Da li Vi mislite, uvazena gospodo, da li danasnja nauka sluzi interesima covecanstva ili interesima pojedinih mocnih grupa ljudi?
Današnja nauka, kao i nauka u prošlosti, otkriva činjenice o univerzumu u kome se nalazimo. Ta otkrića onda bivaju prevedena u upotrebu onoliko koliko šire društvo traži i dozvoljava, kroz prizmu politike.
Da naucnici NISU PODMICENI od svih mogucih industrija?
Sve što mogu da ti kažem je:
gde su moje pare? 
Znaš li ti kolike su plate naučnika? Mizerne. Ja sa svojom diplomom informatike mogu sada, ove sekunde, da dobijem posao koji je skoro duplo više plaćen od onoga na kome radim.
Evo ti malo cifara. Prosečna plata studenta koji završi biznis ili računovodstvo ili neku od tome sličnih stvari je oko $40,000 godišnje; odatle, u roku od pet-šest godina čovek se polako penje kroz karijeru, i ide do 60-70 hiljada godišnje.
Uporedi ovo sa karijerom naučnika. Prvo završiš univerzitet. Onda završiš postdiplomske studije, koje traju od pet do osam godina (zavisno od struke), gde si plaćen od 12-20 hiljada dolara godišnje da radiš 60-80 sati nedeljno (radi poređenja, to je plata sa kojom jedva možeš da preživiš; ekvivalentnu platu možeš da zaradiš radeći na kasi u Mekdonaldsu).
Onda kada doktoriraš, sledi ti "postdok". Teorijski dve godine, u praksi najmanje pet, a za više od pola ljudi deset ili više godina. Postdok je plaćen između 30-45 hiljada godišnje. Znači,
nakon više godina dodatnih studija naučnik dobija platu koja je ekvivalentna početnoj plati računovođe.
Ovde ti onda sledi izbor. Možeš da ideš u industriju, gde je veća plata, ali i tamo nikada nećeš zarađivati onoliko koliko ljudi u marketingu ili biznisu (u stvari, tvoja plata je polovina njihove). Ili možeš da ostaneš u akademiji, i da se nadaš profesorskoj poziciji.
Ako uspeš da se izboriš za profesorsku poziciju, sledi ti pet godina takozvanog tenure track: moraš da se "dokažeš" univerzitetu. Ovo je izuzetno naporan i stresan period; mnogi ljudi u ovom periodu završe sa razvodima, ili prosto nikada u celom procesu ne stignu da imaju porodicu.
E, onda kada dobiješ profesorsku poziciju, onda si "zlatan" - imaš sigurnu platu koja je negde između 60 i 100 hiljada godišnje, sasvim lepo. Ali ti na ovu tačku stižeš obično u ranim četrdesetim godinama života.
Statistika je ubitačna. Jedan naučnik od svakih sto uspe u toku života da zaradi onoliko novca koliko zaradi neko ko nikada ne ode na postdiplomske studije. Ostalih 99 nikada ne uspeju da uhvate korak.
Povrh svih finansijskih problema, imaš veliki problem sa nesigurnošću radnog mesta. Povremeno, neki pravac istraživanja prosto ne uspe, ili neki čovek prosto nema sreće u pokušaju da nađe neki određeni detalj. U bilo kojoj drugoj struci, ako izgubiš posao, nađeš drugi. Ali ne u nauci.
U nauci, moraš da imaš kontinuitet, pošto tvoji budući poslovi zavise od onoga što uradiš na sadašnjem. Ako ti u postdiplomskim studijama propadne projekt, pa nemaš publikaciju, nećeš moći da dobiješ dobar postdok, pa su ti šanse da tamo uradiš nešto važno ili dobro znatno smanjene. Ako u toku postdoka nemaš uspešne projekte, nikada nećeš dobiti poziciju profesora. A ako, u toku tenure track procesa tvoji projekti budu neuspešni, dobijaš šut kartu.
Ovo je pogodilo mnoge veoma talentovane naučnike. Sećam se čoveka koji je, kao postdiplomac, otkrio
period gen u mušicama, što je bio početak razumevanja cirkadijanskog ritma u životinjama. Onda je otišao i imao dobar postdok, pa je dobio profesuru. I onda je krenuo da traži drugi gen, pošto se znalo da makar još jedan mora biti umešan. I prosto nije imao sreće: nije uspeo da nađe taj gen, dobio je otkaz; zbog snage svog prethodnog rada, uspeo je da dobije još jednu poziciju, ali ni tamo nije uspeo da nađe traženi gen, i na kraju je napustio akademisku nauku. Nekoliko godina nakon toga, jedna druga grupa je istim procesom imala sreće, i našla je drugi gen (
timeless).
