Dragan_srbcg
Ističe se
- Poruka
- 2.641
Naš "nepismen i necivilizovan" narod je odavno rekao: "Teško loncu čekajući iz sela zapršku" a "Džabe sira ima samo u mišolovci".
Neću u Evrouniju
Lagali su nas komunisti seleći nas iz sela u grad radi prosperiteta, industrijalizacije, i njihovog „bratstva i jedinstva“ a na kraju je sve propalo. Sada nas „demokrate“ guraju u Evrouniju opet radi „civilizacijskog napretka“, ekonomskog prosperiteta i „bratskog zagrljaja evropskih nacija“, da me Evropa usreći onako kako se njima čini da se jedino može biti srećan. Neću – jer to je laž
Niti želim niti hoću u Evrouniju, te na osnovu mojih ljudskih prava od Vlade Srbije zahtevam da mene i deo države Srbije koji mi proporcionalno pripada izuzme iz Zahteva za prijem u EU. Ukoliko mi se zahtev ne uvaži smatraću da je Vlada pogazila moja ljudska prava, svejedno manjinska ili većinska, te za sve teške posledice koje nastanu iz toga i po mene i po EU, biće odgovorna ona. Jer, ukoliko Unija primi Srbiju kao novog člana, ja neću priznati nijedan zakon, nijedan propis kojim se moj život želi evrou(r)nisati. Hoću da živim kao potpuno slobodan, prirodan i samosvojan čovek. Hoću da živim kao Srbin pravoslavne vere.
Da se razumemo: nisam protiv Evrope kao geografskog pojma, ali jesam protiv evrounijaćenja. Iako evroljubi u vladi i van vlade ne uvažavaju nijedan argument, pa ma kako bio očigledan, navešću razloge svog anti-evrounijatstva koji se može iskazati vrlo sažeto – Evropska Unija je veštačka tvorevina. Posle iskustva sa prethodnim veštačkim tvorevinama koje su se olupale o glavu čitavog naroda ( a mnoge iz tog naroda koštalo i same glave ), nisam tolika avetinja da po ko zna koji put verujem u nešto što je obična laž. Dosta mi je evrozapadnog pritvorstva, njihovog visokocivilizovanog internacionalnog šovinizma, prema kome su svi osim zapadnjaka niža sorta, a sve što se razlikuje od bilo čega engleskog, nemačkog ili francuskog nije dostojno života. Ne bih zajedno sa njima ni za najveću platu. Briga me i za njihovo bogatstvo, kulturu, napredak pa da su ne znam koliki. Ja bih u suštini najviše voleo da za evrozapad nikada nisam ni čuo. Bezvizna i bezgranična Evrounija na koju me država mami, meni lično uopšte ne treba. Neka Srbija sačuva sebe makar u svojim administrativnim granicama, pa će mi biti dovoljno velika i za turizam i za bilo šta drugo.
Ono što sam ranije slušao od proleterskih internacionalista, sada moram i od ovih demokratsko-kapitalističkih – da sam toliko zaostao i primitivan u odnosu na nekoga tamo u belom svetu, koga niti sam ikada sreo niti sam se zbog toga osećao nesrećnim. Neću i nije mi potrebno, da me za moje dobro, reformišete, preobrazite i podignete na ''viši nivo kulture i napretka''. Pitate li me a da li ja to stvarno želim - nisu me pitali ni jedni ni drugi.
Da je višepartijska vladavina navodno bolja od one jednopartijske ispostavilo se kao puka teorija. Dvadesetogodišnje višestranačko iskustvo pokazalo je da je vlast uvek jednopartijska. I kada je vlada koaliciona, ona ne služi narodu, već narod služi za ostvarenje njenih interesa. Ili nekakvih ''opšteljudskih ciljeva'' iza kojih se krije sve i svašta, a od kojih konkretan čovek, pa i narod u celini, nema nikakve koristi. Kao što je jednopartijskoj komunističkoj vlasti narod služio za oživotvorenje "visokih socijalističkih ideala'' koji su ga urnisali i duhovno i materijalno, tako i evro-demokratskoj višepartijskoj državi narod služi za oživotvorenje evrounijatskih idela, od kojih smo do sada imali samo štetu. Prvi su industrijalizacijom urnisali selo i poljoprivredu, a potonji su tranzicionom privatizacijom uništili i samu tu industriju, odnosno gradove koji su na njoj počivali.
"Spasonosni i prosperitetni" korak u Evrouniju, koji niko više ni ne dovodi u pitanje, a kamoli da ga opovrgava kao najveću laž, nije prvo obećanje koje me je namamilo i odvojilo od moje prirodne sredine i prirodnog života. U kome i nisam tako loše živeo, uprkos naporu i tegobnom radu, bez koga se na zemlji i ne može živeti, svejedno jesi li u Komunističkoj Internacionali, Evropskoj Uniji, ''modernom i progresivnom svetu'' ili izvan njih. Sva ova evro-obećanja neodoljivo podsećaju na ona komunistička, kojima su pedesetih godina prošlog veka čitavoj naciji nemilosrdno nabijani kompleksi niže vrednosti. U školi su me učitelji autoritarno ubeđivali, pa i ''naučno dokazivali'' da sam rođen u zaostaloj seljačkoj zemlji, da su mi roditelji religiozno zatucani, da je prava proizvodnja kolektivna industrijska a ne individualna seljačka, da je ''napredan čovek'' fabrički radnik, a ne primitivni srpski seljak itd. Slušati od ma koga, a kamoli ljudi kojima država daje autoritet, sve najgore o sebi, svojoj porodici i svome narodu, porazilo bi i obesmislilo život i daleko jačoj ličnosti nego što je nevina dečja duša, pa je sve što sam slušao u školi u meni izazivalo strašan osećaj niže vrednosti. Počeo sam se stideti sela, svojih roditelja, komšija, zemljaka, stideo sam se i samoga sebe što sam seljačko dete. Pod pritiskom propagande o industrijalizaciji, o naučnom, intelektualnom, ekonomskom razvoju i drugim čudesima koja se događaju po gradovima, selo je postalo oličenje mraka, divljaštva i primitivizma. Seljak nešto najpogrdnije i najniže na društvenoj lestvici. Ispalo je da muškarci sa sela nisu prirodni, sposobni, vredni, duševni i moralni ljudi, nego nekakvi ''primitivni divljaci'' koji iz čistog zadovoljstva maltretiraju ženski rod. Prosto se postavljalo pitanje kako su žene uopšte pretekle toliko muško divljaštvo kroz istoriju? Pod uticajem te ''napredne komunističke propagande'' čak su i devojke sa sela dopuštale sebi da momku mrtvo-hladno sruče u lice ''seljačino'', kad god nije po njihovoj hirovitoj volji. Da mi neko kaže da sam seljak ili čobanin, što su na brzinu postali građani, drugovi i drugarice počeli činiti sa uživanjem, vređalo me je više nego da mi opsuje oca ili majku.
Nasuprot tom i takvom selu, Grad se počeo doživljavati kao sama svetlost, Građanin kao nešto uzvišeno i lepo. Zaposlenje u gradu, makar i u nekoj najprljavijoj fabričetini, predstavljalo je izlaz iz ''mraka seoske zaostalosti''. Još bolji i sigurniji put išao je preko škole koja je imala čarobnu moć da prezrenog seljaka preobrazi, ne samo u cenjenog industrijskog radnika, nego još cenjenijeg intelektualca. Mračno seljačko poreklo i život na zaostalom selu naspram svetle industrijske budućnosti u gradu, naterali su me da svojski učim, kako bih stekao diplomu nekog gradskog zanimanja u industriji ili državnoj administraciji. I to ne bilo koju, nego baš fakultetsku. Dragulj u kruni zlatnih komunističkih obećanja predstavljali su posao, plata i stan, koje su "najbolji sinovi svih naroda i narodnosti" garantovali uz diplomu. Što veća diploma to veća garancija da smo i ja i moje potomstvo na bezbednoj udaljenosti od ''seljačkog mraka''.
Ali kada sam žuđenu diplomu napokon stekao, ispostavilo se da u uveliko industrijalizovanim gradovima za mene nema mesta, dok se sve one garancije Države pokazaše nepostojećim. Da ne beše prijatelja spremnih da mi kršenjem samoupravnih načela obezbede fakultetsko uhljebljenje u jednom malom gradu, ostadoh i bez posla i bez krova. Ko se na mome mestu ne bi osetio prevarenim, te i državu i njene ''najbolje sinove'' ne bi oterao u materinu. Ali komunističkoj obmani ni tu ne beše kraj, jer se za samo nekoliko godina ispostavilo da sam i u toj maloj čaršiji "tehnološki višak". Dakle, u rođenoj zemlji višak! Pa gde sam onda manjak! Šta sam mogao da radim posle svega, kome da verujem, u šta da se nadam!
Preda mnom su se otvarale samo dve mogućnosti, a nije se znalo koja je gora. Prva, da idem na rad u inostranstvo, te i pored fakultetske diplome dobrovoljno postanem najamna radna snaga trulim kapitalistima na Zapadu. Što su mnogi već bili učinili, jer ih je na to podsticala i "njihova" socijalistička država. Druga, da se vratim na selo, te pored fakultetske diplome opet postanem seljak, ali sada bez seljačkih radnih navika, znanja i veština. I to na delu očevine uveliko zarasle u korov.
U oba slučaja, šesnaestogodišnje školsko mukotrpije, mačku na rep. Gde si bio - nigde, šta si radio - ništa! Situacija istovetna onoj u kojoj se našao i nesrećni Starina Novak pre koju stotinu godina. Pošto su mu ''i Turci i vuci'' upropastili zemljoradnju i stočarstvo, izlaz je pronašao kao građevinski radnik kod Proklete Jerine na zidanju Smederevske tvrđave. Ali za tri godine krvavog rada "ne zaradi na noge opanke, ni dolame nove ni polovne", te je konačan smiraj i uhljebljenje Starina Novak našao u hajducima.
Novak je imao makar tu prednost što je u zaostaloj turskoj carevini bilo uslova za hajdukovanje, dok u komunističkoj civilizovanoj državi takvih uslova ne beše. Da bih se uhljebio u drugom gradu, zanemario sam diplomu kao da je i nemam, izlaz našavši u zanimanju za koje nije trebala ni elementarna pismenost, kamoli visokostručno znanje. Kakvo zanimanje, takva plata i ''društveni ugled'', odnosno ''standard''. Uz bledu nadu da će se država ipak promeniti, te početi da ispunjava barem neko od onih silnih obećanja, koja nam je još kao seljačkoj deci, preko svojih učitelja tako izdašno davala. Ali na kraju propade i sama komunistička država, a sa njom i sva njena obećanja i "garancije". Kako u pogledu čoveka-pojedinca, tako i u pogledu socijalne sigurnosti ''radničke klase na vlasti''. Naposletku i "bratstva i jedinstva'' među ''narodima i narodnostima Jugoslavije'', zacementiranim krvlju tolikih ljudi izginulih u ratu, a još više streljanih posle rata.
Neću u Evrouniju
Lagali su nas komunisti seleći nas iz sela u grad radi prosperiteta, industrijalizacije, i njihovog „bratstva i jedinstva“ a na kraju je sve propalo. Sada nas „demokrate“ guraju u Evrouniju opet radi „civilizacijskog napretka“, ekonomskog prosperiteta i „bratskog zagrljaja evropskih nacija“, da me Evropa usreći onako kako se njima čini da se jedino može biti srećan. Neću – jer to je laž
Niti želim niti hoću u Evrouniju, te na osnovu mojih ljudskih prava od Vlade Srbije zahtevam da mene i deo države Srbije koji mi proporcionalno pripada izuzme iz Zahteva za prijem u EU. Ukoliko mi se zahtev ne uvaži smatraću da je Vlada pogazila moja ljudska prava, svejedno manjinska ili većinska, te za sve teške posledice koje nastanu iz toga i po mene i po EU, biće odgovorna ona. Jer, ukoliko Unija primi Srbiju kao novog člana, ja neću priznati nijedan zakon, nijedan propis kojim se moj život želi evrou(r)nisati. Hoću da živim kao potpuno slobodan, prirodan i samosvojan čovek. Hoću da živim kao Srbin pravoslavne vere.
Da se razumemo: nisam protiv Evrope kao geografskog pojma, ali jesam protiv evrounijaćenja. Iako evroljubi u vladi i van vlade ne uvažavaju nijedan argument, pa ma kako bio očigledan, navešću razloge svog anti-evrounijatstva koji se može iskazati vrlo sažeto – Evropska Unija je veštačka tvorevina. Posle iskustva sa prethodnim veštačkim tvorevinama koje su se olupale o glavu čitavog naroda ( a mnoge iz tog naroda koštalo i same glave ), nisam tolika avetinja da po ko zna koji put verujem u nešto što je obična laž. Dosta mi je evrozapadnog pritvorstva, njihovog visokocivilizovanog internacionalnog šovinizma, prema kome su svi osim zapadnjaka niža sorta, a sve što se razlikuje od bilo čega engleskog, nemačkog ili francuskog nije dostojno života. Ne bih zajedno sa njima ni za najveću platu. Briga me i za njihovo bogatstvo, kulturu, napredak pa da su ne znam koliki. Ja bih u suštini najviše voleo da za evrozapad nikada nisam ni čuo. Bezvizna i bezgranična Evrounija na koju me država mami, meni lično uopšte ne treba. Neka Srbija sačuva sebe makar u svojim administrativnim granicama, pa će mi biti dovoljno velika i za turizam i za bilo šta drugo.
Ono što sam ranije slušao od proleterskih internacionalista, sada moram i od ovih demokratsko-kapitalističkih – da sam toliko zaostao i primitivan u odnosu na nekoga tamo u belom svetu, koga niti sam ikada sreo niti sam se zbog toga osećao nesrećnim. Neću i nije mi potrebno, da me za moje dobro, reformišete, preobrazite i podignete na ''viši nivo kulture i napretka''. Pitate li me a da li ja to stvarno želim - nisu me pitali ni jedni ni drugi.
Da je višepartijska vladavina navodno bolja od one jednopartijske ispostavilo se kao puka teorija. Dvadesetogodišnje višestranačko iskustvo pokazalo je da je vlast uvek jednopartijska. I kada je vlada koaliciona, ona ne služi narodu, već narod služi za ostvarenje njenih interesa. Ili nekakvih ''opšteljudskih ciljeva'' iza kojih se krije sve i svašta, a od kojih konkretan čovek, pa i narod u celini, nema nikakve koristi. Kao što je jednopartijskoj komunističkoj vlasti narod služio za oživotvorenje "visokih socijalističkih ideala'' koji su ga urnisali i duhovno i materijalno, tako i evro-demokratskoj višepartijskoj državi narod služi za oživotvorenje evrounijatskih idela, od kojih smo do sada imali samo štetu. Prvi su industrijalizacijom urnisali selo i poljoprivredu, a potonji su tranzicionom privatizacijom uništili i samu tu industriju, odnosno gradove koji su na njoj počivali.
"Spasonosni i prosperitetni" korak u Evrouniju, koji niko više ni ne dovodi u pitanje, a kamoli da ga opovrgava kao najveću laž, nije prvo obećanje koje me je namamilo i odvojilo od moje prirodne sredine i prirodnog života. U kome i nisam tako loše živeo, uprkos naporu i tegobnom radu, bez koga se na zemlji i ne može živeti, svejedno jesi li u Komunističkoj Internacionali, Evropskoj Uniji, ''modernom i progresivnom svetu'' ili izvan njih. Sva ova evro-obećanja neodoljivo podsećaju na ona komunistička, kojima su pedesetih godina prošlog veka čitavoj naciji nemilosrdno nabijani kompleksi niže vrednosti. U školi su me učitelji autoritarno ubeđivali, pa i ''naučno dokazivali'' da sam rođen u zaostaloj seljačkoj zemlji, da su mi roditelji religiozno zatucani, da je prava proizvodnja kolektivna industrijska a ne individualna seljačka, da je ''napredan čovek'' fabrički radnik, a ne primitivni srpski seljak itd. Slušati od ma koga, a kamoli ljudi kojima država daje autoritet, sve najgore o sebi, svojoj porodici i svome narodu, porazilo bi i obesmislilo život i daleko jačoj ličnosti nego što je nevina dečja duša, pa je sve što sam slušao u školi u meni izazivalo strašan osećaj niže vrednosti. Počeo sam se stideti sela, svojih roditelja, komšija, zemljaka, stideo sam se i samoga sebe što sam seljačko dete. Pod pritiskom propagande o industrijalizaciji, o naučnom, intelektualnom, ekonomskom razvoju i drugim čudesima koja se događaju po gradovima, selo je postalo oličenje mraka, divljaštva i primitivizma. Seljak nešto najpogrdnije i najniže na društvenoj lestvici. Ispalo je da muškarci sa sela nisu prirodni, sposobni, vredni, duševni i moralni ljudi, nego nekakvi ''primitivni divljaci'' koji iz čistog zadovoljstva maltretiraju ženski rod. Prosto se postavljalo pitanje kako su žene uopšte pretekle toliko muško divljaštvo kroz istoriju? Pod uticajem te ''napredne komunističke propagande'' čak su i devojke sa sela dopuštale sebi da momku mrtvo-hladno sruče u lice ''seljačino'', kad god nije po njihovoj hirovitoj volji. Da mi neko kaže da sam seljak ili čobanin, što su na brzinu postali građani, drugovi i drugarice počeli činiti sa uživanjem, vređalo me je više nego da mi opsuje oca ili majku.
Nasuprot tom i takvom selu, Grad se počeo doživljavati kao sama svetlost, Građanin kao nešto uzvišeno i lepo. Zaposlenje u gradu, makar i u nekoj najprljavijoj fabričetini, predstavljalo je izlaz iz ''mraka seoske zaostalosti''. Još bolji i sigurniji put išao je preko škole koja je imala čarobnu moć da prezrenog seljaka preobrazi, ne samo u cenjenog industrijskog radnika, nego još cenjenijeg intelektualca. Mračno seljačko poreklo i život na zaostalom selu naspram svetle industrijske budućnosti u gradu, naterali su me da svojski učim, kako bih stekao diplomu nekog gradskog zanimanja u industriji ili državnoj administraciji. I to ne bilo koju, nego baš fakultetsku. Dragulj u kruni zlatnih komunističkih obećanja predstavljali su posao, plata i stan, koje su "najbolji sinovi svih naroda i narodnosti" garantovali uz diplomu. Što veća diploma to veća garancija da smo i ja i moje potomstvo na bezbednoj udaljenosti od ''seljačkog mraka''.
Ali kada sam žuđenu diplomu napokon stekao, ispostavilo se da u uveliko industrijalizovanim gradovima za mene nema mesta, dok se sve one garancije Države pokazaše nepostojećim. Da ne beše prijatelja spremnih da mi kršenjem samoupravnih načela obezbede fakultetsko uhljebljenje u jednom malom gradu, ostadoh i bez posla i bez krova. Ko se na mome mestu ne bi osetio prevarenim, te i državu i njene ''najbolje sinove'' ne bi oterao u materinu. Ali komunističkoj obmani ni tu ne beše kraj, jer se za samo nekoliko godina ispostavilo da sam i u toj maloj čaršiji "tehnološki višak". Dakle, u rođenoj zemlji višak! Pa gde sam onda manjak! Šta sam mogao da radim posle svega, kome da verujem, u šta da se nadam!
Preda mnom su se otvarale samo dve mogućnosti, a nije se znalo koja je gora. Prva, da idem na rad u inostranstvo, te i pored fakultetske diplome dobrovoljno postanem najamna radna snaga trulim kapitalistima na Zapadu. Što su mnogi već bili učinili, jer ih je na to podsticala i "njihova" socijalistička država. Druga, da se vratim na selo, te pored fakultetske diplome opet postanem seljak, ali sada bez seljačkih radnih navika, znanja i veština. I to na delu očevine uveliko zarasle u korov.
U oba slučaja, šesnaestogodišnje školsko mukotrpije, mačku na rep. Gde si bio - nigde, šta si radio - ništa! Situacija istovetna onoj u kojoj se našao i nesrećni Starina Novak pre koju stotinu godina. Pošto su mu ''i Turci i vuci'' upropastili zemljoradnju i stočarstvo, izlaz je pronašao kao građevinski radnik kod Proklete Jerine na zidanju Smederevske tvrđave. Ali za tri godine krvavog rada "ne zaradi na noge opanke, ni dolame nove ni polovne", te je konačan smiraj i uhljebljenje Starina Novak našao u hajducima.
Novak je imao makar tu prednost što je u zaostaloj turskoj carevini bilo uslova za hajdukovanje, dok u komunističkoj civilizovanoj državi takvih uslova ne beše. Da bih se uhljebio u drugom gradu, zanemario sam diplomu kao da je i nemam, izlaz našavši u zanimanju za koje nije trebala ni elementarna pismenost, kamoli visokostručno znanje. Kakvo zanimanje, takva plata i ''društveni ugled'', odnosno ''standard''. Uz bledu nadu da će se država ipak promeniti, te početi da ispunjava barem neko od onih silnih obećanja, koja nam je još kao seljačkoj deci, preko svojih učitelja tako izdašno davala. Ali na kraju propade i sama komunistička država, a sa njom i sva njena obećanja i "garancije". Kako u pogledu čoveka-pojedinca, tako i u pogledu socijalne sigurnosti ''radničke klase na vlasti''. Naposletku i "bratstva i jedinstva'' među ''narodima i narodnostima Jugoslavije'', zacementiranim krvlju tolikih ljudi izginulih u ratu, a još više streljanih posle rata.
