Свети Василије сишао у Мачву
Годину и по дана једна необична света слика у овом селу збуњује народ и свештенство, понајвише стручну јавност. Откада је 11. маја прошле године почела да из себе испушта необично уље прелепог мириса, видело ју је на хиљаде верника. Међу њима су и они којима је, кажу, помогла да се реше и многобројних здравствених тегоба
Пред необичном иконом светог Василија Острошког Чудотворца у мачванском селу Ноћају, надомак Сремске Митровице, још ниједан слепи верник није прогледао, ниједан хроми није проходао, али је, ипак, много разлога да је сматрају и светом и чудотворном. Још од 11. маја прошле године, тачније од дана уочи светитељеве славе, света слика скромне уметничке вредности збуњује и народ и свештенство, и новинаре и стручњаке, а понајвише можда њеног власника, ђакона Александра Љубанића. Не толико што се божја милост на такав начин указала, већ првенствено зато што се то догодило под кровом његовог дома.
У међувремену, икона је била изложена и у манастирима на Фрушкој гори, Раковцу и Петковици, у многим црквама и храмовима у близини Шапца, видело ју је на хиљаде људи, верујућих и оних других, али нико до сада није дао неко разумљиво објашњење. Сем, наравно, да је реч о чуду божјем!
Нико је није хтео
Трагом ове необичне приче упутила се недавно и екипа „Илустроване”. У центру Ноћаја, крај парохијске цркве, дочекао нас је домаћин и још на путу до своје куће, онако узгред, замолио нас да не пишемо о чудима и чудесима, о сензацијама и мистеријама, већ једноставно, о необичној милости божјој. „Икона је за мене и пресвета и чудотворна”, каже, „али не значи да то мора бити и за друге. Све док се и сами у то не увере.”
У дому Љубанића, кроз који је последњих месеци прошло на стотине људи из свих крајева земље, ништа не указује да је реч о некаквом светом месту. Кућа је, додуше, и велика и лепа, али ни по чему посебна. Да у њој живи свештено лице са својом породицом наслућује се само по малом олтару у углу дневне собе, где је ђакон поставио молитвеник, иконе, кандила и свећњаке.
- Свака од ових икона има своју причу - каже нам Александар. - Или сам је добио од неког духовника, купио у неком од већих манастира или, једноставно, има везе са моштима неког од светитеља. Једино се ова са ликом светог Василија Острошког не може похвалити неком „славном” историјом. Купио сам је у малој црквеној продавници у Сремској Митровици и тиме силно обрадовао продавца. Наиме, причао ми је касније да је имао доста оваквих икона, да их је одавно све распродао, али да му ова никако није ишла. Готово две године је премештао с једног краја на други, истицао је на видним местима у радњи, стављао је и у излог, али залуд. Једноставно, пре мене је нико није хтео.
Љубанић је икону унео у кућу, пронашао јој место на зиду и временом готово на њу заборавио. Све до споменутог дана.
- Тог јутра сам кренуо да долијем уља у кандила и приметио да је икона влажна - каже ђакон. - Најпре сам помислио да ју је супруга нечим брисала, па да се није добро осушила. Никакво чудо ми није падало на памет. Међутим, кап која се првобитно појавила на десној руци светитеља, оном којом благосиља, почела је да се увећава. Да је реч о нечем несвакидашњем схватио сам тек када сам позвао сеоског свештеника Ивана Радовића, односно када смо заједно почели да читамо молитву. Током ње кап је толико нарасла да је склизнула до ивице рама, а на њеном месту су се појавиле друге, све веће и веће.
Сумњали и свештеници
Сутрадан, на дан светог Василија, у кући Љубанића се сабрало чак деветоро свештеника. Читан је први акатист када је упаљено кандило изнад иконе почело да се помера и прави знак крста.
- Њихало се лево-десно, напред-назад, иако ту нема никаквих електричних уређаја или магнета, иако су сва врата и прозори били затворени - сећа се Александар. - У међувремену, са иконе је почело да се слива на три места, а цео догађај је један свештеник забележио и камером.
Чуда често призивамо, њима се надамо и за њих се молимо, али када се појаве, као да у њих не верујемо. Тако је било и у овом случају. Нису сумњали само скептици, већ и само свештенство, понајвише можда њен власник.
- Нисам сумњао да је реч о чуду, јер другог објашњења нисам ни имао - признаје млади ђакон. - Ипак, био сам веома опрезан, јер се са оваквим стварима не игра. Најпре смо посумњали да је подлога иконе од неке боровине, да је можда она испустила смолу. Али, није. Стручњаци су установили да је реч о обичном папиру залепљеном на подлогу од медијапана, који не испушта ни влагу, нити може да кондензује. Иначе, икону је израдио мајстор Драган, а радио ју је на обичном папиру који је касније прелакирао. Уметничку вредност нема, али после свега то је најмање важно.
Окупљени свештеници су се споразумели да се о овоме ћути док свака сумња не буде отклоњена. Али ко ће од народа шта сакрити. Исте вечери људи из села су почели да се окупљају пред ђаконовом кућом, тражећи да се и сами у чудо увере. И тако је то трајало десетак дана.
