Appel
Iskusan
- Poruka
- 5.689
УПОРЕДНЕ ПРЕДНОСТИ
Мир, ниски порези, и подношљива администрација, то је све што је потребно да би се земља развила
,,Све је (у тој) цивилизацији испрекидано, осамљено и неповезано. Најлепши споменици и грађевине стоје издвојени, печени сунцем и бијени ветром, опкољени увек неком јалијом, голим, празним или закрченим простором који је сам по себи негација онога што треба да представља та зграда или тај споменик. Линија (те)цивилизације указује се путнику изломљена грубо и тужно. И ако је слободно судити по овом што се види, у тој цивилизацији су празнина и негација јачи од дела и стваралаца”.
Да ли се ово односи на данашњу Србију? Зар се последњих сто година, од почетка Првог светског рата до данас, не може управо тако видети? Једна разломљена линија историје, која иде горе, доле, без смисла, у којој оно што се, у први мах, чини највећом извојеваном победом (као на крају великог рата) прелази у своју супротност, када се та нова грађевина тресе под притиском националних сукоба, политичких убистава, и коначно се распада у општем рату и геноциду? Зар се слично не може рећи за српске споменике, који су данас често неуређени, баш онако са ,,простором који је сам по себи негација онога што треба да представља”?
...
Чини се, све што се у Србији у последњих сто година покушало и урадило, излазило је, као у земљи са почетка текста, на обрнуто, ништавно и погрешно.
Али, да ли је баш тако? О којој се земљи ради у првом пасусу чланка? Одломак је из записа Иве Андрића, објављених у ,,Знаковима поред пута”, и написаних 1929. године у Шпанији. И тиче се Шпаније.
А када данас туриста оде у Шпанију да посети она иста места која су тако негативно дојмила Андрића наићи ће на потпуно другачију слику: уређени тргови, величанствени споменици, фонтане. Постоји извесна логика у израстању Шпаније из аутаркичне фашистичке земље у економски модерну, и коначно богату и демократску земљу. Од земље која је у двадесетом веку углавном своје раднике слала у Европу, Шпанија је постала четврта највећа привреда ЕУ.
Зашто се исто не може очекивати и у Србији? Мир, ниски порези, и подношљива администрација, то је све, како је Адам Смит писао пре 250 година, што је потребно да би се земља развила. Не државне стратегије развоја, нити претеране жалопојке за судбином индустријских ,,гиганата”, и покушаји њиховог ,,оживљавања” који су осуђени на пропаст. И управо данас можемо да осетимо како ће се компаративне предности Србије испољити у оним областима о којима уопште не мислимо, и где их ниједна стратегија развоја неће видети.
Избор Београда за најинтересантнији град за провод у свету, испред таквих метропола као што су Буенос Ајрес, Монтреал и Кејптаун представља право изненађење за онога ко је српску престоницу посетио пре, рецимо, десетак година. Али, управо овде су се стекле неке чудне предности које нико није могао предвидети: Балкан, са традицијом опуштене и помало ,,ишчашене” забаве, а не углађена централна Европа (Београд у односу на Загреб); посткомунизам са својом толеранцијом необузданог провода, а не конзервативни ислам (Београд у односу на Сарајево), музички и интелектуални центар релативно аутохтоног и великог простора Балкана, а не центар малог подручја (Београд у односу на Софију). Чудна и непредвидива мешавина историјских догађаја донела је ово неочекивано место Београду. Наравно, већ следеће године Београд ће ово прво место изгубити, јер је циљ оваквих анкета управо да недовољно познате градове ,,лансирају”. Али, место на ранг-листи није битно. Важно је да се овде, неочекивано, открила једна упоредна предност коју нико од нас није могао да предвиди. Долазак јефтиних авио-компанија у Београд учиниће га још примамљивијим за викенд забаву страних туриста. Ово ће не само донети више новца већ ће унапредити и понуду хотела, ресторана, побољшати квалитет пијаце и транспорта.
Зар се слична трансформација не може очекивати и у другим областима: производњи вина, минералних вода, бањском туризму, валоризацији римске заоставштине? У тим, или још вероватније, у областима које нико од нас не може данас да предвиди, и које ће само неки спретни и сретни предузетник открити појавиће се неочекиване предности српске привреде, које ће је повући напред. Управо онако како су Срби, потпуно неочекивано и чак у супротности са стеротипом о себи самима, одједном постали тениска велесила. А да би се то догодило, и да би путник неке 2089. године доживео потпуно другачију слику земље и историје, потребан је само мир, лаки порези и подношљива администрација.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Одличан текст.
Ипак, заборавио је само једну битну ствар - Потребно је и да народ постане тога свестан...
Овом темом, дајем свој скроман допринос у те сврхе...
Мир, ниски порези, и подношљива администрација, то је све што је потребно да би се земља развила
,,Све је (у тој) цивилизацији испрекидано, осамљено и неповезано. Најлепши споменици и грађевине стоје издвојени, печени сунцем и бијени ветром, опкољени увек неком јалијом, голим, празним или закрченим простором који је сам по себи негација онога што треба да представља та зграда или тај споменик. Линија (те)цивилизације указује се путнику изломљена грубо и тужно. И ако је слободно судити по овом што се види, у тој цивилизацији су празнина и негација јачи од дела и стваралаца”.
Да ли се ово односи на данашњу Србију? Зар се последњих сто година, од почетка Првог светског рата до данас, не може управо тако видети? Једна разломљена линија историје, која иде горе, доле, без смисла, у којој оно што се, у први мах, чини највећом извојеваном победом (као на крају великог рата) прелази у своју супротност, када се та нова грађевина тресе под притиском националних сукоба, политичких убистава, и коначно се распада у општем рату и геноциду? Зар се слично не може рећи за српске споменике, који су данас често неуређени, баш онако са ,,простором који је сам по себи негација онога што треба да представља”?
...
Чини се, све што се у Србији у последњих сто година покушало и урадило, излазило је, као у земљи са почетка текста, на обрнуто, ништавно и погрешно.
Али, да ли је баш тако? О којој се земљи ради у првом пасусу чланка? Одломак је из записа Иве Андрића, објављених у ,,Знаковима поред пута”, и написаних 1929. године у Шпанији. И тиче се Шпаније.
А када данас туриста оде у Шпанију да посети она иста места која су тако негативно дојмила Андрића наићи ће на потпуно другачију слику: уређени тргови, величанствени споменици, фонтане. Постоји извесна логика у израстању Шпаније из аутаркичне фашистичке земље у економски модерну, и коначно богату и демократску земљу. Од земље која је у двадесетом веку углавном своје раднике слала у Европу, Шпанија је постала четврта највећа привреда ЕУ.
Зашто се исто не може очекивати и у Србији? Мир, ниски порези, и подношљива администрација, то је све, како је Адам Смит писао пре 250 година, што је потребно да би се земља развила. Не државне стратегије развоја, нити претеране жалопојке за судбином индустријских ,,гиганата”, и покушаји њиховог ,,оживљавања” који су осуђени на пропаст. И управо данас можемо да осетимо како ће се компаративне предности Србије испољити у оним областима о којима уопште не мислимо, и где их ниједна стратегија развоја неће видети.
Избор Београда за најинтересантнији град за провод у свету, испред таквих метропола као што су Буенос Ајрес, Монтреал и Кејптаун представља право изненађење за онога ко је српску престоницу посетио пре, рецимо, десетак година. Али, управо овде су се стекле неке чудне предности које нико није могао предвидети: Балкан, са традицијом опуштене и помало ,,ишчашене” забаве, а не углађена централна Европа (Београд у односу на Загреб); посткомунизам са својом толеранцијом необузданог провода, а не конзервативни ислам (Београд у односу на Сарајево), музички и интелектуални центар релативно аутохтоног и великог простора Балкана, а не центар малог подручја (Београд у односу на Софију). Чудна и непредвидива мешавина историјских догађаја донела је ово неочекивано место Београду. Наравно, већ следеће године Београд ће ово прво место изгубити, јер је циљ оваквих анкета управо да недовољно познате градове ,,лансирају”. Али, место на ранг-листи није битно. Важно је да се овде, неочекивано, открила једна упоредна предност коју нико од нас није могао да предвиди. Долазак јефтиних авио-компанија у Београд учиниће га још примамљивијим за викенд забаву страних туриста. Ово ће не само донети више новца већ ће унапредити и понуду хотела, ресторана, побољшати квалитет пијаце и транспорта.
Зар се слична трансформација не може очекивати и у другим областима: производњи вина, минералних вода, бањском туризму, валоризацији римске заоставштине? У тим, или још вероватније, у областима које нико од нас не може данас да предвиди, и које ће само неки спретни и сретни предузетник открити појавиће се неочекиване предности српске привреде, које ће је повући напред. Управо онако како су Срби, потпуно неочекивано и чак у супротности са стеротипом о себи самима, одједном постали тениска велесила. А да би се то догодило, и да би путник неке 2089. године доживео потпуно другачију слику земље и историје, потребан је само мир, лаки порези и подношљива администрација.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Одличан текст.
Ипак, заборавио је само једну битну ствар - Потребно је и да народ постане тога свестан...
Овом темом, дајем свој скроман допринос у те сврхе...
