i bahati general

    Bosanska vlada otišla je korak dalje u optužbama. Za njih ste ne samo prosrpski raspoloženi, već su podigli i tužbu protiv vas tvrdeći da ste silovali muslimanske zarobljenice koje su bile u jednom srpskom logoru.
    - Znate, kada hoćete nekoga da ocrnite onda nije dovoljno da samo kažete kako je „navijač“ ili „simpatizer“ određene strane. Morate da nađete nešto konkretnije, a priča o „silovanju“ obično izaziva jake emocije kod ljudi. Za mene je to, naravno, obična glupost i samo jedan od vidova propagadnog rata u kome se ne biraju sredstva. Ja ne gajim nikakve iluzije o tome da sam nekome tamo bio simpatičan. Da sam ostao nekoliko meseci duže, ne bi me iznenadilo da me Srbi optuže kako otvoreno podržavam muslimansku stranu. Takav je život, a život u ratu pogotovo.
    Za vreme boravka u Bosni imali ste prilike da se susretnete sa liderima sve tri zaraćene strane. Šta mislite o Karadžiću i Mladiću? Kakav su oni utisak ostavili na vas?
    - Mnogo više sam sarađivao sa njihovim pomoćnicima, generalom Aksentijevićem i pokojnim Koljevićem. O obojici imam prilično visoko mišljenje i smatrao sam ih vrlo razumnim ljudima. Što se Karadžića i Mladića tiče, ne mogu da kažem da sam ih često viđao. Ovog prvog, možda četiri do pet puta, a drugog u dva, najviše tri navrata. To su dve potpuno različite ličnosti koje su se u jednom osetljivom trenutku našle na vrlo visokim pozicijama. Karadžić je na mene ostavio utisak prilično neodlučnog čoveka. Izgledalo mi je da sam ne može da donese nijednu odluku i da uvek traži savet od drugih. Najviše se oslanjao na Koljevića u koga je očigledno imao mnogo poverenja. Ipak, njegova prava priroda izlazila je na videlo kada je stajao pred mapom i govorio o razgraničenju teritorije. Tada je bio u svom elementu. Ličio mi je u tim trenucima mnogo više na trgovca nekretninama koji se trudi da prevari mušteriju, nego na političara. Što se Mladića tiče, njegovo ponašanje i nastup bili su za mene karakteristike tipičnog „bulija“. Bio je osoran, arogantan... U jednom trenutku mi je čak rekao da će sve moje vojnike vratiti u Kanadu u plastičnim vrećama. Rekao sam mu da ne priča gluposti i da vrlo dobro zna kakvu ulogu imaju mirovne snage u Bosni. Uostalom, on je bio jugoslovenski oficir, a Jugoslavija je imala značajnu ulogu u mirovnim operacijama. Jednostavno, našao se u situaciji da od pukovničkog čina dođe do pozicije komandanta armije države u nastajanju. To je verovatno bilo previše za njega. Kada vam se slika pojavi na naslovnoj strani lista Time, makar to bilo i u negativnoj konotaciji, to može totalno da promeni vaš život. Sve u svemu, mislim da ni jedan, ni drugi, nisu bili dorasli pozicijama koje su tada zauzimali.

