purpur
Početnik
- Poruka
- 38
Posto su mi savetovali da ovo postavim kao zasebnu temu, iako slicna vec postoji ja eto poslusah...
Uglavnom i ja sam pocela da pisem knjigu pa su mi potrebna neka objektivna misljenja o ovom sto sam do sada uradila.. E pa ovako....
Ljudi govore od kad znam za sebe da je zivot los, pa opet ma koliko los bio vecini je bolji i takav los nego nikakav. Ponekad se pitam sta ih to drzi? Sta im daje snagu da postoje pa cak i onda kad sve izgleda beznadezno?! Neki ljudi uprkos i lepim stvarima koje im se desavaju navece kad sklope oci osete da su nista, i znaju da nisu oni ti koji okrecu krug vremena vec da vreme nezavisno od njih samih i od svega, samo tece i nikom ne polaze racune. Tako oni kad navece legnu u postelju i sklope oci pozele da se nikada ne probude jer ne vide smisao svog postojanja. U momentima najvece srece oni uvek duboko u sebi osecaju tugu, tugu koja se pred drugima neda nicim naslutiti ali postoji i ne jenjava. Kao da im je nekako nelagodan i taj osecaj srece, kao da na njega nisu navikli.
Divno je kad covek mnogo ne misli o zivotu, kad ga jednostavno zivi i trudi se da to cini najbolje sto ume jer opet sto se vise upinje da neke stvari objasni one sve vise postaju tajna. Zivot je tajna, to je jedno ali sigurno, i svaki je po jedna sekunda u vremenu koje daje, koje uzima, po nekom nebeskom principu koji bi mi ljudi mozda i razumeli kada bi imali u sebi dovoljno ljubavi. Ljubavi, eto jos jedne vasionske tajne, i ne, necu ni pokusati da je objasnim, jer svako je od nas dozivljava na drugaciji nacin. Neko je se ceo svoj zivot plasi i ne dozvoljava joj da udje medju uske zidove njegove svakodnevnice i tako zauvek ostane uskracen za jedan od mogucih odgovora o smislu zivota. Dok drugi slepo hrle u njene ruke i na kraju porazeni opet izgube a da ne shvate, da ponekad gubiti znaci spoznati sebe kao coveka, Osetiti na kojoj se skali meri bol, bol koji je prolazan kao i zivot, kao i jesen i zima, kao i leto i prolece ali koji nam pomaze da sazrimo. Ponekad je ukus bola zarazan i kao da u nama stvori neku osvetnicku zelju u kojoj mi nikada vise ne zelimo biti povredjeni ali jurisamo da povredimo sve sto nas okruzuje. Cini mi se da je ceo ljudski rod na taj nacin poremetio neki duhovni balans koji je ova zemlja u ljubavi sa prirodom nekad davno bila postavila. Dobili smo razum i ljubav a onda smo izgubili oboje. Tako je jednom jedna devojka po imenu Laura zelela da spozna sta znaci ta carobna rec ljubav. O zivotu jos nije mnogo razmisljala ali je o ljubavi eto mnogo cula i videla, procitala u novinama u po nekom romanu. Teoretski joj se cinilo da ona zna kako sve to funkcionise i kako je vreme da je oseti u stvarnosti. Cesto joj se cinilo da kasni za svojim prijateljicama koje su vec uveliko imale svoje ljubavi i svoja prva iskustva. Mislila je da kasni u svemu ali naizgled nije tome pridavala znacaja, bar nije dozvoljavala da drugi to osete. Laura je zivela u provinciji i mnogo je volela da sanjari, kao sto vecina nas to radi sa 17 godina.
Cinilo joj se da ceo svet ceka kao podijum za ples, da ceka bas nju da zaplese svoje korake ne znajuci da ne postoji bas ni jedan korak koji ovom svetu nije vec odavno poznat i odigran po hiljadu puta samo uvek nekim novim cipelama, nekim drugim nogama. Cinilo joj se da postoje stvari koje mogu da pokrenu nesto novo i drugacije i tako nocima je plovila po svom svetu snova osecajuci pritom u sebi uvek neku cudnu melanholiju i tugu koja je kako joj se cinilo oduvek u njoj bila prisutna. Ponekad je znala da sklopi oci i zamisli svoju smrt. To je cesto radila. Zamisljala je kako izgleda njen grob, kako izgledaju lica ljudi koji bi sigurno bili tuzni i cinili joj se da bi ona tada mogla negde iz vazduha da ih posmatra. Tada je plakala, sama nad sobom kada bi u mislima sahranjivala sebe ne znajuci dali tuguje zbog svoje prolaznosti ili zbog bola koji je osecala da bi zadala dragim ljudima. Ponekad je bas u momentima najvece srece i odusevljenja znala da se bar na pet minuta povuce u sobu i da se skoncentise na taj osecaj srece, zeleci da oseti dali je taj vecni osecaj tuge i melanholije uspeo bar tada da iscezne iz njenih grudi. Pa ipak, uvek ga je osecala. Mozda tek kao mali plamicak koji se gasi ali ipak gori i pece i ceka da se razbukti kad za to dodje vreme. Posle kada je spoznala zivot vise nije znala sta joj je blize osecaj tuge ili osecaj srece, vise nije znala da prizeljkuje srecu samo je dopustila da vreme tece.Takva je bila Laura i ne secam se dali je bila smedja ili plava, dali je imala dugu ili kratku kosu, ne secam se ni kakve je haljine oblacila, samo se secam tog njenog bola o kome nije mnogo govorila ali koji je izvirao iz njenih tamnih ociju. Secam se eto, njenih ociju i njenog osmeha.
