Mitraizam: bozanstvo Sunca (gornji lijevi ugao) i bozanstvo Mjeseca (gornji desni ugao). Ispod je lucni polukrug neba i pod nebom prinosenje zrtve.
Hriscanstvo, VI vijek: obratite li paznju na gornje uglove ikona, vidjecete bozanstvo Sunca i bozanstvo Mjeseca, a ispod nebo i skoljku sa biserom (?) ispod neba.
Manastir Decani, freska
Manastir Decani, freska. Neki kazu da su to Sunce i Mjesec kao svjedoci Hristovog stradanja na Golgoti. A zaboravljaju Sveto Pismo koje ne govori tako, nego kaze da je nebo potamnilo i Sunce izgubilo svoju svjetlost: pomracenje Sunca, a kod pomracenja Sunca Mjesec se i ne vidi. Dakle, sasvim drugaciji raspored Sunca i Mjeseca u vrijeme Hristovog raspeca.
ПРЕДСТАВЕ СУНЦЕ И МЕСЕЦА У ДЕЧАНИМА
Сунце и Месец су у Дечанима приказани на компоозицијама
Распећа и
Страшног суда. Небеска тела у Распећу налазе се у горњим угловима сцене. Капљичастог су облика, окренута округлинама ка крсту.
Унутар омотача су персонификације.
Сунце је млади аурига Хелије, а Месец нага Селена. У
Страшном суду Сунце и Месец су у истовеним капљичастим омотачима, али су персонификације другачије; Сунце је крилата фигура у краљевској одори, а Месец девојка у хаљини без рукава. Сунце и Месец су појединости познате још у најранијој иконографији Распећа. Обично су приказивани као главе уписане у дискове у симетричном положају. Прво нарушавање овакве замисли забележено је у 11.веку у Св.Луки у Фокиди, када се Месец окреће леђима од крста - можда се сме приписати утицају литургијске поезије која говори О ХРИСТУ "СУНЦУ" КОЈИ РАЗГОНИ "ДЕМОНСКИ МРАК" (МЕСЕЦ). У Страшном суду, чија је потпуна иконографија створена тек у 9.-10.веку, небеска светила нису одмах нашла места. Њихов "улазак" у иконографију Страшног суда може се приписати преношењу значења из композиција Христових визија, где он
и, још од ранохришћанских времена, прате Христа Космократора.
Сунце и Месец у византијској уметности нису, све до раздобља Палеолога, ни доживели посебан развој, већ се унутар светлећег диска у различитим епохама смењују уписане главе, или, ређе, попрсја персонификација.
Тек у Богородици Љевишкој у Призренуз, после 1307. Сунце и Месец су представљени као персонификације уписане у капљичасти омотач који обликом алудира на кретање небеских пространством. Овај капљичасти облик једнак је астрономској скраћеници Сунца у старогрчким или византијским рукописима.
Када се употребљавао овај облик за небеска тела, намера је свакако била да се истакне њихова астрономска вредност, без обзира на њихов догматски или литургијски смисао у композицији. Управо у раздобљу Палеолога астрономија у Византији доживљава своју ренесансу, зачету још на изгнаничком царском двору у Никеји. Бројни су византијски мислиоци који су се бавили астрономијом, не увек на изворан начин, будући да је већина њихових дела представљала преписе изводе и компилације хеленистичких или арапских и персијских астронома. Ту се појављују:
- Јован Педијасим,
- Максим Плануд,
- Манојло Вријеније који је Метохита упутио у тајне неба, и
- Теодор Метохит који пише неколик расправ о птоломејској астрономији.
Оригиналне радове пишу:
- Нићифор Григора, и
- Исак Аргир (већ у другој половини 14.столећа).
Конзервативну грану византијских звездознанаца заступа
Нићифор Хумнос који птоломејској астрономији претпоставља класичну платонску теорију неба. Да византијска наука није била само конзервативна, сведоче и византијске савремене верзије јеврејских и латинских астрономских табела које праве:
Јован Астролог, Димитрије Хрисолорас, Јован Хрисокок и Марко Евгеник
Астрономски рукописи у Византији су углавном илустровани дијаграмима и шемама а сасвим изузетно фигуралним представама, што је далеко чешћи случај на Западу. Са друге стране, илустрације астрономског карактера убацују се у неке библијске текстове, као што је то књига о Јову прича о Јубалу, или псалми. Ова привидна супротност могла би лако да се измири посредним закључивањем о далеко већем броју астрономских и астролошких илустрација које није остало сачувано или још није познато до данас. О томе нас обавештавају ретке астрономске представе из ранијег или познијег византијског периода од оног којим се овде бавимо.
У српском сликарству средњег века сачуване су неке драгоцене представе - дечанске персонификације небеских тела, исти ликови у Богородици Љевишкој или Лесновска небеска тела - које не говоре само о присуству астрономије у Србији, већ дочаравју могући изглед ових представа, сада изгубљених, и у другим византијским споменицима. Средина 14. века у исто време јесте и врхунац астрономског утицаја на византијску иконографију, али и последње раздобље у коме се тако јасно испољава.
извор:
ДЕЧАНИ И ВИЗАНТИЈСКА УМЕТНОСТ СРЕДИНОМ 14.ВЕКА
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКЕ И УМЕТНОСТИ - НАУЧНИ СКУПОВИ књига 19,
ОДЕЉЕЊЕ ИСТОРИЈСКИХ НАУКА - књига 13.
Срђан Ђурић, стр.346
*********************************************************************************************
Ово је Храстовниче СТРУЧНО и НАУЧНО ОБЈАШЊЕЊЕ разних претпоставки и
тлапњи које си и ти овде постовао а које никакве благе везе немају ни са мозгом ни са иконографијом ни са Византијом а ни са истином. Значи, убудуће те молим да ипак провериш пре него што окачиш неке "тврдње" - мрзело ме је да преписујем и литературу на основу које је написан овај текст.
