Danny Elfman
Ističe se
- Poruka
- 2.533
http://vesti.krstarica.com/?rubrika...55a90420eb41999b5&dan=29&mesec=11&godina=2009
Od poslednjeg zvaničnog popisa iz 2002. godine, u Srbiji se broj stanovnika smanjio za više od 163.000 i procene su da ih je početkom 2009. bilo 7.334.935. Ova brojka uključuje i građane Kosova, pa se veruje da Srba zapravo ima svega 6.212.000 i još četiri miliona rasejanih po svetu. Da bi prirodni priraštaj u Srbiji postao pozitivan, svaka porodica bi trebalo da ima najmanje četvoro dece.
"To bi bilo moguće kad bi ovaj narod odlučio da opstane. Mi bismo mogli da zaustavimo nestajanje našeg naroda, ako bi svako od nas dao svoju notu srpskoj melodiji opstanka", rekla je za "Politiku" profesorka Biljana Spasić, autor knjige "Zašto Srbi nestaju", koja je objavljena 2001. godine i doživela pet izdanja. Od tada, s blagoslovom Njegove svetosti patrijarha Pavla, autorka je oovojtemiodržala više od 450 predavanja po Srbiji, Republici Srpskoj, dijaspori, školama, fakultetima, vladičanskim dvorima…
"Patrijarh mi je rekao: -Idite Biljana, budite Srbe, obaveštavajte ih, spuštajte problem u narod. Daće Bog, probudiće se neko", seća se naša sagovornica.
Treba li ovi podaci da nas uznemire? Nestaju li Srbi?
Primera radi, u Sremskoj Mitrovici su 2002. godine umrle254 osobe više nego što se rodilo. Ta razlika je 2004. godine bila 329, a prošle godine 478. To je samo jedan primer. Podaci su frapantni i to se ponavlja u svakom zaseoku, opštini, gradu, okrugu. Mi se kao narod smanjujemo. Ove godine u celoj Srbiji imamo negativan prirodni priraštaj, osim u četiri opštine - Bujanovcu, Preševu, Tutinu i Novom Pazaru. Nesrpsko stanovništvo ima pozitivan priraštaj, a Srbi negativan.
Nedavno smo saznali da je Srbija četvrta zemlja u svetu po broju stanovnika starijih od 65 godina, da je prosečna starost njenih građana 41,3 godine.
Prosečan Srbin ušao je u petu deceniju života. U petoj deceniji se deca ne rađaju, niti takvo stanovništvo može da stvara nacionalni dohodak, a i odbrana zemlje je u pitanju.
Demografi imaju obrazac - ako broj starih preko 60 godina bude dva i po puta veći od broja mladih do 19 godina, tu je početak kraja jednog naroda. A mi na jugu Srbije imamo mesta u kojima je broj starih četiri i po puta veći od broja mladih. Recimo, u Gadžinom Hanu je prosečna starost 60 godina, a malo dalje, u Preševu, prosečna starost je 21 godinu. Ne treba vam naučno znanje da imate predstavu šta će se dešavati dalje, ko ima perspektivu, ko ide dalje...
Zašto se smanjujemo kao narod?
Naše nestajanje je najpre posledica ratova, jer procene istoričara govore da je samo u poslednjem veku tako nestalo četiri miliona Srba, a zna se da u ratovima ginu mladi, sposobni, koji se najčešće nisu ženili ni reprodukovali. Imala sam priliku da čujem komentare Rusa, kojih ima 150 miliona. Kad su saznali te podatke, oni su se zapanjili. Kažu, pa to su neverovatni gubici.
Kritičari takvih teza tvrde da smo se upravo posle velikih nesreća i ratova najbrže obnavljali.
Ja nisam istoričar i moram da se priklonim nekom autoritetu. Za mene je autoritet recimo akademik Dragiša Vasić, koji je govorioda se od posledica Prvog svetskog rata Srbija nije demografski nikad oporavila niti obnovila. Znači toliki su gubici bili. Mi smo u Prvom svetskom ratu demografski ranjeni, a onda smo tako neobnovljeni ušli u Drugi svetski rat.
Koliko su migracije iz sela u gradove doprinele crnoj srpskoj statistici?