Uglavnom i ja sam pocela da pisem knjigu pa su mi potrebna neka objektivna misljenja o ovom sto sam do sada uradila.. E pa ovako....
Ljudi govore od kad znam za sebe da je zivot los, pa opet ma koliko los bio vecini je bolji i takav los nego nikakav. Ponekad se pitam sta ih to drzi? Sta im daje snagu da postoje pa cak i onda kad sve izgleda beznadezno?! Neki ljudi uprkos i lepim stvarima koje im se desavaju navece kad sklope oci osete da su nista, i znaju da nisu oni ti koji okrecu krug vremena vec da vreme nezavisno od njih samih i od svega, samo tece i nikom ne polaze racune. Tako oni kad navece legnu u postelju i sklope oci pozele da se nikada ne probude jer ne vide smisao svog postojanja. U momentima najvece srece oni uvek duboko u sebi osecaju tugu, tugu koja se pred drugima neda nicim naslutiti ali postoji i ne jenjava. Kao da im je nekako nelagodan i taj osecaj srece, kao da na njega nisu navikli.
Divno je kad covek mnogo ne misli o zivotu, kad ga jednostavno zivi i trudi se da to cini najbolje sto ume jer opet sto se vise upinje da neke stvari objasni one sve vise postaju tajna. Zivot je tajna, to je jedno ali sigurno, i svaki je po jedna sekunda u vremenu koje daje, koje uzima, po nekom nebeskom principu koji bi mi ljudi mozda i razumeli kada bi imali u sebi dovoljno ljubavi. Ljubavi, eto jos jedne vasionske tajne, i ne, necu ni pokusati da je objasnim, jer svako je od nas dozivljava na drugaciji nacin. Neko je se ceo svoj zivot plasi i ne dozvoljava joj da udje medju uske zidove njegove svakodnevnice i tako zauvek ostane uskracen za jedan od mogucih odgovora o smislu zivota. Dok drugi slepo hrle u njene ruke i na kraju porazeni opet izgube a da ne shvate, da ponekad gubiti znaci spoznati sebe kao coveka, Osetiti na kojoj se skali meri bol, bol koji je prolazan kao i zivot, kao i jesen i zima, kao i leto i prolece ali koji nam pomaze da sazrimo. Ponekad je ukus bola zarazan i kao da u nama stvori neku osvetnicku zelju u kojoj mi nikada vise ne zelimo biti povredjeni ali jurisamo da povredimo sve sto nas okruzuje. Cini mi se da je ceo ljudski rod na taj nacin poremetio neki duhovni balans koji je ova zemlja u ljubavi sa prirodom nekad davno bila postavila. Dobili smo razum i ljubav a onda smo izgubili oboje. Tako je jednom jedna devojka po imenu Laura zelela da spozna sta znaci ta carobna rec ljubav. O zivotu jos nije mnogo razmisljala ali je o ljubavi eto mnogo cula i videla, procitala u novinama u po nekom romanu. Teoretski joj se cinilo da ona zna kako sve to funkcionise i kako je vreme da je oseti u stvarnosti. Cesto joj se cinilo da kasni za svojim prijateljicama koje su vec uveliko imale svoje ljubavi i svoja prva iskustva. Mislila je da kasni u svemu ali naizgled nije tome pridavala znacaja, bar nije dozvoljavala da drugi to osete. Laura je zivela u provinciji i mnogo je volela da sanjari, kao sto vecina nas to radi sa 17 godina.
Cinilo joj se da ceo svet ceka kao podijum za ples, da ceka bas nju da zaplese svoje korake ne znajuci da ne postoji bas ni jedan korak koji ovom svetu nije vec odavno poznat i odigran po hiljadu puta samo uvek nekim novim cipelama, nekim drugim nogama. Cinilo joj se da postoje stvari koje mogu da pokrenu nesto novo i drugacije i tako nocima je plovila po svom svetu snova osecajuci pritom u sebi uvek neku cudnu melanholiju i tugu koja je kako joj se cinilo oduvek u njoj bila prisutna. Ponekad je znala da sklopi oci i zamisli svoju smrt. To je cesto radila. Zamisljala je kako izgleda njen grob, kako izgledaju lica ljudi koji bi sigurno bili tuzni i cinili joj se da bi ona tada mogla negde iz vazduha da ih posmatra. Tada je plakala, sama nad sobom kada bi u mislima sahranjivala sebe ne znajuci dali tuguje zbog svoje prolaznosti ili zbog bola koji je osecala da bi zadala dragim ljudima. Ponekad je bas u momentima najvece srece i odusevljenja znala da se bar na pet minuta povuce u sobu i da se skoncentise na taj osecaj srece, zeleci da oseti dali je taj vecni osecaj tuge i melanholije uspeo bar tada da iscezne iz njenih grudi. Pa ipak, uvek ga je osecala. Mozda tek kao mali plamicak koji se gasi ali ipak gori i pece i ceka da se razbukti kad za to dodje vreme. Posle kada je spoznala zivot vise nije znala sta joj je blize osecaj tuge ili osecaj srece, vise nije znala da prizeljkuje srecu samo je dopustila da vreme tece.Takva je bila Laura i ne secam se dali je bila smedja ili plava, dali je imala dugu ili kratku kosu, ne secam se ni kakve je haljine oblacila, samo se secam tog njenog bola o kome nije mnogo govorila ali koji je izvirao iz njenih tamnih ociju. Secam se eto, njenih ociju i njenog osmeha.
