САРАЈЕВСКИ РАТОПИС - Борко Анђелић

САРАЈЕВСКИ РАТОПИС

дневничка писма сину у Београду
Сарајево, јуни–август 1993. године

ПРОЛОГ


Писма која следе писана су свакодневно у периоду од 1. јуна до 2. августа 1993. године. Писао их је брижни отац, који је заједно са супругом био заточен у муслиманском делу Сарајева, старијем сину Дејену, на време избеглом у Београд „Кикашевим“ авионом априла 1992. године, заједно са својом дево¬јком Јадранком и млађим братом Борисом. Борис је продужио пут ка Кипру – у Лима¬солу је радио на црно као конобар годину и по дана, да би средином 1993. године био протеран натраг у Југу. Дејан и Јадранка су наставили студије на Грађевинском факултету у Београду. У децембру 1993. године склопили су брак и настани¬ли се у студе¬нтској брачној соби на новобеоградском Студењаку.
А родитељи? Не избегавши на време са децом доживљавали су судбину свих заточеника рата и бесмисла. Глад, жеђ, болешти¬не, тортуре – физичке и психичке, гранате, снајпери, убиства, пљачке, масакри, погро¬ми... И све то само зато што смо неке друге вере, других убеђења. Хлеба на мрве, воде на капи, студ прожима кости, нема струје, огрева, ложи се паркет, намештај... Како изаћи, куда отићи? Телефони не раде, веза са светом покаткад могућа преко радиоаматера, али како доспети до њихових скриве¬них и непристу¬па¬чних пунктова? Суноврат, пропаст, безнађе. Ипак смо, на једвите јаде, успели да протуримо неколико пакета са дечјом одећом и поне¬ко писмо преко хуманитарних организација пут Београда. Нешто хране и лекова од рођака и пријатеља из Србије добили смо преко хуманитарног конвоја кога је предводио отац Филарет, те путем „Адре“ и „Добротвора“. А онда вакуум – ништа не одлази, ништа не стиже.
Да не бих „шизнуо“ почетком јуна 1993. године одлучим да свакодневно пишем писма моме Дејану, па када уграбим прву при¬лику, послаћу их. Прилика се указала тек после пуна 63 дана. Умотао сам писма у похабану постељину и ставио у хуманитарну пакет врећу „Добротвора“ насловљену Дејану. Писма у џак, а главу у торбу. Срећом, стигла су и писма и глава на одредиште. Глава нешто касније, октобра 1994. године.
Поновним спајањем писма и главе, а сада већ и са сазнањем да је „писаније“ кружило по собама Студењака као својеврсно сведоча¬нство отпора и трпљења у неподношљивим условима живота, про¬це¬нио сам да га без последица могу дати на увид и широј јавности. Наравно, све уз сагласност власника писма, сина Дејана. Са писми¬ма, као и са још једним рукописом – збирком сатиричне поезије „Ћирилицом по латинском“ која је нас¬тала у истом периоду заточе¬ни¬штва, учествовао сам 1995. годи¬не на конкурсу за награду „Милан Лалић“ кога су заједнички расписали издавачке куће „Сфаи¬рос“ из Земуна, „Глас српски“ из Бања Луке и београдске „Вечерње ново¬сти“. Оба рукописа су ушла у ужи избор за штампање. Ради тешке финансијске си¬туације у коју је запао „Сфаирос“ збирка песама „Ћирилицом по латинском“ угледала је светлост дана тек 1999. годи¬не, а „Сарајевски ратопис“ да би био публикован, сачекао је нови миленијум.
Писма се објављују у аутентичном облику и садржају у каквом су и писана из Сарајева, уз две корекције које је, на предлог уредника, аутор накнадно учинио. Прву, свако писмо добило је и наслов; и другу, а ради тога што је прошло подоста времена од писа¬ња дневника до публиковања, одређени догађаји и личности у пи¬сми¬ма појашњени су фуснотама.
У сад већ тако обликованој књизи као последње писмо, ше¬зде¬сет четврто, и то као епилог свему, придодато је једно од писама, које је аутор, овога пута из Београда, послао сину у Канаду. Наиме, по изласку из Сарајева, октобра 1994. године, Марија и Борко су се спојили са својима синовима у Београду, граду рођења аутора. Не¬дуго затим, у року од само годину и по дана, оба сина су са својим супругама (у међувремену се и млађи оженио) напустили Југу и, по избегличком програму, настанили се у Канади – старији у Калгари¬ју, млађи у Ванкуверу. Као да су предосетили да ће онде где им стижу и обитавају родитељи настати опет неко зло. И, стварно, с пролећа 1999. године, на ионако сиромашну Југу, стуштише се НАТО авиони и сручише хиљаде тона осиромашеног уранијума.
Деца нас зову да им се придружимо у Америци. Ваља чувати и неговати придошле унучиће – Соњу, Стефана и долазећег Але¬к¬се¬ја. Плаши нас и сама помисао на то да ће се тамо где се нађемо моја Марија и ја опет десити каква катастрофа. Бојимо се за Америку!



У Београду, 10, септембра 2001. године


АУТОР

НЕЗНАНИ ЈУНАЦ

ЈУНСКИ ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ЈУНЦА


Сарајево, јуни – август 1993. године


Curriculum vitaе

МАЛИ АУТОПОРТРЕТ И КРАТКА АУТОБИОГРАФИЈА


Познајете ли овог човека?! То је његов ауто¬портрет из 1936. године. По њему га не могу препзнати његови неприја¬те¬љи. При¬ја¬т嬬љи могу!
Рођен је у Београду јуна тридесет треће, чиме је за читав живот опредељен као јунац. Ма, који мବтрак јунац, говедо једно, рекли би у Кола¬шинским пољи¬ма где је провео најраније детињство. Брчкао се на Сави у Остружници, а школовао у Плани, Паланци и Смедереву, где му је отац службо¬вао као комуниста и учитељ. Школо¬вање за¬вршио у Сарајеву. По оцу Црно¬го¬рац, по мајци Србин, по жени Личанин, по деци босанац (са малим б), за браћу Будала (са великим Б), што, ипак, наводи да је Све, Све, Само Србин је. Право¬славне је прове¬ни¬јенције, а у текућем рату је припао мусли¬мବнској прови¬нц謬је¬нцији, иначе у свету највећем логору за Србе и остале србе. Пре заточен謬штва помало писао и објављивао у „Јежу" и дру¬гим ху¬мо¬р謬сти¬чким листовима, емисија¬ма и рубрикама.
У Сарајеву живи од 1952, а умире од 1992. године.

Незнани јунац
ЈУНСКИ ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ЈУНЦА
– Ратно писмо сину у Југи –
прво издање


Библиотека
РАТНА ДРАМА


Уредник
АУТОР


Консултант за ратна питања
АУТОРОВА СУПРУГА


Рецензенти
ПРОВЕРЕНИ ПРИЈАТЕЉИ

Лектор, коректор
АУТОР

Ликовно – графичка опрема
АУТОР

Илустрације
АУТОР УЗ ПОМОЋ ПРЕДРАТНОГ ПЛАКАТА ИМС СТУДИО 6

Штампа и повез
АУТОР

Т и р а ж
2 ПРИМЕРКА (други добро сакривен у соби испод тепиха)

Пласман и дистрибуција
ОСОБА ИЗ КОНВОЈА ИЗНЕМОГЛИХ И БОЛЕСНИХ

Ц е н а
ПИСМО, ГЛАВА (или ће отићи писмо или глава)

Умножавање и прештампавање забрањено.
Сва права код публиковања задржава старији син аутора.

Писмо прво: РАТ У ЗНАКУ СПЕКТРА БОЈА

Уторак, 1. јуна 1993. године

Драги мој сине,

са почетком јуна почињем опет ратно писмо – дневник. Трајаће до тада док га не предам особи из конвоја или не ставим у пакет врећу. Насловљавам га теби, али, ради свеопште ратне штедње, конципираћу га тако да то буде уједно писмо и Јаци, Рашку и Раји, Секи, Буцку, Моми, Дулету и свима онима који могу да прихвате стил и начин опхођења овог ратног зајебанта и профитера. Када помислим само колико сам пакета добио. Не знам им броја. Али зато знам да сам их послао 42 (и словима: четрдесет два).
Као што видиш Борко мења траку а ћуд никако, за разлику од Вука који мења и длаку и ћуд. Марија ми каже да сам луд и да је боље да променим и ћуд за бољи уд. Не знам шта је хтела с тим да каже, али се бар римује и слаже. Трака ми је супер, види, може да пише и црвено. Да је у доба Стендала била оваква трака, са комбинацијом црвено и црно, могао је да напише и роман. Сад шта је ту је! Остасмо без романа, јер ја сам више за поезију. Дакле,


ЦРВЕНО И ЦРНО

Можда нећеш са мном да се сложиш и Ти,
ја, сине, још жалим за „она“ времена
када сам могао с децом скупа бити,
лепа су времена док беху црвена.

Црно преовлада, црвенога нема,
црвено са црним када прекрижише
постало је јасно да нам се зло спрема,
нестанком црвеног, црно нам се пише.

Шта год учинисмо, обрни, окрени
или наопако: окрени, обрни,
све се уротило против нас црвених,
а ни сви црвени нису тако црни.

