КОМУНИСТИЧКА
СВЕШТЕНИЧКА УДРУЖЕЊА
После Другог светског рата комунисти су оснивали ''Савезе удружења православних свештеника'' у свим ондашњим републикама, а та удружења су чинили свештеници који су у току Другог светског рата припа- дали Титовом партизанском покрету и оних који супосле Другог светског рата били верни Титовом ко- мунистичком режиму.
Комунистички партијски и државни органи одлу- чили су да оформе групе лојалних свештеника. (1)
Прво комунистичко свештеничко удружење форми- рано је у јуну 1945. године, у Никшићу, Црна Гора. (2)
После тога је ондашња Озна, каснија Удба и Служ- ба државне безбедности, организовала такозване''све- штеничке конференције'' на којима се величао Титов комунистички поредак, чувале тековине партизанске борбе, учвршћивала сарадња са комунистичким властима (3), због чега је Свети архијерејски синод СПЦ био принуђен да изда ''Проглас о забрани држања свештеничких конференција'' (4) које су, као што се зна, биле у организацији Титове злогласне Удбе (Управе државне безбедности).
Те ''свештеничке конференције'' Удба је организо- вала у: Крагујевцу, Нишу, Суботици, Сомбору и Новом Саду са јасним циљем да се наруши интегритет Српске пра- вославне цркве и створи пометња у самој цркви, да је то тачно потврђује и реаговање самог Синода СПЦ. Наиме, Свети архијерејски Синод СПЦ послао је са заседања Сабора СПЦ 23. децембра 1946. године, писмо свим епископима и протест председништву владе Народне Републике Србије, као и Земаљској комисији за верске послове у Србији (5), а у том писму и у тим протестним нотама од стране Синода СПЦ-е, између осталог, дословно пише:
''У последње време извесни политички људи, а међу њима и поједини свештеници, почели су по појединим епар- хијама, намесништвима и окрузима, сазивати свештеничке конференције на којима су се расправљале чисто политичке ствари, а руководиоци тих политичких свештеничких кон- ференција показали су у појединим приликама отворену тенденцију да међу свештенством разбију ону, до сада увек зорну, црквену и свештеничку дисциплину, а нарочито у од-носу свештенства према њиховим црквеним старешинама и уопште према највишим црквеним властима, настојећи тако да и углед Свете Цркве и њених представника ослабе и унизе и да тако створе пометњу у нашим црквеним редо- вима, а јединство наше црквене дисциплине доведе у питање.
У појединим крајевима наше државе, ова пропаганда и намерна акција, учинила је много штете, угледу и уопште јединству наше Српске православне цркве, чије јединство морамо да чувамо...
Према црквеним прописима и прописима Устава Српске православне цркве, чл. 154. тачка 17. свештеничке конфе- ренције, а аналогно томе и све друге свештеничке скупове могу да сазивају архијерејски намесници, односно одговор- ни представници других црквених и сталешких свештенич- ких организација. Само такве конференције дужни су свеш- теници да посећују и да на њима учествују... (6)
Ово писмо и протест Синода СПЦ као да је мало ути- цало на свест оних који су са крстом у руци почели да љубе комунистичку црвену петокраку, а да је тако потврђује нам и реаговање извесног свештеника Бабо- вића, коме је дража комунистичка црвена петокрака од крста, у листу ''Република'' (7) у фебруару 1947. го- дине, у којем, између осталог, Бабовић дословно пише:
''Ова народна власт служи народу усвајајући правило: ко хоће да управља, да води народ, нека му служи. Са тим је нестао ранији однос народа и власти. Оно је израз народ- не воље, његова најмилија тековина за коју је дао најскуп- љи залог: крв народне омладине. У њој нема ''роба и госпо- дара'', ''нижих и виших'', нити силних који могу чинити шта хоће а да не буду контролисани и одговорни за рад..'' (8)
Због оваквих и сличних дрскости свештеника који су више слушали Титову комунистичку Удбу него своје владике и патријарха, Свети архијерејски Синод Српске православне цркве био је принуђен да забрани одржавање ''свештеничких конференција'' које је орга- низовала Удба (9) , али без неког великог успеха јер је комунистички државни и партијски апарат развио јаку пропаганду против српске цркве и њених великодос- тојника и истовремено Удба је у међувремену органи- зовала бројне ''Иницијативне одборе'' за стварање ре- публичког ''Удружења православног свештенства'' које је формирано 1. децембра 1947. године у Београду (10), а уводни реферат на оснивачкој Скупштини комунис- тичког ''Удружења православног свештенства'' поднео је прота Витомир Видаковић, после чега су усвојена ''Правила о раду Удружења православног свештенства у Србији'', а та ''правила'', између осталог, обавезују чланство прокомунистичког ''Удружења православног свештенства'' да ''чува тековине Народно-ослободилачке борбе и да активно учествује и сарађује са народним вла- стима....'' (11)
Са те Скупштине упућени су поздравни телеграми Јосипу Брозу и ондашњем председнику владе Србије Благоју Нешковићу, а те телеграме потписали су чла- ви Главног одбора Удружења православног свештен- ства: Витомир Поповић, Милан Смиљанић, Влада Зе- чевић, Љубисав Јовановић, Алимпије Поповић и мно- ги други, (12) да би после тога комунистички диктатор Јосип Броз, тачније речено – 2. децембра 1947. године, примио делегацију новоформираног комунистичког ''Удружења православног свештенства'' у отетом лук- сузном Белом Двору, који је том приликом похвалио црвене комесаре у црним мантијама (Смиљанића, Видаковића, Зечевића, Поповића, Јовановића и друге и на крају се цинично фотографисао (13) заједно са српским свештеницима – црвеним комесарима у цр- ним мантијама!
Те исте 1947. године формирана су комунистичка ''Удружења православног свештенства'' у: Босни и Хер- цеговини, Македонији и Хрватској. (14)
………….
(1) Драгољуб Вурдеља: Обезглављена Српска црква, стр. 26
(2) Споменица свештеничког удружења, Београд 1969. године, стране 101-110
(3) Архив Србије, ЗКВП НРС, Г-21, ф-12
(4) Гласник Српске православне цркве, број 5, Београд 1. мај 1947. године
(5) Архив Србије, Земаљска комисија за весрке послове
Народне Републике Србије, Г-21, ф-6;
Заседање архијерејског Сабора СПЦ 23. децембра 1946. године, стр. 422-424
(6) Ibidem
(7) Лист ''Република'', Београд, број 69 од 25. фебруара 1947.
(8) Ibidem
(9) Распис Синода СП о забрани одржавања ''свештеничких конференција. Објављено у ГЛАСНИКУ Српске православне цркве 1. маја 1947. године, број 5, Београд 1947.
(10) Архив Србије, Земаљска комисија за верске послове НРС, Г-21, ф-14
(11) Архив Србије, ЗКВП НРС Г-21, ф-12 и ф-14
(12) Архив Србије, Земаљска комисија за верске послове Народне Републике Србије, Г-21, ф-14; Политика, Бео- град, 3. децембар 1947. године, страна 9
(13) Политика, Београд, 4. децембар 1947. године, страна 1
(14) Политика, Београд, 9. августа 1947. године, страна 3