Selo je baza humane reprodukcije. Kad je srpsko selo bilo živo, ono je hranilo grad, hrana je bila jeftina i nije bilo gladnih. Zabrinuta sam činjenicom da 150.000 dece gladuje u Srbiji. Mene je sramota. Deca gladuju u Srbiji, a zemlja nam je zaparloženai neobrađena, kuće razrušene, u bunarima zmijarnici, tvorovi se zapatili po temeljima, vrata na školama zakovanadaskama, iz kuća drveće raste. To je slika da čovek zaplače.
U Vašoj knjizi kao razlog nestajanja navodite i neprestane seobe.
Mislim da smo posle Jevreja najrasejaniji narod na svetu. Naše seobe su počele pre Kosovskog boja i nikad nisu završene. One traju i danas. Pouzdano znam da nema države na svetu u kojoj nema Srba. Od Aljaske, preko Ognjene zemlje do Andamanskih ostrva. Niko ne može da kaže tačne podatke, ali se procenjuje da Srba van matice ima oko četiri miliona. Jedinu evidenciju o njima ima Crkva jer se oni nigde drugde ne beleže.
Koliko brzo Srbi u rasejanju gube svoj nacionalni identitet?
Čini mi se da se niko tako lako ne predaje i niko tako lako ne asimiluje kao mi. Bila sam gost u porodicama gde brak nije mešovit, oboje su Srbi, a njihova deca ne govore srpski. Druge države, međutim, imaju izvanredan školski sistem. Recimo, skoro da nema grčkog deteta u dijaspori da nije obuhvaćeno grčkom školom. Autobusi dolaze po decu, odvoze ih u škole gde uče svoj jezik i upoznaju kulturu. Stalno neguju tu vezu s postojbinom. Za Srbe je poznato da je samo 0,2 posto dece u rasejanju obuhvaćeno nekim srpskim školama, koje negde postoje a negde uopšte ne postoje. Naša država tu nije na visini zadatka.
Je li problem samo u državi?
Nije. U dijaspori postoje Srbi koji su veomaimućni, koji bi mogli da se sami organizuju i da naprave srpske škole. Međutim, oni se ne organizuju. Obično imate situaciju da su posvađani, da ne mogu da se dogovore... Zato naš vladika Nikolaj kaže:"Pomozi,Bože,da se Srbi obože, slože i umnože". Tim redosledom.
Procene govore i da se u Srbiji godišnje obavi oko 300.000 abortusa.
Za mene je to čedomorstvo jer je moj izričit stav da je začeto dete u telu majke živo biće, da ima svoj identitet i da treba da bude rođeno. Ako je taj broj zaista 300.000, za poslednjih 20 godina šest miliona ljudi nije rođeno.
Moj je zaključak da mi patimo od nedostatka ljubavi. Kad bismo imali ljubavi, mi bismobili spremni da se žrtvujemo i uložimo u to novo biće. Pošto nismo spremni, mi smo krenuli da pravimo institute za planiranje porodice, razvili smo čitavu filozofiju o abortusu, o tome kako ako dete nije željeno ne treba ni da bude rođeno. Sebe tako opravdavamo, a nećemo istini da pogledamo u oči i da kažemo: "Jeste, mi Srpkinje smo čedomorke". O tome govori i statistika Svetske zdravstvene organizacije, koja kaže da najveći broj abortusa na svetu naprave Ruskinje. A odmah iza Ruskinja smo mi.
Šta su pravi razlozi zbog kojih nam preti nestajanje?
U kontaktu sa svojom publikom, uradila sam analizu razloga za nerađanje. Skoro 93 odsto tih razloga su hedonizam, samoljublje, karijerizam. A s druge strane, samo sedam procenta tih mladih parova se nalazi ispod granice siromaštva i ima neke realne razloge ekonomske prirode.
Ova većina kaže: skupa su "Kikova" kolica, "pampers" pelene, skupe su "Džonsonove" kreme, ne možemo mi detetu sve da obezbedimo. Ako neko nema mogućnost da kupi "pampers" pelene, neka upotrebi obične pelene. Tada obično intelektualka kaže: "E, onda posle moram da ih perem"... Tu dolazimo do prave istine razloga za nerađanje. To je nespremnost na žrtvu. Postati roditelj, brinuti o telesnom i duhovnom uzrastanju deteta, to zahteva žrtvu.
Znamo da problem bele kuge ima većina evropskih zemalja, Srbija tu nije usamljena.
Činjenica je da od druge polovine prošlog veka bela žena sve manje rađa. Taj problem imaju Engleskinje, Francuskinje, Šveđanke... Ali to su mnogoljudni narodi, a nas je svega 10 miliona. Mi smo praktično prvi na spisku za nestajanje. Istorija nas uči da su narodi koji su prestali da rađaju zaista nestali. Kao Hazari, koji su nekada bili moćna carevina, a danas samo ostaci tog naroda žive rasejani po svetu. To je činjenica kojemoramo da budemo svesni.
Kako se protiv toga boriti?
Imamo veliki broj ministarstava, a najvažnije ministarstvo, ono za brigu o porodici i stanovništvu, nemamo. Čini mi se da smo mi jedina zemlja koja ima dramatičnu belu kugu, a koja ništa ne čini. Recimo, da bebi oprema bude oslobođena poreza na promet, da lekovi za održavanje trudnoće budu na pozitivnoj listi, a ne da se kupuju, da krene kampanja protiv abortusa, da se porodici vrati mesto u društvu koje joj pripada.
Šta država može da uradi, a da to ne zahteva velike finansijske izdatke?
Mnogo može da se uradi u pogledu omladine, škole mogu da uvedu demografiju kao predmet. Država može da probudi mlade ljude jer je to pitanje biti ili ne biti. Da im se kaže: "Deco, vaši dedovi su branili Srbiju s puškom na ramenu, a danas, u 21. veku, Srbija se brani rađanjem. Četiri deteta za opstanak naše nacije".
Videćete šta će biti posle ukidanja viza, intelektualci će se opet spakovati i otići. Naša kuća se ruši, a mi je napuštamo i odlazimo da služimo tuđine. Svaka čast svima, ali bolje da podižemo svoju kuću i svoju decu.
MISLIM DA DRZAVA MORA DA POSTAVI PRIORITETE, A DA JE JEDAN OD NJIH SVAKAKO PODSTICAJ NATALITETA SRPSKOG STANOVNISTVA. DA LI MISLITE DA JE OVO NAJVAZNIJI ZADATAK OD SVIH KOJE SRBIJA IMA PRED SOBOM?
Od poslednjeg zvaničnog popisa iz 2002. godine, u Srbiji se broj stanovnika smanjio za više od 163.000 i procene su da ih je početkom 2009. bilo 7.334.935. Ova brojka uključuje i građane Kosova, pa se veruje da Srba zapravo ima svega 6.212.000 i još četiri miliona rasejanih po svetu. Da bi prirodni priraštaj u Srbiji postao pozitivan, svaka porodica bi trebalo da ima najmanje četvoro dece.
"To bi bilo moguće kad bi ovaj narod odlučio da opstane. Mi bismo mogli da zaustavimo nestajanje našeg naroda, ako bi svako od nas dao svoju notu srpskoj melodiji opstanka", rekla je za "Politiku" profesorka Biljana Spasić, autor knjige "Zašto Srbi nestaju", koja je objavljena 2001. godine i doživela pet izdanja. Od tada, s blagoslovom Njegove svetosti patrijarha Pavla, autorka je oovojtemiodržala više od 450 predavanja po Srbiji, Republici Srpskoj, dijaspori, školama, fakultetima, vladičanskim dvorima…
"Patrijarh mi je rekao: -Idite Biljana, budite Srbe, obaveštavajte ih, spuštajte problem u narod. Daće Bog, probudiće se neko", seća se naša sagovornica.
Treba li ovi podaci da nas uznemire? Nestaju li Srbi?
Primera radi, u Sremskoj Mitrovici su 2002. godine umrle254 osobe više nego što se rodilo. Ta razlika je 2004. godine bila 329, a prošle godine 478. To je samo jedan primer. Podaci su frapantni i to se ponavlja u svakom zaseoku, opštini, gradu, okrugu. Mi se kao narod smanjujemo. Ove godine u celoj Srbiji imamo negativan prirodni priraštaj, osim u četiri opštine - Bujanovcu, Preševu, Tutinu i Novom Pazaru. Nesrpsko stanovništvo ima pozitivan priraštaj, a Srbi negativan.