    Vazdušna podrška za OVK

    Boravili ste u Srbiji za vreme NATO bombardovanja i krize na Kosovu. Kako ocenjujete taj period?
    - Mislim da je jedan od glavnih razloga za bombardovanje bio taj što je NATO te godine obeležavao jubilej. Morali su da pokažu snagu, obučenost i da opravdaju svoje postojanje. Inače, bombardovati nekoga sa deset hiljada metara visine i nije neka vojnički komplikovana operacija.
    U tome su učestvovale i kanadske vazdušne snage.
    - Da, pratio sam šta rade moje kolege iz avijacije i drago mi je što nismo imali gubitaka, ali ne mogu da se otmem utisku da su avioni NATO pakta bili u stvari vazdušna podrška Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK). To nije trebalo da bude cilj bombardovanja. Stavljanje na jednu stranu, pogotovo na stranu organizacije koja je de facto teroristička, ostavilo je veliko mrlju na tu operaciju.
    Za National Post ste 2004. napisali članak pod naslovom; „Bombardovali smo pogrešnu stranu“. Opet ste došli u situaciju da branite „zle i krvoločne Srbe“.
    - Ne branim nikoga, samo govorim o činjenicama. Ne mogu da progutam priču kako su stotine hiljada Albanaca napustili svoje domove zbog terora srpske vojske i policije. Većina njih je otišla sa Kosova zbog straha od bombardovanja.
    To su činjenice. Otkriće grobnice u Račku umnogome je doprinelo da uzlete NATO avioni. Nije li indikativno to da su nakon Markala u Sarajevu tadašnjoj SR Jugoslaviji uvedene sankcije, a posle Račka je krenulo bombardovanje? Ne izgleda li vam to kao traženje konkretnog povoda za neku akciju?
    - Govorilo se tada da su pronađena tela civila koja su Srbi ubili. Međutim, ispostavilo se da su svi oni imali uniforme ili delove uniformi na sebi, što pokazuje da su bili pripadnici OVK i da su poginuli u borbi sa srpskim snagama. Dugo se čekalo i na izveštaj forezničara. Sve to daje prava na sumnju da je taj događaj iskorišćen kako bi se svetskoj javnosti prikazala opravdanost vojne operacije. Slična je situacija bila i sa bombom koja je pala na sarajevsku pijacu Markale. S obzirom na konfiguraciju terena, prosto je nemoguće da je ta granata doletela sa srpskih položaja. Možete gađati milion puta i opet ne verujem da bi ste uspeli to da izvedete.
    Jedan od onih koji su se najviše eksponirali u tom slučaju je i Kristofer Voren, zvanično član posmatračke misije UN.
    - Njega sam upoznao za vreme mog boravka tokom jedne mirovne misije u Centralnoj Americi.
    Da li je on agent CIA zadužen za prljave poslove?
    - To ne mogu sa sigurnošću da tvrdim.
    Šta bi se, po vašem mišljenju, desilo da Milošević nije potpisao kapitulaciju? Da li bi NATO na čelu sa Amerikom krenuo kopnenim trupama u okupaciju Srbije?
    - Mislim da bi. Oni bi to nekako morali da završe u svakom slučaju. Mada ne verujem da bi krenuli u okupaciju čitave zemlje. Pretpostavljam da bi rasporedili snage na Kosovu i tu se zadržali.
    Zadržali su se i ovako. Američka vojna baza “Bondstil" na Kosovu je najveća u Evropi. Otkuda tolika želja da budu prisutni u tom delu Balkana sa respektabilnim snagama? Da li smo na početku ratova za pijaću vodu koja sve više postaje deficitarna na ovoj planeti?
    - Velike sile uvek traže načina da budu prisutne na strateški važnim tačkama. Hladnog rata više nema. Amerika je jedina preostala super sila, ali i dalje mora da motri na Rusiju i Kinu. Njihova želja da ostanu na Kosovu svakako spada u plan da se zauzmu najbolje pozicije u trci za strateške sirovine u koje danas sasvim sigurno spada i voda.
    Imate li nameru da ponovo posetite Srbiju i Kosovo?
    Planirao sam da odem tamo na desetogodišnjicu bombardovanja. Bilo bi interesantno snimiti jedan dokumentarni film o tome šta se sve dešavalo u protekloj deceniji i kako se sada živi. Međutim, kako se stvari odvijaju, najverovatnije ću na taj put poći već ove godine.
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

  7. #7
    Ističe se Dragan_srbcg (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.620
    Reputaciona moć
    62

    Podrazumevano Re: Intervju sa Bisetom, Kokrinom, Mekenziem..

    Klintonova prevara

    - Kada je vaša protivavionska odbrana oborila američki "nevidljivi" F-116 došlo je do prave trke za pilotom. Amerikanci su iz Tuzle poslali helikoptere sa specijalcima, ali su Srbi bili brži i nedostajalo im je samo malo da ga zarobe. Radilo se bukvalno o minutima. U tom trenutku tadašnji predsednik Klinton izašao je pred kamere CNN-a i objavio kako je pilot spasen i da se nalazi na sigurnom. Srbi su naseli na tu prevaru i naredili svom timu da se povuče. Tako su im Amerikanci oteli plen bukvalno ispred nosa. Inače, još uvek pamtim parolu koja se pojavila na beogradskim ulicama nakon tog događaja i koja je bila vrlo duhovita: Sorry we didn't know it's invisible (Izvinjavamo se, nismo znali da je nevidljiv) - kaže Mekenzi.

