Gluposti nikad dosta

Vekarićeva pravda






Aleksandar Vulin



Pustimo li Vekarića i Vukčevića da sude i tuže, svaki piroman će svoje paljevine pravdati time što je gledao kako gori Savezna skupština

Najnovija uvreda razuma je najava tužilaštva za ratne zločine da će početi sa optuživanjem novinara za pomaganje ili podstrekivanje na ratne zločine. Dokazi će biti izjave učesnika ratova koji tvrde da su nešto uradili nakon što su pročitali tekst ili videli vest, emisiju.


Nisu krive ubice, krivi su oni koji su o ubistvima govorili. Pretpostavljam da ipak ima krivice i do samih žrtava, da nije tako neko bi pronašao zločin u direktnom prenosu ubistava nenaoružane kolone vojnika JNA u Tuzli, gde uzbuđeni novinar navija i prebrojava mrtve.

Ono što čak ni Hag ne može da tuži i sudi, tužiće i sudiće srpsko tužilaštvo.
Kako Vekarić reče: „Pojavljuju se ponovo likovi kao Mila Štula i Milijana Baletić, koje ja, da budem iskren, nikada nisam voleo da gledam".


Zamislite u kakvoj zemlji živimo, kada je važno koga je Vekarić voleo da gleda ili nije voleo da gleda. Iz svega što je Vekarić do sada govorio i radio, teško da je voleo da gleda Ivicu Dačića dok je govorio ono što su vesti sa ratišta potvrđivale, ali, izgleda, više mu nije toliko gadan. Dačić je sada na vlasti sa onima koji su ga Gljivicom i zločincem zvali, a kao ni onda ne misli ono što govori, zapravo kao i Vekarić ne misli ništa osim da treba biti blizu ruke koja može da pomazi i nagradi. Oni koji su nešto mislili od sada bi trebalo da prestanu, jer njihovo mišljenje može biti kažnjeno, a posebno ako to mišljenje odgovara istini, e tada mora biti kažnjeno.


Puste li se Vekarić i Vukčević da sude kao što tuže uskoro će nam vesti biti strogo cenzurisane, cenzurisanije nego što jesu, jer vesti mogu biti istinite, a istina ume da pokrene ljude. Da je bilo pravde, jamačno će potvrditi Vekarić i Vukčević, a za njima i sav vladin i nevladin sektor, ne bi se ništa objavljivalo o ratovima.

Da ljudi nisu znali da ratova ima, ne bi u njih ni odlazili i sigurno bi bili mnogo nepoverljiviji prema stotinama hiljada izbeglica koji su sigurno bežali pred novinarima RTS-a, a ne pred ustašama i Zelenim beretkama, pred NATO bombama i UČK ubicama. Da je bilo pameti, misle Vekarić i Vukčević, nije trebalo javljati da se sedamnaestog marta ubija i pali po Kosovu. Ovako neko je mogao da poželi da se bori protiv progona i sile, a to je - kao što nas uči istorija posle dve hiljadite godine - opasno, pogrešno i sasvim blisko zločinu i genocidu.


Eh, da je bilo Vekarića i Vukčevića da uhapse Hemingveja dok je izveštavao o Frankovim ubicama i tako izazivao ljude da se bore protiv fašizma, ili da je neko mogao da zauzda Čerčila dok je pisao izveštaje iz rata Britanije sa Burima u Južnoj Africi. Eh, da je bilo Vekarića i Vukčevića da obuzdaju radio London i radio Moskvu, da ne prenose vesti o ratu i zverstvima nacista, koliko bi samo ljudi ostalo kod kuće umesto što je otišlo da se bori, druga bi se pesma danas u evropskom parlamentu pevala, verovatno bi Danke Dojčland bila bliža himni Evrope nego što se danas svira.


Zgroženi koliko je sva Evropa sve sa Hagom i sve sa SAD nesposobna da pronađe genocid u očima u mislima u srcima u rukama svakog ko se u Srbiji nije hvalio dezerterstvom i pravdanjem i kosovske klanice i hrvatske Oluje, i kolona u Tuzli i Sarajevu, rešili su Vekarić i Vukčević i kao podrška i kao sudije sav vladin i nevladin sektor da dokažu ono što se dokazati nije moglo. Da dokažu da je Srbija činila genocid i da je sama genocidna i da joj takvoj sleduje i priliči svaka kazna. I da se smanji, i da plaća odštetu dok je ima, i da se izvini što se branila.

Usvoji li se kao dokaz da sve što neko pročita i vidi na televiziji može biti opravdanje za sve što u životu uradi, čeka nas velika zabuna. Tako bi ljudi mogli da počnu otimati robu po prodavnicama i plaćati hiljadama evra koje su pročitali u Dinkićevim intervjuima, ili bi mogli da počnu odlaziti na radna mesta koja je u svakom tv dnevniku otvarao Tadić, a mogli bi i svaku krađu pravdati onim što su pročitali o Đelićevom bogatstvu, ili svako nasilje pa i poziv na ubistvo onim što su čitali i slušali od Čede Jovanovića.


Ne bi bio neoprostiv greh ni ako nekoga obesite na sred Terazija, jer gledali ste Čanka, kako curi od uzbuđenja dok veša na mitinzima. Pustimo li Vekarića i Vukčevića da sude i tuže, svaki piroman će svoje paljevine pravdati time što je gledao kako gori Savezna skupština, a svaki pljačkaš i ubica starica, time što je čuo kako B92 hvali i podvriskuje dok se pljačka RTS i prebija Milanović.


Pustimo li Vekarića i Vukčevića, i sa njima sav vladin i nevladin sektor, počnimo da učimo da ne mislimo i skidajmo onog orla sa zastave. Na trobojku treba tri majmuna da stavimo, jedan usta pokrio, da ne govori zlo, drugi oči krije da ne vidi zlo, a treći uši zapušio da ne čuje zlo. Samo tako ćemo biti sasvim bezbedni od Vekarića i Vukčevića i svog vladinog i nevladinog sektora, jer tako nećemo svedočiti istinu, a istina je zločin.

Nisu krive ubice, kriv je onaj ko o ubistvu govori, uče nas Vekarić i Vukčević, ko to još nije naučio naučiće, makar u zatvoru, demokratija.


izvor:
Pravda