- Све време док је икона мироточила, ми смо на ивицу рама стављали вату на коју се сливало уље и то смо делили народу - вели наш домаћин. - Међутим, 22. маја она је осванула потпуно сува. У међувремену, пронео се и глас о некаквим исцељењима оних који су се миропомазали том ватом, што нас је и обрадовало и збунило. Иако се на њој више ништа није примећивало, решили смо да је изложимо у сеоској цркви. Било је то на дан светих апостола Петра и Павла, 12. јула 2008. године, и тада нас је задесило ново чудо. Наиме, чим је унета у храм, пустила је јак млаз, а током најсветијег дела литургије сва је била преплављена. И таква је и дан-данас. Некад мање, некад више, али је увек влажна и притом готово свакодневно добијамо потврду и о новим, чудесним исцељењима.
Прекинута литургија
Икона је ношена у више цркава и манастира. У Раковцу је била у два наврата, где јој се поклонило више од пет хиљада људи. Први пут, када су организовано дошли људи из Бањалуке да се помажу њеним светим уљем, била је потпуно сува. Међутим, када је кренула херувимска песма на светој литургији, кренула је и права поплава уља. Међу присутнима је настао жагор, сви су одједном желели да приђу и то виде, па је чак и сама служба на тренутак прекинута. Уосталом, тврди наш домаћин, о томе и данас сведочи тада окупљени народ.
- Ношена је и у фрушкогорски манастир Петковицу, у већину цркава у околини, као и у неколико храмова у Шапцу - вели Љубанић. - Носимо је где год народ изрази потребу, јер не могу сви да дођу у Ноћај. То од срца прихватам, јер ова икона није почела да мироточи ни због мене, ни за мене.
Једно време је била и у владичанском храму епископа Лаврентија, а почетком фебруара ове године у Патријаршији је покренут поступак за установљење празника Мироточиве иконе светог Василија Острошког Чудотворца. Занимљиво је, међутим, да када су у томе обавестили и монахе у манастиру под Острогом, чини им се да нису били превише изненађени. Ваљда навикнути на свакојака чуда и необјашњива исцељења, само су им рекли: „Будите срећни, свети Василије вам је сишао у Мачву.”
Непознато порекло, непознат мирис
У Ноћају се сећају да је прошле године дошла и група људи из Београда која је, наводно, тражила да за једног болесника понесу мало уља. Нису желели да користе вату, већ су га узели директно са ове иконе. После извесног времена су се јавили телефоном, рекли да су стручњаци Технолошког факултета и да су обавили хемијске анализе. Једино што су успели да закључе да се та материја не поклапа ни са једним познатим хемијским елементом, али и то да је мирис толико специфичан да се не може поредити ни са једним другим.
Чуда се, ипак, дешавају
Иако наши домаћини не воле да причају о чудотворним исцељењима, чињеница је да је ова икона, ипак, многима помогла.
- Пре месец дана овде је била и једна ђачка екскурзија из Србобрана - сећа се Љубанић. - Било је педесетак ученика и наставника, који су нас недавно позвали и најавили нови долазак. Разлог је необично исцељење једне девојчице, које се ми не сећамо. Рекли су нам да је била с њима, само неколико дана уочи најављене операције неког коштаног обољења. Овде се, кажу, миропомазала и помолила за здравље. Када су лекари поново радили анализе, немало су били изненађени да од болести више нема ни трага.
Ђакон тврди да је долазила и мајка једног младића који је данима био у коми после саобраћајне несреће. Уље је носила у болницу, ватом му начинила крст на челу и рукама, после чега је почео да долази себи. Онда је дошла по још уља, да му помаже и ноге и остале делове тела.
- Више него дирљив је био призор када је младић, здрав и прав, дошао овамо - каже ђакон. - Дуго је клечао пред овом иконом и плакао. А лекарима, тврди његова мајка, није рекао ни хвала, ни до виђења.
Ретка појава
Процењује се да само у Русији има око три хиљаде мироточивих икона, али да у већини случајева пусте само један млаз и убрзо уље нестаје. Колико се зна, само једна икона Богородице на једном грчком острво годинама већ мироточи. У Румунији и Русији се са дубоким поштовањем односе према оваквим појавама, одмах се служе свечане литургије и таква места, по правилу, постају места ходочашћа. Нажалост, Српска православна црква је по том питању доста конзервативна и углавном о тим појавама ћути. Иначе, по речима сеоског свештеника Ивана Радовића, постоји велика разлика између појаве мироточења и сузења иконе.
- Плач углавном предсказује несрећу и таквих појава је у нашем народу последњих година било доста - вели овај свештеник. - Примери мироточења су веома ретки и, колико се сећам, пре неколико деценија, забележен је само случај у једној православној породици у Немачкој.
Текст и фотографије Владимир КРСТИЋ ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА
http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2657&tekst=02
Александра Љубанића. Не толико што се божја милост на такав начин указала, већ првенствено зато што се то догодило под кровом његовог дома.
)
)
)
)
) 
)