    Dobro je i 40 odsto
    - U jednom trenutku naše obaveštajne službe su dobile upozorenje da mi je život ugrožen i da muslimani planiraju da ubiju mene i Butrosa Galija. Dodeljeno mi je obezbeđenje, i jednom dok sam se nalazio u centru Toronta, video sam da agenti iz pratnje pokušavaju da zaustave jednog čoveka koji mi je išao u susret. Ipak, on se nekako probio, bacio mi se u zagrljaj, i rekao: "Generale, ja sam Srbin iz Bosne, hvala vam za sve što ste učinili za nas!". Ali, odgovorio sam, ja vas i dalje krivim za bar 60 odsto nesreće koja se tamo desila. "Ma, nema veze, sa tim već možemo da živimo", odgovorio je on.

    Netipični penzioner



    Iako ste već deceniju u penziji, izgleda da ne vodite tipičan penzionerski život. Čime se sada bavite?
    - Putujem, držim predavanja, aktivan sam u Udruženju kanadskih veterana, član sam nekoliko Upravnih odbora, među kojima je i onaj koji rukovodi Fondacijom za borbu protiv Parkinsonove bolesti. Sve u svemu, ne mogu da se žalim na dosadu. Evo, u ovoj kući koja je moj dom, provodim možda samo trećinu vremena u toku godine.
    Kanadska novinarka Kerol Of napisala je knjigu Lion, Fox, Eagle, u kojoj opisuje generala Romea Delara kao lava, vas kao lisicu i Luis Arbur kao orla. Šta mislite o toj knjizi?
    - Ne mogu ništa dobro da kažem o tome. Ne zato što ja tu nisam predstavljen u superlativima, već zato što je autor izneo niz proizvoljnih tvrdnji. Pisala je izuzetno lepo o ostale dve ličnosti i verovatno joj je bio potreban neko koga će, kao protivtežu da „potkači“. Izabrala je mene. Mislio sam da je tužim, ali to bi joj verovatno samo pomoglo da proda bar 30.000 knjiga više. Ipak, još uvek razmišljam o tužbi.
    Okušali ste se i na političkom polju. Bilo je priča da ćete se kandidovati za federalni paralament i na ovim izborima.
    - Ne, taj deo priče za mene je završen. Na izborima 1997. hteo sam da pomognem svojoj partiji, Progressive Conservatives, i to na nagovor Žana Šarea. Nisam prošao i ne žalim zbog toga. Mislim da bi mi sada bilo vrlo naporno bilo kakvo političko angažovanje, a ni sa francuskim jezikom ne stojim baš najbolje. Ipak je za političara na saveznom nivou neophodno da tečno govori oba jezika.
    Kada smo već kod kanadske unutrašnje politike, mogu vam reći da me ova zemlja sve češće podseća na SFRJ krajem osamdesetih.
    - Ha, nije vam loše poređenje. Da budem iskren, i sam sam nekoliko puta napravio tu komparaciju. Na primer, u okolini Šerbruka u Kvebeku postoji „enklava“ sa anglofonskim stanovništvom. U slučaju da se Kvebek otcepi od Kanade, oni sigurno ne bi želeli da žive u takvoj državi. To pomalo liči na situaciju u kojoj su bili Srbi u Hrvatskoj 1992. godine.


    Čiode, januar 2006.

    http://www.ciode.ca/intervju/16-mekenzi.html
    Србија стоји на рубу амбиса мудро вођена од телетабиса, jасно је да је народу присела помоћ гована из Хага и Брисела! By Бора Ђорђевић

Slične teme

  1. Intervju sa ciganima
    Autor :SHEGI: u forumu Humor
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 07.09.2008., 12:20
  2. Intervju sa Comskim
    Autor 00 Chief Parish u forumu Politika
    Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 13.05.2006., 14:41
  3. intervju
    Autor stane u forumu Zdravlje
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 25.07.2005., 17:36

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •