postovanje roditelja ne znaci da zbog njih dete krsi Bozji zakon
i dete ne mora slusati roditelje ukoliko ga ugorzavaju...
a nigde ne pise da roditelji treba da krstavaju decu
mogu ga samo vaspitavati do punoletstva
a dete odraslo bira svoj zivot pa i religiju
primer Hriscanima je Hrist a on se krstio sa 30 godina
Kao i neki svetitelji, sveti Vasilije Veliki u 30-oj, sveti Car Konstantin pred sam kraj života...
Ali nije poenta krštenja samo u tome da se vera prihvati slobodnom voljom, iako je to odlučujući i najvažniji uslov spasenja, upravo jer se na taj način pojedinac odgovorno i svesno postavlja prema pitanju vere.
Razlog zašto se deca krštavaju kao mala, je pre svega u postojanju opasnosti od naprasne smrti (iako je to u današnje vreme svedeno na minimum); zatim da bi se dete moglo da pričešćuje, i na taj način da bi moglo biti zaštićeno od nečistih sila, a samim tim i da bi u slučaju bolesti moglo da mu se čitaju molitve, jeleosvećenja, i kroz Svete Tajne dobija blagodat isceljenja i osvećenja od Gospoda; nadalje, kroz sveto pričešće, dečija čista dušica, oseća i stostruko jače "upija" blagodat Božiju kojom se njegov život usmerava ka dobru i nevidljivo Svetim Duhom ispunjavajući se, napreduje od malena u vrlini i smirenju, stičući duha mira, i Duhom se ozaruje i njegov um koji počinje da uzrasta u bogomisliju.
Postoji ogromna prednost primanja krštenja kao dete, ali postoje i neki nedostaci. Pre svega je to taj rizik, da će se dete kad odraste, usled različitih životnih okolnosti i povođenja za spoljašnjim pokolebati i napustiti krilo crkve. Zatim, dete u kasnijoj dobi, ukoliko nije brižljivo i postojano odgajano u veri, može da potpadne pod osećaj da mu je vera nametnuta i strana, i da u sebi razvije duh protivljenja i čak otvorenog ne prijateljstva prema veri. Ovo uglavnom nastaje stoga, ukoliko roditelji i okolina koja dete upućuje u veru, radi to prisilno i "veštački" bez suštinskog udubljivanja u prave osnove vere, već spoljašnjim verovanjem "da nas vidi svet, ili šta će svet reći", dakle iz pomodarstva, ili ne racionalnog straha koji je i tim pojedincima nametnut od ranog detinjstva, izazivajući frustracije u njima, ili opet previše krutog i oštrog držanja verskih zapovesti u prisili mlade osobe da se stalno seća greha "režući krila" duha koji je željan, radoznao i znatiželjan znanja i iskustva, pa se time postiže suprotan efekat odbacivanja i mržnje prema svakoj vrsti autoriteta.
Dakle, kada se dete krsti kao malo, ogromna je odgovornost na roditeljima, da pravilnim i pre svega ogromnim razumevanjem kako samih postulata vere, tako i same duhovne građe svoga deteta, razviju od malih nogu ne samo ispravan pogled na veru, već i pravi smisao vere i njene dobrobiti za čoveka. Roditelji pre svega treba da se trude, da veru dete doživi pre svega kroz ljubav i kao ljubav Boga prema čoveku, ali najviše preko sopstvenog primera vrlinskog života. Jer, roditelj je prvi i osnovni autoritet koje dete ima i prema kojem izgrađuje i sopstveni pogled na svet oko sebe. I ako to dete kroz roditeljski primer koji mu je prihvatljiv ( a to je pre svega ljubav koja izgrađuje i nadograđuje čoveka) i koji stiče kao i sopstveni ideal svoga života, izgradi u sebi pozitivan i evanđelski sistem vrednosti, onda ono samo i bez prisile i prinude, prihvata Hrista kao Boga Ljubavi i milosti, što je i najbitniji faktor za približavanje čoveka Bogu. Zato, kada ono odraste i kroz ovu postupnost izgradjivanja svoga vrednosnog sistema i kada samo stekne nekakav pogled na svet oko sebe, onda će biti u mogućnosti, da preispitavši taj sistem u sopstvenom iskustvu, shvati i prihvati da nije sa njim u koliziji, već da ga oseća kao prisni i lični sistem, koji ga obogaćuje kao jedinku, a ne da u njemu izaziva osećaj nelagodnosti i prisile.
Zbog ovako teškog zadatka koji je dat roditeljima da vaspitavaju svoje dete na pravi način i u pobožnosti, roditeljstvo je označeno kao veliki krst stradanja i roditelji kada dođu pred Hrista prvo daju odgovor za svoju decu, kako su ih vaspitali i izveli na pravilan put, a tek onda i za same sebe.