Кад нешто помислим како нам је сада:
глад, беда, самоћа, чак смрт тамо ено,
биће добро и то да нам црно влада,
и црно је боље него ли зелено.

Клик!!! То ми се упалила сијалица – сину ми идеја да напишем руковет песама које би произашле из спектра боја. Ево црвено-црна је готова. Сутра би то могла бити зелена у тону са сутрашњим празником. Нисам добио овчетину, али ме нешто стомак боли. Бојим се да не буде опет некаква комбинација, рецимо, жуто-зелена. Уосталом, нека преноћи. Видећемо шта ће испасти.

Писмо друго: РАЗДРАЖЕНОСТ ЗЕЛЕНИЛОМ

Среда, 2. јуна, Бајрам

Данас је освануо прави еколошки дан, сунчан, ведар, насмејан – дан зелених. Празник је, не ради се, помислили смо да ће нам и хлеб делити џабе, преварили смо се, није га било купити ни на картице. Све је у знаку еколошке чистоће – застава, држа¬ва, невероватно чак су трава и лишће зелени. „Ослобођење“ ће ових празничних дана такође излазити у боји, а и овај папир чини ми се губи своју боју. И ја сам позе¬ленео од муке, па и ова моја данашња песма каква може бити него

ЗЕЛЕНА ПЕСМА

Зелено је лишће, зелена је трава,
зелена је била и моја долина
и то је нормално. А сад су држава,
застава зелени, а крвава Дрина.

Закон је усвојен декретом под хитно:
укида се спектар! И истога трена
било која боја, сад то није битно,
од муке се мења, постаје зелена.

И зелена трава кад прими воњ сена
у нормалном свету нормално пожути,
али овде неће – остаје зелена
(не верујеш, мислиш, Борко опет мути!)

Не знам зашто, Деша, не верујеш мени,
опет ћеш ми рећи да је и то фарса,
oвде су сви људи мали и зелени,
исто као, сине, да су пали с Марса.

Досад сам фарбао бојом било којом,
али дошло време, нешто, Деша, слутим,
офарбано биће све зеленом бојом,
чак и оно што је подвучено жутим!

Ја нисам тај човек да имам сто лица,
отворено кажем, нећу да оћутим,
да ми нешто није мекана столица
ја бих то зелено подвукао жутим.


Довољно је било што сте нас данас назвали путем радио-аматера, па нас поново обасја сунце. Бацих кришом поглед кроз полуотворено пластично окно велике собе, као да се на тренутак са врхова оближње планине, право на нас, спустила дуга са раскошним бојама спектра.

Писмо треће: РЕЧ МИ ГОДИ САМО МОЈА

Четвртак, 3. јуна

Данас смо добили и пакет од свастике ми Анке из Загреба. Био је богат и садржајан, а, иако је путовао пар месеци, скоро све се одржало у квалитетном стању. Пропала је једино нека полутрајна кобасица у вакуум паковању, потпуно је иструлела и неугодно заударала. Комад сланине од скоро пола килограма је мало опле¬снавио, очистили смо је, и већ јутрос уз присуство твог школског друга Славише, који нам је и помогао да донесемо пакет, исекли смо део на танке режњеве, пропржили и у сласт појели. То је након годину дана прва сланина коју смо окусили.
Поред 2 литра уља и 2 килограма цукера, вредни су спомена и концентрат рајчице, капула, чешњак, грах, ВЕГЕТА (оригинал), те неке аустријске конзерве са кромпиром и ринфлајшом. Кесе са пшеничним и кукурузним брашном сам скроз разбуцао, е не би ли пронашао макар 100 грама кафе. Неби је! Јеби је! Зато Анки и следи пародија на њен новоговор из писма.


ТАЧКА НА ЗАРЕЗ

У нашем језику беше више спреге,
а сад геџа каже: ***** му мајчицу,
мени да продају муда за бубреге
или парадајзе за неку рајчицу!

А у тој држави северно од Сплита
геџа крцка лешник, а усташа лешњак,
како заудара, геџа га упита:
– Је бели тај лукац?! – Ма, не, то је чешњак!

– Е чешкај га онда, пусти ме на миру,
дај ми црни лукац, шта ће ми капула,
па да га исецкам ситно на клавиру,
јер твој је гласовир за мој клавир нула!

Једно наше ћоше од три кута јаче,
дванаест точака као тачка једна,
фебруар је бољи од сваке вељаче,
а недеља дужа и од два-три тједна.

Ма какав ваш језик, кучине и трице,
двојица се гложе, о пушци се шушка,
приђем мало ближе, треснем им у лице:
Није зарезана, већ запета пушка!

Жика љуби цуру, Анте је целива,
ми глођемо коске, они глођу Кости,
Попај једе спанаћ, а шпинат Олива
зато је онаква, Боже ми опрости!

Оставите динар, ето вама куна,
дајте нам ваздуха, не треба нам зрака.
Папи поручујем да се прерачуна
јача су три прста него цела шака!


Ето јој сад, од њеног граха човек не може ни да прдне. А сећа¬те ли се када сте нам ви слали пасуљ. Каква је само то музика била!

Писмо четврто: ИНДИСКРЕТНО ИЛИ СИЛОМ

Петак, 4. јуна

Бавићу се мало трачом. Знам да те занима ко, где, с ким, како. Пошто у нашем улазу свак сваког ****, а само ми не јебавамо никога, данас ћу обрадити шестицу, где главну реч води маца1, куце2 су са њом, чак ни она мања више не уједа. Оно дрво3 што се од њега праве гусле није више за гуслање јер му је отишло лице, а наличје није ни за саз. Додуше, Микица му који пут гусла у кући. Јоја продаје Хасанагићеве4 траве, али није затрован њима, јер не пије њихове чајеве. На другом балкону стално стоји увела бела рада5, од ње се не би више могао ни пунч направити. Најангажованија је породица6 на нивоу нашег спрата. Онај шоња је повереник на улазу и стално је са неком торбом и папирима на релацији ЦК (црвени полумесец), месна заједница, Мерхамет. И ћерку је запослио у пункту Мерхамета (у канцеларији Електротехне) на расподели хране за муслимане, али је она добра па даје свакоме ко затражи. Амел је стасао за пушкицу. А сећаш ли се онога: „Амеле, Амеле, ајде кући папати“. А ми, старији становници насеља, у себи понављали: „Разо, Разо, хајде кући папати (га)!“ Раза, иста као пре, утегнута у блузе и чакшире, истакнутих облина. Права учитељица. Организовала је у овој нашој канцеларији од меснице школу за основце. Знам ја да је и ваша генерација радо учила код ње. Старији се буне, траже да отвори и вечерњу школу за одрасле. А она и хоће свима изаћи у сусрет, поготову док шоња шуња наоколо. Тако је звала и Микицу у вечерњу школу, али он не може на све стране, јер помаже Јавору у прецизном гађању. У томе је добар. Једном му је метак ушао у ТАНЕ7, што ће рећи у претходни погодак. И тако три пута. Деца су спавала, нису ни чула, ни видела метак. Прави је ловац. А што се тиче до ловца8, ту ствари стоје овако. Пребили му ногу на чеки, па мање хода, а више се воза. Ипак је Раза за свој позив увођења у живот многих генерација заслужила да се са њом заврши трач партија. Посвећујем јој већ написану и теби послану песму, знаш ону на паклу цигара са насловом ОСТАВШТИНА ЗА КОМШИЛУК, са малом исправком и допуном, а и од моје прве комшике силом вадим из устију мој задњи цигар и нудим га учитељици свих вас. За мене је то била историја. HISTORIA, MAGISTRA VITAE EST. У преводу: ****** те историја!


ДУГОТРАЈНИ ТОМПУЗ

Нама један цигар, вама шаљем пакло,
ви само пушите и живи нам били,
оно што је добро нама се омакло,
ми смо наше, децо, давно попушили!

А какав сам човек знаш ме, сине, ти бар
широкога срца, племенит у души
и зато ћу, сине, овај задњи цигар
оставити Рази да ми га попуши!

И још нешто успут споменућу Рази,
каур није слабић, све од себе даје,
кад га узме у се, да ми га припази,
што га дуже пуши, дуже ће да траје.

Писмо пето: АКРОСТИХ ЗА ГРБО МАРУ

Субота, 5. јуна

РОЂЕНДАНСКА ПЕСМА

Глупости су наше довеле до рата,
Рат увек претвара човека у стрва,
Брат је окренуо оружје на брата,
Опет нам се враћа четрдесет прва.

Мисли су Ти тамо где су Твоји мили,
А хтела би и Ти у крајеве друге.
Рат и наша глупост сад су раздвојили
И мајку од деце, мужа од супруге.

Зашто нам се добро увек са злим врати,
А били смо тако сретни и богати?!

Рубикон ћеш прећи, не могу Ти ништа,
Оставићеш свој стан, оне ствари ресто.
Ђубре ће остати око Твог огњишта,
Е нека га тамо, тамо му је место.
Немој да тугујеш, брзо ћеш видети
Децу, Мишу, мајку, најдраже на свету,
А када их видиш и онда се сети
На дан кад напуни педесет и пету.

Већ претпостављате, ишли смо Мари1 на рођендан, а песма јој је поклон од мене. Није могла да заустави сузе, а, богме, ни ми. Марија је синоћ направила и колач и то из две туре (прву смо бацили – од три артикла заборавила је да стави један). Назвали смо га Марин ратни рођендански колач (рецепт за Јацу: промешати одређене количине брашна, шећера и уља и ставити у загрејану рерну. Ако се има, добро је убацити и какао, ако колач загори неће се приметити). Понели смо и шампањац (нашао се), а код Кумровца, гле чуда, налетели смо и купили букет ружа. Једва сам, овако стар и углађен, прескочио ограду када је пас залајао.
Из околине су пристигле и Јованка и Цвита, а Јованкина и Цвитина „баба” нису могле. Прва је стара, а друга је „мушкарчина“. Само хода по соби и шапатом рецитује туђе стихове. И никуд не излази.
Мара је направила боговски ручак, а на руже је одговорила ружицама. Где само више ишчепркава тај материјал?!
Када смо се вратили кући, назвала нас је телефоном. У вечерњим сатима долазила јој је и Здравка Штојс.

Писмо шесто: НЕДЕЉА ЈЕ ДАН ОДМОРА

Недеља, 6. јуна

Дан одмора. И Бог се на данашњи дан одмара. Бог и Хрвати! Бог чува Србе! Буди бог с нама!
Одмараћу се и ја. Посветићу овај дан Богу. А нисам пуних де¬сет несвесних и педесет свесних година. Захваљујући и пок. Милији који је читав свој учитељски и животни век усађивао атеизам у свест туђој и својој деци. Бог да му душу прости.
А, у ствари, мени је већ више од годину дана недеља скоро сваки дан. Нерадан. Исти. Затворен у четири зида, ако се зидовима могу звати ове руине. Каткада до АДРЕ, на воду ту преко код Дома здравља, до Славише, Игора, најдаље до Маре, Цвите и пет-шест пута до сада у град. И то је углавном све. Зато се и не може рећи да ову недељу у правом смислу посвећујем Богу, тј. нераду. Посвећујем је Богу само утолико што му посвећујем песму. А да не испадне да ја то нешто озбиљно радим недељом, нећу се много ни трудити. Поготово што сам љут и на Њега. Бог ми је сведок. Бог и Хрвати. Чува Бог и Србе. Нешто мање. Што рекао наш бивши комшија Душан Радичић Циго чува Бог Душка свог. Буди бог с нама!


ОПРОСТИ МИ БОЖЕ

Какви су то људи?! После Божјих миса
прихвате се каме, кољу, очи ваде.
Присећам се оног што песник записа:
ОПРОСТИ ИМ БОЖЕ, НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ!

Живети са њима нећемо ни дана.
Треба ли им опрост када се понавља
у име Алаха, прстом Ватикана,
злочин против Срба, против православља.
Једни само муче, други су мучени.
Убицама прашташ. Не могу да схватим
у нашој смо вери друкчије учени.
Сада ми је јасно: Ти си, Боже, Латин.

Да помогнеш Србе, да ли знаш и умеш?!
КУДА ЋЕШ, ГОСПОДЕ?! Видиш шта нам чине
проклети злотвори?! Ако не разумеш
питаћу Те на Твом: QUO VADIS, DOMINE!

Не мораш нам рећи да смо сами криви
и да сами своје исправљамо Дрине.
Зар је Србин грешан што хоће да живи
као свој на своме?! И да за то гине!

Треба послушати и народну вољу:
са злотвором овим више се не може.
Што нећемо дати више да нас кољу,
ШТО ЧУВАМО СВОЈЕ – ОПРОСТИ НАМ БОЖЕ!

Прекјуче пакет, јуче рођендан, данас света недеља. Боже ми опрости, као да није рат!

Писмо седмо: КОБАСИЦЕ – ТРИ У ПАРУ

Понедељак, 7. јуна

Прочитала, сине, мама шестицу од петка и одмах примедба: а где ти је ту Ипо Вехбијин1, где је Ћело2 и његови синови. И још каже, знаш по туђим улазима да шврљаш, а свој си скроз запоставио. Добро, ово за шестицу је у праву – то ћу надопунити, али ово што се тиче нашег улаза није ни најмање у праву. Прво, ту су сада неки нови станари, овде их зову мухаџери – избеглице. Неки их зову и муваџери, ваљда зато што стално нешто мувају, износе из усељених станова, продају. Не знам шта су и одакле су али откако су овде стварно су нам се намножиле муве, што би наш народ рекао, иду муве на лебац. Друго, и они други ранији станари што их знате су исто добри као лебац, па са њима и не говоримо, а и ово нешто мало људи што са њима причамо и нису неки људи, све сами Срби.
Дакле, да допунимо шестицу. Наравно, опет је неизбежна Раза, па каже Ипо за њену вечерњу: ако може један Микица, може и ЈЕДАН И ПО, ако не чак и оба. Одједном! Свака се школа плаћа, па макар сви троје остали без гаћа. Што се тиче Ћеле док Биљана платно бељаше, он га прља у обданишту3, где је стасао у једног од главних чувара деце, па и своје, али то више нису деца, па и његова, и више се не играју пушкицама и камиончићима, већ... Ма немој! Да откријем војну тајну?! Е, нећу! Радије ћу о школству.
Овде углавном одрасли иду у обданиште, а основне школе су сада стециште оних који их никада нису ни завршили, па ето прилике да лако дођу до дипломе. Полазници су углавном ранији добровољци из реда шверцера, наркомана, лопова а, богами, нађе се и ноћних птичица такође на добровољној бази. А може и за девизе. Најелитнији полазници и положенице су на факултетима, нарочито Машинском. Већ су промовисани и први доктори наука. У својој струци. Докторирала је и она Оливера што је радила са мном. Сада је Др Оља. Нисам јој још ишао на част. Чест је имала раније. Вала доста и о школству. Не оста ми места за тематску песмицу, односно песмице. Свешћу их на кобасице. Мирнодопску и ратну.

ШКОЛСКА СТЕПЕНОВАНА
МИРНОДОПСКА КОБАСИЦА
ПАР РАТНИХ
ПОЛУТРАЈНИХ КОБАСИЦА

Да ми знање
деци дамо
све је срање
осим само
средња школа.
А основна
је попола
од два говна.

Најбољи су,
Боже свети
(или нису),
факултети.
Само ту се
нов тренд прати
купују се
докторати.

Ово важи
за основце,
кради, лажи,
стварај борце.

Усташе су
жене борце
сврстали у
добровољце.
Сада „дају“
борци жене,
па певају
све борбене.

Обданишта
стара, нова,
нису ништа
спрам факсова.

Факултети
својим радом
су на мети.
Ту се крадом
сада праве
разне справе
да заглаве
српске главе.
Митраљеских
гњезда има
и снајперских.
А на њима
и топови,
хаубице,
па лопови
и убице
туку децу
Грбавице.

Писмо осмо: ПЛАВА РИБА СВЕТСКИХ МОРА

Уторак, 8. јуна

Ових дана спуцасмо две конзерве рибе, ову малу из неког од приспелих пакета и ову огромну Наташину са туњом. Жао ми је да бацим ову велику конзерву, можда се може и нешто посадити у њу. Мама тврди да конзумирањем рибе боље раде мождане вијуге, па ћу покушати да решим до сада нерешену КВАДРАТУРУ КРУГА.
Наиме, убацићу у кругове од обима ових конзерви моје квадратне песме и то је то право решење. Коначно је свету лакнуло – решена је енигма дуга пар миленија (P=r2).


Мара, мама и ја
за ручак смо целу
попапали у сласт
ову сардинелу.

Свако је добио и две шните хлеба,
било је богато, шта нам друго треба.
Када се наједеш лакше се и дише
риба мозак храни па се боље пише,
мада мозак прими својства рибљег реда
па стих више ћути него што уједа.

А када ме прођу
ова рибља својства
враћам се сарказму,
стилу Светог Тројства.
Нема више места
у овоме кругу,
хоћеш ли наставак
шаљи рибу другу!

За недељни ручак поједосмо туњу,
конзерва је празна, не знам шта ћу у њу?!
Добро, добро, Деша, знамо, не цери се,
смислио си одмах: „У њу посери се!“
Само да знаш, сине, каква нам је храна
за такав подухват треба месец дана.
(Кад се сетим Боше и оног „ужитка“
и ова конзерва била би му плитка!).

Па ваљда и нека друга тема има,
прође пола песме, а ми о говнима.

  

Може ли у песми као инфо средству
да начнемо тему о добром суседству?!

Једна стара, сине, пословица вели
с комшијом се првим зло и добро дели.
Што је било добро на томе му хвала,
све смо потрошили. Сад делимо зала.
Да нам буду блиски, то је испод части,
ми смо другог реда, они су на власти.
Кад му кажем сусед1, тражи грешку словну
вели да је сусјед. Ја опет о говну!

Писмо девето: АГРЕСИВНОСТ СКРУШЕНОГА

Среда, 9. јуна

Марија оде до Маре, понела јој мају за кисело млеко, један хлеб прошверцован од Љиље и мало Анкине сланине. Понела је и писмо што ти је јуче написала да га путем Марине Здравке и УНПРОФОР-а добијеш што пре. То нам је као неки нови канал за сла¬ње писама. Иако је освануо диван дан за шетњу ја сам остао код куће. У ствари морао сам. Лове на сваком кораку, не гледају на године, здравље, пропусте само оне са згодним именом или положа¬јем. На камион, правац Жуч, Ступ, копај ровове, можда своју раку. Три професора Универзитета, старија и од мене, покупили пре пет дана, нису се још вратили. Мама зове телефоном, сретно стигла. Касније зове још једном, каже донеће ми вруће супице у термосици. И обавезно, чувај се! А да шта ћу?! Чуваће ме и Славиша који је управо дошао, избегавши две-три гранате код Велепекаре. Оћута¬смо од подне до четири, уз вести у равне сате. Знаш ти Славишу?! Немушт и пре рата. А сада да те Бог сачува. Снашло га! Што му се не јави бар писмом та нека Тања?! Или вас двоје?! Отишао је. Опет сам сам. Са својим пркосом и својом песмом. Овога пута крвавом. Поетеса крв претаче у бајку а за ратног логораша са жицом песника она је

КРВАВА ПЕСМА

Морам ићи путем којим ме усмере,
заогрнуше ме њиховим знамењем.
Само зато што сам неке друге вере
бацају се на ме дрвљем и камењем.

Не могу да идем тамо куда хоћу,
скренем ли са правца, на правац ме врате,
прате ме у стопу и дању и ноћу,
осећај је такав: и у сну ме прате.

Где год се окренем свуда су им жбири,
жандар или цивил, он на мене пази.
И комшија први иза врата вири,
ослушкује, прати, гледа ко долази.

За претресе, пљачке, убиства и море
мораћу им одан и лојалан бити,
а ако не будем, бар тако говоре,
нестаће ме одмах, крв ће ми пустити!

Из логора смрти да ли има спаса,
Србин је затворен, Србин никуд не сме,
има ли излаза из овог ужаса
од крваве свадбе до крваве песме?!

А сада поента из првих редака,
вратимо се опет камењу и дрвљу:
у мени су гени од мојих предака
и крвна освета. Крв се враћа крвљу!


Ето ми и Марије са врућом супицом. И добром вешћу: сутра на пункту у Благоја Паровића „Добротвор“ дели храну за нашу улицу. Alea iacta est. У ред опет иде Марија. По реду.

Писмо десето: ХРАНИ ПСЕТО ДА УЈЕДА

Четвртак, 10. јуна

Коначно и ДОБРОТВОР дели нешто својој пастви. Први пут од почетка рата. КАРИТАС и МЕРХАМЕТ се већ наделили по неколико пута. Гледали смо из прикрајка како Папина и Мухамедова деца проносе пакете, пакетине, торбе, цекере, поврће, конзерве, шта ти ја знам шта све. Дође ред и на нас Пајину децу. И то добар залогај.
По домаћинству: литар уља, по килу шећера, брашна и макарона, те пола киле млека у праху и једна конзерва, повећа, без ознака, кажу да је месни нарезак. Марија је ишчекала својих три-четири сата реда и све то око подне донела. Шушка се и о 250 гр кафе које бисмо могли добити ових дана. Само за пензионере. Марија ме је и ту прешла. А прешла је и преко до АДРЕ и видела да су дошла прва два камиона са пакетима из Београда из јунске туре. Значи већ идуће недеље могли бисмо читати и ваша писма. Кад смо код АДРЕ најоргани¬зованији су, без премца, најбољи. Сећам се, по оном рату дуго се задржала крилатица „Наша ОЗНА све дозна!“ За АДРУ би се у овим нашим данашњим ратним условима могло рећи „Наша АДРА за све кадра“. Само ДОБРОТВОР тапка у месту, тавори. За свe време рата смењивале су се руководне гарнитуре, централне и по пунктовима, како која дође у Одбор накраде себи, неки прате конвој, дочепају се Београда, матице, и више се не врате. Чак је у последње време извесни Пецикоза, уместо свом изгладнелом народу, доделио помоћ себи и овој овде војсци, ваљда да им се додвори. Начули то четници па када је ишао у башту по лука (цвекла још није родила па није ишао у цвеклавицу) задржали га на дужем боравку.
Значи данашња тема песника зајебанта су наши добро¬творци. Па по њима! Храни псето да те уједе!


ХУМАНИТАРЦИ

Добар сој су
католици
на Светој су
на столици.
Католичка
шаље маса
храну преко
КАРИТАСА.
Својим дају
зато сви се
окупљају
после мисе.

Неко рече:
Муслимани,
све вам тече,
па и дани.
Од исламског
стиже света
помоћ преко
МЕРХАМЕТА.
Кад се јаве
први петли
већ се даве
мерхаметли.
Што је тазе
то склањају,
па одлазе
да клањају.
Кад се врате,
натенане,
све „помлате“
што остане.

АДВЕНТИСТИ,
они само,
сви су исти.
Зато тамо
и власт лаје:
само АДРА
сваком даје
све је кадра. Једино за
православце
све се сроза
скроз наглавце.
Србин краде
у свом тору
свет што даде
ДОБРОТВОРУ.
Екипе се
променише:
све у кесе
– нема више!
Некакове
Пецикозе
и џакове
кући возе.
Извисише,
хвала Богу,
па добише
најзад ногу.
Нема лова
да се гура
дошла нова
гарнитура.
И сада је
та екипа,
храну даје
не расипа.
Ни ми нисмо
сад по страни,
добили смо
дар у храни.

Писмо једанаесто: КО ЋЕ КОГА КО СВОЈ СВОГА

Петак, 11. јуна

Данас се није ништа особито дешавало. Само већ уобичајено гранатирање, снајперисање, нешто мало мртвих, подоста рањених. Свет се склонио у куће, ту и тамо неко прође, са џаком дрва, канистером воде. Досадно. Немам тему. Бар да престане да пуца. То би ме мало узнемирило. Био би то прави догађај. Овако, да се вратим свом спектру – дугиним бојама. Испуцао сам црвену и зелену, остале ми наранџаста, жута, плава и љубичаста. Ма чини ми се да сам и жуту негде споменуо. Али то се не важи. Треба јој посветити читаву песму. Јер, забога, то је боја сунца, злата, значи боја светлости, постојаности. Али то је и боја... Па морам ли увек да засерем?! Овога пута нећу!


ЖУТА ПЕСМА

Срби су се, сине, много осилили
па бранећи дом свој хоће да се туку.
Е, не може тако, где су они били
кад свет призна Босну?! И свет за нос вуку!

Да се не би Срби ширили и даље,
силовали жене, Муслимани вапе
свету да помогне. Свет им војску шаље
Русе, Канађане, црнце и Арапе...

Било да су с чином, или су без чина,
ни војници света нису неке шоње.
Да би доказао да је мушкарчина
Мекензи понекад наврати „Код Соње“1.

Морион је хтео у том да га прати
па је чак ишао где Мек није био,
али је на крају морао да схвати
да га име служи, јер се уморио.

За страшне злочине што им Срби чине
Муслимани пате. Спопали ме трнци.
Јадне су им жене после јебачине,
силују их Срби, рађају се црнци2.

Рећи ћеш ми: Оче, скренуо си с пута,
наслов песме друге поруке нам шаље,
сад нам одговори откуд песма жута?!
Шта ти је ту жуто?! Па идемо даље!

Шта би било с нама, не лези нам враже
(а може се рећи и враже не лези,
али није важно како ко шта каже),
шта би било с нама да дођу Кинези?!

Од такве примисли опрао бих руке,
да дођу Кинези, не верујем у то,
јер имају они неке своје муке.
А ако баш дођу – е, то је то жуто!

Муслиманкама би и овога пута
много тешко пао однос са Србима,
деца би им била нешто много жута
и све ми се чини са косим очима.

Писмо дванаесто: КОД МУЈЕ САМ ПРЕКО РЕДА

Субота,12. јуна

У сличној сам позицији као и Ана Франк. Улогорен, најчешће затворен у четири зида. Релација: лежај, сто, лавабо, WC шоља, па опет исто. У круг. Као и она разбијам тугу, усамљеност, папиром, оловком и овим логорским, ратним дневником. А ипак се разликујемо. Док је она то чинила тек у својој петнаестој, ја то чиним већ у својој шездесетој. Шта могу, ратови не бирају ни време, ни године, ни здравље, ни пол. И мада нас раздваја вакуум од пола века, повезује нас иста судбина у смрти. Само да ли ће ико након мог физичког нестанка овај дневник пронаћи, објавити. Пронаћи, можда! Објавити, сумњам! А и како би?! Добро, има ту и сарказма, пркоса, добре риме, али је тако вулгаран, скандалозан. Па не доликује то, бре, једном шездесетогодишњаку. Можда ме баш и вади ово „бре“, нацији којој припадам лежи вулгарност и зајебанција. А и мој Боша да је ту, извлачио би ме са тим да је и Хенри Милер у поодмаклим годинама булазнио по часописима и новинама, а књиге му ишле као алва. И то још у оно време када је нацизам увелико цветао. Добро, знам, нисам ја Хенри Милер, али није ни он 1606933172669.
То је мој број у највећем логору на свету.



БРОЈЕВИ И ЉУДИ илити СВЕ ПО СПИСКУ

Опстати у рату! Како и са чиме?!
Нема хране, хлеба... Људи у ред стоје
и врло је важно како ти је име,
јеси ли на списку и под којим бројем.

Где двојица стану, иза други стају,
ред се успостави и народ се тиска
уз исто питање – шта то деле, дају,
може ли без броја, има ли без списка?!

Гледам оно двоје читав лебац харче,
станем и ја у ред, себе да заштитим.
–Ево ти картица, дај ми моје парче!
–Не може јер ниси под бројем тим и тим.

Хуманитарна се пред улазом дели.
–Дај ми моје мрве, оно мало трица!
–Не може, матори – повереник вели –
лоше ти је име, лоша и картица.

Дечју храну деле, гладне очи буље,
гладна уста траже, чујем дечју вриску,
нека се не плаше мале Мује, Суље,
добиће сви редом, они су на списку.

А како ствар стоји за мале Драгане,
Миловане, Панте, шта се њима пише?!
Биће доста за њих оно што остане.
Је ли шта остало?! Није, нема више!

Јутрос испред стана тамо неки бало
обрати се мени, конта својој жртви:
–Опростите госпон, требаћу вас мало,
под бројем сте један на мом списку мртвих!

Намеће се упит, замислих се над њим,
значи лаж је, ипак, то што народ дрви
да за Србе нема, да су Срби задњи,
код овог балије на списку сам први!


Ћао Ана, ћао Хенри, видимо се!

Писмо тринаесто: МЕКЕТАЊЕ КОЗИРЈЕВА

Недеља, 13. јуна

А како је само ова два дана праштало. Бесомучно. И то највише овде око нас. А и време се наоблачило, стуштила се нека олуја, сева, грми, измешали се и громови и топови. Блесак засени очи, муња ли је или погодак, ту близу нас. И ноћ је била бурна. Око 23 сата пробудише нас две-три страховите детонације. Мама махинално навуче прекривач преко наших глава, али га нагло поврати, јер чу се још једна детонација, ова беше од страха. У мрклом мраку кроз прозор затитра некаква чудна светлост, чу се и пуцкетање. Устанемо, провиримо, на паркиралишту између Слона и обданишта гори неколико аутомобила. Куља густ црни дим, штипа за ноздрве. Херметички затварамо све. Данас посматрамо учинак, што није изгорело, шрапнелима изрешетано. Гробље стравичних олупина.
Пар дана не излазимо никуда, не може се. Пуца, пуца, пуца... Недељама нема струје, воде данима, телефони углавном ћуте. Шта да се ради, упитао би пророчански Чернишевски крајем прошлог века. Одговор су дали његови следбеници неког потоњег октобра. А садашњи његови потомци и не питају него се понашају у стилу имена које носе. Први, на брвну, ни лево, ни десно, ни назад, задро тврдоглаво напред, али не може шут(нут) против (б,р)огатих (ф)а(р)мера, а ћ у р к и н ћурлик не допире до праском зачепљених ушију, па макар му и с л о б о д а н пролаз био. Дакле шта да се ради, упита се и бели шевац крајем овог века. Па пиши дневник, песме будало матора. И у њима проричи злу судбину своју и Србаља.

ЗАИГРАЈМО КОЗАЧОК

Пророчанство тумачим креманско
на свој начин уствари га читам,
Србија је и питање странско,
па са Српством шта ће бити, питам.

У нас Србa неће бити среће,
договори свешће се на приче
све док коза по свету мекеће
и док ћурка ћурликом ћурличе.

Козе, ћурке и остала стока
затражиће, читамо пророке,
да уместо старог казачока
заиграмо нове КОЗАчоке.

Ми Србију имаћемо целу,
тек тад ће се променити ствари,
када чобан изује ципелу,
са ципелом по столу удари.

Пророчанство сумњиво је мени.
Не верујем Креманцима. Зар ми
да чекамо да се све промени,
па и чобан у далекој фарми?!

Имамо ми и наших чобана. Само хоће ли бити и стада?! Вук је опет улетео у тор и напао стадо изнутра. Затворите в у к а, повикаше сељаци!

Писмо четрнаесто: ПЛАВИ ЏЕМПЕР, ПЛАВЕ ОЧИ

Понедељак, 14. јуна

Трошим, сине мој, последње дане од шесте банке. Још два дана, па рођендан. И то јубиларни. И у ваздуху се осећа нека пред¬пра¬знична атмосфера. Мама ужурбано ради на томе да заврши са плетењем плавог џемпера за тебе. Данас је два-три пута парала око¬вратник, наново плела, нешто мењала, проширивала. Узела мене главоњу за модел. Обећала је чак да ће ми дозволити да га први обучем и носим за рођендан. Знаш оно, бела коса, плаве очи, бела брада, плави џемпер... Да не стадох, скоро открих идентитет. А стварно је мама уложила све своје урођено плетиљско умеће у његову израду. Почни, парај, стани, плети, враћај, плети... И тако већ данима између уобичајених кућних послова и дубоко у ноћ уз свећу, па чак на прозор уз месечину. Чини се да је у сваку очицу, а на хиљаде их је, уткала неку огромну неслућену мајчину љубав. За дете, децу коју није видела месецима.
Ето идеје! Написаћу оду плавом џемперу. На тај начин бих утрошио још једну боју из дугиног спектра. Али зар има смисла тако дивну боју потрошити на тако прозаичну ствар као што је џемпер. Решење је половично, ево песме џемперу а плава песма ће настати домогнем ли се мора, њених очију, неба... Како сада ствари стоје, најпре неба. А онда нема ни плаве песме.


ТРИ КЛОТ, ДВЕ ФРКЕСТЕ

Џемпер јој је диван, што јесте, то јесте
али песма није три клот, две фркесте,

јер у једну песму могу да се сместе
само пет-шест пута три клот две фркесте.

Риме се рађају ко рибе се мресте,
џемпери се плету три клот, две фркесте.

Петлови су дични на црвене кресте
а џемпери на бод – три клот, две фркесте.

На клот и фркесте риме нису честе
зато плети џемпер три клот, две фркесте.

Ево нас дођосмо и до риме шесте,
настави с џемпером три клот, две фркесте.

Најбољи су дуги џемпери и весте
али има пуно три клот, две фркесте.

Од силног напора на лицу ми гесте,
пронађох још једном три клот, две фркесте.


Пуца и даље. Све трешти. Још увек не излазимо никуда. Гине се. Али као да све то пролази негде мимо нас. Песма и игле смирују. Зато и вама децо савет: књигу и игле у шаке. Или шта друго. Па три клот, две фркесте!

Писмо петнаесто: ЗА ПЛЕМИЋА ПРАЗНА ЦРЕВА

Уторак, 15. јуна

Као да се мало стишава. Верујеш ли, сине, да има периода и од пола сата а да уопште не пуца. Сунчано је и ведро, можда нас маме на излазак. Ако остане и овако, надам се да ће ми ипак неко доћи на рођендан. Сигуран сам за Славишу, а не верујем што и Мара неће стиснути зубе. Марија је замесила хлеб, пола брашно, пола мекиње, могу ти рећи да је чак укуснији када се стави брашно. Изнела је на сто и материјал за рођендански ратни колач. Бројим, један, два, три, значи све је ту, овај пут није ништа заборавила. Јаци сам већ послао тај рецепт: у шерпу се стави брашно, шећер и уље, и све се то промеша. Мама данас чак и експериментише – прво ста¬вља уље, затим шећер и на крају брашно. Ставила је мало и какао, знаш оно, ако загори да се не види. А сумњам да ће загорети, јер овај пут као погонско гориво за печење служи мој радни сто из велике собе, тврдо неко дрво. Ево, мама завршава и џемпер, последња проба иако су игле још увек око оковратника. Неспретно се огребах по уху, кану крв. Боже, зар је могуће?! Плава! Мама запањено гледа, не може да се начуди. Толико година са мном а тек сада сазнаје да је кнегиња, принцеза. Само да не почне тако и да се понаша. Ко ће ми онда суботом прати ноге у шкафу?! Зауставим крварење хладном водом, а оне две-три капи на џемперу утопише се у његово плаветнило. Џемпер као саливен, као што и доликује једном племићу. Овог тренутка и лорд ован би позавидео једном кнезу јунцу. Шалу на страну, зави¬рим поново у родослов братства кога сам, досађујући се у првим месецима рата, из неких рукописа прекуцао и, гле, стварно мноме тече плава крв. Уосталом, да цитирамо:
Наш предак Никола, чији ранији преци нису познати, дошао је из Херцеговине, из места Плане, 1574. године, у Морачу у времену када се манастир морачки обнављао од рушевина, које су му били Турци нанели. Никола је остао у Морачи на раду у манастиру за све време док је рад трајао. По завршетку радова на обнови манастира, Никола је по препоруци настојника манастира пошао код кнеза Радула у Липово, који га је примио у свој дом. У кући кнеза Радула, Никола је стекао пуно поверење, те му је кнез Радуле дао своју кћер Анђелију за жену. Ту се, у кући кнеза Радула, Николи родио син Радич 1578. године. Пошто је кнез Радуле умро, Никола није много остао у кући својих шурака, који су били нерадници, а и Николу су као дошљака подцењивали. Никола се преселио из Липова на леву обалу Плавнице, на имање које му је био даровао његов таст кнез Радуле. Ради успомене на своје родно место Никола је своје ново насеље прозвао Плана Колашинска.
После смрти кнеза Радула Никола се прогласио за кнеза и то јако озлоједи његове шураке, синове кнеза Радула, који потплате Турке, те Николу убију 1597. године. После смрти кнеза Николе његова жена Анђелија роди 1598. године сина којему на крштењу даде име очево – Никола. Старији син кнеза Николе Радич, који је био један од најистакнутијих људи свога времена у околини Колашина, Мораче, Никшића и Бијелог Поља, је активно учествовао као кнез Плане у свим покретима војводе Грдана против Турака.
У једном писму патријарха Јована упућеном папи Клименту VIII, наводећи која су све племена спремна ударити на Турке, помиње се: „у Дробњаку војвода Иван Калуђеровић, у Морачи војвода Радојица, а у Плани, Колашину и Никшићу ту је главни кнез Радич.“
На сабору у манастиру Морачи 13. децембра 1608. године, помиње се и војвода Радич, као и на Сабору главара у Кучима 1614. године. Радич је дуго времена имао разних сукоба са Турцима. Турци бијелопољски позову га на неки састанак у Бијело Поље, тако га преваре и на веру убију 1633. године.
Кнез Радич имао је осам синова од којих су настала братства МИЛОШЕВИЋИ (ту сам те чекао – прим. аут.), а, после Кнежевићи, Симићевићи, Ђаковићи, Радичевићи, Бајовићи, Распоповићи, Зимо¬њићи и др.
После погибије кнеза Радича његов брат Никола звани Никола Анђелин помиње се као кнез Плане 1645. године. Он је са синовима свога брата Радича наставио гоњење и убијање Турака као освету за убиство кнеза Радича. Никола је такође био познат и храбар као и његов брат Радич. Кнез Никола је учествовао 1649. године у освајању Рисна. Предање каже да је кнез Никола погинуо 1652. године у неком сукобу са једном четом Баја Пивљанина.
Пошто су Турци подигли и учврстили град Колашин, око 1648–1652. године, Плањани су се осетили угроженим од Турака из Колашина и Бијелог Поља, те су се почели исељавати из Плане у разне крајеве мање угрожене од Турака. Већи број Плањана отселио се из Плане у Срем око 1690. године са патријархом Арсенијем Чарнојевићем, а неки су се отселили у Херцеговину и Санџак.
Од Николе води порекло братства, које ма где се пресеља¬вали, задржавали су своје старо презиме, мада су неки своју крсну славу Св. Ђорђија заменили другом славом. Никола је имао три сина: Радоја, Мила и Сава. Мило је имао сина Ђека, а Ђеко синове Радоја и Димитрија званог „Чича”. Непознати су синови Мила Радојева и Саве Радојева. Један од њих двојице пошао је 1649. године са својим оцем кнезом Николом у освајање Рисна и није се одмах вратио, већ је остао код својих рођака у Плани код Билеће – од њега су садашњи презимењаци у Плани и Херцеговини...
Е сад, од тог мог претка родоначелника, кнеза Николе па до мене, плава крв је текла преко Мила, Ђека, Радована, Милића, Грујице, поп Андрије, Божа „Дода” и мог покојног оца Милије, а ја вероватно преточио у моје синове, тебе у Београду и оног на Кипру. Не би ме зачудило да онај на Кипру, како је леп и паметан, обоје на мене, не уфура код какве грчке принцезе, па да поново обновимо некакву династију и лозу. Колико га знам, он је више за лозовачу, ону мало јачу – црногорску. Додуше, по тим јонским морима плове и многе јахте са оним другим модернијим принцезама типа Оназис и слично, али како чујем да је много Срба по Лимасолима, а ипак мало принцеза и балерина, бојим се да ће се све завршити на типу онанис.
Постоји још једна бојазан, да ли је, мешајући се са личком, и у вама деци преовладала плава крв. Пре свега ради онога, нога личка а... Али нешто мислим када је и у мени надвладала плава крв без обзира на све несташлуке мога деде по мајчиној линији, чувеног Јеремије Ристића, попа Јеше, који је крајем прошлог и почетком овог века владао свим бирцузима и сличним јавним установама од Остружнице до Чукур чесме, зашто не би и у вама.
Још једно питање лебди у ваздуху – зашто сам ја то овде скоро дословце преписао део родослова братства?! Прво, да се зна ко је глава у кући, и шире. Друго, да се види како смо се почев од родоначелника, па ево до мене немило¬срдно тукли против исте пошасти, напа¬сти и некрста. Треће, сутра ми је рођендан, па сам могао себи да приуштим и мало самохвалисања, што моме племену лежи више од рада.
Сад је јасно и теби да ће из моје плаве крви проистећи и моја плава песма, задужићу моје поданике да је напишу негде после мог рођендана. Само да пре тога не буде: УБИШЕ КНЕЗА! А ја у самртном ропцу издишем последње речи: „Стварно ме убише, мамицу им *****!”, а они за новине и јавност преводе: „Чувајте ми Босну, јединствену и суверену! ”

Писмо шеснаесто: ВРАГ БИ РЕКУ ДА ПРЕСКОЧИ

Среда, 16. јуна

Устао сам рано, у 5 сати. Са две чаше воде сам се окупао, умио, обријао простор од зулуфа до браде и бркова. А био сам већ поштено зарастао, десет дана небријања, још од Мариног рођенда¬на. Једноставно штедимо воду. Нема је већ данима па је и кап драгоцена. Ипак, данас сам морао да будем леп и себи и другима. Рођендан ми је – пуних шездесет. Обукао сам и твој плави џемпер тек скинут са игала. Време је да напишем и себи песму – посвету. Сад ћу ја то, док Марија спава. Уморна је. Синоћ смо до касно чаврљали, до поноћи. Хтела је да ми састави песмицу за рођендан, али све се углавном завршавало на мај, сјај и крај. Ово крај му чак дође и симболично, јер је на крају одустала пошто на јуни није могла ништа особито да изримује. Слатко смо се исмејали и у томе и заспали.
Сад да видимо шта сам то припремио себи.


ОСОБЕНА ПЕСМА

Када сведем рачун паника ме хвата
шта сам учинио до седме десетке,
од шездесет пуних десет посто рата
остатак постотка отпада на сплетке,

љубав, чежњу, мржњу, патњу, бол и злобу,
наравно по реду, све у своје време.
Баш сада у овом поодмаклом добу
када ме притишће и година бреме

на ред ми дођоше пар ратних година,
с њима сплетке, злоба, патња, бол и чежња
за још један сусрет са два моја сина,
за виђења с њима, ипак неизбежна.

Понирем у прошлост. Сећања је чине.
И љут сам на себе. Једно ми је жао –
у шта сам спрцао толике године
а да нисам никад никог зајебао!

Да ћу кога прећи изгледи су танки.
Време чини своје. У глави се мота
помисао једна: Човек са шест банки
све је ближе смрти, даље од живота.

Знам шта ћеш ми, сине, на све ово рећи:
Опет си спремио смицалицу неку!
Ако баш не могу, Деша, никог прећи
покушаћу онда бар да пређем реку!


Каква је то лупа на степеништу? Узбуна?! Јок! Изгледа стигла вода у подрум, па се народ узмувао, лети са осмог спрата и ниже да заузме ред. Ето прилике да моју Марију пређем први пут у животу. Будим је, оде и она онако буновна. Контам, вратиће се празних канистера. Ето ти је за по сата, носи пуна два. И врати се за још два. Опет ме је прешла.
Држ’ се Борко реке!

Писмо седамнаесто: МАМУРАН ОД ПИВА ПОЛА

Четвртак, 17. јуна

А ево како је јуче прошао тај рођендански дан. Прво, накупили смо се воде. Друго, после пет дана тоталног ћутања сабајле прорадили и телефони. Чули смо се са Маром, каже, ако не пуца, ето је. И стварно, дошлепа око девет. Зна се, опет ружице и нешто зелениша са балкона. Бојим се да је коначно потрошила сав материјал и да баш за Бошин рођендан неће бити ружица. Уосталом, видећемо. То је два дана по Видовдану. Око подне дођоше и Вела и Добрило1. А онда период телефона, зову они који знају за догађај, а не могу да дођу. Међу њима и Грша, кума Нада, докторица Гордана П., пријатељ Војо, Сека и Бранко, Цвита, Максимовићи... Сви желе да следећи дочекамо скупа са децом. Ето ти и Славише са четири флаше пива. Купио успут за десет ДЕМ. Хлеб смо испекли јуче, јасно ти је да и њега нема ни на картице већ неколико дана. Договор је, за свечани ручак ћемо отворити једну повећу конзерву без ознака, неидентификованог садржаја, коју смо добили од Сеје из Новог Сада. Рачуна¬мо, по облику и обиму, да би могла бити пастеризована боранија или грашак. Отворимо је кад, нећеш веровати, пуна говеђег меса. Боже, зар је могуће?! Значи, ипак Те има! Изљубимо се, изгрлимо, свако помало помирише, стварно месо. Две Маре од меса и зелениша за десетак минута направе неки бућкуриш и крене славље. Док длан о длан, пуче флаша пива. Описмо се. Како и не би, прво пиво након годиницу дана. Мене први гутљај омамио, задремало ми се. Извиним се гостима, прилегнем. Моја Марија мало са гостима, мало у собу код мене. Зна ме! Боји се да се рођендан не претвори у смртовдан. Када сам захркао схватила је да је и то јебендан као и сваки други са мном. Пробудим се релативно брзо, гости отишли, опет сам сам са моје две најдраже Марије. Поподне дошли Драган из тродневне акције и Зорица и Вања . Зорица ишла код својих у Пофалиће и донела ми на поклон 19 трешања, правих, са гране. Сваком сам великодушно дао по три, а ја као слављеник задржао чак четири. Сва срећа, две су биле црвљиве, тако да ми се наставио месан дан. Попили смо и кафу од цигуре и дивке, ишчепркали из заоставштине. Драган нам причао рововске догодовштине. Подударају се са оним које смо чули на вестима. Позајмили смо му воде да опере гаће. Данас су неке сметње на станици на којој слушамо вести. Зато слушамо ове друге. Добре су вести. Три генерала од којих један ратни злочинац , уз присуство Валгрена (у преводу зелени талас), потписали су на аеродрому споразум о престанку ратних дејстава на подручју целе Босне почев од петка 18. јуна у 12.оо часова.
Данас смо добили и хуманитарну за јуни. По особи: један сапун за прање веша, 200 грама детерџента за веш, 2,5 децилитра уља, килу брашна, 250 грама риже и из нашег домаћинства само ја пакет од ½ килограма бисквита. Бисквите су добијали само старији од шездесет година. Зајебао сам их за један дан. Они мене за више од годину дана. А ја вас за песмицу, јер немам више снаге да пишем.
Још увек ме држи мамурлук, идем да спавам.

Писмо осамнаесто: ПАЋЕНИК САМ ЗЛЕ ТИШИНЕ

Петак, 18. јуна

Коначно је освануо и тај дан. Данас, ТАЧНО У ПОДНЕ, наступа примирје. И стварно од јутрос нека злокобна тишина. Искусни смо, знамо шта то значи, чему води. Користимо затишје пред буру и доносимо судбоно¬сну одлуку. Мара се враћа у Цетињску, треба заливати балкон башту, чекати Јацино писмо. Марија је прати до куће са задатком да се одмах врати. Ето ти Марије пре дванаест. А онда наступи то тачно у подне. Грми, трешти... Једва чекамо да се настави рат, тешко издржавамо примирје. Бесомучног примирја потраја једно два - три сата, а онда све тише, предвече се и скроз утиша. Чак нам дођоше у посету и врли ратни пријатељи, некадашњи Смиљини, докторица Гордана П1. и њен Ацо. Ацо, бивши становник подручја наше викендице, и сад су му тамо браћа и блиски, боре се да преживе, некако бледуњав, чини се још мршавији од сталног скривања у четири зида. Докторица још увек ради, у Дому здравља је преко Отоке, љупка, упадљиве лепоте. Ем лепа, ем добра. Комбину¬јући њену лепоту и доброту са именом и иницијалом, песник зајебант ће рећи: лепа Гога, добра П. А помаже нам саветом и лековима, мени, Марама, нашој околини. И тако ће све док и они не отперјају. Сви путеви воде у неки наш Рим. Ка нашој деци, нашим мајкама. У то име отворисмо неначету предратну виљамовку, остала неоткривена на сувенир топу, па уз мало Анкине сланинице, настави се мој рођендан у стилу Сремчеве Ивкове славе – три дана. Завирили смо и у пошту намењену теби, и читали ово писмо – дневник све до јучерашњег дана. Гости, а могу их третирати и првим рецензентима, одушевљени. Кажу, да је паметног издавача – лову би згрнуо. Ближи се време полицијског часа. Доћи ће за пар дана да наставе са читањем. Или је, ипак, у питању виљамовка. Свеједно. Чекамо их. Тачно у подне!

ТАЧНО У ПОДНЕ

Када би се прошлост у три речи свела
све важније ствари или неопходне
дешаваху ми се усред дана бела
или боље рећи баш ТАЧНО У ПОДНЕ!

Беше поодавно. Корзо у два смера.
Ја млад, снажан, згодан. Види мале згодне,
мноме преовлада дух Гари Купера,
прићи ћу јој одмах, сад, ТАЧНО У ПОДНЕ!

И та згодна цура, знам јој добро брата,
с мојим другом стоји: – Да ли ти је род?! – Не!
Скупио сам храброст: – Дођи испод сата!
– А у које време? – Па, ТАЧНО У ПОДНЕ!

Лето. Море, жене. Плажом се шепурим,
у води изводим бравуре подводне.
– Свиђаш ми се, мала! – Ма немој, сад журим
видимо се, где, кад?! – Па, ТАЧНО У ПОДНЕ!

Најлон плажа. Она. Чекам да се скине.
Усне уста траже, руке ми слободне,
милујем јој груди, пупак и бутине.
– Свет нас гледа, мили, зар ТАЧНО У ПОДНЕ?!

Што се тиче среће код удатих жена
ни ту стазе нису биле непроходне:
–Читаву је хефту мој муж прва смена,
најбоље је дођи баш ТАЧНО У ПОДНЕ!

Искуство раније нову љубав ствара.
Заборавих на све љубави претходне
када са Маријом испред матичара
обоје рекосмо: - Да! ТАЧНО У ПОДНЕ!

Потомци долазе и идила траје.
Оцу Црногорцу, о, вести угодне,
родило се дете! Погађате шта је
и у које време! Син! ТАЧНО У ПОДНЕ!

И тако два пута. За браћом не каскам.
А све ове горе стихове уводне
написах рад тога, не себи да ласкам,
већ што слутим пропаст. Крах. ТАЧНО У ПОДНЕ!

Сада стар, уморан, слабог слуха, вида,
не гањам ни жене, ни трендове модне.
Шћућурен у соби, у четири зида
крај, смрт очекујем. Кад?! ТАЧНО У ПОДНЕ!

Када бих могао још да се дочепам
земље мог детињства, своје груде родне
био бих пресрећан, па нека и крепам
као пас напуштен и ТАЧНО У ПОДНЕ!

Писмо деветнаесто: ОБРАЧУНИ ПРЕКО СТОЛА

Субота, 19. јуна

Још од 6. априла, када је отишла у пензију, мама ретко одлази до факултета. А ретко неко са факултета и наврати. Раније нам је долазило пар професора и асистената, сада су се проредили, неки су ту близу тебе, а неки су између четири зида, добровољно или службено. Ипак, каткад процуре какве вести, што телефоном што случајним сусретом са драгом или „драгом“ особом. Тако смо са закашњењем сазнали и да је Јасна, Санелина и Мајина мама, умрла од последица и рата и рака. А данас смо сазнали и за још један занимљив случај, срећом, без тежих последица. Знаш већ да се настава, ако је уопште и има, за машинце одржава на ветерини, а да је Машински факс претворен у центар наменске производње, а и у бункер са кога се напада непријатељ преко реке. Углавном је пун оружаних снага, а ради већег обезбеђења, у неким кабинетима и службеним просторима су постављене нагазне и потезне мине. Ипак, без обзира на све то, неки од професора и службеника, ревносно обављајући послове које су и раније чинили, оду до факса, па макар и у сврху да се подсете мирнодопских дана. Тако су се пре петнаестак дана са малим џепним шахом на факсу нашли и продекан за наставу и она врцкаста шефица студентске службе. Прешли су углавном све препреке безболно и у његовом разрованом кабинету на полусломљеном столу разбацали фигуре. Играла се полуотворена индијска одбрана са нападом на дамино крило. Продекан је још у отварању остао без фигуре, шефица ју је халапљиво појела, јер се играо строги пјастоше: такнуто – макнуто. У средишњици, а нарочито после мале рокаде, продекан је повратио фигуру и извео страховит напад скакачем на дамино крило. Један кибицер иза поломљених врата му је мимиком показивао да би у игру требало укључити и присутне ловце. И као што то увек бива, кибицери упропастише игру. Следио је један непромишљен, неспретан потез скакачем на Сц3, а руком на потезну мину... Покупили су их окрвављене и испрепадане, пуне гелера и гелерчића. Остали су десетак дана у болници, где су их ошишали до главе и извадили све гелерчиће. Већих озледа није било и срећно су се вратили кућама, он својој вољеној жени, она свом драгом супругу.
Ето, сине, и у рату се дешавају лепе ствари. Са хепиендом. Било би дивно када би се и ратни сукоби решавали на шаховској табли. Или, још боље, преко сломљеног стола. Па ко је јачи нек тлачи! А то би, можда, изгледало овако:


КЛИМАВА ДРЖАВА

Од многих примирја ратни сто се клима
не може на њему да се пије, једе...
За преговараче један предлог има:
нека за сто седну тек када га среде.

А пошто су снажни онда ће МЛАДИЋИ,
пре него што крену на клопу и пиће
овоме задатку скроз озбиљно прићи
да преко астала притегну ДЕЛИЋЕ.

Тек кад их притегну неће се климати
ни сто ни столице. Богме, ни држава!
У таквој држави свако ће имати
много бољи живот и сва своја права!

Писмо двадесето: ДВЕ ДРЖАВЕ ЈЕДНУ ЧИНЕ

Недеља, 20. јуна

Јуче врло мало, а данас никако не пуца. Изаћи ћемо мало вани да нас огреје сунце. Определили смо се: прво у АДРУ, да видимо коначно шта је са Бејиним пакетом и ради каквих других информација, а потом, при повратку, код Секе и Бранка у Браће Вујичића. У АДРИ лоша вест, сви су спискови изашли, Бејиног пакета нема, ваљда украден. Неће нам чак ништа ни рефундирати, имали су изгледа повећу крађу, па не могу свима. Жао нам је. А ја их онако похвалио пре неки дан. Сазнајемо да ће спискови из јунске туре пакета изаћи тек када се устали струја, што значи да неће сигурно до краја месеца. Кажу да ће писма за наше подручје доносити на кућну адресу већ од сутра. Код Секе и Бранка уз праву кафу скувану на фурунчету, чаврљамо о свему, највише о деци. Они су презадовољни одлуком и поступком Данијеле и Дејана1 – Торонто и Лимасол. Пада договор да последњег дана овог месеца заједнички прославимо Бошин и Дејанов рођендан. Рачунамо да ће и деца то исто заједнички учинити у Лимасолу. Ето ти и њиховог пријатеља Миливоја. Личанин, још из Грачаца, па још из Ђекића Главице. Наших година, интелектуалац, занимљива личност. Прати сву могу¬ћу литературу о којекаквим предсказањима, сав је у Тарабићима, деда Милоју, Нострадамусу... Истражује, проучава, закључује... Ово што се дешава у бобу предвидео. А како ће бити даље?! – знатижељни смо. Задовољни смо његовим резоновањем и одгово¬ром. То задовољство поткрепљују и вести у подне. Кратак извештај из Женеве: Босна цела из три дела. А из Книна: Референдум при крају – две државе у једну. Две државе једну праве.
Пре него смо послушали вести бројно стање нашег малог скупа изгледало је овако: троје Личана и двоје, што Крајишника, што натурализованих Босанаца. Од данас, или још боље од сутра када се озваниче резултати изјашњавања, сви смо Западносрбија¬нци. Хвала Богу, нема више личке ноге, ајмпре супе, паленте, басе. Од данас па за вијеки вијеков гибаница, прасеће, опанци...


ЗАПАДНА СРБИЈА

Предлог је са Пала, подршка из Книна,
прихватисмо и ми – моја Мара и ја
да се моја Српска и њена Крајина
већ од сутра зову Западна Србија.

Није више личка нога моје Маре,
па ципела бечка није више странска,
за модне ципеле нећу „преко баре“,
сад је њена нога западсрбијанска.

Од мене онаквог направила сену,
ајмпре и палента – храна много танка,
срећом немам више Личанку за жену,
жена ми је сада Западсрбијанка.

Још само да прође ово ратно стање,
да смиримо мало усташе и Турке,
Западсрбијанки даћу ја на знање
да су моја храна прасићи и ћурке.


Позивамо Миливоја да нам наврати ових дана. Лепо је и слушати приче о лепшој будућности. Каже, доћи ће.

Писмо двадесет прво: СТИЖЕ ПИСМО И НАСТАДЕ ВРЕВА

Понедељак, 21. јуна

Предосећам да ће бити буран дан. Не са пуцањем, то се смирило. Са догађајима. Понедељак нам је скоро увек такав. У кући нам је још од јутрос права пекара. Хлеба данима нема на картице, а ми, као за инат, имамо фурунче са рерном. Пријатељи, комшије, донесу по које дрвце, па хлеб у рерну. Данас печемо два за Евицу, по један за Смиљу и ону Јасну из осамнаестице. Кухиња претесна, прегрејана, а напољу пече звиздан. У мени звечи пиздан (попиздио сам!). Повлачим се у собу да пишем дневник. Хоћеш врага! Ето ти изненада Маре. Смешка се. Погађамо, добила Јацино писмо. Читамо, плачемо, читамо, плачемо. Па испочетка. И тако три пута. Неко звони. Отварамо. Сенад! Драги Сенад1! Сутра ће на испит па дошепао са Добриње. Остаће код нас на ручку. А стварно га је милина гледати када једе. Исто као и у доба када сте заједно учили. Чини се да се и нешто мало боље креће, додуше још увек са приручним помагалима. Извући ће се! Ето прилике да писмо прочитамо и четврти пут. Маре се повлаче на састанак АФЖ у кујну. Сенад и ја сами у собици. Бистримо политику. Како је само онај идиот успео да увери и младе у фундамент своје теорије?! Ручак касни ради пекаре. Ручамо тек у седамнаест часова. Сенад мора ићи јер му до даиџе у Марулићевој треба скоро сат хода. Тек за време дневника стиже твојих дванаест страница и Зринкине2 две. Хвала ти на тону писма. Читај, смеј се, читај, смеј се и тако безброј пута. А онда дође и Зринка на ред. Па опет читај, плачи... Јадна Зринка, побегла из ове лепоте да би упала у ту скученост, инфлацију, гужву. Ако нам преко ноћи не упадне граната у стан, мама ће покушати сутра да је утеши писмом.
Иначе нама су писма у ових неколико месеци нешто најлепше у животу. Можемо и без хлеба, воде, струје, кад већ морамо, можемо и без телефона, грејања, излазака, али оставите нам само писма. Да их примамо и шаљемо. Не дирајте наше кругове, наша писма!


ОДА ПИСМУ

Да ли смо овакви какви стварно јесмо
или се варамо можда такви нисмо?!
Зато кад те питам, реци, моја песмо,
шта нас одржава?! Можда је то писмо?

Стварност нам је ружна и снови су ружни.
Има ли шта добро?! Засад нема. Ми смо
гладни, жедни, болни и бескрајно тужни.
Ипак, главу горе. Ево стиже писмо!

Погледаш около, онда болно схватиш
да су ти све твоје потонуле лађе.
Не бој се ничега и не мој да патиш,
ево стиже писмо, разбија безнађе!

Да ли овде код нас ичег лепог има?!
Свуда смеће, пустош! Куда ћемо? Сви смо
исте худе среће, у истим говнима.
Али немој тако. Ево стиже писмо!

Само храбро напред! Шта сте се ту стисли?!
Треба преживети у овоме јаду,
јер ТАМО ДАЛЕКО неко на вас мисли
послаће вам писмо, вратиће вам наду!

Дајте нам што пишу наша деца, браћа,
ми смо за њих ближњи. Знамо, за вас нисмо,
а не бисмо хтели клетвом да се враћа:
да бог да никада не добили писмо!

Писмо двадесет друго: ШТА ЈЕ ПЛЕМИЋ ПРЕУЗЕО НА СЕ
Уторак, 22. јуна

Чудан неки однос ових мојих поданика према мени кнезу. Уместо да седну и напишу, како је речено, ону плаву песму која би величала мене и моје порекло, оне јок, обе, и Марија и Мара, као нешто петљају са штрикањем, па онда месе хлеб, иду по дрва на Бућа Поток, доносе воду са пумпе код Дома здравља и тако то, све неке неважне ствари. Па тако и данас, читав дан. А мени, бре, мени, у коме тече та плава крв, нека иде све у лепу пизду материну, мени који сам тако префињен и углађен, запало да седим и пишем оде себи. Па ни Тито није тако радио. Увек су му писали други. Чак и реферате. А ако би се баш и поредили, није ту нека велика разлика. Ја владам собом, он народом, ја пишем, њему пишу, ја посан, он масон, ја зајебавам себе и ближње... Е, ту ме је прешишао! Али да се вратим мом бесу. Е, па добро, то што неће да ми напишу песму, ајде де, некако и да преболим, али сруче читаву ватру на мене, нарочито она моја, те ленчино једна, јебиветру, црногорчино тупава... Кад бих бар умео да одговорим ко сам и шта сам на начин како то чини Милић од Мачве. Знаш оно, Ја, Милић, витез од Мачве, костур Радованов... Уосталом, да покушам.
Ја, његово Височанство, Борко Први, кнез колашинских Горњих Поља (по крви и наследству), цар остружничких плажа са околним Београдом (рођен царским резом), носилац ленте великог дечака Плане, Паланке и Смедерева, високохваљени зет Лике, а од данас и нешто шире1, и живи костур Сарајева (стварно, када ће више ти пакети стићи?!), дакле, ја тај и тај, пишем оду сам себи, јер су ми све лађе потонуле (мада још увек рачунам на Бошину јахту), а назваћу је како и доликује мојој крви


ПЛАВА ПЕСМА

Није да се хвалим, то је Божја воља,
кад већ неће други, пишем оду себи
Ја, цар Остружнице и кнез Горњих Поља!
Чу се глас Маријин: "Ма хајде, одјеби!

Не знам више, коњу, зашто ти је стало
да будеш цар плажа и кнез Горњих Поља,
погледај се боље, узми огледало,
па на шта то личиш, видиш да си гоља!"

Да титулу носи може шуша свака,
ја сам бар носилац какве оно ленте,
чини ми се беше Великог дечака!
–Ма више ти лежи Великога бленте!

Како цар постадох нисам никад крио,
нисам цар постао било чијом везом,
ја сам се за царство своје изборио,
цар се на трон попе једним царским резом!
Да ли можда и то неком од вас смета
па многи не могу с тиме да се мире,
што у мени доби најбољега зета
скроз читава Лика, од данас и шире!

Сви хисторичари за питања личка
сигурно ће мени пребацити и то:
Шта се замајаваш, понашаш ко *****,
јер да је највећи лички зет друг Тито!

Свако се у машти за свој статус бори
зато није важно да ли се ко зеза,
моме уху годи кад се шпалир створи
а народ повиче: ПРОПУСТИТЕ КНЕЗА!