Maма је предложила да одем код психолога у њеном дому здравља. Каже: боље ћу се осећати после разговора са неким „стручним лицем“. Силно сам се увредила. Зар МЕНИ треба психолог, доктор за лудаке? Ако одем, то ће ми сигурно ући у досије и бићу пуна „мрља“. Онда је кева рекла да нико не мисли да сам ја луда (посебно не она), већ да имам нешто што се зове „пубертетска криза“ и да, с обзиром на нашу ситуацију („ситуација“ је израз за швецино дрогирање), није никаква срамота обратити се за помоћ стручњаку. За то нико неће знати сем, наравно, психолога, ње, мене и њене колегинице која ће ме увести у ординацију (а та је једна дискретна жена).
Кад сам боље размислила, дошла сам до закључка да то и није тако лоша идеја. Бар ћу видети како изгледа један психолог.
И тако - отишли смо код тог психолога. Мамина пријатељица ме је увела преко реда, уз негодовање људи који су чекали у ходнику. Било ме је срамота, као да сам ја неки хитан случај, али, то се зове „имати везу“. Дође му као нека предност.
Увели су ме у ординацију а тамо, слатки Боже, седи један човечуљак, са цвикерима дебелим као пиксла. Испија кафу, пуши и чита новине, као да напољу нема пацијената. Уопште не личи на „стручно лице“, више подсећа на нашег хаузмајстора. Учтиво сам га поздравила, после чега ме је мама оставила саму, њему на милост и немилост.
Чикица је одмах почео да ме пропитује кад сам рођена, где станујем и слично, и да све то записује - на шта се мени крв следила. Ипак ће све што кажем бити црно на белом и може се десити да, неким чудом, једног дана осване у рукама директора школе. Истог тренутка сам се покајала што сам дошла, глупача једна!
Онда ми је психолог показивао неке цртеже и тражио да му кажем на шта ме асоцирају. Мени су у почетку сви личили на лептире, јер су то неке брљотине од темпера, као кад се ми зезамо на часу ликовног. Схватила сам, међутим, да се од мене очекује да видим различите ствари, па сам га надмудрила: почела сам да измишљам како ми једна слика личи на неки портрет, друга на цвет, трећа на камилу и тако редом. Он је све време климао главом, зевао или се љубазно осмехивао. Е, кад смо то напокон завршили, питао ме је како се осећам. „Добро“, рекла сам. „СТВАРНО добро?“, питао је он. На то глупо питање одговорила сам још глупље: „Па, ОНАКО добро.“
„Мени можеш све да кажеш. Замисли да ја нисам ту и гласно размишљај.“
Како бих уопште могла да замислим да он није ту? Мало је смрдео на бели лук и палио цигарету за цигаретом. Ипак, није ми био скроз-наскроз несимпатичан, па сам решила да му изађем у сусрет. „Знате, ја сам заљубљена ...“, почела сам.
„...Што је сасвим нормално у твојим годинама“, смешкао ми се.
„Али, заљубљена сам у једну барабу, то јест - тако кажу.“
„И то је нормално за твоје године.“
„Имам старију сестру која се дрогира.“
Ту се, као, замислио, па је ипак рекао: „Дешава се.“
„Тата и мама су ми разведени. То ме малкице мучи.“(Ово сам рекла само да видим да ли ће да га заинтересује.)
„Не треба, има много деце чији су родитељи разведени.“
„Али, кад размишљам о свему томе, боли ме стомак.“ рекла сам, скоро очајна што њему моји проблеми изгледају као мачији кашаљ.
„Сасвим разумљиво и, рекао бих, нормално. Проћи ће.“
Тиме је наш разговор био завршен. Рекла бих да ми је помогао. Сад знам да су моји проблемчићи вероватно решиви и да се овај психолог у својој каријери наслушао много горих прича.
...
Управо сам се вратила из школе и, напокон, у стану није било никога сем моје Мици. Ново разочарање: Соња ми је данас, за време одмора, пришла и рекла да мора нешто важно да ми каже. Знала сам да је нешто лоше (претпостављала сам и шта). Њени родитељи су јој забранили да се дружи са мном! Још пре месец дана им је истртљала моју тајну о Силви и они су дошли до закључка да сам ја „неподобна“ за дружење са њиховом фином ћерком. Страшно! Била сам бесна на њих; као да сам шугава, или као да се ЈА дрогирам! Рекла сам јој да је и мени моја мама забранила да се дружим са њом (што сам слагала) јер јој је ћале матора швалерчина! Онда је она бризнула у плач и изјавила да јој је много тешко због свега – да сам ја њена добра другарица и да је имала муке да оправда своје изласке са мном. И стварно, кад боље размислим, Соња је у последње време само пар пута била у нашем друштву. Она каже да је, да би била са мном и Марином, неколико пута збрисала из музичке школе и да су то њени маторци сазнали. Што је најгоре, знајући њену маму – једног напирлитаног, уображеног, антипатичног сноба који мало-мало па дође у школу да професоркама подели кристалне вазе а професорима вискије – та ће свима да раструби!
У овом случају (Соње и њених родитеља) генетика је подбацила: Соња је иверак који је пао далеко од кладе, хвала Богу. Она сама мисли да уопште није њихово дете, него да је усвојена, пошто не личи на њих. Како могу да се наљутим на њу? Договориле смо се да ћемо и даље бити супер другарице и да ћемо се виђати кад год будемо могле. Придружила нам се и Марина па смо, у школском ве-цеу, боцнуле своје кажипрсте шестаром, пустиле мало крви и посестриле се.
Сад кад о томе размишљам, изгледа ми детињасто, као из неког дечијег романа типа „Дружина Пере Квржице“ и осталих, о тајним клановима. Ипак, лепо је знати да те твоје другарице воле и поштују – поред свега.
Поподне ћу се видети са Небојшом. Једва чекам!
...
Бесна сам као рис! За све је крива професорка математике! Ево шта је било:
У одељењу имамо једну девојчицу, Санију, која је дошла прошле године из неке друге школе. Иако је лепа (има очи као срна и дивну, дугачку, коврџаву косу коју понекад жваће), ни са ким се не дружи. Ваљда зато што је стидљива. Можда и због тога што је лош ђак (већ два пута је понављала) или зато што је Циганка. Станује близу школе, у некој страћари и има још три сестре и два брата. Тата јој је кафански музичар. Сигурно су јако сиромашни, јер Санија носи стару кецељу, половну школску торбу и још увек користи мастиљаве оловке (и то неке патрљке). Што је најгоре, у клупи седи са Гоцом која неће ни гумицу да јој позајми!
И тако, Марина, Соња и ја решиле смо да нешто учинимо по том питању. Одрекле смо се дела свог новог школског прибора и других ситница, па све то спаковале у један пакет. Да нам не би препознала рукописе, исецкале смо слова из новина и на омоту залепиле натпис: „За Санију“ (наравно, ова генијална идеја је била моја, захваљујући свим кримићима које сам одгледала). Било је ту свега: три италијанске свеске, пенкало, две миришљаве гумице, резач у облику цвета, пластични увијачи, шестар, лењири, наранџаста перница, воћне жваке, клик-клак, један лондонски привезак за кључеве и још понешто.
Пакет смо, јуче поподне, однеле испред њених врата, позвониле и шмугнуле. Наше сестринство је одлучило да ћемо, од сада, сваког месеца учинити по једно добро дело. Али, о томе нико не сме да зна.
Једва смо чекале да данас дођемо у школу. Кришом смо посматрале Санију, а, изгледа да је и она била заинтересована да открије ко је тајанствени дародавац јер се све време освртала около. Избегавала сам њен поглед, али сам успела да приметим нову, наранџасту перницу на њеној клупи. Преплавило ме је неко задовољство.
На другом часу (матиш), професорка је прегледала домаће. Кад је стигла до Саније, рекла јој је да устане. Прво сам мислила да ће да је грди због неурађеног задатка, међутим, уместо тога, питала је: „Чије су то ствари, Сања?“ (Она њу, из неког разлога, тако зове.)
„Моје“, одговорила је Санија тихо.
„Мало гласније, молићу“, рекла је професорка оштро. „Питаћу још једном: ЧИЈЕ СУ ТО СТВАРИ?“
„Па, моје.“
„А, је ли?“ Онда је математичарка са њене клупе узела перницу и свеску, подигла их увис и гласно питала: „Да ли неком од вас недостаје овај прибор? Да будем конкретнија: да ли је неком нестало нешто од ових стварчица?“
Сви смо ћутали. Била сам згранута. Измењала сам брзе погледе са Соњом и Марином и видела да им горе образи. Каква неправда! Пробола ме је усред срца као врх шестара!
Санија је стајала, без речи, као неки кривац. Није ни добила шансу да нешто каже. Сагнула је главу и грицкала прамен своје косе. Могла бих да се кладим да је плакала.
„Срам те било, Сања“, наставила је профанка немилосрдно.
Онда је Марина скочила са столице и повикала: „Нисте фер! То је добила на поклон, а ви је оптужујете као да је нешто згрешила!“
„Ма немој, а ко јој је то поклонио?“, питала је баба Јага. Као да јој није било доста да понижава Санију, него је морала да тера даље, да истера ствари на чистац.
Моја добра, правдољубива другарица пркосно је рекла: „Е, па кад већ хоћете да знате, нас три ...“(и ту нас именовала)
Умaло да пропаднем у земљу. То је испало као неко разметање, то јест, као да се хвалимо оним што смо учиниле. С друге стране, није било другог избора, да Санија не би надрљала.
Профанка се окренула ка Санији и онда, брже-боље, као, фино, казала: „Баш је то лепо. Видиш, Сања, имаш добре другарице које мисле на тебе. То се зове хуманост. А сад седи!“
Ни речи извињења! А ми смо хтеле да учинимо добро дело!
Санија после није хтела ни да нас погледа. Кад су се часови завршили, перницу је оставила на клупи.