Tako da ne, Blajbingere. Naučnici nisu podmićeni od svih mogućih industrija. Da jesu, ne bi bili ovako siromašni. Ne bi morali da biraju da li žele karijeru u nauci, ili decu i porodicu.
Jedini razlog koji održava ljude u nauci je značaj rada. Ljudi osećaju da rade nešto važno, da svojim radom doprinose nečem većem od samih sebe. Da nema te motivacije, ne bi mogao da nađeš nikoga da uopšte prihvati posao u nauci....
Da nista ne znace oni lekarski vizitanti koji vuku kofercice, pokloni u vidu privezaka, knjiga, notesa, placenih seminara, bozicnih poklona, putovanja u egzoticne zemlje, pa i gotovih para na racunu, samo da se "progura" nesto sto bas nije mnogo na naucnoj bazi?
Jeste, Blajbingere. Lekari su godinama dobijali priveske, notese i slične stvarčice (mada danas većina bolnica i kompanija i to zabranjuje). I jeste, šefovi bolnica i centara za medicinsku nabavku su povremeno dobijali i veće stvari.
Ali vidiš, to nisu naučnici. To su ljudi koji imaju moć da naruče medicinsku opremu za bolnicu, ili ljudi koji prepisuju lekove. Na njih farmaceutske kompanije troše novac, eda bi ih ubedili da troše njihove proizvode.
Naučnici koji razvijaju terapije ili otkrivaju stvari ne dobijaju ništa. Niko nam ne sedi iza vrata i naređuje šta smemo a šta ne smemo. Niko nas ne podmićuje. Ako ne veruješ, dođi pa pogledaj kakvu odeću nosimo, i kakva kola vozimo (preko polovine mojih kolega, u stvari, dolazi na posao...biciklom).
I kada sve to ne uspe se primenjuje metod omalovazavanja, ismejavanja, lepljenje teorija zavera, nedozvoljavanje napredovanja u poslu, otpustanja sa posla i u krajnjem slucaju trajna eliminacija.
Osim što istorija pokazuje upravo suprotno, Blajbinger.
Prvo, ne zaboravi na tenuru. Kada naučnik prođe kroz sve ono gore i dobije tenuru, on efektivno ne može da bude otpušten sa posla (ovo je drugi dobitak: ako si spreman da čekaš do četrdesete eda bi prvi put imao pravi posao, taj posao je veoma siguran). Osim ako ne počini neki zločin, on može da priča šta god hoće, gde hoće. Šta misliš zašto Behe nije otpušten, i zašto toliko profesora imaš koji zastupaju razne lude ideje?
Takođe, bilo je relativno nedavno par situacija u kojima su ljudi tvrdili stvari koje su bile potpuno suprotne zvaničnim stavovima.
Helicobacter pylori kao uzrok čireva na želucu, recimo. Ili prioni kao uzrok bolesti. Obe stvari su gurali pojedinačni naučnici, a pritiom su bili ismevani i ignorisani.
Ali oni su
skupili dokaze za svoje teze, i onda su oborili zvanično mišljenje, i dobili nagrade i uvaženje kolega, utoliko veće usled prethodnog omalovažavanja.
I ovo nije bezrazložan proces. Za svaki ovakav slučaj, kada su bili ignorisani ili omalovažavani ljudi koji su bili u pravu, imaš na stotine slučajeva kada su ignorisani ili omalovažavani ljudi koji
nisu bili u pravu, već su samo gurali svoje fiks-ideje.
Ja TVRDIM (posto sam sam bio u tom krugu) da su SVI svetski naucnici na ovaj ili onaj nacin PRIVEZANI i moraju da "otkriju" ili ne otkriju ono sto im se NAREDI, direktno ili indirektno.
Ne zna, u kom krugu si to bio, ali ja sam u nauci već godinama. Reci mi gde je taj krug, da vidim te bogate naučnike koji dobijaju silna mita...jer toga u praksi nema.