Nedavno smo saznali da je Srbija četvrta zemlja u svetu po broju stanovnika starijih od 65 godina, da je prosečna starost njenih građana 41,3 godine.
Prosečan Srbin ušao je u petu deceniju života. U petoj deceniji se deca ne rađaju, niti takvo stanovništvo može da stvara nacionalni dohodak, a i odbrana zemlje je u pitanju.
Demografi imaju obrazac - ako broj starih preko 60 godina bude dva i po puta veći od broja mladih do 19 godina, tu je početak kraja jednog naroda. A mi na jugu Srbije imamo mesta u kojima je broj starih četiri i po puta veći od broja mladih. Recimo, u Gadžinom Hanu je prosečna starost 60 godina, a malo dalje, u Preševu, prosečna starost je 21 godinu. Ne treba vam naučno znanje da imate predstavu šta će se dešavati dalje, ko ima perspektivu, ko ide dalje...
Zašto se smanjujemo kao narod?
Naše nestajanje je najpre posledica ratova, jer procene istoričara govore da je samo u poslednjem veku tako nestalo četiri miliona Srba, a zna se da u ratovima ginu mladi, sposobni, koji se najčešće nisu ženili ni reprodukovali. Imala sam priliku da čujem komentare Rusa, kojih ima 150 miliona. Kad su saznali te podatke, oni su se zapanjili. Kažu, pa to su neverovatni gubici.
Kritičari takvih teza tvrde da smo se upravo posle velikih nesreća i ratova najbrže obnavljali.
Ja nisam istoričar i moram da se priklonim nekom autoritetu. Za mene je autoritet recimo akademik Dragiša Vasić, koji je govorioda se od posledica Prvog svetskog rata Srbija nije demografski nikad oporavila niti obnovila. Znači toliki su gubici bili. Mi smo u Prvom svetskom ratu demografski ranjeni, a onda smo tako neobnovljeni ušli u Drugi svetski rat.
Koliko su migracije iz sela u gradove doprinele crnoj srpskoj statistici?
Selo je baza humane reprodukcije. Kad je srpsko selo bilo živo, ono je hranilo grad, hrana je bila jeftina i nije bilo gladnih. Zabrinuta sam činjenicom da 150.000 dece gladuje u Srbiji. Mene je sramota. Deca gladuju u Srbiji, a zemlja nam je zaparloženai neobrađena, kuće razrušene, u bunarima zmijarnici, tvorovi se zapatili po temeljima, vrata na školama zakovanadaskama, iz kuća drveće raste. To je slika da čovek zaplače.
U Vašoj knjizi kao razlog nestajanja navodite i neprestane seobe.
Mislim da smo posle Jevreja najrasejaniji narod na svetu. Naše seobe su počele pre Kosovskog boja i nikad nisu završene. One traju i danas. Pouzdano znam da nema države na svetu u kojoj nema Srba. Od Aljaske, preko Ognjene zemlje do Andamanskih ostrva. Niko ne može da kaže tačne podatke, ali se procenjuje da Srba van matice ima oko četiri miliona. Jedinu evidenciju o njima ima Crkva jer se oni nigde drugde ne beleže.
Koliko brzo Srbi u rasejanju gube svoj nacionalni identitet?
Čini mi se da se niko tako lako ne predaje i niko tako lako ne asimiluje kao mi. Bila sam gost u porodicama gde brak nije mešovit, oboje su Srbi, a njihova deca ne govore srpski. Druge države, međutim, imaju izvanredan školski sistem. Recimo, skoro da nema grčkog deteta u dijaspori da nije obuhvaćeno grčkom školom. Autobusi dolaze po decu, odvoze ih u škole gde uče svoj jezik i upoznaju kulturu. Stalno neguju tu vezu s postojbinom. Za Srbe je poznato da je samo 0,2 posto dece u rasejanju obuhvaćeno nekim srpskim školama, koje negde postoje a negde uopšte ne postoje. Naša država tu nije na visini zadatka.
Je li problem samo u državi?
Nije. U dijaspori postoje Srbi koji su veomaimućni, koji bi mogli da se sami organizuju i da naprave srpske škole. Međutim, oni se ne organizuju. Obično imate situaciju da su posvađani, da ne mogu da se dogovore... Zato naš vladika Nikolaj kaže:"Pomozi,Bože,da se Srbi obože, slože i umnože". Tim redosledom.
