Беседа Владике Артемија на Аранђеловдан у манастиру Црна Река, 21. 11. 2009.

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Ево, браћо и сестре, и ове године Бог је дао прилику да дочекамо и прославимо храмовни празник овога нашега манастира Црна Река - светог архангела Божијег Михаила и осталих небеских сила бестелесних којима је овај манастир посвећен од његовога ктитора у давна времена. Од тада до данас сваке године ми овде прослављамо овај дивни и велики празник, прослављамо нашу старију браћу - анђеле, архангеле и остале небеске силе, јер Бог је тако благоизволео да је створио Цркву од анђела и од људи тако да су људи и анђели измешани у Цркви Христовој и заједнички служе Господу своме и Богу нашем.
Много пута у историји рода људскога показивали су се анђели Божији људима, или као весници Божији, или као непосредни помоћници људима у неким великим подвизима, или у патњи, јер сваки човек има и свога анђела чувара који брине о њему, о његовој души, који га саветује да чини оно што је добро и да се клони онога што је зло. Али исто тако постоје и духови зли, браћо и сестре, који се такође мувају око нас, између нас, и труде се да нас наведу на било какво зло, јер знају да зло одваја људе од Бога.
Свети Арсеније Велики у пустињи Египатској имао је дар од Бога, једном приликом, да је улазећи у цркву са мноштвом народа које је ишло у цркву, хрлило, међу народом видео једнога непоменика који се шуња и негде иде. Упитао га је он: «Где си ти кренуо?» - Каже: «У цркву». - «Како ти можеш да уђеш у цркву?» - «Лако је мени када има грешних људи. Ја се поред њих провучем, па и ја тамо идем». - «А шта ћеш ти тамо да радиш?» - «Да вратим људима оно што сам им одузео». - «А шта је то?»
Дакле, тај дијалог се води између светог Арсенија и ђавола - демона.
«Да им вратим стид који сам им одузео. Одузео сам га да би могли слободно да греше, а сад им враћам да не смеју да исповеде своје грехе».
То је тај лукави те се ми стално молимо у Молитви Господњој да нас избави од нечастивога - од лукавога, јер он је препредена змија стара, која је преварила Еву и Адама у рају и која вара цео род људски, ево, од када свет постоји.
Значи он са грешним људима може да уђе чак и у цркву, али не да би се покајао и он Богу повратио, него да би људе одвратио од покајања. Најпре, дакле, одузме им стид да могу слободно да греше, а кад су у цркви, кад иду на исповест, онда им то враћа да би од срама и стида прикрили своје грехе, да се не би исповедили и да тако не би добили спасење.
Али зато постоје и анђели добри, чувари наши, који нас чувају, који нас штите, који нам говоре и нашаптавају оно што је добро и Богу угодно, мило и драго. И ми треба да слушамо ове добре анђеле, да чујемо њихове савете, да слушамо Јеванђеље Христово - заповести Божије које су тамо дате, а које се у цркви проповедају од свештенства, од монаштва и које ми учимо у веронауци, деца која сад иду на веронауку они то знају. Дакле, води се непрекидна борба око душе човекове, око душе свакога човека између добра и зла.
У човеку постоји семе добра које је од Бога дато, а постоји и онај кукољ који је ђаво посејао - постоји зло и склоност ка злу, од првороднога греха када је наша природа искварена грехом и огрезла у тим рђавим навикама. Стално се води та борба. И свети апостол Павле каже: «Видим у телу моме два закона који се боре међу собом. Не чиним оно добро што хоћу, него оно што зло, оно што нећу - зло, оно чиним, по слабости својој».
Дакле, браћо и сестре, ми смо овде у животу на земљи, ми смо као војници који служе своме цару. Ми Цару Небескоме, а обични војници цару земаљскоме. И као што је дужност свакога војника да се храбро бори за свога цара, тако смо и ми дужни да се боримо са злом у себи и око себе за нашега Господа, за нашега Цара Небескога, али и за спасење наше душе, јер ништа нечисто, ништа прљаво, ништа грешно не може ући у Царство Небеско. Јер је то Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тамо само праведници обитавају. Тако се и молимо за покој душа наших милих, драгих, да их настани Бог тамо где праведници блаженствују у Царству Христовом, где нема болести, туге и уздисања него где је живот бесконачни.
То је дужност нас људи, зато је човек створен од Бога и послат у овај свет. Не да би овде живео по закону грешнога тела, него да би се трудио да живи по закону духа, по Закону Божијему. Тако живећи овде на земљи да се удостојимо и припремимо себе за грађане Царства Небескога, онако као што је наш свети Патријарх Павле живео, припремао себе и отишао у блажену вечност пре неколико дана, и испраћен онако као што само светитељима Божијим доликује.
Нека би Господ молитвама свете Богородице, светог архангела Михаила и осталих небеских сила, светих угодника Божијих из рода нашега, и нама, помогао да будемо и останемо људи Божији, људи са именом хришћана православних и да се тако удостојимо када одемо одавде да се нађемо са њима тамо, те да и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.