...„Pišem kad god ne umem da prihvatim da nema međusobnosti.
Nekada je Ona čežnjivo gledala kroz prozor očekujući konjanika s pisamcetom, a ovih dana joj je dovoljno samo da pritisne send. Ushićenje, strast, požuda. Bol! Poistovećuju nas, jer su bezvremeni. Samo nas rastanci razlikuju, po vrsti obuće u kojoj odlazimo.
Pišem jer smo delo više autora. Kao i knjiga. Koju potpisuje samo prepisivač. Ne i akteri.
Pišem da pospešim iluziju kako se čitajući ogledamo, kako nesmetano zavirujemo u tuđe živote. O da! Pišem i grešim. Greške u kucanju ne činim namerno, zato se trudim da ih otklonim. Greške u karakterima takođe nisu namerno učinjene, ali su namerno ostavljene.
Svim akterima mojih priča data je šansa da budu i dobri i loši. I svako je iskoristio ponuđenu mogućnost. Otuda, čovek još uvek nije dorastao privilegiji konačnog izbora. Zato ga treba krotiti i voleti. I zato su mu neophodni knjiga i Bog...”