Procene govore i da se u Srbiji godišnje obavi oko 300.000 abortusa.
Za mene je to čedomorstvo jer je moj izričit stav da je začeto dete u telu majke živo biće, da ima svoj identitet i da treba da bude rođeno. Ako je taj broj zaista 300.000, za poslednjih 20 godina šest miliona ljudi nije rođeno.
Moj je zaključak da mi patimo od nedostatka ljubavi. Kad bismo imali ljubavi, mi bismobili spremni da se žrtvujemo i uložimo u to novo biće. Pošto nismo spremni, mi smo krenuli da pravimo institute za planiranje porodice, razvili smo čitavu filozofiju o abortusu, o tome kako ako dete nije željeno ne treba ni da bude rođeno. Sebe tako opravdavamo, a nećemo istini da pogledamo u oči i da kažemo: "Jeste, mi Srpkinje smo čedomorke". O tome govori i statistika Svetske zdravstvene organizacije, koja kaže da najveći broj abortusa na svetu naprave Ruskinje. A odmah iza Ruskinja smo mi.
Šta su pravi razlozi zbog kojih nam preti nestajanje?
U kontaktu sa svojom publikom, uradila sam analizu razloga za nerađanje. Skoro 93 odsto tih razloga su hedonizam, samoljublje, karijerizam. A s druge strane, samo sedam procenta tih mladih parova se nalazi ispod granice siromaštva i ima neke realne razloge ekonomske prirode.
Ova većina kaže: skupa su "Kikova" kolica, "pampers" pelene, skupe su "Džonsonove" kreme, ne možemo mi detetu sve da obezbedimo. Ako neko nema mogućnost da kupi "pampers" pelene, neka upotrebi obične pelene. Tada obično intelektualka kaže: "E, onda posle moram da ih perem"... Tu dolazimo do prave istine razloga za nerađanje. To je nespremnost na žrtvu. Postati roditelj, brinuti o telesnom i duhovnom uzrastanju deteta, to zahteva žrtvu.
Znamo da problem bele kuge ima većina evropskih zemalja, Srbija tu nije usamljena.
Činjenica je da od druge polovine prošlog veka bela žena sve manje rađa. Taj problem imaju Engleskinje, Francuskinje, Šveđanke... Ali to su mnogoljudni narodi, a nas je svega 10 miliona. Mi smo praktično prvi na spisku za nestajanje. Istorija nas uči da su narodi koji su prestali da rađaju zaista nestali. Kao Hazari, koji su nekada bili moćna carevina, a danas samo ostaci tog naroda žive rasejani po svetu. To je činjenica kojemoramo da budemo svesni.
Kako se protiv toga boriti?
Imamo veliki broj ministarstava, a najvažnije ministarstvo, ono za brigu o porodici i stanovništvu, nemamo. Čini mi se da smo mi jedina zemlja koja ima dramatičnu belu kugu, a koja ništa ne čini. Recimo, da bebi oprema bude oslobođena poreza na promet, da lekovi za održavanje trudnoće budu na pozitivnoj listi, a ne da se kupuju, da krene kampanja protiv abortusa, da se porodici vrati mesto u društvu koje joj pripada.
Šta država može da uradi, a da to ne zahteva velike finansijske izdatke?
Mnogo može da se uradi u pogledu omladine, škole mogu da uvedu demografiju kao predmet. Država može da probudi mlade ljude jer je to pitanje biti ili ne biti. Da im se kaže: "Deco, vaši dedovi su branili Srbiju s puškom na ramenu, a danas, u 21. veku, Srbija se brani rađanjem. Četiri deteta za opstanak naše nacije".
Videćete šta će biti posle ukidanja viza, intelektualci će se opet spakovati i otići. Naša kuća se ruši, a mi je napuštamo i odlazimo da služimo tuđine. Svaka čast svima, ali bolje da podižemo svoju kuću i svoju decu.
MISLIM DA DRZAVA MORA DA POSTAVI PRIORITETE, A DA JE JEDAN OD NJIH SVAKAKO PODSTICAJ NATALITETA SRPSKOG STANOVNISTVA. DA LI MISLITE DA JE OVO NAJVAZNIJI ZADATAK OD SVIH KOJE SRBIJA IMA PRED SOBOM?
Poslednja izmena:
